Poslednji prsten

[maja_jevtic]

Poslednji prsten​

Vremena kada ustanete rano i radite naporno.

Kada ostajete do u kasne sate i radite naporno.

Kada vam se ne radi ili ste toliko umorni da ne možete da se naterate – to je zapravo san.

Navodnici su izostali, ali reči su pokojnog Kobija Brajanta.

Priča nas vraća, nestvarno zvuči, ali više od decenije unazad. Lejkersi su aktuelni šampioni slavivši protiv Orlanda u velikom finalu 2009, ali to nije dovoljno. Nije se računalo, jer u finalu nije bio arhineprijatelj.

Samo sezonu pre toga u odlučujućoj utakmici za šampionski prsten izgubili su od Boston Seltiksa sa 39 poena razlike. Tih trideset i devet nije moglo da se zaleči samo jednom titulom.

Ekipa je ostala na okupu u pohodu na odbranu šampionata, ostavši samo bez „lepka“. Trevor Ariza, koji je nekoliko godina ranije stigao upravo iz ekipe Medžika, otisnuo se u Hjuston ostavivši „jezeraše“ bez igrača zahvalnog kako u odbrani, tako i u napadu na liniji za tri poena.

Njegova zamena – Ron Artest aka „Pandin prijatelj“ ili kako god da je sebe nazivao u različitim periodima karijere. Iz Roketsa je stigao 11-godišnji veteran čiju je dotadašnju karijeru umnogome obeležio skandal „Malice at the Palace“.

Defanzivni igrač godine iz 2004. bio je jedina promena, a ekipa je napredovala od šeste do četvrte najbolje odbrane u ligi. Ipak, najveći Artestov uspeh je u tome što se uklopio u već formiranu grupu igrača koju je godinu dana ranije u dresu ekipe iz Teksasa provlačio kroz njemu svojstven tretman.

Artest nije propustio priliku da igra sa Brajantom, ali i Lamarom Odomom koji mu je bio prijatelj iz detinjstva. Svakom Džordanu je bio potreban Pipen, a svakom timu Klipersa Džamal Kroford ili Lu Vilijams. Upravo je Odom to i bio. Čovek zadatka koji će te godine dostići zenit.

Bio je tu i vremešni Derek Fišer, Pau Gasol, talentovani Endru Bajnam, Šenon Braun, Džordan Farmer, Saša Vujačić... Svaki igrač ponaosob je imao precizno definisanu ulogu u timu Fila Džeksona. Toliko da je čak i Krisa Mima ubacio u igru u finalu protiv Orlanda. Centra koji te sezone nije odigrao ni minut u plej-ofu, tada je proveo dva tokom kojih je uspeo samo da napravi isto toliko faulova.

Najtrofejniji stručnjak u istoriji NBA je, kao i tokom većeg dela karijere, iznašao način da sklopi tim. Ovog puta najplaćeniji u ligi uz pomoć stručnog štaba koji su činili trostruki NBA šampion na osvitu novog milenijuma sa Lejkersima Brajan Šou, najbolji trojkaš lige pre ere Redžija Milera – Kreg Hodžis, dugogodišnji Džeksonovi saradnici Fil Klimons i Frenk Hamblen, kao i Karim Abdul-Džabar.

Ekipu je napustio Kurt Rembis u potrazi za ulogom prvog trenera ekipe, a pronašao ju je u Minesoti zamenivši legendu Seltiksa Kevina Mekhejla koji ga je u četvrtoj utakmici finala 1984. „spojio“ sa zemljom.

Sa Timbervulvsima je proveo dve godine i imao gotovo 100 poraza više nego pobeda. Bio je to njegov poslednji angažman na toj poziciji.

Na kraju je Džekson umalo osvojio podjednak broj titula sa Kobijem, kao i sa Majklom Džordanom. Možda i bi da 2004. nije napustio Lejkerse upravo zbog Brajanta kog je okarakterisao kao nemogućeg za treniranje. Dao je ultimatum upravi – on ili ja. Nakon što mu je saopštena odluka, održao je svoju reč i napustio tim. Samo na godinu dana, verovatno gledajući na tim iz Los Anđelesa žalenjem Vita Korleonea nad mecima prošaranim telom Sonija.

Čekalo se tri godine da novooformljeno partnerstvo da ploda. Sve do pomenutog finala sa Bostonom. Dve ekipe se više od 20 godina nisu sretale u finalima, još od 1987. kada je Medžik Džonson predvodio tim iz Kalifornije do prstena.

Ujedno i prvo finale za Lejkerse od Kobi-Šek ere koje je obeležio svojevrsni skandal koji je uključivao Pola Pirsa i invalidska kolica. Igrala se treća četvrtina prve utakmice kada je Kendrik Perkins u doksoku povredio Pirsa koji se uhvatio za koleno nakon čega su ga saigrači izneli sa terena, a potom je smešten u kolica.

Vratio se samo dva minuta kasnije i pogodio dve trojke koje su prelomile utakmicu. U Pirsovom slučaju „Istina“ je samo nadimak, ne i karakterna osobina. Odrastao je u predgrađu Los Anđelesa i sanjao dres Lejkersa, a dosanjao da upravo njima presudi.

Usledio je još jedan poraz pre povratka u „Stejpls centar“ gde su se igrale naredne tri utakmice. Seltiksi su uradili ono što je bilo neophodno, a to je bila jedna pobeda na gostujućem terenu pre povratka u Masačusets i neverovatnog trijumfa od 39 poena razlike.

Lejkersi su tokom godina razvili rivalsto sa brojnim ekipama poput Pistonsa, ali ovo je bilo drugačije. Kako je rekao jedan od tadašnji trenera „jezeraša“ Geri Viti, poznat i po snimku kada na licu mesta namešta Brajantov dislocirani prst, mržnja prema Seltiksima nije iza sebe imala istorijsku pozadinu. Utoliko je više bolelo, a zna se koga ponajviše.

Kobija je iritirala pesma koja se puštala u „TD gardenu“ kada bi svi navijači već na prve taktove počeli zdušno da pevaju. Mrzeo ju je, ali i slušao naredne dve godine kako nikada ne bi zaboravio osećaj poraza od Seltiksa.

Zanimljivo je da su Lejkersi imali isti odnos pobeda i poraza po završetku regulanog dela sezone 2010, kao i 2008. Ponovo je 57 pobeda bilo dovoljno za vrh Zapada i treću u nizu (21 ukupno) titulu u Pacifik diviziji.

Sveukupno, gledajući taj parametar, bili su treća najbolja ekipa u ligi iza Orlanda i Klivlenda. Mnogi su već videli finalni obračun između Lebrona Džejmsa i Kobija Brajanta i osetili se uskraćenim za ono što su nazivali potencijalno najvećim duelom u istoriji velikih finala. Čak je i nekadašnji košarkaš Crvene zvezde Adam Morison kasnije izjavio da su najviše pratili Klivlend i u njima videli najvećeg rivala.

Uz dužno poštovanje prema jednom od najboljih igrača u istoriji Evrolige Entoniju Parkeru i 38-godišnjem Šekilu O‘Nilu, ali toj ekipi Kavalirsa su nedostajali rezultati u plej-ofu što su i dokazali 2007. kada ih je San Antonio počistio u finalu.

Lejkersi su sezonu otvorili i završili protiv Klipersa. Na startu su bili oslabljeni neigranjem Gasola, po čijem povratku su vezali 10 pobeda u nizu. Već na susretu sa Sakramentom 1. januara, Brajant je stigao do trećeg pogotka za pobedu uz zvuk sirene te sezone (ne da je merilo ko je bolji igrač, ali uporediti sa Stefom Karijem koji je nedavno stigao do tek prvog).

Mesec dana kasnije je na meču protiv Memfisa postigao najviše poena te sezone (44) i na taj način prestigao Džerija Vesta kao igrač sa najviše poena u istoriji tima. Ne samo to, nego je pogodio trojku na četiri sekunde do kraja što je Lejkersima donelo trijumf protiv Grizlisa (99:98).

Već tada se naziralo ono što će doći kasnije. Povrede su „načele“ Brajanta koji je propustio „Ol-star“ utakmicu zbog toga (drugi put u karijeri, 1999. se nije igralo), kao i nekoliko mečeva uključujući one na samom kraju regularnog dela kako bi bio spreman za plej-of.

Rival u prvoj rundi je bila Oklahoma ili bolje reći možda i najveći „šta bi bilo kad bi bilo“ trio u vidu Kevina Durenta, Rasela Vestbruka i tada rukija Džejmsa Hardena. Brza tranzicija Tandera je namučila Lejkerse koji su stigli do prednosti 3:2 pred odlučujući meč u tadašnjem „Ford Centru“.

Oklahoma je vodila 94:93, kada je na tri sekunde do kraja Brajant uzeo šut van balansa i promašio. Srećom po njih, najviši u skoku je bio Gasol koji je vratio loptu u koš. Španac toliko dobar da su za njega trejdovali rođenog brata Marka.

Ne bi bilo preterivanje kada bismo rekli da je tim Skota Bruksa predstavljao najveći izazov Lejkersima na putu ka finalu s obzirom na to da je u narednoj rundi treću godinu u nizu eliminisana ekipa Jute i to sa „nulom“, dok su u finalu Zapada protivnici bili igrači Finiks Sansa predvođeni Stivom Nešom i Amarijem Stoudmajerom (4-2).

Na istočnoj obali, za finale projektovani Klivlend je eliminisao Boston u polufinalu tamošnje konferencije, dok su košarkaši koje je sa klupe predvodio Dok Rivers u finalu bili bolji od godinu dana ranije finalista – Orlando Medžika.

Pozornica je nameštena, pruživši Brajantu priliku za iskupljenje. Zgrabio ju je. Prvu utakmicu je završio sa 30 poena uključujući trojku preko Reja Alena u poslednjim sekundama meča. Uloge su se obrnule u drugoj utakmici u „Stejpls centru“ kada je, sada već drugi najbolji trojkaš u istoriji lige, meč završio sa tadašnim rekordom finala od osam ubačenih od 11 pokušaja iza linije 7,24 (ili bliže s obzirom na to da je Alen više voleo da gađa iz ugla).

Uprkos porazu, Lejkersi su postavili rekord finala sa 14 blokiranih šuteva. Gasol je imao šest, a Bajnam sedam čime su postavili prvi saigrači u istoriji koji su imali po pet ili više blokada u utakmici finala.

Bilo je vreme za odlazak u Boston gde će se naredne tri utakmice igrati u „TD gardenu“. Pred put, Fil Džekson je upozorio svoje igrače da je to možda i poslednji meč koji će igrati u gostima i da bi im bolje bilo da zaista i ne bude tako.

Košarka je timski sport i kao svaki te vrste ne može da se vrti oko jednog igrača. To su i Lejkersi spoznali u trećem meču finalne serije kada je Brajant, nakon sjajnog prvog poluvremena u kom je ubacio 16 poena, prestao da pogađa. Derek Fišer je preuzeo tu rolu i sa 10 poena u poslednjoj deonici doneo pobedu svojoj ekipi.

Slavlje je bilo kratkog daha. Seltiksi dobijaju naredni meč na leđima rezervista Nejta Robinsona i Glena Dejvisa, a potom i onaj sledeći za prvo vođstvo u seriji 3:2. Džabe je bilo Brajanotvih 38 poena u petom meču, ako prvi sledeći ima 12 dok protivnik ravnomerno distribuira poene među svojim igračima. Na sve to, povredio se i Endru Bajnam kog je koleno mučilo čitave sezone.

Tri meča u Masačusetsu su rešena ukupnom razlikom od 20 poena, što nam govori da je bilo koja od dve ekipe mogla da slavi u bilo kom od tri susreta. Tako nije bilo u šestoj utakmici po povratku u Kaliforniju. Suočeni sa novim porazom u finalima od Seltiksa, košarkaši Lejkersa slave sa 22 poena razlike i uz to zaustavljaju protivnika na samo 67 datih poena.

Da nesreća ne ide sama, kao i u primeru „jezeraša“, pokazalo je pucanje prednjih ukrštenih ligamenata Kendrika Perkinsa, startnog centra Bostona. Njegovo mesto je popunio legendarni košarkaš Detroita Rašid Valas.

Kasnije će Dok Rivers njegovu povredu uzimati kao izgovor i isticati da startna petorka Seltiksa ima titulu protiv Lejkersa, dok obrnuto nije slučaj.

Istina je da je Boston igrao egal u sedmoj utakmici finala 2010, pa čak i nakon trojke Rona Artesta za 79:73 na nešto više od minut do kraja. Asistenciju je upisao Kobi Brajant, baš kao i Majkl Džordan za Stiva Kera u finalu 1996. protiv Jute.

Da je drugačiji karakter, Artest bi se verovatno us*ao kao što je Ker opisao osećaj kada si čovek odluke. Ovako je samo poslao poljubac okupljenim u „Stejpls centru“ uveren da je to kraj meča, ali nije bio. Ražon Rondo je na 16 sekundi do kraja pogodio trojku smanjivši na dva poena zaostatka, nakon čega su udvojili Brajanta pri ubacivanju lopte.

Umesto njega, fauliran je Saša Vujačić. Slovenački košarkaš koji je do tada odigrao pet minuta na meču, što ga nije sprečilo da ubaci oba slobodna bacanja i reši pitanje pobednika.

Kobi Brajant je stigao do pete titule, a druge u nizu gde je proglašen za MVP-ja finala. Kako je rekao, ta je bila najslađa jer je bila protiv „njih“.

Usput je stigao i da usreći saigrača, a koliko je Kobijev pas značio Artestu videlo se na konferenciji za medije koja je usledila posle meča.

Te sezone je izabran u prvu postavu lige, kao i u prvu defanzivnu. Tri puta je bio igrač nedelje u Zapadnoj konferenciji, a jednom i meseca. Po 12. put je izglasan za „Ol-star“ utakmicu na kojoj na kraju nije nastupio.

Sa 31 godinom i 75 dana postao je najmlađi igrač koji je stigao do 24 hiljade poena u NBA, a nekoliko meseci kasnije i do 25. Redom je prestizao Alena Ajversona, Patrika Juinga, Redžija Milera i Aleksa Ingliša na listi najboljih strelaca u istoriji lige, a postao je i prvi koji je u tri uzastopna plej-ofa postizao 600 ili više poena.

Ubrzo po okončanju poslednje šampionske sezone morao je da se podvrgne operaciji kolena, nakon koje više nismo tako često svedočili onom Kobijevom – dribling, finta šuta, okret i „šljus“.

Čak je i sporadično, bolje nego nikako.

Kobi je preminuo i nastavio da živi mrtav. Nama ostaje na sećanje.

Počivaj u miru. Mamba, zauvek



IOzvor: B92