Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
„Ону ноћ не могаше цар спавати, и заповеди те му
донесоше књигу од знаменитих догађаја...“
(Књига о Јестири 6,1)
Пред сам крај Великогоспојинског поста, у само предвечерје Празника по коме је пост и добио назив, бавила сам се мишљу којим бих садржајем могла да га обележим али уједно и да украсим блог. Одједном ми је на ум дошла помисао о схимонахињи Макарији, руској подвижници ХХ века, чије сам предивно житије, заједно са житијем блаженог старца јеросхимонаха Теофила, прочитала на самом почетку мог упознавања са Православљем, у књизи назива „Сила се Божија у немоћи показује“. Још као малој девојчици, њој се поче јављати Владичица наша, Богородица, која је до њене саме кончине често пута посећиваше и молитве њене услишаваше. Заиста, од свега другог, ово њено сведочанство о томе учини ми се као Богом дано и ја, не оклевајући, одмах заседох за рачунар да означени део из књиге "О Царици Небеској" прекуцам, а потом и са другима поделим.
Док су се реченице смењивале на екрану, моје се мисли некако највише задржаше на следећем делу: „По сведочењу матушке Макарије, Царица Небеска посећује болеснике, страдалнике и све који ишту њену помоћ. Она често обилази наше градове и села. „Идем да обиђем куће: неке ћу записати за смрт, а које оставим живеће тише“.“ Не беше то без разлога, јер, ето, од 16. августа - недеља је била и сам почетак поста – и у нашем дому лежи једна старица, која је несрећним случајем пала са лестви и завршила на подрумским степеницама. Будући да је успела некако да дође у кућу, уз малу помоћ куме и свога штапа, сматрали смо да нису сломљене ни ноге ни кукови, због чега нам је помало и лакнуло. Међутим, и поред тога, али и због крварења неких посекотина на ногама, одвезли смо је у амбуланту, одакле је послата у Сремску Митровицу на снимање.
По повратку, који је био прилично брз, (што је код свих нас изазвало додатну радост), и званично добисмо потврду након четири снимања да прелома у ногама и куковима нема. Зашто четири? Хм, за неке ствари је било потребно и прстом да се покаже. Једино што нисмо знали и колико је прстију потребно; то дознасмо касније.
Елем, старица, заправо моја бака, коју је брат донео на рукама, јер због болова није могла да хода, вратила се са неколико фластера, снимцима ногу и налогом да је након неколико дана посети медицинско особље из нашег Дома здравља, како би јој превили посекотине.
Сестре нису биле лење те дођоше и дан раније од предвиђеног, но код баке почеше да се јављају све јачи болови, и то у пределу кичме и грудног коша. Саветовани њима, позвасмо и бакиног лекара, иначе татиног пријатеља, који дође да је обиђе после завршене смене. Након кратког прегледа, његова је дијагноза гласила да је све то последица пада и да је право чудо да је уопште остала жива. Погледао је и снимке и питао је ко их је прегледао у Сремској Митровици. Кад му је брат одговорио, доктор се зачудио:
- Како?! Па он није ортопед!
Али, свеједно, и он потврди да на снимцима нема прелома. Затим преписа баки инекције против болова и нешто за смирење да прима ујутро и увече наредних неколико дана. Сестра која је долазила с вечери била је дивна, за разлику од брата чија је била јутарња смена. Присуствујући једног јутра давању терапије, ја му се пожалих да је баки све лошије и да је бол, и поред инекција, неиздржива, на шта ми он узврати да то мора тако, јер бака има сломљену ногу?!? Сад је био ред на мене да се зачудим.
- Како то мислиш: има сломљену ногу?! Па на нози нема ни гипс и хода на обе...
- Не знам – каже он. – Тако ми пише у налогу.
Срећом, те вечери дође сестра и видевши баку у боловима, она прва изрази сумњу да би се, ипак, по свим сиптомима, могло радити о неком прелому – могуће ребара. Саветовала нас је да пријавимо доктору и да затражимо снимање.
А то беше ноћ уочи Празника, када сам ја, нешто касније, отворила житије схимонањиње Макарије и почела да га прекуцавам.
Ујутру пораних како бих стигла на Празнично богослужење и Свето Причешће, али кад погледах баку, а она се ваља у кревету од страшних болова. Кум, који дође по мене, а коме је ноћ пре умрла рођена бака у Републици Српској и који је пошао да јој упали свећу и молитву принесе, оста уз мене да ми помогне. Позвасмо и мајку, а тати јависмо да позове лекара у нову кућну посету.
У храм смо стигли са закашњењем, али је било важно да стигнемо и да молитву са браћом и сестрама Богу упутимо, верујући Христовим речима да „где су два или три сабрани у име Моје онде сам Ја међу њима“ (Мт.18,20).
Превише потресеној није ми успевало да се саберем, те сам морала мисли да смирујем. Вера је била на испиту, али ко би сузе задржао? Сетила сам се да смо бака и ја заједно започеле пост, али да је она, због пада и ниског притиска, била приморана да га прекине. О томе, и жалости која ме је опхрвала због тога, размишљала сам и док сам се исповедала, једнако Бога молећи да нам опрости и да дође и баку нашу удостоји Светих дарова – на оздрављење, исцелење и спасење. После исповести је моја узнемиреност доста утихнула, али не сасвим. А онда приступисмо Светом Причешћу.
Била сам последња у реду и кад стигох пред Свети Путир; свештеник ме прозва и принесе Пресвето Тело и Крв Господа Исуса Христа. Но кад отворих уста, догоди се да се Свето Причешће некако раздвоји, тако да један део остаде неубачен. Опази то и свештеник те рече:
- Јелена, отвори још једном уста да узмеш и остало.
У том тренутку помислих да ето, даде Бог, да примим и бакин део, јер се причестих два пута!
Заблагодаривши Богу и Пресветој Богомајци у трену осетих да ме свака узнемиреност напусти а наместо ње осетих мир који поврати веру да ће бити боље.
Кум и ја изађосмо из храма. Стигавши кући, нађосмо баку како спава, а мајку и оца како спремају рибу за роштиљ. У 13.30 часова тата је требао да иде по доктора својим колима.
За време док га чекасмо, као уосталом и ручак, окадих кућу и помолих се Богу и Богомајчици. Но у том се и бака пробуди и болови са њом. Гледајући је како се превија, наједном се присетих речи из житија схимонахиње Макарије, и помолих се Богомајчици да сиђе уз плаве лествице и да нас недостојне удостоји посете и помоћи. Било је негде око 11 часова кад се молих и након неких двадесетак минута - тата таман почео да пече рибу, како би и доктора могао да позове на ручак - кад на врата улази баш он, бакин лекар. На питање откуд он сад, пре назначеног времена, доктор рече:
- Одједном настаде нека празнина, нигде никог и ја дођох!
Пресвета Владичице, чула си, помислих ја у себи и заблагодарих Јој у души, при том Је молећи да ми допусти да ја причам са лекаром, што ми иначе уопште није била навика.
Доктор је ушао и погледао баку из висине, остајући и даље при својој тврдњи да је то све последица пада. Чак и поред тога што је она и сада, као и првог пута, показивала прстом где је тачно боли. Већ је хтео да пође, додајући да се терапија са инекцијама настави, али се ту ја умешах, будући да сви остали климаху главом и ћутаху.
- Зар она не треба да снима стомак? Кичму?
- Чујте – поче доктор да објашњава – да она има проблема са стомаком, била би крвава мокраћа.
- Добро, то разумем... крварења стварно нема... Али шта је са кичмом?
- Па она је снимала и нема ништа сломљено... Ево, дајте снимке да погледамо још једном.
Ту се намах присетих оног брата, који је рекао да у налогу пише да јој се дају инекције због сломљене ноге, али оћутах. Не волим да драмим, а и то је сад било најмање битно од свега. Стога указах на оно важније:
- Не, она није снимала кичму, само ноге.
Доктор погледа снимке као да их први пут види и додаде:
- Да, кичма није снимана. Па ништа... Ево ја сам ту санитетом, донећемо носила и одвешћемо баку да сними кичму.
И ту заблагодарих Пресветој Владичици, која је добре мисли ставила у срце овог лекара, који је и сам био дете Божије, те га њима призвала на начин који је у мојој души будио радост и славослов Сину Њеном Распетом и Васкрслом. Сам доктор, и шофер који га је довезао, пренели су баку до санитета, одвели на снимање, а потом је вратили кући. Тата је који минут касније донео снимке, где се видело да бака има сломљено ребро; напрсло заправо. Доктор је послао завој за сестру да баку довече превије око ребара, да то мало учврсти, рекавши да ће бол потрајати неких месец дана и да ће морати мало да потрпи, док не срасте. Како је терапија са инекцијама била при крају, добила је да пије лекове против болова.
Сазнање о напрслом ребру је унеколико донело олакшање, јер коначно дознасмо откуда болови. Но најбитније је од свега било то што кичма није падом повређена, мада јесте од година и живота, јер бака је 1925-то годиште. С инекцијама се завршило, па је бака остала на тродон таблетама. Но болови још увек беху јаки а најгоре од свега је било то што се није могла наместити. А онда је Владичица испунила бакину жељу и послала јој свештеника да је причести. Од тренутка кад се причестила, мојој баки је почело да бива боље и то већ идућег дана, када је почела полако да устаје и да шета, што до тад није могла; само кад је морала до тоалета, који је био на три метра од ње, а она је ишла спорије од пужа, вукући ноге једну за другом.
На крају не могу а да се овде не сетим речи Цара и псалмопојца Давида, који каже: „Зато нека ти се моли сваки светац, кад се можеш наћи...“ (Пс.32,6). Заиста, молитвама Светог Николаја, у чије име осветисмо темеље куће и наше Крсне Славе, и свемоћном заштитом и Покровом Пресвете Богомајке би учињено ово свечудесно оздрављење рабе Божије Милице. Слава нека је Господу у Светима Његовим!
Пресвета Богородице спаси нас! autor:nepoznat
Господ који живи на небу, желећи да се јави на земљи и поживи са људима, претходно уготови на њој обиталиште славе Своје Пречисту Своју Матер. Јер је у царева обичај да припреме себи палату за боравак у граду у који имају намеру отићи. И, као што палате земаљских царева граде најискуснији мајстори из скупоценог материјала на најлепшем месту, лепше и пространије од осталих обиталишта људских, тако се имала саградити и палата славе Цара Небеснога. У Старом Завету, када Бог зажеле да живи у Јерусалиму, Соломон Му подиже храм преко најискуснијег неимара Химара, који бејаше врло вешт, паметан и пун знања (3 Цар. 7, 13 - 40 ; 2 Днев. 2, 13 - 14 ; 4, 11. 16 ). Соломон сагради храм из најскупоценије грађе, од изврсног камења, од мирисавог дрвећа: кедра и кипариса са Ливана, и од чистога злата, на највишем месту, на гори Морији. Лепоти храма много допринесе и то, што на његовим зидовима изваја херувиме, разно дрвеће и цвеће. По пространству храм беше огроман, тако да је у њему комотно могло стати мноштво Израиљаца! И сиђе на њега слава Господња у огњу и облаку. Ипак, храм тај беше недовољан да у себи смести несместивог Бога. Соломон Му подиже храм, али Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима. Где је дом који бисте ми сазидали? говори Господ. Или где је место за моје почивање (Ис. 66, 1; Д.А. 7, 48 ).
И гле, Господ благоизволе да се у почетку новозаветне благодати начини нерукотворени храм - Пречиста, Преблагословена Дјева Марија. А који делатељ начини тај храм? Ваистину најмудрији, сама Премудрост Божија, као што говори Писмо: Премудрост начини себи дом (Прич. 9, 1). А све што Премудрост Божија ствара, дивно је и савршено. Пошто пак оживљену палату Речи начини Премудрост Божија, стога се начини савршени храм за савршеног Бога, пресветла палата за пресветлог Цара, пречисти и неоскврнављени чардак за пречистог и неоскврнављеног Женика, беспрекорно обиталиште за беспрекорно Јагње. Овоме је верни сведок на небу који говори к Њој: Сва си лепа, драга моја, и нема недостатка на теби (Песма над песм. 4, 7). И свети Дамаскин каже: "Сва је - палата Духа, сва - град Божји, море благодати; сва је лепа, сва - блиска Богу". [1]
Но, од какве грађе би начињена ова палата? Заиста од најскупоценије: јер произађе, као из скупоценога камена, из царскога рода, од Давида, који порази Голијата каменом из праћке, који праобразоваше камен Христа; и као од мирисавих дрвета кедра и кипариса, Дјева Богородица се роди из рода првосвештеничког, који приноси миомирисне жртве Богу. Отац њен, свети праведни Јоаким беше син Варпафира, који води своје порекло од Давидова сина Натана; а мати њена, света праведна Ана беше кћи свештеника Матана из племена Аронова. Тако, Пречиста Дјева бејаше по оцу царскога рода, а по мајци - првосвештеничкога. О, из како свескупоцених ствари - свечесних племена - би устројена оживљена палата Цару славе! И, као што у Соломоновом храму камене и дрвене зграде добијаху нарочиту вредност од чистога злата којим беху позлаћене, тако у рођењу Пресвете Богородице благородство царског и првосвештеничког порекла доби још већу вредност од целомудрености светих родитеља њених, која је несравњено драгоценија од злата и сребра и скупља од драгога камења, и што је год скупоцених ствари не могу се изједначити с њом (Прич. 3, 15). Јер Пресвета Дјева роди се од целомудрених родитеља, што је више од сваког благородства. О томе сведочи свети Јован Дамаскин, обраћајући се светим праведним богородитељима овако: О, блажени супрузи, Јоакиме и Ано! Заиста се по плоду утробе ваше показасте беспрекорни, по речи Господњој: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16.20). Ви уредисте свој живот како је благоугодно Богу и како је то достојно Рођене од вас. Јер, живећи целомудрено и свето, ви родисте ризницу девства, - мислим Дјеву: пре рођења Дјеву, у рођењу Дјеву, по рођењу Дјеву, и свагда Дјеву, једину увек девствујућу и умом и душом и телом. А доликовало је да девство, рођено од целомудрија, буде принесено телом самој Јединородној Светлости. О, две пречисте словесне грлице, Јоакиме и Ано! сачувавши целомудрено закон природе, ви се божански удостојисте надприродних дарова, јер свету родисте Дјеву, Божију Матер. Побожно и свето поживевши у људској природи, ви произведосте Кћер, узвишенију од анђела и која сада влада над анђелима. О, прекрасна и преслатка Кћери! О, крине, који си усред трња израстао из свеблагородног Корена царског! Тобом се обогати царство свештенства". [2] - Овим речима свети Дамаскин јасно показује од каквих је родитеља рођена Божија Мати, из каквих је драгоцених ствари устројена палата Цара Небескога.
На ком месту ова жива палата би устројена? Заиста на највишем, јер Црква даје о њој овакво сведочанство: "Зацело си виша од свих, Дјево чиста!" [3] но виша не местом него врлинама и висином Божјих дарова. Јер место где се роди Преблагословена Дјева бејаше малени град у земљи Галилејској, звани Назарет, зависан од великог града Капернаума, и житељи његови беху презирани, због чега и о Христу би речено: из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 46). Но Господ, који на висинама живи и на смирене погледа (Пс. 112, 5), благоизволи да се Његова Пречиста Мати роди не у Капернауму, који се у гордости својој до неба беше подигао, него у смиреном Назарету, показујући тиме да што је у људи високо, то је мрзост пред Богом (Лк. 16, 15), а што је у људи презрено, то је у Њега високо и драгоцено. Поред тога и сам назив Назарет показује висину врлина Пречисте Дјеве. Јер, као што Својим рођењем у Витлејему, - а Витлејем значи "дом хлеба" -, Господ тајанствено прасликова то да је Он хлеб који је сишао с неба (Јн. 6, 54) ради оживотворења и укрепљења људи, тако и рођењем Своје Пречисте Матере у Назарету објављује високе ствари, јер назив Назарет означава цветно, свештено, овенчано и осамљено место, што јасно прасликује Пресвету Дјеву. Она је цвет, исцветали из неплодне и времените утробе, цвет који је обновио сасушену природу нашу, цвет неувенљиви који увек цвета девством, цвет миомирисни који рађа миомир Јединога Цара, цвет који доноси род - Христа Господа. Она је освећена благодаћу Светога Духа који је сишао на њу и осенио је, и јесте светија од свих светих пошто је родила "Реч светију од свих светих". [4] Она је издвојена од грешних земнородиих, јер у целом животу свом Она не позна ниједан грех. И не само Она не учини греха, него и грешнике склања од греховних дела, као што јој Црква и узвикује: Радуј се Ти која избављаш од рђавих дела! [5] Она је венчана славом и чашћу: венчана славом, јер је произашла из царскога корена; венчана чашћу, јер је поникла из првосвештеничког племена. Венчана славом, јер је произашла од целомудрених и праведних родитеља; венчана чашћу, јер је удостојена благовести и служења од Арханђела. Венчана славом, као Мати Божија; јер шта може бити славније него родити Бога? венчана чашћу, као Приснодјева; јер шта може бити чесније него и после рођења бити Дјева? Венчана славиш, славнија од серафима, јер је серафимски заволела Бога; венчана чашћу, узвишенија од херувима, јер је мудрошћу и познањем Божанства превазишла херувиме. А слава и част и мир свакоме који чини добро, вели апостол (Рм. 2, 10). Но ко би се међу земнороднима нашао већи творитељ добра од Пречисте Дјеве? Она све заповести Господње одржа, сву вољу Његову сатвори, све поуке Његове изврши, све речи Његове сакри у срцу свом, сва дела милосрђа указа ближњима. Стога је Она достојно овенчана, као творитељка свакога добра. Но Она је и чувалиште: јер сакровиште свога девичанског целомудрија тако будно чуваше, да га чак ни анђелу не хте поверити, јер, угледавши анђела, Она се збуни од речи његове, и помишљаше, какав би ово био поздрав (Лк. 1, 29 ).
Да је све то у Пречистој Дјеви посведочи Назарет својим називом. И ко неће рећи, да се та палата Христова веома високо уздигла врлинама и Божјим даровима? Она је висећа, јер би дарована с неба, иако се на земљи роди од земнородних; - с неба: јер, као што говоре неки од богопросвећених људи, архангел Гаврил, који је благовестио Захарији Јованово рођење, благовести Јоакиму и Ани зачеће Пресвете Богородице и донесе јој с неба преблагословено име, говорећи матери нероткињи: „Ано, Ано! родићеш преблагословену кћер и име ће јој бити Марија". Стога, нема сумње, Она може бити названа градом светим, Јерусалимом новим који силази с неба од Бога (Откр. 21, 2), скинијом Божијом. Висока је ова Божија скинија, јер родивши Цара Христа Она се узвиси изнад серафима. О, висино, недостижна за људске мисли!
А каква је красота те мислене палате Христове, чуј шта о томе говори слаткоречиви Јован Дамаскин: "Она би принесена Богу, Цару свих, одевена лепотом врлина као златном ризом, и украшена благодаћу Светога Духа, чија је слава изнутра; јер као што је свакој жени слава муж који долази споља, тако је Богородици слава унутра, то јест плод утробе њене". [6] И још свети Дамаскин каже: "О, Дјево Богоблагодатна, света Цркво Божија, коју духовно сагради Премудри Творац света, и у Њој поживе! Она је украшена не златом ни мртвим камењем, него уместо злата сија Духом, и уместо драгог камења има скупоцени бисер - Христа". [7] Таква украшеност ове палате много је лепша од оне у Соломоновом храму, у коме беху изображени ликови херувима, дрвеће и цвеће. Али и у овом живом храму, у Пречистој Дјеви, јасно се види херувимски лик: јер својим херувимским животом Она се не само изједначи са херувимима него их и превазиђе. Када је Црква навикла да светитеље назива херувимима, певајући: "Како ћемо вас назвати, свети? Херувимима, јер на вама отпочину Христос"; [8] утолико више Дјева Богородица је херувим, јер у Њој отпочину Христос телом Својим, и на њеним пречистим рукама Бог седе као на престолу: Дјева постаде престо херувимски. А изобрази Она у себи и слике плодних дрвета, поставши духовно плодном маслином у дому Божјем и цветном палмом (Пс. 51, 10), због чега се сада и назива живоносним вртом, када Црква пева: "Из неродног корена Бог чудеса изведе нам живоносни врт - Матер Своју". [9] Све се ово говори о духовној лепоти њеној. Али Она не беше лишена ни телесне лепоте, као што о томе сведоче многи учитељи Цркве, да у целом поднебесју није било нити ће бити тако лепе девојке као што беше Дјева Богородица. Видевши је, свети Дионисије Ареопагит [10] хоћаше да је назове Богом, да није знао Бога рођеног од Ње. Јер божанска благодат које она беше пуна изнутра, сијаше из пресветлог лица њеног. Такву палату припреми Себи на земљи Цар Небесни, палату прекрасну душом и телом, "као невесту украшену мужу своме" (Откр. 21, 2); притом палату пространу: "утробу њену учини пространијом од неба", [11] и у Њу се смести "несместиви Христос Бог".
Царске палате се обично зидају простране, да би могле примити не само цара него и мноштво његових слугу, и људе који му долазе са свих страна. Пространо обиталиште Бога Речи, Пречиста Дјева, пространо је не само за Бога Реч као Цара него и за нас слуге који прибегавамо к Богу, настањеном у Њој: јер Бога смешта у утроби, а нас у своме милосрђу. Изабрани сасуд Божји, свети апостол Павле, побуђиван љубављу говораше својој љубљеној деци: Срце наше распространи се; вама није тесно место у нама (2 Кор. 2, 11-12). Но у кога се од светих може наћи тако пространо милосрђе, као што је Маријино по Богу милосрђе које прима све? Ту налази себи места целомудрени, но и грешнику ту није тесно. Ту има своје место онај који се каје, но ту је слободно прибежиште и за оног који се не каје и за оног који је очајан, као што је Нојев ковчег био прибежиште не само за чисте него и за нечисте животиње. У милосрђу Пресвете Богородице има широког простора за све тужне, злостављане, гладне, залутале, буром витлане, болне: јер не може не бити милосрдна Она која нам роди благога Бога. Палате земаљских царева чувају многе наоружане страже, које не пуштају унутра свакога који жели да уђе, него задржавају и брижљиво испитују одакле је и зашто долази. А жива палата Христова, иако је окружена херувимима и серафимима и безбројним хоровима анђела и свих светих, ипак ником не забрањује да онај који жели уђе на врата Њеног милосрђа: нити стражари одгуравају, нити војници одгоне, нити испитују због чега долази, него сваки несметано улази са молбом, и прима дар по потребној молби.
Стога да прибегавамо к милосрђу Рођене из неплодне утробе, упућујући јој овакав поздрав: Радуј се, свебеспрекорна палато Цара свих! Радуј се, обиталиште Бога и Речи, коме са Оцем и Светим Духом, и Теби, Кћери Оца, Матери Сина, Невести Светога Духа, нека је и од нас трошних част и слава вавек. Амин.
Из књиге "Житија светих за септембар", Светог Јустина Ћелијског
Žena u religijama i verskim zajednicama dr Ksenija Magda1
Biblija je glavni krivac za otužno stanje ženskih prava i treba je zabraniti – poziv je to iz feminističkih krugova. Ja, naprotiv u ovome članku tvrdim da je Biblija zlorabljena za patriarhalnu vlast nad ženama; njezina ideja o spolnosti i odnosima meñu spolovima3 opisana je jednakošću, komplementarnošću i uzajamnim poštovanjem i to unatoč činjenici da je Biblija vrlo stara knjiga i da su njezini pisci svi živjeli u uvjetima koji su bili daleko više patriarhalni od naših danas. To je tako od prvih stranica Biblije (u Postanku), a vrlo je evidentno u katalogu staleških dužnosti u Ef 5,21-33, koji je naša primarna sfera interesa ovdje.
U Ef 5,21-33 vidi se, tvrdim, ispreplitanje principa jednakosti spolova i problema primjene tih principa u konkretnom društvenom kontekstu, pri čemu inzistiram - prije svega zbog kanonskog konteksta i nekih važnih doktrina - da je odnos Krista i Crkve Pavlova glavna briga u ovome odlomku, a odnos muža i žene tek izvedenica koja ne odgovara toj slici u svakom detalju. U prvom ćemo dijelu predavanja tako najprije govoriti o zahtjevima kanonskog konteksta – što znači, gledat ćemo moguća tumačenja ovog teksta (i nekih drugih NZ tekstova) u odnosu na svekolike teološke zahtjeve Novoga zavjeta pa i Biblije u cijelosti.
Zaključit ćemo kako je tradicionalno tumačenje, tako gledano, oprečno temeljnim
postavkama biblijske teologije. Tradicionalno tumačenje nije usklañeno s antropologijom i soteriologijom Pisma, a posebno je problematično za kristologiju jer oduzima od važnosti Kristovog djela. U drugom ćemo dijelu predavanja predložiti način tumačenja teksta koji bolje funkcionira unutar cjelokupnog biblijskog konteksta pokazujući kako i zašto tekst sam odražava granice analogije Krist-crkva/muž žena.
Ključne rječi: Biblija, kontekst, muško-ženski odnosi, Novozavjetna teologija.
1. Zahtjevi kanonskog konteksta
Naš odlomak pa onda i drugi odlomci u Bibliji vezani uz temu žena, trebaju se razmatrati i razumjeti u kontekstu cjelokupne novozavjetne poruke. To je prvi i najvažniji zahtjev biblijske hermeneutike. Znači, u bilo kojem tumačenju Biblije treba se oduprijeti iskušenju tekst promatrati izolirano i anakrono, iznoseći vlastite naslijeñene i suvremene predrasude kao da su poruka teksta. No, ipak je stara i uvriježena praksa da se tkz. “žensko pitanje” u crkvi rješava parcijalno i ne-kanonski, tj. izvan konteksta cjelokupne biblijske teologije. To znači da se teologija žena i muško-ženskih odnosa (da je tako nazovemo) izvodi sporadično iz pojedinih stihova koji se čine izravnim i naoko “sasvim jasnim” imperativima: Žena neka se pokorava svome mužu kao gospodaru (naš tekst); žene će se spasiti rañanjem 1 Tim 2,15, žena je po spoznaji i ontološki inferiornija od muškarca (1 Tim 2,14, 1 Pet 3, 7), žena neka ne poučava muškarca (1 Tim 2, 12), muž je glava ženi i žena mora imati “glavu” nad sobom radi anñela (1 Kor 11). Svi se ovi zahtjevi (barem u nas) još i temelje na prijevodima tih tekstova koji sugeriraju tumačenja, iako izvornik u nekim slučajevima nije ni izbliza jasan i jednoznačan. Notoran je primjerice Rupčićev prijevod koji u 1 Pet 3,7 uvrštava u tekst “pojašnjenja” sukladna kulturološkim predrasudama koja ženu čine inferiornom po vjerskoj spoznaji! Ukratko, i nakon stoljeća feminističkog inzistiranja na preispitivanju “ženskog
1 Profesorica Novoga Zaveta (Uvod u Novi Zavet je samo jedan od predmeta koji predaje na Teološkom fakultetu Matija Vlačić Ilirik u Zagrebu).
2 Predavanje održano 21. februara u EHO u Novom Sadu.
3 Namjerno koristim riječ “spol” a ne kako je politički korektno “rod” jer smatram kako je rod u hrvatskom gramatička, a ne antropološka kategorija.
Ekumenski zbornik Regionalne škole ekumenizma 2008/09
8 pitanja,” crkvena se hierarhija previše često postavlja nebiblijski prema problemu žena u crkvi, a muško-ženskih odnosa, kao da su neproblematični i davno riješeni. Katkad se pri tome – s namjerom ili nesvjesno, nije na meni da sudim – koristi za teologiju sasvim nedopuštenim sredstvima.
Da bismo razmotrili pitanje teologije muško-ženskih odnosa poštujući pravila biblijske znanosti valja nam pod a. najprije pogledati nekoliko elemenata na koje nas tjera kanonsko tumačenje Biblije. Zatim ćemo pod b. Pogledati Kristologiju i kakve ona odnose pretpostavlja u crkvi.
a. Novi zavjet i razbijanje normi u muško-ženskim odnosima grčko-rimskog
društva.
Iz gore navedenih je tekstova najprije očita činjenica da oni postoje u Novome zavjetu, koji je većim dijelom napisan kao reakcija na dogañanja u crkvi. To pak znači da su muškoženski odnosi u prvoj crkvi bili problematični i da su trebali autoritativnu riječ kako bi bili uspješno razriješeni. Da su se, naime, muškarci i žene ponašali sukladno normama društva ili crkve taj problem ne bi našli na stranicama Biblije. Naše pitanje zato treba biti – što se to dogañalo u prvoj crkvi izmeñu muškaraca i žena da je bilo potrebno rješavati njihove odnose apostolskim nalogom?
Ako samo uzmemo već spomenute odlomke – nameće se nekoliko pitanja, koja sva ukazuju na bitno probijanje uobičajenih normi grčko-rimskog društva:
Iz Prve poslanice Korinćanima npr. možemo iščitati čitav niz ponašanja koja su za grčku okolinu onoga doba bila sablažnjiva. Antoinette Wire u svojoj knjizi Corinthian Women Prophets čak tvrdi da je ta poslanica napisana emancipiranim ženama u Korintu – koje su slobodno prorokovale (tj. naučavale) u zajednici (Wire,1990, 135ss), koje su bile samostalne do te mjere da su svoj život mogle živjeti bez muža koji bi se za njih brinuo (Wire,1990, 72ss) koje se čak nisu imale potrebu ni udavati (Wire, 1990, 81) i tome slično. Svoje su stavove krijepile Pavlovom teologijom slobode u Kristu kakva je očita u njegovoj ranoj poslanici Galaćanima (3,28). Wire smatra kako Pavao zatečen i ugrožen takvim stanjem žene vraća na norme premještajući njihovu potpunu slobodu u vječnost. No, iako Wire u svojoj rekonstrukciji situacije u Korintu ima pravo utoliko ukoliko su u poslanici žene mnogo zastupljenije no što nam to naše tradicionalno čitanje daje vidjeti, ipak je praviše nategnuto vidjeti u Prvoj Korinćanima samo “žensko pitanje”. Pavao nije zabrinut položajem muškaraca u korintskoj crkvi kako to interpretira Wire, nego slikom Krista koju mlada zajednica puna karizmatske slobode odašilje u svijet, a žene tu igraju značajnu ulogu. One, naime, javno govore i vode više no što je to prihvatljivo onima iz društva koje okružuje zajednicu, a koji bi trebali naći svoj ulazak u crkvu.
Sličan je naglasak i u 1 Pet 3,6. Ovdje apostol Petar o dužnostima žene ne raspravlja iz dokonosti i zato što nema što drugo pisati. Čini se da se crkva sastoji većma od robova (sasvim nedostaje naputak za ponašanje gospodrara) i od žena koje bi željele da i njihovi muževi doñu do spoznaje Krista (3,1-2) što Rupčićevo tumačenje o ženama kao slabijim bićima prema vjerskoj spoznaji čini još apsurdnijom. Takav cilj, smatra apostol, zahtijeva odreñena odricanja – pokornost i dobrota srca su uvijek privlačne karakteristike. Nasuprot tome već ionako ugroženi muževi onih žena koje sada pripadaju kršćanskoj zajednici, osjećali bi se dodatno izazvani kad bi njihove žene bile glasne i njima javno nepokorne, tvrdeći kako ih nadilaze u spoznaji i duhovnosti.
1 Tim 2 jednako poziva žene na neupadljivo i pokorno ponašanje (“kako se dolikuje” – tj. pisac nas upućuje prije svega na norme društva) i opet govori u situaciju u kojoj su žene imale priliku biti mnogo upadljivije i nepokornije no što je to propisivao standard društva.
Ovi tekstovi daju naslutiti da uloge žena u crkvi i uloge žena u grčko-rimskoj kulturi u ranoj crkvi kolidiraju. Dok kultura zahtijeva šutnju, skrovitost i bespogovornu podložnost muževima, žene u crkvi govore, mole, prorokuju i poučavaju.4 Njihova je uloga toliko velika i 4 Vrlo je upitno što znači 1 Tim 2,12 budući da je αύθεντεΐν homologumenon ne samo u NZ nego općenito u cjelokupnom grčkom materijalu (Green, 1987, 150). Neki su autori isticali spolne konotacije toga izraza, a s obzirom na kontekst 1 Tim – koji je obilježen borbom protiv Ekumenski zbornik Regionalne škole ekumenizma 2008/09 9 važna da ih apostolski pisci katkad moraju pozivati na suzdržavanje, ali ne zbog njih samih, nego zbog svjedočanstva evanñelja koje je i za muškarce onoga društva, koji su još uvijek zarobljeni u svojim kulturološkim predrasudama.
Najproblematičniji su meñutim oni tekstovi u kojima se čini kao da apostol prikazuje ontološku inferiornost žena i to na temelju argumenata iz stvaranja. Žena je – tako će tradicionalna argumentacija - stvorena druga i od muškarca (kao da je biti stvoren od zemlje i prvi samo po sebi ontološki superiornije; pri čemu bi životinje bile ontološki nadreñene muškarcima). Drugdje sam već raspravljala o značenju 1 Kor 11 za položaj žena u crkvi
(Magda,1999, 27-34), pa ću ovdje samo ponoviti neke zaključke. Ako pomno promotrimo
Pavlovu argumentaciju u 1 Kor 11 vidjet ćemo da iako Pavao jasno zna što traži od žena u Korintu – naime podložnost muževima radi svjedočanstva u društvu – ni sam nije pretjerano sretan svojom argumentacijom iz stvaranja te je završava dosta nespretno: “Ako se tko dalje želi svañati – mi takvog običaja nemamo!” Svjestan je da se njegova argumentacija sasvim kosi sa soteriologijom i pneumatologijom – po kojima su svi ljudi – bez obzira na narod, spol ili društvnu funkciju – jednaki. Krist ih je otkupio i on ih je opečatio Duhom Svetim. Tako sada kršćansku zajednicu bitno odreñuju drukčije norme, norme jednakosti i pneumatokracije, kako to i izrijekom tvrdi u Gal 3, 27-28: “jer svi vi koji ste u Krista kršteni, Krista ste obukli.
Nema tu više ni Židova ni Grka; nema više ni roba ni slobodnjaka; nema više ni muškog ni ženskog, jer ste svi samo jedan u Krstu Isusu”. U biti, moglo bi se reći da se apostol i u diskusiji u 1 Kor 11 našao u raskoraku izmeñu teologije i kulture, te da pokušava naći rješenje koje će funkcionirati kao znak Kraljevstva Božjeg u još uvijek neiskupljenom kontekstu.
Možemo dakle sažeti da muško-žensko pitanje nasuprot očekivanjima kakva bismo imali od antičkog i patriarhalnog dokumenta ima vrlo značajno mjesto u spisima rane crkve, što upućuje na činjenicu da se dogodila promjena paradigme pristupa ženama i muško-ženskim odnosima u crkvi. Ta se promjena u crkvi dogodila tako prirodno, temeljito i brzo, da već u 50-tima prvog stoljeća ukazuje na značajni sudar s patriarhalnim grčko-rimskim okruženjem koje uglavnom prezire žene.
b. Kristologija i odnosi u crkvi
Kanonski pristup teologiji žena ima još jedno obilježje, a to je kontekst teologije. Nas ovdje posebno zanimaju kristologija, soteriologija i pneumatologija. Na ovu je činjenicu ukazao i Ian McFarland (2000). Ako to ne uzmemo u obzir, završavamo na nikad izrečenom ali često pretpostavljenom zahtjevu, da za žene ne vrijedi cijela Biblija, nego samo oni dijelovi koji se izrijekom na njih odnose (poput gore navedenih odlomaka). Kada tako postavimo stvari odmah postaje jasno da je taj zahtjev nemoguć i nelogičan, te postaje nužno tvrditi da se na žene odnose svi biblijski tekstovi koji ih izrijekom ne isključuju. Na taj način vjerujemo da žene imaju pristup u Kraljevstvo nebesko – konačno, i Isus sam ih je prihvaćao i hvalio njihovu vjeru; imaju pravo žrtvovati za crkvu, moliti se i prihvaćati Božja obećanja za svoj život. I one trebaju rasti i napredovati u vjeri i bivati poučene i poučavati,iako za ovo postoje i neki oprečni stihovi. I pristup u kršćansku zajednicu nije spolno obilježen – kako je to na primjer bio slučaj u Židovstvu, obrezanjem – nego kroz krštenje i euharistiju koji su mogući i nužno jednaki za muškarce i žene.
Većina ljudi, prema crkvenoj pragmatici, neće imati problem s gore izrečenim sve dok se ne dotaknu “vodeće pozicije” u crkvi – tj. mogućnosti da žene budu uključene u neke vidove autoriteta i javnog autoritativnog govora u zajednici i u ime zajednice. No, to više govori o filozofiji vlasti u crkvi, a manje o biblijskoj pobožnosti. U konačnici, Biblija i u Starome i u Novom zavjetu poznaje žene u vodećim pozicijama i u pozicijama autoritativnog govora zajednici i u ime zajednice (npr. Debora; Suci 3; Hulda, 2 Kralj 22, 2 Ljet 34; Marija lažnih učitelja koji čini se rado odsijedaju u kućama bogatih mladih udovica i imaju moguće određen gnostički i spolno raspušten nauk - moglo bi se naslutiti kako apostolski pisac ovdje nema problema oko crkvenih učiteljica općenito nego s nepoučljivim i spolno raspuštenim ženama u krugu oko Efeza, koje lažni učitelji koriste za promociju svojih učenja (usp. Fee, 1987, 696).
Ekumenski zbornik Regionalne škole ekumenizma 2008/09
10 Magdalena koju Isus šalje s prvom evanñeoskom porukom učenicima (Ivan 20); Feba i druge žene koje su radile na evanñelju, a spominje ih Pavao u Rim 16; Evodija i Sintiha, Fil 4,3; i mnoge druge) ali se o njima rijetko govori, a posebno s muških propovjedaonica.
Pogrešna filozofija vlasti u crkvi nije nov problem. Znakovito je da su i Isusovi učenici rano pali pod iskušenje tražiti za sebe nauštrb drugih mjesta vlasti u kraljevstvu nebeskom (Mk 10,35ss) – “da ti sjedimo jedan s desna i drugi s lijeva”. Isus incident koristi kako bi prenio sveopću pouku o kršćanskom stavu do vlasti u zajednici u kojoj je on glava: tko želi biti velik – neka služi; tko želi biti najveći, neka bude sluga svima! (Mk 1,43-44). Uzimajući ozbiljno ovaj nalog iz Isusovih usta, žene koje požrtvovno služe svojim zajednicama smatrat će se voñama u kraljevstvu nebeskom. To se lijepo vidi i u našoj svakodnevici – osobno poznajem žene koje doduše nikad nisu dobile zvaničnu titulu crkvenog vodstva, ali bi ih ipak oni kojima su služile smatrali velikima, a često i većima od zvaničnih voña. Nerijetko su se upravo zbog njih i njihovog rada naše zajednice održavale na životu. Ako zajednica to ne prizna i javno, ona djeluje u suprotnosti s Pismom, na koje se poziva, jer je biblijski svaki radnik dostojan svoje plaće (1 Tim 5,18) a i dužni smo svakome davati ono što ga ide (Rim 13). S druge strane treba se naglasiti da je taj tekst jednako i poziv ženama da ne teže za pozicijama vlasti, nego da vjerno vrše svoju službu oslanjajući se na Boga. U suprotnom snalazi ih isti ukor kao i učenike koji su tražili položaje radi časti.
Čini se da je temeljni zadatak mijenjati paradigmu vlasti u crkvi bez obzira radilo se o ženama ili muškarcima. Biblijski gledano, tko će i koliko vladati nad drugima sekularno je razmišljanje. U kršćanskoj crkvi takva su razmišljanja izlišna jer nad svima vlada Krist i on je svima glava. To pak znači da smo mi jedni drugima udovi i u službi jedni drugih, što je moguće jedino kroz pokornost Kristu i recipročnu pokornost jednih drugima. Lynn Smith je u svojoj knjizi Nadarene i za vodstvo (2004, 18-19), pokazala kako takva paradigma pokornosti
Kristu podrazumijeva prestanak natezanja za (pre)vlast i meñu spolovima te stavlja sve, muškarce i žene, barem kad je u pitanju kršćanska crkva, pod Kristovu vlast.
2. Ef 5,21-33 – Sve u Kristu
a. Podreñenje ili ljubav?
Uz dosad rečeno, nije čudo da se obično cjelina koju se naziva “Staleškim dužnostima” i koja je naš izravni tekst razmatranja, u patrijarhalnim društvima uvodi retkom 5,22: “Žene budite podložne svojim muževima kao Gospodinu!” Patriarhalno čitanje teksta uglavnom zapostavlja kontekst, a naosob 21. redak istog poglavlja, te općenito zanemaruje gramatičke datosti izvornika. Zato ćemo se sada okrenuti gramatičkom raščlanjivanju teksta te bi ovako mogli sažeti gramatičke značajke teksta:
Prvo: tekst je kroz δια τουτο (zato) povezan s onime što prethodi, a to je naputak kako živjeti jedinstvo koje je u Kristu već dano u crkvi. Živjeti treba razumno, a razumno u 18. retku imperativom naloženo je kao trijezno i Duhom ispunjeno. Zatim u recima 19-21 autor navodi 5 participa ovisnih o imperativu ispunjavanja Duhom iz 5,18. Participi označavaju na koji se način ispunjavanje Duhom dogaña u životu pojedinca. Naši prijevodi rijetko upućuju na te veze i radije prevode kao da se radi o nepovezanim i nasumce nabrojanim
imperativima, a ne tvrdnjama ovisnima o tom imperativu. Prijevodi zatim odvajaju 22. redak od prethodnih (a nekad i 21.) te obično pod novim podnaslovom otpočinju odlomak o tkz.“staleškim dužnostima”. Gramatički meñutim, “podreñivati se jedan drugome”zadnji je particip vezan uz imperativ “Ispunjavajte se Duhom!” i zato bismo trebali prevoditi: “Ispunjavajte se Duhom ... podreñujući se jedan drugome iz poštovanja prema Kristu”.
Podreñivanje jedan drugome je izraz Duhom ispunjenog, kršćanskog života! Početi novu misao s 22. retkom ima još jedan dodatni gramatički izazov jer 5,22 nema vlastiti glagol, tj. 22. redak je izravno ovisan o 21. i dijeli s njime svoj glagol. Doslovno dakle: “pokoravajući se jedan drugome iz poštovanja prema Kristu: žene muževima kao Gospodinu (protiv O'Brian,1999, 405).
Možda se nijanse duhovnosti u uobičajnim prijevodima na kraju i ne razlikuju mnogo ako ih se provodi u život, no očuvati gramatičke veze originala ukazuje na čitav niz mogućnosti koje tradicionalni prijevodi zanemaruju.
Ekumenski zbornik Regionalne škole ekumenizma 2008/0911
Prvo, podreñivanje je jasno postavljeno kao karakteristika “ispunjavanja Duhom,” i to je jednako i za muškarce i za žene u kršćanskoj zajednici. Naslijeñena, tendenciozna tumačenja nasuprot tome prikazuju “podreñivanje” kao puku “žensku” karakteristiku.
Drugo, ističe se činjenica da su svi bez obzira na spol, nužni živjeti život podreñujući se drugima iz straha/strahopoštovanja prema Kristu. Staleške dužnosti u nastavku samo dodatno pojašnjavaju što pokoravati se znači kad je u pitanju bračna zajednica. Biblija nigdje općenito ne ureñuje odnose izmeñu muškaraca i žena nego uvijek govori o odnosima meñu bračnim drugovima! Ostali odnosi muškaraca i žena odreñuju se općim odredbama za život u kršćanskoj zajednici, a tu su svi nužni podrediti se svima – dakle muškarci ženama i obrnuto.
Treće, postaje jasno da su bračne dužnosti u ovom tekstu samo jedan u nizu
meñuljudskih problema koji se nameću kad je u pitanju zahtjev “podreñivanja jednih drugima”. Ako tako postavimo stvari, postaje i jasno zašto Pavao iz teološkog razglabanja o jedinstvu načinje problem bračnih (i inih obiteljskih) odnosa. Novi zahtjev meñusobne podložnosti kojeg iznosti bio je u suštoj suprotnosti s očekivanjima društva gdje su odnosi bili jasno definirani i znalo se – po staležu – tko vlada, a tko sluša. Još većma nego danas u antičkom je svijetu nečija kuća bila tabu tema o kojoj se ne raspravlja i bon ton je ne miješati se u tuñe poslove, čak i kad lete noževi. No, ne tako kod Pavla. Obiteljski su problemi tema koju nužno treba rješavati. Kuća je mjesto gdje padaju sve maske i gdje čovjek pokazuje svoje pravo lice. Zato kuća mora prva odražavati jedinstvo u Kristu – i to na svakoj razini.
Četvrto, kad raspoznamo strukturu teksta postaje jasno da je ljubav koja se zahtjeva od muža način njegovog “podreñivanja” ženi (protiv O'Brian, 1999, 418). Vode se teološke debate o tome je li ljubav podreñivanje ili ne (vidi Snodgras, 1996, 296). No mislim da bi to bilo upitno kad bi umjesto našeg teksta – gdje autor navodi parove u odnosima (muž-žena; roditelji-djeca; robovi-gospodari) stajao tekst iz 1 Pet 3 gdje, naputak gospodarima sasvim nedostaje, a naputak je muževima vrlo kratak U tome bismo slučaju mogli argumentirati – kako to radi O'Brian da se naputak u 5,21 odnosi samo na one koji su u hierarhijski nižem položaju, a ne na muževe, roditelje i gospodare čiji su zadaci opisani drukčijim riječima (O'Brian, 1999, 402-403). No takva je diskusija u najmanju ruku nategnuta i ovisi o čudnoj tvrdnji da “jedan drugome” ne mora uvijek imati recipročni značaj (O'Brian, 1999, 403 protiv Bilezekian, 164). Krist je ljubio i predao se iz ljubavi – Biblija je u tome sasvim jasna iako ne koristi doslovno istu riječ (Ef 5,2; vidi i Fil 2,6-8). S druge strane, ako ljubav nije podložnost, zašto se muškarci smatraju slabićima i njihov autoritet narušenim, ako javno priznaju da vole svoju ženu? Pragmatički, možda Pavao samo oslikava podreñivanje izdvojivši dušobrižnički muški i ženski tip funkcioniranja u obitelji i njegovih prepreka za skladan život. Očito postoji više načina da se ljubav doživi i pokaže, ali ništa nije tako jasno kao odustajanje od vlastitih ideja i tipova ponašanja radi drugoga. Podrediti se jedan drugome znači vidjeti potrebe jedan drugoga i djelovati u skladu s potrebama drugoga! Ono što se generacijama propovijeda kao sveta dužnost žena biblijski je tek izražaj općeg poziva svim kršćanima da žive po novim principima kraljevstva nebeskog – ne kao sebi, nego kao drugome – stvarajući tako tek novo društvo kraljevstva Božjeg u kome vlada Krist.
Težak je to zadatak i zato Pavao uz njega daje motivaciju pozivajući se stalno na Krista koji, iako Bog i tako u poziciji apsolutne vlasti, ne inzistira na tome nego se podreñuje potrebama grešnog čovjeka.
b. Muškarac kao Krist? Analogija bez potpunog pokrića
No, neki su upravo u analogiji Krist – crkva kao muž – žena vidjeli ontološku inferiornost žena. Oni su shvatili i druge tako naučavali da je u bračnom odnosu muškarac “Krist”, a to podrazumijeva da je u najmanju ruku gospodar (vidi i 5,22), a vjerojatno i božanstven odnosno ontološki superiorniji od žene. Nije čudo da se u povijesti (npr. u Lionu 584. g.) crkva znala baviti pitanjem jesu li doista žene ljudska bića i nisu li ontološki niža bića čija je jedina svrha prokreacije, kad ih i Biblija, navdono, tako podcjenjuje (Lionski je sabor na temelju jednog glasa razlike izglasalo da su ipak ljudska bića! - Smith, 2004, 65).
No, ako je čitamo pažljivo, Pavlova argumentacija ne dozvoljava takvo tumačenje. Istina je da on sliku Krista i crkve samo djelimično prenosi na sliku braka te da kroz tekst jasno Ekumenski zbornik Regionalne škole ekumenizma 2008/09 12 pokazuje da je ta analogija korisna po pitanju spremnosti na pokoravanje radi tuñe koristi, ali se ne može doslovno i u svemu prenositi na odnos muža i žene. Potpuna analogija kakvu zahtijevaju neki komentari (npr. O'Brian, 1987, 419-426)5 možda se može razumjeti iz patriarhalnog društvenog očekivanja Pavlovog vremena pa još i ranog Srednjeg vijeka, gdje je bilo logično muškarca nazvati “gospodarem” no tako razumijeti ovaj tekst znači pogaziti temeljne postavke biblijske vjere.
Toga je svjestan i Pavao jer je vrlo pažljiv u razdvajanju analogije i stvarnosti, uvijek na oprezu da analogiju ne izvede previše daleko. Analogije se zapravo i nikad ne odnose na sve detalje. Na primjer: Muškarci su pozvani ljubiti svoje žene kao što Krist ljubi crkvu. Ali dok oni po uzoru na Krista ne trebaju prezati od žrtve za dobar bračni odnos, drugi dio slike ne može biti analogija. Muškarac ne može posvetiti ženu i ne može je učiniti savršenom ili je pripremiti za vječnost (vidi npr. dogañaj o Ananiji Safiri u Djelima 5). Kad Pavao govori o tome, on govori o odnosu Krista i crkve! Kristova je žrtva i podložnost dala neočekivani rezultat: posvećenje crkve. Sukladno tonu svoje poslanice koja je velika doksologija Kristovom djelu pomirenja ljudi i Boga, povremeno se i u opisu muško-ženskih odnosa Pavao vraća toj velikoj temi prekidajući misao o muževoj obvezi prema ženi. Kristovo je djelo mnogo veće i slavnije od onoga što muž ikad može napraviti za svoju ženu. Ono je uzor, ali nedostižan i mnogo veći od onoga, zapravo maloga, što se traži od muža. Na to nas naosob upozoravaju reci 30 i 32; te cijela razrada Kristova djela u 25b-27. Daleko od toga da bi Pavao tvrdio – kako su si to zamislili neki posebno revni muškarci – da postoje kako bi ženu naučili pameti; da su oni ti, koji ženu posvećuju i da o njima ovisi pobožnost i vječna sudbina žene.
Biblijski pisac nigdje ne odobrava takvo duhovno zlostavljanje. Muškarac nije Krist, i iako smo svi pozvani nasljedovati Krista u njegovom primjeru podložnosti, naša nastojanja nikad ne mogu imati ni približno onakav učinak kao jedinstveno Kristovo djelo spasenja. On je edini taj koji je crkvu iskupio – a crkva to su i muškarci i žene zajedno; on je taj koji crkvu čisti i priprema za zadatak. Ali je i on taj koji je pokazao najveću ljubav koju nitko neće moći ni približno ponoviti. Ljubav čini čuda. Prava se tajna Pavlovog teksta ne odnosi na odnos muškarca i žene u braku nego, kako sam inzistira, na odnos Krista i crkve, koji je temeljem i snagom za ponovni život u raju. Tako podložnost iz poštovanja prema Kristu dobiva novi značaj: Kršćani zbog Krista mogu nadvladati prokletstvo grijeha i mogu živjeti u uvjetima raja. Budući da je priziv na Krista i njegovo djelo nesrazmjerno duži kad je u pitanju ponašanje muškaraca trebali bi zaključiti da je Pavao očekivao mnogo više opiranja od strane muškaraca. Što i ne treba čuditi u okruženju u kome su uživali potpunu samostalnost.
Zaključak
Treba, dakle zaključiti da tradicionalno patriarhalno tumačenje staleških dužnosti nije kanonski usklañeno. Ono se kosi primjerice s temeljnom doktrinom o Kristu i spasenju i čovjeku jer podrazumijeva da su žene ontološki niža bića koja se ne spasavaju po Kristu, nego po mužu, ako su mu pokorne u svemu (pa i u pitanjima vjere, i u situacijama kad očito
griješi). Takav zaključak suprotan je biblijskom nauku po kome su muškarac i žena zajedno stvoreni na sliku Božju i nazvani “čovjek” (Post 1,27; 5,1-2) te čak imaju zajednički zadatak upravljanja zemljom (Post 1, 28-31). I Postanak 2, na koji se autor poziva u ovom tekstu govori o istobitnosti muškarca i žene kao ljudskih bića!
Dakle, naše tumačenje po kome apostol traži uzajamnu podložnost svih iz
strahopoštovanja prema Kristu i njegovom djelu, mnogo ozbiljnije shvaća ove važne doktrine.
Po tome bi tekst koji se danas nama čini ograničavajuć za žene zapravo bio oslobañajuć, jer su muževi koji dotad nisu imali obveze prema svojim ženama, radi Krista pozvani ljubiti svoje žene na jednako podložan način, kako je Krist ljubio crkvu. Dakle, dok samo afirmira ono što se od žena ionako očekivalo, apostol čini ogromnu revoluciju u zahtjevu muževima da 5 Pri čemu O'Brian ostaje do kraja ambivalentan i osim načelne tvrdnje da se radi o potpunoj analogiji ostaje opisivati odnos Krista i crkve ne osvrćući se na pitanja poput: Kako to muškarac “čisti” svoju ženu? Što znači da je “čini savršenom”? No i njegovo nesvjesno zapadanje u sliku Krista i crkve daje naslutiti da tekst prvenstveno ipak nije o muškarcima i ženama, nego o Kristu i crkvi.
Ekumenski zbornik Regionalne škole ekumenizma 2008/0913 proaktivno ljube svoje žene. Takav velik zahtjev treba snažnu argumentaciju, a apostol je nalazi u primjeru Krista koji je služio crkvi iako je bio najuzvišeniji Bog. Baš kao što je ta podložnost i ljubav donijela rod u crkvi spremnoj za kraljevstvo Božje, tako i muškarčeva ljubav prema vlastitoj supruzi može donijeti zapanjujuću promjenu u braku. Velika je tajna kako to ljubav čini – ali najveća svakako je ta da su naše parcijalne ljudske ljubavi moguće jedino zbog Kristovog velikog djela.
