Pol Valeri

[erinija]

Koraci

Koraci tvoji, deca mog bdenja,
svetiteljski, lagano pružni,
do kreveta mog i nestrpljenja
primiču se nemi i studeni.

Priliko čista, božanska seni,
blagi su, tvoji koraci spori!
Bogovi!...sve što snilo se meni
sa tim se nagim stopama stvori!

Ako, sa svoje pružene usne,
pripremaš da se smiri snova
stanar što mi u mislima usne
okrepnu hranu jednog celova,

ne ubrzavaj taj čin nežni,
čar da postojim i ne postojim,
jer živeh vas čekajuć u čežnji,
i korake vam sledih srcem svojim.

 

[erinija]

***

Žena se svlači. Evo stidljiva postaje
ćutljiva i bez šuma u svojim kretnjama,
nesposobna da se zaboravi i čudna sebi,
smešnih ruku, nepomična i ne spokojna.

 

[erinija]

Stablo i ljubav

Ljubav nije ništa ne raste li do vrha:
mre nije li tako, rast je njena svrha,
a mre u onome što ne mre za ljubav.
Živeći od žeđi nepunog užitka,
to stablo u duši od korenja plotskog
što živi živošću najživljega žitka
živi od svačega, od slatkog i gorkog
i okrutnog, bolje još nego od nežnog.
O, Stablo Ljubavi, puno soka krepkog
koji čudnom snagom moju slabost budi,
tisuć trenutaka skrivenih sred grudi
jesu tvoje lišće i strele svetlosti!
Al' istovremeno na suncu radosti
dok u zlatu dana rasipaš vedrinu,
ta žeđ ista, koja hrli u dubinu,
crpe usred tame, na vrelu žalosti...

 

[erinija]

Ravnodnevica

Menjam se... Ko napušta me?... Mirno lišće
stablu koje vidim slama stas...
Ruke su mu umorne da mi tajne stišće:
tišina je moja izgubila glas.

Moja duša, ako njen poj bejaše vrutak
sa pesmom svojih kapi,
sad je vir duboki gde daleki oblutak
nad grobom ptica zjapi.

U ležaju peska što kao prah je mekan
spavaju mi izgubljene stope,
a ja živ se spuštam pod senke i čekam
s ruinama svojim da se stope.

Mesečarku Dušu izgubljenu gledam
kroz vodeni čisti veo
čiji mir i vreme kvari mehur jedan
tom grobu da bi odoleo.

Sama sebi, možda, priča i oprosti,
al' podležuć sklopljenim očima,
napušta me verna i, puna krotkosti,
ostavlja me mojim udesima.

Ispunjava srce neshvatljivim krikom,
a to se srce što zalud bije
s Persefonom gloži nad Euridikom
čija prsa nose ujed zmije...

Klonuli svedoče naših nežnih dana,
o sunce, kao ljubav u nama,
s paklenih te žala blagost nesvladana
nepovratnim zove obalama.

Jeseni, čistoto! o samoćo golema
od tuge i od slobode!
Razumem tek ono čega više nema;
sjaj biva sve što ode.

Dok se ja vezujem za svoj pogled kamni
u surovom i ustrajnom "Zašto?",
senka trepavica, jedan drhtaj tamni
izmeđ MENE i mene je zasto...

Kakva vešnost drage odsutnosti minu
i okončase iznenada?
Laganim pokretom podeli godinu
jedan list što pada.

Slabo, suvo lišsje, blistavi ostaci,
meni vaš šum krti,
a ti, bledo Sunce, poslednje strele baci
na vreme što drhti...

Da, budim se najzad, jer vetar jesenji
zgrabio me tužnim letom svojim;
sav taj ruj sa zlatnim trubama mi smeta
i ja se srdim i ja postojim!