Poklanjam vam knjigu

[Eric Cantona]

 

[Andjela 7]

Ovo sam danas pronašla. Svoju decu sam iz ove knjige odgojila, pa možda će još nekom dobro doći.

 

[Eric Cantona]

 

[Tito Pulo]

Jes da su zezali Selindžera u SP-u, ali nije loša knjiga. Tera te da je pročitaš u dahu. yes3

 

[Eric Cantona]

 

[mb clan]

a jel ima neko neku horor knjigu?

 

[Tito Pulo]

a jel ima neko neku horor knjigu?

Tu imaš sve: horor, SF, triler, misteriju, zavere... yes3

 

[Eric Cantona]

 

[Eric Cantona]

​

 

[PYC]

Vrhunsko djelo iz oblasti filozofije istorije, najpoznatiji rad njemačkog filozofa Osvalda Špenglera, knjiga koja otvara oči.
-------------------------------------------------------------- PYC



Oswald Spengler, 1880–1936


„Budimo sveci ili junaci. U sredini izmedju toga ne leži mudrost, nego svakodnevnost.“

Osvald Špengler


„Večne istine postoje u svetu kao prirodi.
U svetu kao istoriji postoji večno promenljiva istinitost.“

Osvald Špengler

Žal za Zidom


Objavljeno 30/03/2010 u kolumni književnika Svetislava Basare u listu "Danas"

Bliži se 2011. godina koju je Osvald Špengler naznačio kao datum povratka u varvarstvo, a kako stvari stoje, izgleda da je bio u pravu. U poslednje vreme na vestima gotovo i da nema ničega što se ne bi moglo definisati kao varvarstvo. Besmisleni samoubilački teroristički napadi; pucnjave po salašima i kafićima; nasilje po školama; sveopšta otimačina i lopovluk.

Pa kad već stvari tako stoje, nije zgoreg podsetiti se Špenglerovog nauka. „Progresivne snage“, levica uopšte, odavno su ovog mislioca proglasile dekadentnim mistikom i pretečom fašizma. Ništa čudno ako se setimo da je među protofašiste uvršten i Niče. Čime se to Osvald Špengler - inače krajnje racionalan filozof - toliko zamerio propovednicima progresa? Na prvom mestu svojom apartnom definicijom civilizacije. Za razliku od opšteprihvaćenog mišljenja, Špengler civilizaciju vidi kao degeneraciju. Opijenost istoricizmom, muzeologijom, arheologijom i raznim etnogenezama, po njemu su simptomi zamora i bolesti na smrt. Kada sam prvi put, negde početkom osamdesetih, čitao „Propast zapada“ (ne vredi se rusofilima otimati, i mi smo tu) mislio sam da je Špengler u mnogim stvarima u pravu, ali da će omanuti u datumu. Jeste da je u dan pogodio izbijanje Prvog svetskog rata, ali - računao sam - živeo je u to vreme, dobro je zapažao, nije on, uostalom, jedini koji je video kuda stvari teku.

Sada, dvadeset i nešto godina posle prvog čitanja (bilo ih je još nekoliko) nerado uviđam da je Špengler potpuno u pravu i da je eventualna kontrarevolucija visoke kulture apsolutno nemoguća. Za to više nije potrebno zatvarati se u biblioteke i iščitavati debele knjige. Dovoljno je pogledati oko sebe. A pogled neizbežno pada na TV ekrane ili monitore kompjutera koji su nas definitivno ogradili od prirode i realnosti. Došlo se do toga da su sportske emisije nešto najduhovnije što se može videti, mada se vandalizam sve više proširuje i na sport. Ostatak medijskog sadržaja se najblažim rečima može opisati kao trijumf debiliteta i kretenizacije. Otuda je donekle razumljiva izvesna nostalgija za vremenom totalitarizma. Nakon svih ovih godina i nataloženog iskustva, moraću da redefinišem svoj odnos prema autoritarnosti socijalizma. Sada vidim da su mnoge stvari postavljene naopako i da je čvrsta ruka totalitarnih režima bio možda poslednji pokušaj dubinske istorije da stvari održi na kakvom-takvom okupu. Ideološki pritisak i sveprisutna kontrola bile su spoljašnji nadomestak samokontrole, a fiktivni ideološki cilj (besklasno društvo) kompenzacija za duhovnu i duševnu dezorijentisanost. Kada je srušen Berlinski zid, instinktivno sam osetio da će sve brzo krenuti u 3LPM. U nekom onovremenom eseju - u želji da malo preteram - zapisao sam sledeću rečenicu (citiram po sećanju): „Neće se uređenost sa zapadne strane zida proširiti na istok, nego će potisnute sile destrukcije sa istoka preplaviti svet.“ Izgleda da nisam nimalo preterao. Samo čekam da se neki akademik pojavi u Velikom bratu. Ima vremena do 2011.