- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Гошћа Београда: ХУДЕЛЕ ЛИКЕНС, белгијски психолог и сексолог
Поглед са Венериног брежуљка
Већина жена у Белгији не зна готово ништа о најинтимнијем делу свог тела, каже ауторка „Књиге о вагини” и „Књиге о пенису”
Фото Анђелко Васиљевић
Завод за уџбенике и наставна средства представио је јуче „Књигу о пенису” и „Књигу о вагини” фламанског психолога и сексолога Худеле Ликенс. Ауторка је публициста и позната ТВ водитељка, творац више научних емисија на тамошњој телевизији, амбасадор добре воље за Фонд Уједињених нација за становништво, а 1986. изабрана је и за Мис Белгије. Њене књиге (превод са холандског Срђан Николић), припадају домену општег образовања. Биће најпре интересантне омладинцима, а потом и њиховим родитељима када дође време да се деци „кажу неке важне ствари”.
Слободан Г. Марковић, историчар и уредник у Заводу, на јучерашњој промоцији је нагласио да у земљи у којој је абортус и даље најчешћи вид контрацепције, ове књиге представљају напор да се сексологија, која није довољно заступљена у школском систему, представи на савремени начин. Уредник едиције Зефирино Граси сматра да ове књиге развијају љубав према љубави, и предњаче у борби против стида, а рецензент Жарко Требјешанин је указао на враголаст и забаван ауторкин стил, додајући да књига није моралистичка нити квазинаучна.
Поднаслов Ваших књига могао би да гласи „Све што сте хтели да знате а нисте смели да питате”. Одлучили сте се, дакле, за контраофанзиву – боље спречити него лечити?
Јесте, али не само за превенцију болести. Мој циљ је да упознам људе са другим начином на који може да се представи своје тело и секс. Окружени смо темама о сексу на интернету, МТВ каналу, али увек на исти, агресиван начин. Сексуалност је добила лош имиџ и треба нам противтежа. Да упознамо своје, али и партнерово тело, па онда да градимо интиму, да се упознајемо, и спознајемо шта волимо и шта нам прија.
Наводите резултате анкете у којој три четвртине Белгијанки сматра да су друштвени табуи везани за секс допринели њиховом незнању. Шта се онда променило на том пољу данас, 40 година после сексуалне револуције?
Променило се много тога. Можемо да причамо о овим темама, и жене могу да уживају у сексу. Проблем је што ми идемо пребрзо. Моје ћерке имају 13 година и не бих да их сутра партнер присиљава на секс. Када сам писала књигу сазнала сам да већина жена у Белгији не зна готово ништа о најинтимнијем делу свог тела. Један разлог је што се та тема сматрала забрањеном и „прљавом”. А друго, женски полни орган је скривен, за разлику од пениса којег мушкарци могу да гледају сваки дан. Ми вагину не можемо, сем ако не користимо огледало. Нашем незнању су допринеле и рекламе које приказују како се девојке осећају кад добију менструални циклус, а све се приказује као нешто страшно, неприродно. Та тема је већ дуго „забрањена зона” и отуда табуи све до данашњих дана.
У недавном истраживању у свету закључено је да се парови више не растају због преваре, па чак ни насиља, већ недостатка комуникације и блискости. Како то објашњавате?
Развод је донео и добре стране. Људи желе да буду раздвојени, да се пронађу, врате себи, јер су се удаљили, изгубили. Више се не додирују, не разговарају, не уживају, не раде на својој вези, не проналазе задовољство у томе... А кад нема труда, нема ни резултата. И сама сам сада сингл, и то у потпуности разумем. Имамо избор, а и то је, признаћете, достигнуће.
Један часопис о мушко-женским односима назван је по Вама. Обрађујући ову непресушну тему из броја у број, да ли сте успели да дефинишете „Марфијев закон љубави”?
Разни су случајеви, али једина константа је – Иди куда те срце води!
Шта вас је мотивисало да напишете књигу „69 питања о сексу”?
Писала сам једно време за „Плејбој”, али и у својој пракси слушала разна питања. Убедљиво највише питања је стизало у вези са спермом и величином полног органа. Одлучила сам да одговорим на све оно што људе занима... Зато сам и ову плаву и розе књигу писала тако да пружим тачне, научне информације али речником и жаргоном младе генерације. Мој сан се остварио јер је моја мисија у Белгији потпуно успела. Рекла сам „стоп” дезинформацијама из масмедија, и нико се није жалио, нити у мојим књигама видео назнаке било чега што би слутило на порнографију.
Плаву књигу наменили сте првенствено женама. Због чега?
Мушкарци доживљавају свој пенис као пријатеља, и углавном немају проблем са пенисом, осим ако он „не ради”. Они воле своје пенисе, дају им чак надимке, и разговарају са њима. Ми то не радимо. Нама је и наш орган непознаница, а онда и мушки. Зато морамо боље да га упознамо.
Розе књигу завршавате једним саветом. Метафора женске еманципације?
На крају књиге је савет како да и жене пишке стојећи. То јесте начин да кажемо: „Ево, можемо и ми! Изводљиво је”. Дивна еманципација нам је омогућила да можемо да бирамо да ли желимо секс, и са ким га желимо. Да можемо да имамо и намазане нокте, али и да радимо толико тога. Да можемо да будемо захтевније. Али овај мој савет је био више шала јер не мислим да у свему не треба да будемо равноправни. Добиле смо већ толико тога!
Мирјана Сретеновић
------------------------------------
Љубавна рерница
Како би одмах на почетку књига разбила табуе у вези са овом „врућом темoм”, ауторка уноси мало хумора. Ево које синониме бира за вагину и пенис. Вагина: жбунић за забаву, поморанџица, она наша, мачкица, врући магнет, драгуљче, МВР (Молим те врати се поново), љубавна рерница, Марија Лујза, Мини угођај, Мој приватни пут у рај, Туцаљка (Због тебе бих туцао камен), Вредно сокаче, Врхунски гурманлук, Тунел љубави, Незаборавак. Називи за пенис: Ђока Китић, Пендрек, Маринко, Батина, Другарчић, Јуниор, Коњић грбоњић, Сперминатор, Сунђер Боб, Једнооко чудо, Велики меда…
Објављено: 19.01.2011.
Извор: Политика
Поглед са Венериног брежуљка
Већина жена у Белгији не зна готово ништа о најинтимнијем делу свог тела, каже ауторка „Књиге о вагини” и „Књиге о пенису”
Фото Анђелко Васиљевић
Завод за уџбенике и наставна средства представио је јуче „Књигу о пенису” и „Књигу о вагини” фламанског психолога и сексолога Худеле Ликенс. Ауторка је публициста и позната ТВ водитељка, творац више научних емисија на тамошњој телевизији, амбасадор добре воље за Фонд Уједињених нација за становништво, а 1986. изабрана је и за Мис Белгије. Њене књиге (превод са холандског Срђан Николић), припадају домену општег образовања. Биће најпре интересантне омладинцима, а потом и њиховим родитељима када дође време да се деци „кажу неке важне ствари”.
Слободан Г. Марковић, историчар и уредник у Заводу, на јучерашњој промоцији је нагласио да у земљи у којој је абортус и даље најчешћи вид контрацепције, ове књиге представљају напор да се сексологија, која није довољно заступљена у школском систему, представи на савремени начин. Уредник едиције Зефирино Граси сматра да ове књиге развијају љубав према љубави, и предњаче у борби против стида, а рецензент Жарко Требјешанин је указао на враголаст и забаван ауторкин стил, додајући да књига није моралистичка нити квазинаучна.
Поднаслов Ваших књига могао би да гласи „Све што сте хтели да знате а нисте смели да питате”. Одлучили сте се, дакле, за контраофанзиву – боље спречити него лечити?
Јесте, али не само за превенцију болести. Мој циљ је да упознам људе са другим начином на који може да се представи своје тело и секс. Окружени смо темама о сексу на интернету, МТВ каналу, али увек на исти, агресиван начин. Сексуалност је добила лош имиџ и треба нам противтежа. Да упознамо своје, али и партнерово тело, па онда да градимо интиму, да се упознајемо, и спознајемо шта волимо и шта нам прија.
Наводите резултате анкете у којој три четвртине Белгијанки сматра да су друштвени табуи везани за секс допринели њиховом незнању. Шта се онда променило на том пољу данас, 40 година после сексуалне револуције?
Променило се много тога. Можемо да причамо о овим темама, и жене могу да уживају у сексу. Проблем је што ми идемо пребрзо. Моје ћерке имају 13 година и не бих да их сутра партнер присиљава на секс. Када сам писала књигу сазнала сам да већина жена у Белгији не зна готово ништа о најинтимнијем делу свог тела. Један разлог је што се та тема сматрала забрањеном и „прљавом”. А друго, женски полни орган је скривен, за разлику од пениса којег мушкарци могу да гледају сваки дан. Ми вагину не можемо, сем ако не користимо огледало. Нашем незнању су допринеле и рекламе које приказују како се девојке осећају кад добију менструални циклус, а све се приказује као нешто страшно, неприродно. Та тема је већ дуго „забрањена зона” и отуда табуи све до данашњих дана.
У недавном истраживању у свету закључено је да се парови више не растају због преваре, па чак ни насиља, већ недостатка комуникације и блискости. Како то објашњавате?
Развод је донео и добре стране. Људи желе да буду раздвојени, да се пронађу, врате себи, јер су се удаљили, изгубили. Више се не додирују, не разговарају, не уживају, не раде на својој вези, не проналазе задовољство у томе... А кад нема труда, нема ни резултата. И сама сам сада сингл, и то у потпуности разумем. Имамо избор, а и то је, признаћете, достигнуће.
Један часопис о мушко-женским односима назван је по Вама. Обрађујући ову непресушну тему из броја у број, да ли сте успели да дефинишете „Марфијев закон љубави”?
Разни су случајеви, али једина константа је – Иди куда те срце води!
Шта вас је мотивисало да напишете књигу „69 питања о сексу”?
Писала сам једно време за „Плејбој”, али и у својој пракси слушала разна питања. Убедљиво највише питања је стизало у вези са спермом и величином полног органа. Одлучила сам да одговорим на све оно што људе занима... Зато сам и ову плаву и розе књигу писала тако да пружим тачне, научне информације али речником и жаргоном младе генерације. Мој сан се остварио јер је моја мисија у Белгији потпуно успела. Рекла сам „стоп” дезинформацијама из масмедија, и нико се није жалио, нити у мојим књигама видео назнаке било чега што би слутило на порнографију.
Плаву књигу наменили сте првенствено женама. Због чега?
Мушкарци доживљавају свој пенис као пријатеља, и углавном немају проблем са пенисом, осим ако он „не ради”. Они воле своје пенисе, дају им чак надимке, и разговарају са њима. Ми то не радимо. Нама је и наш орган непознаница, а онда и мушки. Зато морамо боље да га упознамо.
Розе књигу завршавате једним саветом. Метафора женске еманципације?
На крају књиге је савет како да и жене пишке стојећи. То јесте начин да кажемо: „Ево, можемо и ми! Изводљиво је”. Дивна еманципација нам је омогућила да можемо да бирамо да ли желимо секс, и са ким га желимо. Да можемо да имамо и намазане нокте, али и да радимо толико тога. Да можемо да будемо захтевније. Али овај мој савет је био више шала јер не мислим да у свему не треба да будемо равноправни. Добиле смо већ толико тога!
Мирјана Сретеновић
------------------------------------
Љубавна рерница
Како би одмах на почетку књига разбила табуе у вези са овом „врућом темoм”, ауторка уноси мало хумора. Ево које синониме бира за вагину и пенис. Вагина: жбунић за забаву, поморанџица, она наша, мачкица, врући магнет, драгуљче, МВР (Молим те врати се поново), љубавна рерница, Марија Лујза, Мини угођај, Мој приватни пут у рај, Туцаљка (Због тебе бих туцао камен), Вредно сокаче, Врхунски гурманлук, Тунел љубави, Незаборавак. Називи за пенис: Ђока Китић, Пендрек, Маринко, Батина, Другарчић, Јуниор, Коњић грбоњић, Сперминатор, Сунђер Боб, Једнооко чудо, Велики меда…
Објављено: 19.01.2011.
Извор: Политика
