Milenko Džever, vozovođa iz Novog Žednika
Izvor: Blic Momčilo Petrović | 28. 08. 2011. - 02:02h | Foto: N. Marković
SUBOTICA - Milenko Džever (59) iz Novog Žednika kod Subotice svojevremeno je bio najmlađi mašinovođa u Srbiji i u lokomotivi je, ‘na osovini’, proveo 33,5 godina.
„Mašinovođe su nekad bila gospoda, ja zemlje nemam ni trunke, ni ja ni žena... živeli smo čisto od plate i bašte oko kuće, i dvoje dece školovali do kraja fakuleta.” Igrom sudbine, pod točkovima vozova kojima je tokom svog radnog veka upravljao Milenko Džever - stradalo je 24 ljudi.
Ovo je njegova priča:
- Ljudi misle da je ovo lak posao, kažu: ideš prugom! A nijedna vožnja nije ista! Osnovno je da paziš na signale i da daješ signale upozorenja! Moraš stalno da gledaš, kao kad voziš automobil, isto tako! Pažnja stalno! Imaš ispod noge taster budnosti, na svakih 18 sekundi pritisneš - pa pustiš, pritisneš - pa pustiš... To postane automatski, i dan-danas kako sedim, možete videti, noga mi radi tako... Prosto ne obraćam pažnju na to.
Lokomotiva koči zavisno od brzine: kad je brizina do 100 kilometara, treba joj 700 metara da se zaustavi; kod brzine preko 100 kilometara to je 1.000 metara, a kad je brzina preko 150 kilometara staje posle 1.500 metara. Zavisi, naravno, i od težine voza. Tako da ti kad kočiš, aktiviraš kočnicu i čekaš. Gledaš kad ćeš stat’...
Od mene nema niko više gaženja. Jedan u Subotici ima 25 mrtvih, ali on je udario u „tristaća” i prevrnuo četiri garniture šinobusa, pa je i u vozu bilo mrtvih - mislim da je tamo u šinobusu bilo 13 mrtvih.
Prvu nesreću sam imao na šinobusu ‘79. Taman sam sa teretne upao na putničku vuču. On je bio vojno lice, kapetan, i sa ženom bio u „stojadinu”... i ćerkica im... imena ne znam. Išli su na posao. Tu je dežurao otpravnik vozova, ali je imao i kafanu pored, i otišao da posluži goste, a nije zatvorio rampu. Sve troje su bili mrtvi. Još veća nevolja - ona bila peti mesec trudnoće... Tad sam i prvi put video mrtvog čoveka.
Te dve sam imao grupne, ovo i to s autobusom, a sve ostalo pojedinačno, sve na prelazima... Lažem! Imao sam jednu na Sajmu kod Novog Sada. Bio je na mostu, išao preko i kasno me video... Mogao je skočiti dole, u kanal, ali nije... Ne znam da l’ je bio mlađi ili stariji.
A evo ti još jedan slučaj: idem iz Splita i kasnim minut u Suboticu. I sad... kažem ovom mom pomoćniku Mići: „Da nadoknadimo! Dozvoljena brzina pri ulasku u stanicu 40, ja ću uć’ sa 42, da izvučem taj minut..”, kad ne lezi vraže, iza krivine... „Uuu”, kaže Mića, „pade baba!” Posle ovi na stanici pričali kako je imala 78 godina, dve pruge prelazila, a jedva ide! Nisam je video, samo Mića... šta ćeš!
A samoubice? To je, nekako... kao da mi nije žao!
Imao sam slučaj u Malom Iđošu, išao sam iz Beograda... Stoji pored pruge, i samo pogleda prema tebi pa se baci. I šta ćeš? Brzina sto kilometara, nemaš ti tu vremena da reaguješ. Ovoga sam video na 15 metara, samo senka! Ne znam koliko ukupno samoubica sam imao, nisam brojao.
A ima i ovo: prema Senti pruga, jedan stoji i neće da se mrdne sa pruge. Sviram, on stoji. Tamo je brzina mala, stanem ispred njega, nije bio pijan. Ćuti. Izađem sa kondukterom, a on ga išamara i skloni s pruge, pa nastavimo...
Kad se taj bacio na 15 metara, nisam se zaustavljao, nego redovno sam stao na stanici u Bačkoj Topoli, i obavestim policiju: tu i tu sam udario čoveka... a vidi se pored mašine da ima tragova krvi na točku... Posle gaženja, uzmeš crevo sa vodom pa opereš krv.
Reče i uzdahnu, teško i duboko...
Ja sam to, onako iskreno, dosta dobro podnosio. Mislim da sam bio jak... Bavio sam se sportom, nikad nisam trpeo poraz. Aktivno sam igrao fudbal 18 godina... mislim da mi je puno to pomoglo, ta borba. Za mene nije postojao poraz, i danas sinu kažem: „Nema odustajanja, moraš se uhvatiti u koštac sa životom.” Desilo se - desilo se... Nikad nisam bolovao, onako - da odem na bolovanje. Nikad! Posle te nesreće sa autobusom malo sam vozio do Kelebije, a posle bio nadzornik i dispečer, do penzije.
Taj autobus je vozio radnike iz noćne smene kombinata prema selu. Išao sam 99 kilometara na sat, nosio sam ga 540 metara, mašina mi je bila na odbojnicima, a ja sam kroz prozor izleteo napolje, do ramena kroz staklo, imam tu ožiljke...
Bila je velika magla, autobus je došao do pred prugu i stao. I jedan putnik izađe iz autobusa da vidi ide li voz... E sad, kakvi su bili njihovi znaci sporazumevanja, ne znam, tek autobus krene... Kad je bila nesreća, taj putnik što im je dao znak pobegao je u selo odmah. A onih devet što su ostali u autobusu, oni su...
Autobus sam video sa pet metra, mene je inercija povukla, pa sam zakočio, inače ne bi bilo vremena da reaguješ. Samo sam video ispred svetlo i plava slova, „Aleksa Šantić” je na autobusu pisalo... „Kombinat Aleksa Šantić”.
Izaš’o u košulji, to je bilo zimsko doba, decembar... hladno... i dolazi jedan u civilu kod mene i kaže mi: „Jesi ti mašinovođa?” Rekoh: 2Jesam...” „Ajde ti”, kaže, „skloni se da te neko ne ubije!” A celo selo došlo, to je puklo ko bomba...
Rekoh: „Pa, ako sam kriv, nek me ubije...”
Jedino sam to komentarisao... Muka!
Reče i - zaplaka. Da, baš muka, u duši, valjda, teško opisiva.
Mladi ljudi su bili, nekako i zato je meni teško... Sumnjam da je tu neko bio stariji od 30 godina... aj’, tri’es pet.
Išao sam na sahranu, bila je masovna sahrana, bio sam tamo... Nisu znali da sam i ja tamo... Išao sam sa kumom, jer i on je odatle. Priča i plače.
Plakao sam tamo, kaže. I plače, opet.
Često odem na to groblje. Kad je neka sahrana... sad je jedan mašinovođa umro, pa sam išao na to groblje... odem i kod njih.
I opet zaplače...
A sem tog autobusa, uvek sam nastavljao vožnju, pa i posle prve nesreće. Sedneš kad se završi uviđaj i voziš. A na pregled kod lekara ideš kad dođeš... Posle autobusa imao sam poštedu sedam dana, a pomoćnik 14... Psiholog pregleda pomoćnika i kaže mu: „Stani ispred zida!” On stao. Kaže mu psiholog: „Penji se!”, a ovaj se okrenu: „Aj’ se ti penji uza zid!”, i krene da ga bije. Istina! To je u Subotici bilo!
Pod točkovima mojih vozova stradalo je 24 ljudi
Izvor: Blic Momčilo Petrović | 28. 08. 2011. - 02:02h | Foto: N. Marković
SUBOTICA - Milenko Džever (59) iz Novog Žednika kod Subotice svojevremeno je bio najmlađi mašinovođa u Srbiji i u lokomotivi je, ‘na osovini’, proveo 33,5 godina.
U vrtlogu vlastite i tuđih sudbina: Milenko Džever
„Mašinovođe su nekad bila gospoda, ja zemlje nemam ni trunke, ni ja ni žena... živeli smo čisto od plate i bašte oko kuće, i dvoje dece školovali do kraja fakuleta.” Igrom sudbine, pod točkovima vozova kojima je tokom svog radnog veka upravljao Milenko Džever - stradalo je 24 ljudi.
Ovo je njegova priča:
- Ljudi misle da je ovo lak posao, kažu: ideš prugom! A nijedna vožnja nije ista! Osnovno je da paziš na signale i da daješ signale upozorenja! Moraš stalno da gledaš, kao kad voziš automobil, isto tako! Pažnja stalno! Imaš ispod noge taster budnosti, na svakih 18 sekundi pritisneš - pa pustiš, pritisneš - pa pustiš... To postane automatski, i dan-danas kako sedim, možete videti, noga mi radi tako... Prosto ne obraćam pažnju na to.
Lokomotiva koči zavisno od brzine: kad je brizina do 100 kilometara, treba joj 700 metara da se zaustavi; kod brzine preko 100 kilometara to je 1.000 metara, a kad je brzina preko 150 kilometara staje posle 1.500 metara. Zavisi, naravno, i od težine voza. Tako da ti kad kočiš, aktiviraš kočnicu i čekaš. Gledaš kad ćeš stat’...
Od mene nema niko više gaženja. Jedan u Subotici ima 25 mrtvih, ali on je udario u „tristaća” i prevrnuo četiri garniture šinobusa, pa je i u vozu bilo mrtvih - mislim da je tamo u šinobusu bilo 13 mrtvih.
Prvu nesreću sam imao na šinobusu ‘79. Taman sam sa teretne upao na putničku vuču. On je bio vojno lice, kapetan, i sa ženom bio u „stojadinu”... i ćerkica im... imena ne znam. Išli su na posao. Tu je dežurao otpravnik vozova, ali je imao i kafanu pored, i otišao da posluži goste, a nije zatvorio rampu. Sve troje su bili mrtvi. Još veća nevolja - ona bila peti mesec trudnoće... Tad sam i prvi put video mrtvog čoveka.
Te dve sam imao grupne, ovo i to s autobusom, a sve ostalo pojedinačno, sve na prelazima... Lažem! Imao sam jednu na Sajmu kod Novog Sada. Bio je na mostu, išao preko i kasno me video... Mogao je skočiti dole, u kanal, ali nije... Ne znam da l’ je bio mlađi ili stariji.
A evo ti još jedan slučaj: idem iz Splita i kasnim minut u Suboticu. I sad... kažem ovom mom pomoćniku Mići: „Da nadoknadimo! Dozvoljena brzina pri ulasku u stanicu 40, ja ću uć’ sa 42, da izvučem taj minut..”, kad ne lezi vraže, iza krivine... „Uuu”, kaže Mića, „pade baba!” Posle ovi na stanici pričali kako je imala 78 godina, dve pruge prelazila, a jedva ide! Nisam je video, samo Mića... šta ćeš!
A samoubice? To je, nekako... kao da mi nije žao!
Imao sam slučaj u Malom Iđošu, išao sam iz Beograda... Stoji pored pruge, i samo pogleda prema tebi pa se baci. I šta ćeš? Brzina sto kilometara, nemaš ti tu vremena da reaguješ. Ovoga sam video na 15 metara, samo senka! Ne znam koliko ukupno samoubica sam imao, nisam brojao.
A ima i ovo: prema Senti pruga, jedan stoji i neće da se mrdne sa pruge. Sviram, on stoji. Tamo je brzina mala, stanem ispred njega, nije bio pijan. Ćuti. Izađem sa kondukterom, a on ga išamara i skloni s pruge, pa nastavimo...
Kad se taj bacio na 15 metara, nisam se zaustavljao, nego redovno sam stao na stanici u Bačkoj Topoli, i obavestim policiju: tu i tu sam udario čoveka... a vidi se pored mašine da ima tragova krvi na točku... Posle gaženja, uzmeš crevo sa vodom pa opereš krv.
Reče i uzdahnu, teško i duboko...
Ja sam to, onako iskreno, dosta dobro podnosio. Mislim da sam bio jak... Bavio sam se sportom, nikad nisam trpeo poraz. Aktivno sam igrao fudbal 18 godina... mislim da mi je puno to pomoglo, ta borba. Za mene nije postojao poraz, i danas sinu kažem: „Nema odustajanja, moraš se uhvatiti u koštac sa životom.” Desilo se - desilo se... Nikad nisam bolovao, onako - da odem na bolovanje. Nikad! Posle te nesreće sa autobusom malo sam vozio do Kelebije, a posle bio nadzornik i dispečer, do penzije.
Taj autobus je vozio radnike iz noćne smene kombinata prema selu. Išao sam 99 kilometara na sat, nosio sam ga 540 metara, mašina mi je bila na odbojnicima, a ja sam kroz prozor izleteo napolje, do ramena kroz staklo, imam tu ožiljke...
Bila je velika magla, autobus je došao do pred prugu i stao. I jedan putnik izađe iz autobusa da vidi ide li voz... E sad, kakvi su bili njihovi znaci sporazumevanja, ne znam, tek autobus krene... Kad je bila nesreća, taj putnik što im je dao znak pobegao je u selo odmah. A onih devet što su ostali u autobusu, oni su...
Autobus sam video sa pet metra, mene je inercija povukla, pa sam zakočio, inače ne bi bilo vremena da reaguješ. Samo sam video ispred svetlo i plava slova, „Aleksa Šantić” je na autobusu pisalo... „Kombinat Aleksa Šantić”.
Izaš’o u košulji, to je bilo zimsko doba, decembar... hladno... i dolazi jedan u civilu kod mene i kaže mi: „Jesi ti mašinovođa?” Rekoh: 2Jesam...” „Ajde ti”, kaže, „skloni se da te neko ne ubije!” A celo selo došlo, to je puklo ko bomba...
Rekoh: „Pa, ako sam kriv, nek me ubije...”
Jedino sam to komentarisao... Muka!
Reče i - zaplaka. Da, baš muka, u duši, valjda, teško opisiva.
Mladi ljudi su bili, nekako i zato je meni teško... Sumnjam da je tu neko bio stariji od 30 godina... aj’, tri’es pet.
Išao sam na sahranu, bila je masovna sahrana, bio sam tamo... Nisu znali da sam i ja tamo... Išao sam sa kumom, jer i on je odatle. Priča i plače.
Plakao sam tamo, kaže. I plače, opet.
Često odem na to groblje. Kad je neka sahrana... sad je jedan mašinovođa umro, pa sam išao na to groblje... odem i kod njih.
I opet zaplače...
Uviđaji, šefovi, psiholozi...
Kad se dogodi nesreća, dođu istražni sudija, tvoji sa železnice, šef... Zaustavi se saobraćaj dok ne završe uviđaj. To traje po dva-tri sata... I pitaju te: jesi li sposoban da nastaviš vožnju.
A sem tog autobusa, uvek sam nastavljao vožnju, pa i posle prve nesreće. Sedneš kad se završi uviđaj i voziš. A na pregled kod lekara ideš kad dođeš... Posle autobusa imao sam poštedu sedam dana, a pomoćnik 14... Psiholog pregleda pomoćnika i kaže mu: „Stani ispred zida!” On stao. Kaže mu psiholog: „Penji se!”, a ovaj se okrenu: „Aj’ se ti penji uza zid!”, i krene da ga bije. Istina! To je u Subotici bilo!