- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
POD LUPOM: KO OSTAVLjA IMOVINU NARODU
Jahta, džip pa otadžbina
Današnji zadužbinari nisu bogataši, već obično ljudi koji nemaju dece ili su nesrećnim slučajem ostali bez naslednika. Po novom zakonu ni zadužbinarstvo nije samo poziv tajkunima da odreše kesu već svakome ko oseća da može da uradi neko dobro i humano delo
Zadužbina kapetana Miše Anastasijevića
Entuzijasti se nikada ne predaju. Zagledani u srpsku prošlost sa puno primera dobročinstva pokušavaju da vrate stari dobri običaj zadužbinarstva. To često, kako sami priznaju, izgleda i kao borba sa vetrenjačama. Srpskim bogatašima mnogo je važnije da se voze u džipu najnovije generacije i da letuju na skupocenoj jahti – sazidati zgradu i pokloniti je „svom otečestvu” tema je koja još nije stigla na dnevni red.
Ipak, nešto se menja… Krajem prošle godine donet je novi Zakon o zadužbinama i fondacijama upravo s namerom da podstakne bogate pojedince da Srbiji vrate i daju nešto za buduća vremena.
– Na predlog Ministarstva kulture ustanovljena je i godišnja nagrada za poseban doprinos razvoju kulture kroz mecenarstvo i donatorstvo, „Zlatni venac”. Prva dobitnica bila je gospođa Madlena Cepter koja je ugradila svoje ime i znatna materijalna sredstva u kulturu i umetnost današnjice, što predstavlja pravi podvig koji traje već dve decenije, ističe Jelena Svilanović, savetnik za odnose s javnošću ovog ministarstva.
Nedostaje iskustva…
Madlena Cepter je u Zemunu, na starim temeljima, podigla novo zdanje Opere i pozorišta „Madlenijanum”, darodavac je najveće nagrade za žensko literarno stvaralaštvo „Žensko pero”, donira sredstva za nagradu „Dobričin prsten” koja se dodeljuje za životno glumačko ostvarenje, mecena je i mnogobrojnim pojedincima, sada istaknutim sportistima i umetnicima...
Ona je predvodnik nove generacije mecena posle više decenija zatišja. Na ovu listu trebalo bi do kraja godine da se upiše i kompanija „Delta holding” koja je najavila da će na Bežanijskoj kosi u Beogradu izgraditi svoju prvu zadužbinu za decu sa posebnim potrebama.
U februaru je postavljen kamen temeljac, a u ovom trenutku se, kako saznajemo, rešavaju tehnička pitanja za početak izgradnje ovog centra za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine sa invaliditetom.
– U Srbiji je prošlo 70 godina od izgradnje poslednje zadužbine, stoga je nepostojanje savremenog iskustva u izgradnji zadužbina usporilo realizaciju našeg projekta, iako se svi maksimalno angažujemo, kaže Nadica Milanović, menadžer projekta. Ona navodi da je od osnivanja do danas „Delta humanitarni fond” pomogao više od 50.000 ljudi, a da je samo prošle godine donirano milion i sto hiljada evra. „Delta” nije jedina, „Komtrejd grupa” je osnovala dečje selo na Zlatiboru gde borave deca bez roditeljskog staranja, ali ni lista takvih kompanija nije predugačka. Zato stručnjaci koji su izučavali fenomen zadužbinarstva smatraju da se dosta kasni u ovoj oblasti.
– Trebalo bi podržati i pohvaliti ono što čini „Delta”, ali mislim da je njen vlasnik Miroslav Mišković još pre deset godina trebalo da učini takav potez. Pomoći deci sa posebnim potrebama je nesumnjivo humano delo, ali on to čini sa velikim zakašnjenjem – kaže dr Radoš Ljušić, profesor istorije na Filozofskim fakultetu u Beogradu. On ocenjuje da su generalno gledano, naši bogataši još veliki skorojevići i grabljivice, kao da se još nisu nakupili narodnih para da bi mogli da se preobraze u one koji su spremni da svom narodu ostave nešto.
Nedostaje osećaj solidarnosti
– Istorija nas uči da su ljudi koji steknu novac sopstvenim dugogodišnjim trudom skloniji da prave zadužbine od onih koji to učine na brzinu, zato će kod nas biti potrebno još mnogo vremena da bi se zadužbinarstvo obnovilo. Po mom mišljenju svako ko ima više od milion evra trebalo bi da učini nešto na opšte dobro, a takvih nije malo. Za mnoge tajkune smo čuli, za većinu i ne znamo – kaže dr Ljušić.
Stručnjaci koji su radili na novom zakonu kažu da suština nije u tome koliko ima bogatog sveta već koliko oni osećaju potrebu da učine dobro delo na opštu korist. Ono što treba da ih podstakne je poreski sistem, a država se i novim zakonom obavezala da će poreskom politikom podsticati zadužbinarstvo.
– U Srbiji je poreska politika relativno povoljna za razvoj zadužbinarstva. Treba takođe napomenuti da davanja fizičkih lica nisu oslobođena od poreza, ali takav je slučaj i u Slovačkoj, Mađarskoj i Hrvatskoj. Dakle, za veći zamah zadužbinarstva, prevashodno su nužne odgovarajuće izmene u Zakonu o porezu na dobit pravnih lica. Međutim, podsticajni poreski okvir za razvoj zadužbinarstva mora biti praćen i novom kulturnom politikom. Kada to kažem mislim na sistem vrednosti koji favorizuje partijsko podaništvo i nepotizam, lenjost i nestručnost na račun znanja, stručnosti i osećaja solidarnosti i pripadnosti zajednici – ističe profesor dr Dragan Golubović, jedan od tvoraca novog zakona.
Između dva svetska rata vodilo se računa o tome ko ostavlja imovinu budućim pokolenjima pa je kralj morao da odobri na osnovu mišljenja ministarstva prosvete da li je taj čovek dovoljno častan da se njegova imovina uzme za dobro naroda.
Današnji zadužbinari Beogradskog univerziteta nisu bogataši, već obično ljudi koji nemaju dece ili su nesrećnim slučajem ostali bez naslednika pa sačine testament kojim ostave jedan ili više stanova visokoškolskoj ustanovi. Oni sa dubokim džepom rade drugačije, otvore privatne fakultete i tamo osnuju svoje fondacije. Zanimljivo je napomenuti i da po novom zakonu ne morate biti bogati da biste osnovali zadužbinu. Dovoljno je da ste kreativni, da imate dobru i humanu ideju kako da uradite nešto korisno i da ubedite bogatije da vas podrže i finansijski potpomognu. Zato, kažu pisci zakona, zadužbinarstvo danas nije samo poziv tajkunima da odreše kesu već svakome ko oseća da može da uradi neko dobro i humano delo.
-----------------------------------------------------------
Privatne zadužbine
Do sada su kod nas zadužbine osnivane radi opšte koristi, ali novi zakon predviđa i osnivanje privatnih zadužbina od kojih će korist imati jedna osoba, član porodice i slično.
– Recimo, majka ili otac mogu osnovati privatnu zadužbinu za koju će odvajati deo novca kako bi se posle njihove smrti izdržavalo dete sa invaliditetom. Ili drugi primer. Slikar može da osnuje zadužbinu koja će se kada on to više ne bude mogao, brinuti o njegovim vrednim delima – ističe dr Vladimir Vodinelić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union.
------------------------------------------------------------
Istorijat
U Arhivu Srbije čuva se građa o 408 zadužbina, a najviše darodavaca imovinu je zaveštavalo Univerzitetu u Beogradu, Srpskoj akademiji nauka i Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Nemanjići su najveći zadužbinari u istoriji srpskog naroda, a kralj Milutin je ubedljivo najveći ktitor, za 40 godina vladavine podigao je 40 zadužbina.
Naši najznačajniji manastiri zadužbine su Studenica (Stefan Nemanja), Žiča (Stefan Nemanjić), Mileševa (Vladislav Nemanjić), Gradac (Jelena Anžujska, žena Uroša Prvog), Sopoćani (Uroš Prvi Nemanjić), Arilje (Dragutin Nemanjić), Banjska (Milutin Nemanjić), Dečani (Stefan Dečanski), Sveti Arhangel (car Dušan), Lazarica (knez Lazar), Manasija (despot Stefan)... Manastir Hilandar temeljno su obnovili Stefan Nemanja i Sveti Sava.
I Turci su bili zadužbinari, a među njima bilo je i onih srpskog porekla kao Mehmed-paša Sokolović koji je sagradio most na Drini. Novovekovno zadužbinarstvo razlikovalo se od srednjovekovnog po tome što osnivači zadužbina nisu bili plemići već bogati ljudi skromnog obrazovanja. U 18. veku naglašena je prosvetiteljska misija pa je 1791. godine osnovana Karlovačka gimnazija, a 1794. godine Bogoslovija. Devetnaesti vek ostaće najviše upamćen po kapetan Miši Anastasijeviću i Iliji Milosavljeviću Kolarcu.
Svoje zlatno doba zadužbinarstvo u Srbiji doživljava od 1918. do 1941. godine kada su osnovane zadužbine Nikole Spasića, Alekse Krsmanovića, Luke Ćelovića Trebinjca, Vlajka Kalenića, Ilije Milosavljevića Kolarca, Nikole Čupića, Sime Andrejevića Igumanova, Perside Milenković i drugih.
Poslednjih 70 godina zadužbinarstvo zamire ali se postepeno neke zadužbine i obnavljaju, pojavljuju se i novi ktitori Pavle Beljanski, dr Laza i Nadežda Ristić, Vida i Zdravko Pečar, a nezaobilazne su Dositejeva zadužbina, zadužbine Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Vukova zadužbina...
-------------------------------------------------------------
Monografija
Srpski poslovni klub „Privrednik”, osnovan 2002. godine bio je svojevremeno pokrovitelj izložbe „Zadužbine i zadužbinarstvo u Srbiji u tradiciji srpskog naroda” i istoimene monografije. Članovi kluba su se obavezali da će čuvati i nastaviti tradiciju predratnog Srpskog privrednog društva istog naziva, a te obaveze su: davanje stipendija najboljim đacima i studentima, pomaganje ustanovama za brigu o bolesnoj deci i deci bez roditelja, kao i starim osobama.
------------------------------------------------------------
Najpoznatiji
Dunavski kapetan, Miša Anastasijević (1803–1885) stekao je ogromno bogatstvo trgovinom solju. Imao je pet kćeri a najviše je polagao na Saru koju je udao za voždovog unuka Đorđa Karađorđevića. Podigao je velelepnu palatu nadajući se da će u njoj živeti novi srpski knez, njegov zet. Kad se uverio da mu je nada uzaludna kapetan Miša je odlučio da zgradu ustupi svom otečestvu za prosvetne potrebe. Danas je u ovoj zgradi smešten Rektorat Univerziteta u Beogradu. Ilija Milosavljević Kolarac bio je trgovac svinjama u Beogradu i Pančevu osnovao je Književni fond i Kolarčev narodni univerzitet. Kolarac je tragično okončao svoj život posle optužbe za učešće u Topolskoj buni i kratkotrajnog boravka u zatvoru. Zato na njegovoj sahrani niko nije održao posmrtni govor, ali kako je zapisao njegov biograf „o Kolarcu će se imati besediti kroz vekove i što dalje, to sve više i sve lepše”.
--------------------------------------------------------------------
Čekajući povraćaj imovine
Veliki problem je i nacionalizacija zadužbinske imovine posle Drugog svetskog rata, što je najviše pogodilo Beogradski univerzitet koji je svojevremeno bio među tri najbogatija univerziteta u Evropi. Prema preciznim podacima raspolagao je sa 77 zadužbina i 11 fondova vrednih više od milijardu dolara. Od 1995. godine počeo je povratak njegove imovine, a 2003. godine obnovljen je rad 13 zadužbina i dva fonda. Zahvaljujući tome danas na Univerzitetu 195 studenata prima mesečne stipendije od nešto više od sedam hiljada dinara, godišnje se dodeli dvadeset nagrada po 25.000 dinara, plati se jedno školovanje i dodele dve nagrade zaposlenima u vrednosti od po oko dve hiljade evra.
– Uspeli smo da obnovimo zgrade koje su bile u jako lošem stanju kada su nam vraćene. To su danas najlepše zgrade u Beogradu, kaže Jasmina Kabadaja, rukovodilac sektora za imovinu i zadužbine Univerziteta u Beogradu.
Beogradski univerzitet trenutno vodi 50 sudskih sporova, a u iščekivanju Zakona o denacionalizaciji Republičkoj direkciji za imovinu podnet je spisak od 86 zadužbina čiji se povraćaj traži. Neke zgrade su u međuvremenu srušene ili su promenile namenu, prodate stanarima, u nekima su čak otvoreni privatni univerziteti. Od beogradskih opština samo su Stari grad i Vračar vratili imovinu, dok ostale opštine to odbijaju. I u celoj Srbiji ima dosta primera da su zadužbine zapuštene ili rasprodate. U Kragujevcu je, recimo, lokalna vlast prekršila testament jednog dobrotvora pa je na placu u centru grada nikao stambeno-poslovni objekat umesto bolnice, a takvih i sličnih primera ima dosta.
Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 10.04.2011.
Izvor: Politika magazin
Jahta, džip pa otadžbina
Današnji zadužbinari nisu bogataši, već obično ljudi koji nemaju dece ili su nesrećnim slučajem ostali bez naslednika. Po novom zakonu ni zadužbinarstvo nije samo poziv tajkunima da odreše kesu već svakome ko oseća da može da uradi neko dobro i humano delo
Zadužbina kapetana Miše Anastasijevića
Entuzijasti se nikada ne predaju. Zagledani u srpsku prošlost sa puno primera dobročinstva pokušavaju da vrate stari dobri običaj zadužbinarstva. To često, kako sami priznaju, izgleda i kao borba sa vetrenjačama. Srpskim bogatašima mnogo je važnije da se voze u džipu najnovije generacije i da letuju na skupocenoj jahti – sazidati zgradu i pokloniti je „svom otečestvu” tema je koja još nije stigla na dnevni red.
Ipak, nešto se menja… Krajem prošle godine donet je novi Zakon o zadužbinama i fondacijama upravo s namerom da podstakne bogate pojedince da Srbiji vrate i daju nešto za buduća vremena.
– Na predlog Ministarstva kulture ustanovljena je i godišnja nagrada za poseban doprinos razvoju kulture kroz mecenarstvo i donatorstvo, „Zlatni venac”. Prva dobitnica bila je gospođa Madlena Cepter koja je ugradila svoje ime i znatna materijalna sredstva u kulturu i umetnost današnjice, što predstavlja pravi podvig koji traje već dve decenije, ističe Jelena Svilanović, savetnik za odnose s javnošću ovog ministarstva.
Nedostaje iskustva…
Madlena Cepter je u Zemunu, na starim temeljima, podigla novo zdanje Opere i pozorišta „Madlenijanum”, darodavac je najveće nagrade za žensko literarno stvaralaštvo „Žensko pero”, donira sredstva za nagradu „Dobričin prsten” koja se dodeljuje za životno glumačko ostvarenje, mecena je i mnogobrojnim pojedincima, sada istaknutim sportistima i umetnicima...
Ona je predvodnik nove generacije mecena posle više decenija zatišja. Na ovu listu trebalo bi do kraja godine da se upiše i kompanija „Delta holding” koja je najavila da će na Bežanijskoj kosi u Beogradu izgraditi svoju prvu zadužbinu za decu sa posebnim potrebama.
U februaru je postavljen kamen temeljac, a u ovom trenutku se, kako saznajemo, rešavaju tehnička pitanja za početak izgradnje ovog centra za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine sa invaliditetom.
– U Srbiji je prošlo 70 godina od izgradnje poslednje zadužbine, stoga je nepostojanje savremenog iskustva u izgradnji zadužbina usporilo realizaciju našeg projekta, iako se svi maksimalno angažujemo, kaže Nadica Milanović, menadžer projekta. Ona navodi da je od osnivanja do danas „Delta humanitarni fond” pomogao više od 50.000 ljudi, a da je samo prošle godine donirano milion i sto hiljada evra. „Delta” nije jedina, „Komtrejd grupa” je osnovala dečje selo na Zlatiboru gde borave deca bez roditeljskog staranja, ali ni lista takvih kompanija nije predugačka. Zato stručnjaci koji su izučavali fenomen zadužbinarstva smatraju da se dosta kasni u ovoj oblasti.
– Trebalo bi podržati i pohvaliti ono što čini „Delta”, ali mislim da je njen vlasnik Miroslav Mišković još pre deset godina trebalo da učini takav potez. Pomoći deci sa posebnim potrebama je nesumnjivo humano delo, ali on to čini sa velikim zakašnjenjem – kaže dr Radoš Ljušić, profesor istorije na Filozofskim fakultetu u Beogradu. On ocenjuje da su generalno gledano, naši bogataši još veliki skorojevići i grabljivice, kao da se još nisu nakupili narodnih para da bi mogli da se preobraze u one koji su spremni da svom narodu ostave nešto.
Nedostaje osećaj solidarnosti
– Istorija nas uči da su ljudi koji steknu novac sopstvenim dugogodišnjim trudom skloniji da prave zadužbine od onih koji to učine na brzinu, zato će kod nas biti potrebno još mnogo vremena da bi se zadužbinarstvo obnovilo. Po mom mišljenju svako ko ima više od milion evra trebalo bi da učini nešto na opšte dobro, a takvih nije malo. Za mnoge tajkune smo čuli, za većinu i ne znamo – kaže dr Ljušić.
Stručnjaci koji su radili na novom zakonu kažu da suština nije u tome koliko ima bogatog sveta već koliko oni osećaju potrebu da učine dobro delo na opštu korist. Ono što treba da ih podstakne je poreski sistem, a država se i novim zakonom obavezala da će poreskom politikom podsticati zadužbinarstvo.
– U Srbiji je poreska politika relativno povoljna za razvoj zadužbinarstva. Treba takođe napomenuti da davanja fizičkih lica nisu oslobođena od poreza, ali takav je slučaj i u Slovačkoj, Mađarskoj i Hrvatskoj. Dakle, za veći zamah zadužbinarstva, prevashodno su nužne odgovarajuće izmene u Zakonu o porezu na dobit pravnih lica. Međutim, podsticajni poreski okvir za razvoj zadužbinarstva mora biti praćen i novom kulturnom politikom. Kada to kažem mislim na sistem vrednosti koji favorizuje partijsko podaništvo i nepotizam, lenjost i nestručnost na račun znanja, stručnosti i osećaja solidarnosti i pripadnosti zajednici – ističe profesor dr Dragan Golubović, jedan od tvoraca novog zakona.
Između dva svetska rata vodilo se računa o tome ko ostavlja imovinu budućim pokolenjima pa je kralj morao da odobri na osnovu mišljenja ministarstva prosvete da li je taj čovek dovoljno častan da se njegova imovina uzme za dobro naroda.
Današnji zadužbinari Beogradskog univerziteta nisu bogataši, već obično ljudi koji nemaju dece ili su nesrećnim slučajem ostali bez naslednika pa sačine testament kojim ostave jedan ili više stanova visokoškolskoj ustanovi. Oni sa dubokim džepom rade drugačije, otvore privatne fakultete i tamo osnuju svoje fondacije. Zanimljivo je napomenuti i da po novom zakonu ne morate biti bogati da biste osnovali zadužbinu. Dovoljno je da ste kreativni, da imate dobru i humanu ideju kako da uradite nešto korisno i da ubedite bogatije da vas podrže i finansijski potpomognu. Zato, kažu pisci zakona, zadužbinarstvo danas nije samo poziv tajkunima da odreše kesu već svakome ko oseća da može da uradi neko dobro i humano delo.
-----------------------------------------------------------
Privatne zadužbine
Do sada su kod nas zadužbine osnivane radi opšte koristi, ali novi zakon predviđa i osnivanje privatnih zadužbina od kojih će korist imati jedna osoba, član porodice i slično.
– Recimo, majka ili otac mogu osnovati privatnu zadužbinu za koju će odvajati deo novca kako bi se posle njihove smrti izdržavalo dete sa invaliditetom. Ili drugi primer. Slikar može da osnuje zadužbinu koja će se kada on to više ne bude mogao, brinuti o njegovim vrednim delima – ističe dr Vladimir Vodinelić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union.
------------------------------------------------------------
Istorijat
U Arhivu Srbije čuva se građa o 408 zadužbina, a najviše darodavaca imovinu je zaveštavalo Univerzitetu u Beogradu, Srpskoj akademiji nauka i Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Nemanjići su najveći zadužbinari u istoriji srpskog naroda, a kralj Milutin je ubedljivo najveći ktitor, za 40 godina vladavine podigao je 40 zadužbina.
Naši najznačajniji manastiri zadužbine su Studenica (Stefan Nemanja), Žiča (Stefan Nemanjić), Mileševa (Vladislav Nemanjić), Gradac (Jelena Anžujska, žena Uroša Prvog), Sopoćani (Uroš Prvi Nemanjić), Arilje (Dragutin Nemanjić), Banjska (Milutin Nemanjić), Dečani (Stefan Dečanski), Sveti Arhangel (car Dušan), Lazarica (knez Lazar), Manasija (despot Stefan)... Manastir Hilandar temeljno su obnovili Stefan Nemanja i Sveti Sava.
I Turci su bili zadužbinari, a među njima bilo je i onih srpskog porekla kao Mehmed-paša Sokolović koji je sagradio most na Drini. Novovekovno zadužbinarstvo razlikovalo se od srednjovekovnog po tome što osnivači zadužbina nisu bili plemići već bogati ljudi skromnog obrazovanja. U 18. veku naglašena je prosvetiteljska misija pa je 1791. godine osnovana Karlovačka gimnazija, a 1794. godine Bogoslovija. Devetnaesti vek ostaće najviše upamćen po kapetan Miši Anastasijeviću i Iliji Milosavljeviću Kolarcu.
Svoje zlatno doba zadužbinarstvo u Srbiji doživljava od 1918. do 1941. godine kada su osnovane zadužbine Nikole Spasića, Alekse Krsmanovića, Luke Ćelovića Trebinjca, Vlajka Kalenića, Ilije Milosavljevića Kolarca, Nikole Čupića, Sime Andrejevića Igumanova, Perside Milenković i drugih.
Poslednjih 70 godina zadužbinarstvo zamire ali se postepeno neke zadužbine i obnavljaju, pojavljuju se i novi ktitori Pavle Beljanski, dr Laza i Nadežda Ristić, Vida i Zdravko Pečar, a nezaobilazne su Dositejeva zadužbina, zadužbine Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Vukova zadužbina...
-------------------------------------------------------------
Monografija
Srpski poslovni klub „Privrednik”, osnovan 2002. godine bio je svojevremeno pokrovitelj izložbe „Zadužbine i zadužbinarstvo u Srbiji u tradiciji srpskog naroda” i istoimene monografije. Članovi kluba su se obavezali da će čuvati i nastaviti tradiciju predratnog Srpskog privrednog društva istog naziva, a te obaveze su: davanje stipendija najboljim đacima i studentima, pomaganje ustanovama za brigu o bolesnoj deci i deci bez roditelja, kao i starim osobama.
------------------------------------------------------------
Najpoznatiji
Dunavski kapetan, Miša Anastasijević (1803–1885) stekao je ogromno bogatstvo trgovinom solju. Imao je pet kćeri a najviše je polagao na Saru koju je udao za voždovog unuka Đorđa Karađorđevića. Podigao je velelepnu palatu nadajući se da će u njoj živeti novi srpski knez, njegov zet. Kad se uverio da mu je nada uzaludna kapetan Miša je odlučio da zgradu ustupi svom otečestvu za prosvetne potrebe. Danas je u ovoj zgradi smešten Rektorat Univerziteta u Beogradu. Ilija Milosavljević Kolarac bio je trgovac svinjama u Beogradu i Pančevu osnovao je Književni fond i Kolarčev narodni univerzitet. Kolarac je tragično okončao svoj život posle optužbe za učešće u Topolskoj buni i kratkotrajnog boravka u zatvoru. Zato na njegovoj sahrani niko nije održao posmrtni govor, ali kako je zapisao njegov biograf „o Kolarcu će se imati besediti kroz vekove i što dalje, to sve više i sve lepše”.
--------------------------------------------------------------------
Čekajući povraćaj imovine
Veliki problem je i nacionalizacija zadužbinske imovine posle Drugog svetskog rata, što je najviše pogodilo Beogradski univerzitet koji je svojevremeno bio među tri najbogatija univerziteta u Evropi. Prema preciznim podacima raspolagao je sa 77 zadužbina i 11 fondova vrednih više od milijardu dolara. Od 1995. godine počeo je povratak njegove imovine, a 2003. godine obnovljen je rad 13 zadužbina i dva fonda. Zahvaljujući tome danas na Univerzitetu 195 studenata prima mesečne stipendije od nešto više od sedam hiljada dinara, godišnje se dodeli dvadeset nagrada po 25.000 dinara, plati se jedno školovanje i dodele dve nagrade zaposlenima u vrednosti od po oko dve hiljade evra.
– Uspeli smo da obnovimo zgrade koje su bile u jako lošem stanju kada su nam vraćene. To su danas najlepše zgrade u Beogradu, kaže Jasmina Kabadaja, rukovodilac sektora za imovinu i zadužbine Univerziteta u Beogradu.
Beogradski univerzitet trenutno vodi 50 sudskih sporova, a u iščekivanju Zakona o denacionalizaciji Republičkoj direkciji za imovinu podnet je spisak od 86 zadužbina čiji se povraćaj traži. Neke zgrade su u međuvremenu srušene ili su promenile namenu, prodate stanarima, u nekima su čak otvoreni privatni univerziteti. Od beogradskih opština samo su Stari grad i Vračar vratili imovinu, dok ostale opštine to odbijaju. I u celoj Srbiji ima dosta primera da su zadužbine zapuštene ili rasprodate. U Kragujevcu je, recimo, lokalna vlast prekršila testament jednog dobrotvora pa je na placu u centru grada nikao stambeno-poslovni objekat umesto bolnice, a takvih i sličnih primera ima dosta.
Dragoljub Stevanović
Objavljeno: 10.04.2011.
Izvor: Politika magazin