Počast rok omotima

[crvendac_011]

Clash, hvala ti na ovom podsećanju. Drago mi je da nas ima još. Ja još uvek imam gramofon, ploče, ali i stari stub iz komponenti i u njemu deck koji radi, a naravno i kasete.
Divno si rekao ono da je danas nalaženje i nabavljanje muzike postalo banalno i da više niko nema odnos prema tome kakav smo mi imali nekad. U današnje vreme sve polako gubi vrednost. Neću da dužim, već sam sasvim dovoljno napisala na tu temu, ali raznežio si me onim što si napisao pa sam morala da ti se zahvalim. Hvala ti. yes3

 

[Clash]

Nema na čem'. Zaista se o tome može pričati od jutra do mraka, o tim potragama, o izvlačenju žice iz kočnice za bicikl da bi se dobila žica za gitaru,... Jeste bilo kao u Alan Fordu, ali ne bih menjao sećanja na to nizašta na svetu. Super je što ima još dosta ljudi kojima je nedelju dana jurcanja i dovijanja za jedno ploču, singlicu ili kasetu tada značilo više nego danas nekome gigabajti i gigabajti jedinica-nula zapisa na hard disku.

 

[Eric Cantona]

E, o tome pričam.
Ja još uvek imam gramofon i to dobar i sasvim ispravan, imam čak i iglu, i čoveka u Zemunu koji mi pravi igle, i za mene još uvek ništa ne može da se meri sa tim pucketanjem. Pre neki dan sam čula rečenicu koju je izgovorio neki advokat, kolekcionar ploča, rekao je nešto u smislu: "Zvuk jeste digitalan, ali naše uvo nije".

Na par mjesta sam pročitao da je zvuk s ploča bolji (topliji, mekši, izvorniji) od metalnog zvuka s cd-a. Iako mislim da je to za moj sluh, "oštećen" na sigurno više od 1.000 koncerata i disko večeri, nemoguća misija za utvrditi.

I sam sam zaljubljenik u ploče. Najveći dio zarade (od 12 godine nisam dobivao džeparac jer sam se snalazio i radio) sam trošio na te prekrasne crne predmete obučene u omote o kojima govorimo. A omoti, više ili manje uspješni, su predstavljali značajan zamašnjak razvoju grafičkog dizajna. Volim ih sve, i dobre i loše, i domaće i strane. Pazio sam ih ko oči u glavi. Nikada nisam posuđivao ploče, već sam sve po želji snimao na kolutaše i kazete. Imam oko 600 LP ploča. Nevjerujem da na njima ima više od desetak otisaka mojih prstiju. Samo poznati "bočni hvat" dlanovima i prstima. A nedaj Bože, ako mi je koja pala ili se izgrebala, nisam se smirio dok ju nisam zamijenio novom. Za te pare što sam potrošio na ploče sigurno sam mogao kupiti nekakav auto. No, auto bi već trunuo na otpadu, a ploče će ostati i iza mene.

I danas ih slušam, doduše rjeđe, jer sam lijen da nabavim novu zvučnicu. Imam odličan gramofon Technics SL-D3 (pro kvalitete, namijenjen DJ tog vremena). Na ručki je Ortofone Concorde 20 zvučnica.
Možda me ovaj post potakne da nabavim novu zvučnicu i češće uživam u svojim pločama.

 

[crvendac_011]

12. 06. 2011.
Press

Vreme kada je muzika imala odelo
Stranice istorije Ju-roka nisu ispisivane samo solažama i tekstovima, već i omotima albuma, koji su često izazivali više bure u javnosti SFRJ i bili kontroverzniji i od onoga što se moglo čuti kada se igla prisloni na ploču... :ioniri seljačkog roka predvođeni Bregovićem pomerali su granice i popularnosti i izdržljivosti cenzora, koji su mogli samo da čupaju retku kosu, a putem koji je utrlo „Dugme" išli su i „Riblja čorba", Oliver Mandić i „Plavi orkestar"

Od trenutka kada je Elvis Prisli zanjihao kukovima, a „Bitlsi" pustili kose i naterali devojčice na planetarno vrištanje, rokenrol je bio mnogo više od muzike. U to mnogo više spadala je vizuelna strana, što je rok muziku, tačnije rok muzičare, činilo toliko drugačijim od džezera ili operskih pevača.I reč „imidž" dobila je najveće značenje s pojavom rokenrola. Frizure i garderoba napraviće kovanicu „stajling". I u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji vizuelna pojava bila je objašnjavana preko rokenrola, pa tako i osoba koja je šezdesetih godina prošlog veka pustila kosu nije nazivana po Nikoli Kalabiću ili nekom drugom pripadniku četničkog pokreta, već kao „bitls".
Ta vizuelna strana roka doprinela je svakojakom oslobađanju i rušenju normi. Kao direktna posledica uticaja rokenrola na društvo može se posmatrati i seksualna revolucija. Sigurno da je Madona imala veće šanse u borbi za žensku emancipaciju od Floberove „Madam Bovari".

Vizuelni deo rokenrola je pored imidža samih zvezda obuhvatao i izgled njihovih albuma. Pored pesama, na ovim pločama bilo je izuzetno važno pakovanje, tačnije omot. I tu je rokenrol napravio revoluciju u odnosu na ostale muzičke žanrove. Na samom početku su i omoti ploča rok muzičara ličili na pakovanja klasike i džezera. Klasičan portret izvođača i naslov ploče, i to je bilo to. Obožavalac Luja Armstronga ili grupe „Šedouz" samo bi izvukao ploču i stavio je na gramofon, a omot je služio da se nosač zvuka ne ogrebe i da konzument pročita koje se pesme nalaze na proizvodu koji je kupio.Ali, dolaskom „Bitlsa" i „Rolingstonsa" i omoti prestaju da budu samo kartoni koji štite ploče. Omoti albuma „Sgt Peppers" Bitlsa i „Sticky fingers" Rolingstonsa danas se posmatraju kao umetnička dela.
I u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji omoti rok ploča postaju sve zanimljiviji. Prvi rok album izdao je 1973. godine beogradski bend „Pop mašina". Zvao se „Kiselina", što je samo naivnima izgledalo kao da su ovu ploču snimili likovi koji su u detinjstvu više gledali Mendeljejevljevu tablicu elemenata od fudbala i grudi svojih školskih drugarica. Ipak, ubrzo se saznalo da „kiselina" nema veze sa obrazovnim predmetom već je u slengu naziv za LSD i slične derivate.

Iako je „Pop mašina" trebalo da album izda za beogradsku diskografsku kuću PGP RTB, ona je ubrzo odustala od saradnje. Problematična ploča Pop mašine „Kiselina" i ujedno prvi rok album u istoriji srpske muzike izašao je u izdanju tada „hrabre" slovenačke disko-kuće RTV Ljubljana. Sam omot albuma nije imao ništa provokativno. Velika slika grupe na kojoj su tri bradato-čupava lika snimljena odozgo ispratila je prvi album u istoriji srpskog roka koji nije imao provokativan omot, ali sadržaj svakako jeste. Naslovnu pesmu pratili su stihovi „Kiselina mi osvaja misli, želim da je uvek tako". LSD direktno u glavu i krvotok srpske omladine bio je čudo u socijalizmu.Za one najmlađe treba istaći da je jedan od članova „Pop mašine" bio Robert Nemeček, mnogo poznatiji kao filmski urednik televizija Pink, B92, RTS i koji je u Srbiju doneo ključne serije kao što su „Simpsonovi", „Porodica Soprano"...

Posle „Kiseline" ostale su rupe kroz koje su mogle da „produvaju" sloboda i kreacija, ali u vizuelnom smislu nije došlo do sličnih provokativnih pakovanja ploča. Sve do 1974. godine i prvog albuma sarajevskog benda „Bijelo dugme". Njihov prvi album „Kad bih bio bijelo dugme" oborio je sve dotadašnje rekorde u diskografiji. Ali, bio je zanimljiv i po omotu. Na njemu se nalazila slika devojke raskopčane bluze i sjajnih grudi. Bila je to revolucija. Ako je „Pop mašina" udarila u glavu LSD-om, „Bijelo dugme" je to uradilo sisama. Omot je uradio Dragan S. Stefanović i on se malo kasnije našao u engleskoj ediciji „500 najlepših omota sveta".
Omot prvog albuma „Bijelog dugmeta" pratila je zanimljiva priča koju je ispričao Dragan S. Stefanović koji je fotografisao tu devojku, tačnije njene grudi.

- Jednom mi je u Radio Sarajevu prišao neki mladić i pozvao me da izađem napolje. Tu je stajala jedna devojka. Momak me je pitao da li je poznajem. Prepoznao sam devojku koju sam slikao za omot. „Ej, ćao", rekao sam. Na to je momak prišao, nazvao je kurvom i opalio joj šamar. Pitao sam zašto, a on je odgovorio: „Rekla mi je da ona ta sa omota. Želeo sam samo da vidim da li je poznajete. Hvala vam." Onda su otišli - otkrio je Stefanović.Seks je bio tema i omota sledećeg albuma „Bijelog dugmeta" nazvanog „Šta bi dao da si na mom mjestu". Na slici je bila ženska guza na kojoj je maljava muška ruka. Tim se nije menjao i omot je ponovo urađen u produkciji Dragana S. Stefanovića. Tako je „Bijelo dugme" uvelo seks na domaću rok scenu.
- Mislim da je u pitanju epoha. Sedamdesete su nekako satkane od seksa. Šezdesete su osvojile taj tabu, tu vrstu sloboda, pojavila se antibebi pilula, feminizam, a u sedamdesetim se sve to odomaćilo. „Bitlsi" nisu bili seksi bend. Nisu se slikali ni sa golim ni sa obučenim devojkama, međutim sedamdesetih, pogledajte „Led cepelin", ili ceo disko pokret... Na kraju i „Bijelo dugme". Kao da su „Bijelo dugme" otkrili seks u domaćem rokenrolu. Dovoljno je analizirati „Tako ti je mala moja kad ljubi Bosanac". Onda, ta dva omota su kao porno-časopis za to vreme.

Takvi dekoltei danas ne postoje. Što se „Riblje čorbe" tiče, ja se sećam samo intrigantnih omota Jugoslava Vlahovića, međutim da su momci bili okruženi devojkama, jesu. Nekako je taj rok sedamdesetih bio prepun testosterona, pa je bilo zanimljivije staviti poluobučeno devojče nego se takmičiti ko ima više artističkih pretenzija. Na kraju, danas više nema ni takvih bendova. Ni u svetu.... - opisuje Aleksandar S. Janković, profesor na FDU, seksualni kontekst prvenca „Dugmeta".Provokacija je bila konstanta karijere benda Gorana Bregovića. Kada se seks tematika istrošila - tačnije sise i zadnjica, a sa onim „trećim" delom ženskog tela koji su mnogi očekivali ipak se nije moglo tek tako. Ali na četvrtom albumu ove grupe „Bitanga i princeza" došlo je do skandala i prvih zabrana. U pesmi „Sve će to mila moja prekriti snegovi, ruzmarin, šaš„ pojavio se sporni stih „I Hrist je bio kopile i jad", koji je morao biti promenjen u „I On je bio kopile i jad". A omot na kome ženska noga udara muškarca u muda pokazao je i da cenzori imaju ista pa su korice morale biti promenjene.
Aleksandar S. Janković kaže da su i u svetu bili zabranjeni neki omoti albuma „Bitlsa", „Ded Kenediza"... On kaže da je i kod nas u to vreme cenzura bila jaka, ali su svi bendovi bili ispod radara sem „Bijelog dugmeta".
Skandal sa omotom i stihovima nisu naveli Gorana Bregovića da u budućim projektima pribegne strejt pakovanjima. Naprotiv, već sledeći album „Doživjeti stotu" izazvaće reakcije. Omot je osmislio najpoznatiji dizajner sa ovih prostora Mirko Ilić, koji je kasnije radio kao grafički urednik „Njujork tajmsa" i „Tajm" magazina, a koncept albuma „Doživjeti stotu" bio je strah od starosti. Zbog toga je Ilić na omotu prikazao slike sa plastične operacije, što je u socijalizmu bilo novo i uznemirujuće.

Idoli na Ćirilici - Odbrana i poslednji dani

Sledeće godine iz Beograda je stigao još jedan kontroverzni album i omot. Grupa „Idoli" izdaje „Odbranu i poslednje dane", album koji je pucao od provokacije, ali ne seksualne mada je bilo i toga u nijansama. Naslov je dat po knjizi tada disidentskog pisca Borislava Pekića, a sve je štampano na ćirilici što je tih godina bio raritet u diskografskoj industriji. Pravoslavno pojanje u pesmi „Moja si", ćirilica, tamjan na promo koncertu... Sve je to bilo dovoljno za vrhunsku provokaciju, a album je bez problema izdao zagrebački „Jugoton".
- Omot „Odbrane..." ima religioznu referencu u vreme kad to nije bilo popularno. Goranka Matić je, koliko se sećam, fotografisala detalj sa odeće Svetog Nikole sa neke freske. A glasine su se širile da je omot trebalo da bude freska „Belog anđela" iz manastira Mileševa. Znači, imamo jedan zanimljiv koncept koji se pre svega poigravao tabuima i kontroverzama. „Lajbah" se fino poigravao sa naci estetikom. Možda Oliver Mandić, prvi album? Tu postoji paradoks da srpski PGP RTB nije smeo da objavi ne samo taj omot nego ni „Srpske pesme", splet solunskih pesama. Omot je bio na ćirilici, a na njemu fotografija srpskog vojnika u albanskom bespuću. Otuda „Idoli" mnogo bolje prolaze u zagrebačkom „Jugotonu", koji je početkom devedesetih, kada je album konačno izdat na CD-u, lepo napisao „OBRANA i poslednji dani" - kaže Aleksandar S. Janković.
Ali seks više nije bio tabu. Jugoslovenskim radnim ljudima i građanima svakodnevno su se skidale drugarice i osmehivale s duplerica mnogih magazina. Seks je prštao i u filmovima. Zbog toga se Bregović otisnuo u nova polja provokacije, a to je bila politika. Krenulo se sa pesmom „Kosovska" i to nakon prvih iredentističkih demonstracija Albanaca.Stari rifovi i tekst na albanskom osigurao je udarna mesta u novinama, ali i odličan tiraž i pune hale. Usledila je slika Uroša Predića „Kosovka devojka" na omotu albuma koji je otpevao Tifa, a završilo se pred sam raspad Jugoslavije sa revolucionarom Tempom, koji je zapevao „Padaj silo i nepravdo". To je bilo to. Misija je završena i „Dugme" je moglo da se rašije kao i bivša Jugoslavija.
A pre toga bilo je mnogih kontroverznih omota. Pre svih, prvi album ljubljanskog „Buldožera" „Pljuni istini u oči". Ovaj bend ne samo da je pljunuo svima u oči, već i u lice i gde god hoćete, jer je omot bio toliko intrigantan da je jedna Titova slika morala da padne sa unutrašnjosti prve verzije „kavera". Bila je to 1977. godina i pank je stigao u Jugoslaviju.
Četiri godine kasnije seksualni kontekst omota jednog albuma, a pogotovo jedna TV emisija šokirala je Jugoslaviju i izazvale reakcije slične onima koje su prouzrokovali „Seks pistolsi" pičkaranjem voditelja Bila Grandija na engleskoj televiziji. Bio je to prvi album Olivera Mandića „Probaj me". Dobar fanki, Stivi Vonder pasaži, a na omotu Mandić našminkan i u ženskim cipelama. Album je pratila televizijska emisija „Beograd noću" koju je režirao Stanko Crnobrnja.
A u šouu, koji je pucao od travestije, Mandić je pičio u kadrovima na visokim ženskim štiklama, našminkan i provokativan toliko da je jedan gledalac iz Zemuna razbio televizor. Ovaj šou je razbio i žiri na festivalu u Montreu koji mu je dao prvu nagradu - Zlatnu ružu.
Iako je Mandić oduvek bio poznat po svojim ženskim trofejima, ogromno parče bivše Jugoslavije je zbog ovog imidža dugo sumnjalo u njegovu seksualnu orijentaciju. Godinama kasnije pojavio se među ružama na ratištima Krajine i to u uniformi Arkanove garde.
Vrhunski omoti dolaze i od benda „Plavi orkestar". Prvi album „Soldatski bal" pratio je „cover" koji je bio potpuna replika ploče Bitlsa „Sgt Pepers...". Na albumu su bile poređene ikone jugoslovenske popularne kulture sa sve Džajom. Na sledećem albumu „Smrt fašizmu" sve je bilo u partizanskoj ikonografiji.
- „Plavi orkestar" je imao jak koncept. Na drugom albumu koncept je pojeo i pesme. „Soldatski bal" je najbolji primer pastiša ili omaža još od Frenka Zape koji se takođe sprdao sa omotom „Bitlsa". Ipak, ovo je jedan od najikoničnijih i najpoznatijih omota, pa je time i sveobjašnjujući. Ne verujem da je publika „Plavog orkestra" znala na šta se odnosi njihov prvi omot, međutim, imamo jedan od najefektinijih omota u istoriji YU roka - sumira „najveći srpski bitlsolog" Aleksandar S. Janković.

Danas u eri postnarezivanja i daunlodovanja muzika stiže bez pakovanja. Beskonačne muzičke plejliste i pobodene sluške u ušima sugrađana koje svakodnevno srećemo na ulici su slika današnjeg muzičkog trenutka u kome je pakovanje nestalo. Ili, što bi rekao naš sagovornik:
- Danas je kultura albuma i kultura omota na samrtnom ropcu jer mladi više ne slušaju albume. Taj format je jednostavno prevaziđen.
A i dobre sise poput onih na prvom albumu „Dugmeta" možeš naći na svakom koraku. Mada je sve više pitanje kojeg su porekla. Kupci prvog albuma „Bijelog dugmeta" su, gledajući sjajne dude (ne)znane junakinje, dobro znali da kupuju prirodno i domaće.

Branko Rosić