UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.546
Pobednički mentalitet
Ekskluzivno za sajt RTS-a, piše Vlada Stanković.
Prvo da kažem: nisam više u Riju. Jučerašnje poslednje dve utakmice osmine finala odgledao sam u Parizu, na povratku za Barselonu. A nisam više u Riju zato što nisam imao nikakve garancije da ću gledati uživo još neku utakmicu tekućeg Mundijala, pošto gospoda iz Fife ne prave nikakvu razliku između nekog novinara kome je ovo prvo svetsko prvenstvo ili nekog kome je, kao recimo meni, sedmo... Ako vaša zemlja ne igra, ili ako je ispala, automatski odlazite u drugi plan, na razne liste čekanja sa neizvesnim ishodom.
Akreditacija jedino garantuje pristup medija-centrima na stadionima, za sve ostalo treba vam karta (za utakmice) i dodatni "kartončići" za miks-zonu ili pres-konferenciju. Za sve to u prednosti su prvo novinari iz zemalja koje i dalje igraju, potom mediji zemlje domaćina, pa velike novine i agencije pa na kraju za ostale šta ostane. Ako ostane... Pošto mečeve na TV mogu mnogo udobnije da pratim od kuće, reših da se vratim. Znam da se niko u Fifi neće potresti, ali napisaću im ljubazno pismo... Malo više poštovanja prema novinarima koji više od četiri decenije pišu o fudbalu (moj slučaj nije usamljen) ne bi bilo naodmet.
Dakle, u nastavku Mundijala neće više biti putopisnih digresija o Riju, više ću se baviti događajima na terenu i oko njega, uz poneko podsećanje na neke važne događaje iz istorije mundijala.
Pariz bez ambijenta
Posle 12 sati u avionu sleteh u Pariz, prilično umoran jer je let bio noćni a spavanje "na kidoljce", ali između izazova da popodnevnu utakmicu Argentina–Švajcarska gledam u hotelu u "stavu ležećem" i odlaska do centra uvek atraktivnog Pariza izabrah ovu drugu varijantu.
Izađoh iz metroa na stanici Notr Dam i krenuh u potragu za kafićem ili restoranom sa TV prijemnikom. Nije mi trebalo više od pet minuta da se uverim da u Parizu ne živi ni "f" od fudbala, ni "a" od atmosfere i ambijenta koje sam ostavio u Riju. Doduše, Francuzi su igrali dan ranije i ušli u četvrtfinale, ali svi oni silni turisti koji su zakrčili ulice oko Notr Dama, napunili sve (brojne) restorane i barove ili uživali u sunčanom danu dok su nekim od brojnih brodova krstarili Senom, verovatno i ne znaju da se u Brazilu igra Svetsko fudbalsko prvenstvo... Oni su ovde svojim poslom, vođeni svojom znatiželjom da vide Grad svetlosti i nešto dožive u njemu.
Tu i tamo u nekoj od brojnih prodavnica suvenira vidi se okačen poneki dres na kome piše "France", ali, generalno, Pariz ne odaje utisak grada zainteresovanog za zbivanja na Mundijalu. Kada sam se pre četiri godine, nekako u ovo vreme, vraćao iz Johanezburga, svratio sam na nekoliko sati do Amsterdama koji je bio sav u narandžastom... Parižani imaju šansu da se poprave, četvrtfinale donosi spektakularni susret sa Nemačkom, sa kojom su, uprkos sadašnjim dobrim odnosima na svim nivoima, računi iz prošlosti uvek u roku za naplatu.
Iako mi je, priznajem, glava nekoliko puta "klimnula", junački izdržah još dva sata na stolici u jednom od retkih barova koji je imao TV i koji je bio pun Argentinaca. Prvo su mirno pili pivo i govorili: "Polako, ima vremena, proradiće Mesi." Posle su postajali sve nervozniji, produžetke su dočekali vidno zabrinuti, a onda erupcija oduševljenja, gol Di Marije tri minuta pre kraja. Prethodila mu je sjajna akcija Mesija, pravovremeni pas, majstorski šut i Argentina je u četvrtfinalu. Nije bila ubedljiva, ali ima igrače koji u svakom trenutku mogu da reše utakmicu. Zato i igraju u Realu (Di Marija) i Barseloni (Mesi).
Prethodnog dana Francuska je slomila otpor Nigerije u finišu meča, Nemci su pobedili Alžir u produžetku, Holandija je u nekoliko završnih minuta okrenula tok meča protiv Meksika... Zašto jaki, favoriti na papiru, pobeđuju i kad ne igraju najbolje? Otkud im taj takozvani pobednički mentalitet? Jeste da velike nacije osećaju izvesnu dozu "viška samopouzdanja", ali i pobeđivanje se uči. Niko se nije rodio sa "pobedničkim mentalitetom" već ga je stekao vremenom, učestalim ponavljanjem pobeda, u klubu ili reprezentaciji. Kada se dobije mnogo utakmica kako su ih dobili Nemci, Holanđani, Argentinci, Francuzi, ispostaviće se i Belgijanci, mnogo je veća šansa da se u narednom neizvesnom meču opet dogodi uspeh.
Miljan Miljanić je svojevremeno govorio da je često "strah od pobede veći nego strah od poraza" i to je vrlo dobra opaska. Oni koji nisu navikli da pobeđuju, naročito ne favorite, skloni su da posrnu na poslednjem stepeniku, u poslednjim minutima, jer im nešto nedostaje: iskustvo, fizička priprema, psihološka stabilnost, as koji će rešiti meč... Ili od svega pomalo. Zato je jedini "recept" za sticanje pobedničkog mentaliteta što više pobeda, što često podrazumeva da prvo treba pobediti sebe i sopstvenu "glavu".
Belgijanci su naučili
Sve što sam mislio da napišem dok sam išao ka hotelu, potvrdili su Belgijanci u meču sa Amerikancima. Došli su u Brazil kao potencijalno iznenađenje jer su posle dva neuspeha u kvalifikacijama za 2006. i 2010. napravili odličan tim i u potpunosti opravdavaju ulogu favorita iz senke. Amerikanci su bili sjajni, njihov golman Timi Hauard (ne treba zaboraviti da je američke čuvare mreže godinama spremao naš legendarni as među stativama Milutin Šoškić) činio je čuda, promašili su stopostotnu šansu pred sam kraj i onda u produžetku bili surovo kažnjeni. Pokazali su da znaju, da napreduju, mogli su čak i do izjednačenja i penala, ali nedostajalo im je isto što i Alžiru, Švajcarskoj, Nigeriji, Meksiku... Moraće još da tragaju za pobedničkim mentalitetom, dok su Belgijanci, definitivno, naučili da pobeđuju.
Generalno, četvrtfinale nije donelo briljantan fudbal, ali jeste mnogo uzbuđenja. U pet mečeva gledali smo produžetke, dva su odlučena sa penala, jedan preokretom u poslednjih nekoliko minuta. Ispada da je najsigurnije prošla Kolumbija, iza nje Francuzi, Nemce i Belgijance spasli su produžeci, Holanđane i Argentince famozni "pobednički mentalitet", Brazil i Kostariku penali.
Četiri Evropljana protiv četiri "amerikanca". Čeka nas zanimljiva završnica. Ili što jednom davno reče Bil Šenkli, bivši trener Liverpula:
„Fudbal nije pitanje života i smrti već mnogo više od toga."
(Citat iz knjige "Misli o fudbalu" koja se ove nedelje pojavila u knjižarama. Sadrži oko 650 fudbalskih sentenci i više od 100 karikatura na temu fudbala. Izdavač je "Više od sporta", a distributer "Laguna".)
Ekskluzivno za sajt RTS-a, piše Vlada Stanković.
Prvo da kažem: nisam više u Riju. Jučerašnje poslednje dve utakmice osmine finala odgledao sam u Parizu, na povratku za Barselonu. A nisam više u Riju zato što nisam imao nikakve garancije da ću gledati uživo još neku utakmicu tekućeg Mundijala, pošto gospoda iz Fife ne prave nikakvu razliku između nekog novinara kome je ovo prvo svetsko prvenstvo ili nekog kome je, kao recimo meni, sedmo... Ako vaša zemlja ne igra, ili ako je ispala, automatski odlazite u drugi plan, na razne liste čekanja sa neizvesnim ishodom.
Akreditacija jedino garantuje pristup medija-centrima na stadionima, za sve ostalo treba vam karta (za utakmice) i dodatni "kartončići" za miks-zonu ili pres-konferenciju. Za sve to u prednosti su prvo novinari iz zemalja koje i dalje igraju, potom mediji zemlje domaćina, pa velike novine i agencije pa na kraju za ostale šta ostane. Ako ostane... Pošto mečeve na TV mogu mnogo udobnije da pratim od kuće, reših da se vratim. Znam da se niko u Fifi neće potresti, ali napisaću im ljubazno pismo... Malo više poštovanja prema novinarima koji više od četiri decenije pišu o fudbalu (moj slučaj nije usamljen) ne bi bilo naodmet.
Dakle, u nastavku Mundijala neće više biti putopisnih digresija o Riju, više ću se baviti događajima na terenu i oko njega, uz poneko podsećanje na neke važne događaje iz istorije mundijala.
Pariz bez ambijenta
Posle 12 sati u avionu sleteh u Pariz, prilično umoran jer je let bio noćni a spavanje "na kidoljce", ali između izazova da popodnevnu utakmicu Argentina–Švajcarska gledam u hotelu u "stavu ležećem" i odlaska do centra uvek atraktivnog Pariza izabrah ovu drugu varijantu.
Izađoh iz metroa na stanici Notr Dam i krenuh u potragu za kafićem ili restoranom sa TV prijemnikom. Nije mi trebalo više od pet minuta da se uverim da u Parizu ne živi ni "f" od fudbala, ni "a" od atmosfere i ambijenta koje sam ostavio u Riju. Doduše, Francuzi su igrali dan ranije i ušli u četvrtfinale, ali svi oni silni turisti koji su zakrčili ulice oko Notr Dama, napunili sve (brojne) restorane i barove ili uživali u sunčanom danu dok su nekim od brojnih brodova krstarili Senom, verovatno i ne znaju da se u Brazilu igra Svetsko fudbalsko prvenstvo... Oni su ovde svojim poslom, vođeni svojom znatiželjom da vide Grad svetlosti i nešto dožive u njemu.
Tu i tamo u nekoj od brojnih prodavnica suvenira vidi se okačen poneki dres na kome piše "France", ali, generalno, Pariz ne odaje utisak grada zainteresovanog za zbivanja na Mundijalu. Kada sam se pre četiri godine, nekako u ovo vreme, vraćao iz Johanezburga, svratio sam na nekoliko sati do Amsterdama koji je bio sav u narandžastom... Parižani imaju šansu da se poprave, četvrtfinale donosi spektakularni susret sa Nemačkom, sa kojom su, uprkos sadašnjim dobrim odnosima na svim nivoima, računi iz prošlosti uvek u roku za naplatu.
Iako mi je, priznajem, glava nekoliko puta "klimnula", junački izdržah još dva sata na stolici u jednom od retkih barova koji je imao TV i koji je bio pun Argentinaca. Prvo su mirno pili pivo i govorili: "Polako, ima vremena, proradiće Mesi." Posle su postajali sve nervozniji, produžetke su dočekali vidno zabrinuti, a onda erupcija oduševljenja, gol Di Marije tri minuta pre kraja. Prethodila mu je sjajna akcija Mesija, pravovremeni pas, majstorski šut i Argentina je u četvrtfinalu. Nije bila ubedljiva, ali ima igrače koji u svakom trenutku mogu da reše utakmicu. Zato i igraju u Realu (Di Marija) i Barseloni (Mesi).
Prethodnog dana Francuska je slomila otpor Nigerije u finišu meča, Nemci su pobedili Alžir u produžetku, Holandija je u nekoliko završnih minuta okrenula tok meča protiv Meksika... Zašto jaki, favoriti na papiru, pobeđuju i kad ne igraju najbolje? Otkud im taj takozvani pobednički mentalitet? Jeste da velike nacije osećaju izvesnu dozu "viška samopouzdanja", ali i pobeđivanje se uči. Niko se nije rodio sa "pobedničkim mentalitetom" već ga je stekao vremenom, učestalim ponavljanjem pobeda, u klubu ili reprezentaciji. Kada se dobije mnogo utakmica kako su ih dobili Nemci, Holanđani, Argentinci, Francuzi, ispostaviće se i Belgijanci, mnogo je veća šansa da se u narednom neizvesnom meču opet dogodi uspeh.
Miljan Miljanić je svojevremeno govorio da je često "strah od pobede veći nego strah od poraza" i to je vrlo dobra opaska. Oni koji nisu navikli da pobeđuju, naročito ne favorite, skloni su da posrnu na poslednjem stepeniku, u poslednjim minutima, jer im nešto nedostaje: iskustvo, fizička priprema, psihološka stabilnost, as koji će rešiti meč... Ili od svega pomalo. Zato je jedini "recept" za sticanje pobedničkog mentaliteta što više pobeda, što često podrazumeva da prvo treba pobediti sebe i sopstvenu "glavu".
Belgijanci su naučili
Sve što sam mislio da napišem dok sam išao ka hotelu, potvrdili su Belgijanci u meču sa Amerikancima. Došli su u Brazil kao potencijalno iznenađenje jer su posle dva neuspeha u kvalifikacijama za 2006. i 2010. napravili odličan tim i u potpunosti opravdavaju ulogu favorita iz senke. Amerikanci su bili sjajni, njihov golman Timi Hauard (ne treba zaboraviti da je američke čuvare mreže godinama spremao naš legendarni as među stativama Milutin Šoškić) činio je čuda, promašili su stopostotnu šansu pred sam kraj i onda u produžetku bili surovo kažnjeni. Pokazali su da znaju, da napreduju, mogli su čak i do izjednačenja i penala, ali nedostajalo im je isto što i Alžiru, Švajcarskoj, Nigeriji, Meksiku... Moraće još da tragaju za pobedničkim mentalitetom, dok su Belgijanci, definitivno, naučili da pobeđuju.
Generalno, četvrtfinale nije donelo briljantan fudbal, ali jeste mnogo uzbuđenja. U pet mečeva gledali smo produžetke, dva su odlučena sa penala, jedan preokretom u poslednjih nekoliko minuta. Ispada da je najsigurnije prošla Kolumbija, iza nje Francuzi, Nemce i Belgijance spasli su produžeci, Holanđane i Argentince famozni "pobednički mentalitet", Brazil i Kostariku penali.
Četiri Evropljana protiv četiri "amerikanca". Čeka nas zanimljiva završnica. Ili što jednom davno reče Bil Šenkli, bivši trener Liverpula:
„Fudbal nije pitanje života i smrti već mnogo više od toga."
(Citat iz knjige "Misli o fudbalu" koja se ove nedelje pojavila u knjižarama. Sadrži oko 650 fudbalskih sentenci i više od 100 karikatura na temu fudbala. Izdavač je "Više od sporta", a distributer "Laguna".)