- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Писаћа машина
Историја писаћих машина је релативно кратка, али истовремено изузетно богата и занимљива
Историја писаћих машина је релативно кратка, али истовремено изузетно богата и занимљива. Први документи о идејама за пројектовање потичу из 1741. године и потписује их Енглез Хенри Мил. Они нешто каснији за тему су имали „писаћи цимбал”, а најпознатији модел конструисао је Француз Пјер Кармијен. Његова идеја била је генијална у једноставности: као што се музика рађа из цимбала – путем удараца малих чекића по жицама, исто тако мали чекићи, снабдевени штампарским словима поређаним укруг, производе отиске слова.
Године 1855. италијански адвокат Ђузепе Равица из Новаре патентирао је „писаћи цимбал”, што је заправо прва писаћа машина икада створена. Требало је чекати све до 1873. да би се направила права, индустријски произведена америчка „ремингтон”. Написани текст на овој писаћој машини још увек није био видљив и могао се читати тек када се подигне ваљак. Захваљујући конструктору В. Вагнеру, године 1896. на тржишту се појављује писаћа машина „андервуд”, са видљивим текстом.
У Италији се прва индустријски произведена писаћа машина појавила 1908. године, захваљујући индустријалцу Камилу Оливетију. Амерички изумитељи Шолес и Гиден су још 1890. изјавили како се радују што ће жене сада моћи да раде мање тешке послове да би зарадиле за живот, што ће моћи да граде сопствену каријеру и лакше уђу у пословни свет.
Године 1881. у САД је организован први курс дактилографије (организатор је било Удружење младих хришћанки), и на њему је било осам полазница. Већ после пет година, са разних курсева широм земље изашло је око 60.000 обучених дактилографкиња!!!
Млада, лепа, дотерана девојка седи нагнута над писаћом машином и куца, док средовечни, проседи, елегантни мушкарац стоји и диктира... Ту и такву сцену произвођачи писаћих машина или дизајнери пословних ентеријера здушно су користили у рекламне сврхе готово три четвртине прошлог века. Слична сцена такође је бесомучно коришћена у холивудским филмовима, где је секретарица уз своју писаћу машину или неодољиво заводљива, са непримереним деколтеом и откривеним коленима, или закопчана до грла, равна као даска, са цвикерима иза којих су очи којима ништа не може да промакне.
Произвођачи писаћих машина, поред надметања у погледу конструкције и естетике, учинили су све да ове буду мобилне, лако преносиве, да се могу спаковати у коферче и однети на било које место ван канцеларије.
Тако је „Оливетијева” писаћа машина „летера 22” постала икона активног новинарства и наговестила појаву извештача са лица места.
Временом су традиционалну црну боју, резервисану за један тако озбиљан инструмент као што је писаћа машина, замениле друге боје. Портабл писаће машине, џепне, са стенографским диркама, за записивање музике... све те механичке справе затвориле су пут лепом писању а отвориле врата персоналном компјутеру.
Механичка справа се око 1975. године претворила у електронску. На стару писаћу машину данас једино подсећа тастатура која је саставни део персоналног рачунара. Старе писаће машине су веома ретке и скупе, али прави колекционари су неуморни када је у питању трагање за раритетима.
Радмила Милосављевић
објављено: 30/08/2010
Извор: Политика
Историја писаћих машина је релативно кратка, али истовремено изузетно богата и занимљива
Историја писаћих машина је релативно кратка, али истовремено изузетно богата и занимљива. Први документи о идејама за пројектовање потичу из 1741. године и потписује их Енглез Хенри Мил. Они нешто каснији за тему су имали „писаћи цимбал”, а најпознатији модел конструисао је Француз Пјер Кармијен. Његова идеја била је генијална у једноставности: као што се музика рађа из цимбала – путем удараца малих чекића по жицама, исто тако мали чекићи, снабдевени штампарским словима поређаним укруг, производе отиске слова.
Године 1855. италијански адвокат Ђузепе Равица из Новаре патентирао је „писаћи цимбал”, што је заправо прва писаћа машина икада створена. Требало је чекати све до 1873. да би се направила права, индустријски произведена америчка „ремингтон”. Написани текст на овој писаћој машини још увек није био видљив и могао се читати тек када се подигне ваљак. Захваљујући конструктору В. Вагнеру, године 1896. на тржишту се појављује писаћа машина „андервуд”, са видљивим текстом.
У Италији се прва индустријски произведена писаћа машина појавила 1908. године, захваљујући индустријалцу Камилу Оливетију. Амерички изумитељи Шолес и Гиден су још 1890. изјавили како се радују што ће жене сада моћи да раде мање тешке послове да би зарадиле за живот, што ће моћи да граде сопствену каријеру и лакше уђу у пословни свет.
Године 1881. у САД је организован први курс дактилографије (организатор је било Удружење младих хришћанки), и на њему је било осам полазница. Већ после пет година, са разних курсева широм земље изашло је око 60.000 обучених дактилографкиња!!!
Млада, лепа, дотерана девојка седи нагнута над писаћом машином и куца, док средовечни, проседи, елегантни мушкарац стоји и диктира... Ту и такву сцену произвођачи писаћих машина или дизајнери пословних ентеријера здушно су користили у рекламне сврхе готово три четвртине прошлог века. Слична сцена такође је бесомучно коришћена у холивудским филмовима, где је секретарица уз своју писаћу машину или неодољиво заводљива, са непримереним деколтеом и откривеним коленима, или закопчана до грла, равна као даска, са цвикерима иза којих су очи којима ништа не може да промакне.
Произвођачи писаћих машина, поред надметања у погледу конструкције и естетике, учинили су све да ове буду мобилне, лако преносиве, да се могу спаковати у коферче и однети на било које место ван канцеларије.
Тако је „Оливетијева” писаћа машина „летера 22” постала икона активног новинарства и наговестила појаву извештача са лица места.
Временом су традиционалну црну боју, резервисану за један тако озбиљан инструмент као што је писаћа машина, замениле друге боје. Портабл писаће машине, џепне, са стенографским диркама, за записивање музике... све те механичке справе затвориле су пут лепом писању а отвориле врата персоналном компјутеру.
Механичка справа се око 1975. године претворила у електронску. На стару писаћу машину данас једино подсећа тастатура која је саставни део персоналног рачунара. Старе писаће машине су веома ретке и скупе, али прави колекционари су неуморни када је у питању трагање за раритетима.
Радмила Милосављевић
објављено: 30/08/2010
Извор: Политика
