LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Пјер Корнеј
Пјер Корнеј (фр. Pierre Corneille, 6. јун 1606, Руан - 1. октобар 1684, Париз) био је француски књижевник из 17. века. Његова главна дела су драме, од којих су најпознатије: Сид, Сина, Полиеукта и Хорације (заједно познате као „Корнејева класична тетралогија“). Уз Молијера и Расина, сматра се једним од тројице великана француског позоришта. Писао је драме у периоду од скоро 40 година, а звали су га и »Отац француске трагедије«. Богатство и разноликост његовог дела одраз је вредности и великих питања његовог доба.
Рођен је као једно од шесторо деце у породици која се традиционално бавила административним пословима. Године 1628. почео је каријеру као адвокат. Наредне године је почео је да пише стихове и завршио своју прву комедију - Мелита. Његова прва трагедија, Медеја, на сцени се појавила 1635. Уследио је низ драма: комедија, трагедија и трагикомедија. Укупно је написао тридесетак драма, један превод (Имитација Исуса Христа) и три студије о драмској поезији.
Кардинал Ришеље му је дао звање државног књижевника, међутим Корнеј није желео да буде ограничен схватањима дворског песника. Пример за ово је његова најпознатија драма Сид - трагикомедија из 1636/37, касније прерађена у трагедију, која за тему има легенду о средњевековном шпанском витештву. Она је доживела велики успех, али истовремено била критикована у Академији због непоштовања класицистичких принципа јединства радње. Неки критичари су ишли дотле да га оптуже за неморал, јер се у Сиду не бави моралном подуком. Приказ двобоја у овој драми наљутио је кардинала Ришељеа који је забранио двобоје. Корнеј је временом прилагођавао своју књижевност класицистичким правилима, али је увек заступао став да су она отворена за интерпретацију.
Нешто касније, 1640, написао је драму Хорације - трагедију о конфликту љубави и дужности, људскости и државних резона. Овај пут је задовољио правила јединства радње, а дело је посветио кардиналу. Исте године је настао комад Сина о римском републиканском патрицију и његовој завери против цара Августа. Ова прича је алегорија апсолутистичке владавине Луја XIII, завере против њега и краљеве милости према завереницима. Мученичка трагедија са елементима љубавне приче, Полиеукта, настала је 1641. Свештенство му је овде замерило да хришћанску тему понижава тако што је доводи на театарску позорницу.
Пјер Корнеј се 1641. оженио Маријом де Ламперијер и са њоме имао седморо деце. За академика је изабран 1647. Његове позније драме нису биле тако квалитетне као оне из ранијег времена.
Корнејево дело истиче следеће књижевно-филозофске идеје:
Драме
( Википедијa )
Пјер Корнеј (фр. Pierre Corneille, 6. јун 1606, Руан - 1. октобар 1684, Париз) био је француски књижевник из 17. века. Његова главна дела су драме, од којих су најпознатије: Сид, Сина, Полиеукта и Хорације (заједно познате као „Корнејева класична тетралогија“). Уз Молијера и Расина, сматра се једним од тројице великана француског позоришта. Писао је драме у периоду од скоро 40 година, а звали су га и »Отац француске трагедије«. Богатство и разноликост његовог дела одраз је вредности и великих питања његовог доба.
Рођен је као једно од шесторо деце у породици која се традиционално бавила административним пословима. Године 1628. почео је каријеру као адвокат. Наредне године је почео је да пише стихове и завршио своју прву комедију - Мелита. Његова прва трагедија, Медеја, на сцени се појавила 1635. Уследио је низ драма: комедија, трагедија и трагикомедија. Укупно је написао тридесетак драма, један превод (Имитација Исуса Христа) и три студије о драмској поезији.
Кардинал Ришеље му је дао звање државног књижевника, међутим Корнеј није желео да буде ограничен схватањима дворског песника. Пример за ово је његова најпознатија драма Сид - трагикомедија из 1636/37, касније прерађена у трагедију, која за тему има легенду о средњевековном шпанском витештву. Она је доживела велики успех, али истовремено била критикована у Академији због непоштовања класицистичких принципа јединства радње. Неки критичари су ишли дотле да га оптуже за неморал, јер се у Сиду не бави моралном подуком. Приказ двобоја у овој драми наљутио је кардинала Ришељеа који је забранио двобоје. Корнеј је временом прилагођавао своју књижевност класицистичким правилима, али је увек заступао став да су она отворена за интерпретацију.
Нешто касније, 1640, написао је драму Хорације - трагедију о конфликту љубави и дужности, људскости и државних резона. Овај пут је задовољио правила јединства радње, а дело је посветио кардиналу. Исте године је настао комад Сина о римском републиканском патрицију и његовој завери против цара Августа. Ова прича је алегорија апсолутистичке владавине Луја XIII, завере против њега и краљеве милости према завереницима. Мученичка трагедија са елементима љубавне приче, Полиеукта, настала је 1641. Свештенство му је овде замерило да хришћанску тему понижава тако што је доводи на театарску позорницу.
Пјер Корнеј се 1641. оженио Маријом де Ламперијер и са њоме имао седморо деце. За академика је изабран 1647. Његове позније драме нису биле тако квалитетне као оне из ранијег времена.
Корнејево дело истиче следеће књижевно-филозофске идеје:
- Снагу воље и хероизма
- Снагу сила судбине
- Величину душе и морални интегритет
- Сукоб између емотивног и морално-религијског схватања љубави
Драме
- Мелита, Mélite (1629)
- Клитандр, Clitandre (1630–31)
- Удовица, la Veuve (1631)
- Галерија палате, la Galerie du Palais (1631–32)
- Краљевски трг, la Place royale (1633–34)
- Позоришне илузије, l'Illusion comique (1636)
- Медеја, Médée (1635)
- Сид, le Cid (1637)
- Хорације, Horace (1640)
- Сина, Cinna (1641)
- Полиеукт, Polyeucte (1642)
- Помпејина смрт, la Mort de Pompée (1643)
- Учитељ, Le Menteur (1643)
- Родогун, Rodogune (1644)
- Ираклије, Héraclius (1647)
- Дон Санчо Арагонски, Don Sanche d'Aragon (1650)
- Андромеда, Andromède (1650)
- Никомед, Nicomède (1651)
- Пертарит, Pertharite (1651)
- Имитација Исуса Христа, l'Imitation de Jésus-Christ (1656)
- Едип, Oedipe (1659)
- Три осврта на драмско песништво, Trois Discours sur le poème dramatique (1660)
- Златно руно, La Toison d'or (1660)
- Серторије, Sertorius (1662)
- Отон, Othon (1664)
- Агесила, Agésilas (1666)
- Атила, Attila (1667)
- Тит и Беренис, Tite et Bérénice (1670)
- Психа, Psyché (са Молијером и Филипом Киноом, 1671)
- Сурена, Suréna (1674)
( Википедијa )