Petar Pajić

[sendi]

Petar Pajić

Petar Pajić (Valjevo, 6. oktobar 1935) je srpski pesnik i prozni pisac.

Biografija



Rođen je u Valjevu gde je završio osnovnu i srednju školu - gimnaziju. Diplomirao je jugoslovensku i opštu književnost na tadašnjem Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Pripadao je grupi neosimbolista, zajedno sa Brankom Miljkovićem.



Pesme



Napisao je knjige pesama

• „Dan„ (1958),
• „Ljubav u brdima“ (1962),
• „Pesme“ (1967),
• „Čisto doba“ (1968),
• „Svetle gore uz mora“ (1978),
• „Ako porastemo do zvezda“ (1981),
• "Oslobođenje Valjeva" (dramska poema),
• "Čisto doba" (1990),
• "Srbija je na robiji" (2002),
• "Beogradska jabuka" (2003),
• „Najlepše pesme Petra Pajića“ (2004) i
• „Kad su Srbi čitali ušima“ (2009).

Priče



Autor je zbirki priča:

• „Pogibije moga dede” (1978),
• „Mašta svih Gavrilovića” (1989),
• „Slike iz detinjstva” (1995),
• „Priče” (1998),
• „Priče o Pipu” (2001),
• knjiga satiričnih tekstova „Dnevnik našeg savremenika” (1992),
• „Ko je ko u Srbiji” (1998) i
• knjige za decu „Kako se greju pahuljice” (1962).

Dobio je više nagrada za poeziju i prozu, među njima i

• nagradu Zlatni krst kneza Lazara Vidovdanskog pesničkog pričešća u Gračanici.
• nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću“ za 2009. godinu,
• nagrada Zlatni beočug,
• Povelja Morava,
• nagrada SANU iz fonda „Branko Ćopić“.
• Žička hrisovulja 2010. godine.

Član je uprave Udruženja književnika Srbije (2007).




( Vikipedija )




NIŠTA

1.

Kad odeš i kad se zatvore vrata
Za tobom, kad počne po tvom licu
Daljina da se ko magla hvata
I da ga pretvara u nesvesticu,

Kad počne vazduh samo da šumi
I pustoš neba zvezde da mrvi
Na prognane zveri u šumi,
Na očaj teški u mojoj krvi,

Niko te ne može više skriti,
Svet je ovaj od tebe stvaran,
Kad odeš, ceo prostor će biti
Sa tobom jednom podudaran.

2.

Svet će ostati tvoja slika,
Rimovan s tobom. Ništa ne kvari
To što si takla. Kao muzika
Izviraćeš iz svake stvari.

Povlačićeš nove linije
Između nebeskih, svetlih trapeza,
Satkana od čega niko nije,
Od drhtavica i od jeza,

Od predela gde nismo bili,
Od pesme za koju nismo reči
Ni čuli još ni izmislili,
Al koja tužno u meni ječi.


POSLEDNJI SUSRET

Srešćemo se!
U visini,
U plavoj nigdini,
Gde množina
Postaje jednina.

Kraj je kraja
Početak beskraja,
Nismo gosti
Samo u večnosti.

Srešćemo se
Kad se sve izbriše
I kad senke
Ne budemo više.


DUŠA LJUBAVI

Ljubav ljubavi je pravo razbojište,
Ali mi volimo tu pomamu smelu,
Kad naša duša tuđu dušu ište
Da budu zajedno u jednome telu.

Posle se obe u vatri unište
I nađemo ih negde u pepelu,
Prazna nebesa počnu da nas tište,
Pepeo ispuni ceo dan, ko zdelu.

Posle ljubavi samo smo zgarište
I ne razumemo mesečinu vrelu,
Kao napušteno i gluvo bojište
Nosimo po svetu dušu izgorelu.