Petar Omčikus

[crvendac_011]

Петар Омчикус



Датум рођења: 6. октобар 1926.
Место рођења: Сушак код Ријеке (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца)

Петар Омчикус (6. октобар 1926) је српски сликар и члан Српске академије наука и уметности, који живи и ради у главном граду Француске, Паризу. Његово дело обухвата велику већину сликарских жанрова, а карактерише га дух Медитерана.

Биографија

Рођен је 1926. године у Сушаку код Ријеке, а од 1937. године живи у Београду. После Другог светског рата је започео сликарске студије на Академији ликовних уметности, код професора Ивана Табаковића. Заједно са супругом, сликарком Косом Бокшан, напустио је студије сликарства и одлази у Задар, у коме постаје један од оснивача Задарске групе, у којој су се налазили и Мића Поповић, Вера Божичковић, Бата Михаиловић, Љубинка Јовановић. После шестомесечног боравка у Задру, вратио се у Београд и прикључио се Групи Једанаесторица, а своју прву самосталну изложбу приредио је 1951. године. Непосредно после тога, Петар Омчикус 1952. године са Косаром Бокшан напушта Југославију и дефинитивно се сели у Париз. Од 1965. године повремено бораве у Вела Луци на Корчули где организују бројне међународне сусрете уметника, филозофа и критичара. Учествовао је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству.

Стваралаштво

Почеци Омчикусовог стваралаштва везују се за неколико уметника, сви из класе Ивана Табаковића, која се на неколико месеци окупила у Задру 1947. године начинивши тада прву југословенску уметничку комуну - Задарску групу. Сем Омчикуса, ту су још били његова бућа супруга Косара Бокшан, Мића Поповић, Вера Божичковић, Бата Михаиловић, Љубинка Јовановић, Милета Андрејевић, Бора Грујић и њихов пријатељ, студент књижевности Борислав Михајловић Михиз. Излазак из академских атељеа у природу отворио је овим уметницима нове путеве слободног стваралаштва на којима ће, на различите начине, остати током укупног стваралаштва. Омчикус се 1951. године придружује Групи Једанаесторица која га охрабрује да даље трага за сопственим путевима стваралаштва, тада још увек у домену поетске фигурације након социјалистичког реализма. Но, прави преокрет у његовој уметности настаје у Паризу. Сусрет са апстрактном уметношћу тог времена дефинитивно Омчикуса усмерава према слободном изразу, потезу који не трага за реалним већ за индивидуалним стилом. Геометризована асоцијативна апстракција тог периода већ је од почетка седме деценије прерасла у својеврсну гестуалну колористичку фигурацију која је задржала раније елементе његовог израза. У каснијим периодима Омчикус је тематизова сликарство према портретима, цртежима Београда, фантастичном реализму и скулптури.

Самосталне изложбе (избор)

• 1951. Уметничка галерија УЛУС-а, Београд
• 1955. Galerie Arnaud, Paris
• 1958. Galerie Jeanne Bucher, Paris
• 1962. Galerie Formes, Lil
• 1965. Салон Модерне галерије, Београд
• 1972. Grand Palais, Paris
• 1974. Galleria 'IlGrifo', Rome
• 1976. Galerie de Seine, Paris
• 1983. Galerie Plexus, Chexbres (Switzerland)
• 1985. Galerie des Platanes, Ženeva
• 1988. Galerie Plexus, Chexbres (Switzerland)
• 1989. Ретроспективна изложба, Музеј савремене уметности, Београд, Галерија ликовне уметности - Поклон збирка Рајка Мамузића, Нови Сад
• 1990. Народни музеј, Вараждин, Музеј сувремене умјетности, Загреб
• 1992. Maison de l'UNESCO, Paris
• 1994. Bibliothèque Universitaire, Nancy
• 1995. Galerie René Descartes: 'Atelier Dedouvre', Paris
• 1996. Galerie Plexus: 'Atelier Dedouvre', Chexbres (Switzerland), Galerija grafičkog kolektiva : 'Atelier Dedouvre', Београд

Значајније награде

• 1972. Награда за сликарство, Октобарски салон, Београд
• 1979. Прва награда на 4. Изложби југословенског портрета, Тузла
• 1982. Прва награда за цртеж на 2. Интербифеп, Тузла
• 1984. Прва награда на 9. Међународној изложби оригиналног цртежа, Ријека
• 1990. Награда Политике из фонда Владислава Рибникара, Београд

Извор: Википедија



​

 

[crvendac_011]

Petar Omčikus: Stalno slikam jednu sliku - život

Petar Omčikus: Stalno slikam jednu sliku - život
​

Savo POPOVIĆ | 17. jun 2011. 20:44 | Večernje novosti
​

Akademik Petar Omčikus o svojoj fondaciji na Dorćolu: Bilo je pitanje šta ćemo sa Kosinim i mojim slikama. Trebalo je da im nađemo krov nad glavom, da sačuvamo naš rad. Tako smo došli do Fondacije
​

​

AKADEMIKA Petra Omčikusa, jednog od najznačajnijih naših umetnika 20. veka, zatičemo nasmejanog ispred fondacije u osnivanju na Dorćolu, u Mihizovoj ulici. Nakon izložbe u Parizu, u utorak će u “Pariskom krugu” u beogradskom Eurocentru biti otvorena izložba njegovih slika koje su u privatnom vlasništvu beogradskih kolekcionara a stigle su sa još 250 dela pre desetak dana iz grada u kom je Petar, donedavno sa Kosarom Bokšan (1925-2009), živeo i radio šest decenija.

* Među slikama u katalogu pariske izložbe su i “Kritičari” gde prepoznajemo mnoga lica, ali slika je precrtana, “iksirana” sa dva energična poteza četkom?
- Precrtana je u revoltu, naknadno, u jednom momentu kad su mi se baš popeli na vrh glave. Ali, tu ima i prijateljskih glava. Međutim sve sam ih strpao zajedno...

* To je i vaš stav prema kritici?
- Kritika je počela u Francuskoj u prosvetiteljsko doba Voltera. Postojao je kriterijum, a kasnije kritika postaje vrsta zanata. Ona je danas zaista svakojaka: lična, dvolična, plaćena, mutava i nemušta. Zapravo, mnogo je toga što kritici danas nedostaje. Gotovo niko se ne bavi pravom analizom dela, isuviše je proizvoljnosti, neutemeljenih sudova. Ozlojeđen sam postupkom Đorđa Kadijevića koji je uradio tamo neku “Antologiju srpskog slikarstva”, a isključio je Kosu Bokšan i Miletu Andrejevića. A, pri tom piše i o “Zadarskoj grupi”.

* Vi lično ste, rekao bih, bili miljenik kritike, osim možda u periodu “Zadarske grupe”?
- Osipali su po meni i mojim drugovima iz “Zadarske grupe”vatru iz “teških mitraljeza”, ali ni mi nismo bili blagi i umiljati. Zapravo, u tom periodu mi smo - opredelivši se za slobodu u stvaralaštvu - preuzeli ulogu kritičara određene društvene situacije. Bili smo “grlati” i malo nezgodni. Mladi ljudi željni da slikaju. Mislili smo da je to jedino što postoji.

* Ali, niste slikali “novog čoveka”, pobednika...
- Jesmo, mi smo živeli od njih. Radili smo velike, ogromne slike radnika, portrete koje smo zvali među sobom “ikonostas”. To su bili veliki portreti koji su se kačili preko fasada. Posao smo dobijali preko Akademije i radili smo na sat. Slikali smo obavezno Staljina, Tita. Posle je došao na red i Kardelj. Na “ikonostasu” je bio i Enver Hodža. Bio je tu i Lenjin kog smo doduše malo više cenili. Marksa smo voleli da radimo zbog fizionomije. Ma dobro smo se zabavljali, bilo je veselo...

* Najveselije kad su vas isplaćivali?
- Jasno! Od tih smo para otišli u Zadar, a posle u Pariz. A, današnji ministri ne zaslužuju takve portrete. To što rade je bezbojno. Mi smo kao mladi, jasno i logično, bili buntovni. Protivili smo se koječemu, ali iz današnje perspektive ti naši političari su bili ljudi koji su i propatili u životu. I mnogi su se zaista trudili da nešto učine za svoju zemlju, bar nisu bili opterećeni ličnim bogaćenjem...

* Često dolazite u Beograd, pa kako biste uporedili inostranu likovnu scenu sa domaćom?
- Svi smo se uopštili. Ne vidim neke bitne razlike. Situacija je polarizovana. Na jednom kraju je vladajući konceptualizam i svi njegovi nusprodukti, a drugo životari u strahu od tih monstruma - konceptualista. Što se mene tiče, slikarstvo nema alternativu. Ja volim da slikam. Slikam život i volim ga. Takav kakav je, uzburkan, nepravedan, nasmejan...

* U brijačnici...
- I u brijačnici. To je bilo mesto komunikacija, razmene vesti, obaveštenja i tračeva. Mislim da večito radim jednu te istu sliku: životnu situaciju! Materijalno to je dosta rizično. Važim za slikara koji nije skup. Ne pravim od slikarstva nikakav kapital, a niz drugih ljudi spada u velike kalkulatore. Ja to nikad nisam umeo. Nesposoban sam da od slikarstva pravim biznis. Ne umem da sklapam poslove sa galeristima, a imao sam sjajne ponude, i te kakve. Sa pravim galerijskim mačorima. To nije moja vrlina. Takav sam.

*Ipak, sad kolekcionari kupuju odmah po nekoliko vaših slika?
- Probudili su se, možda. Možda zato što sam malo stariji gospodin. Ne znam šta im imponuje - ja sam uvek isti.

* Sa osnivanjem fondacije bićete prisutniji u Beogradu?
- Fondacija je bila potrebna. O tome smo Kosa i ja dosta razgovarali. Bilo je pitanje šta ćemo sa slikama. Trebalo je da im nađemo krov nad glavom, da sačuvamo naš rad. Pomišljao sam da to ostavim društvenom sektoru, državnom - ali, video sam šta se dešava sa donacijama i legatima. Završavaju u tami depoa. Ne ide tako!

* Vi ste onda odlučili da formirate fondaciju?
- Prodao sam Kosin, vrlo lep atelje u Parizu i ceo ga pretopio u ovaj prostor na Dorćolu. Sad treba regulisati još i niz zakonskih propisa od kojih se, inače, bojim kao đavo od krsta. Preda mnom se sad otkriva jedan kafkijanski svet birokratije, koji ne poznajem. Nadam se, ipak, da ću to dovesti do kraja.

FONDACIJA
PROSTOR na Dorćolu u Mihizovoj ulici nosiće naziv Fondacija Kosa Bokšan - Petar Omčikus. O uređenju prostora i nizu tehničkih i zakonskih začkoljica brine i nad budućom fondacijom bdije kao dobri duh, ali dobro organizovan i praktičan, Nedo Farčić, Petrov i Kosin porodični prijatelj i kolekcionar njihovih dela. Po Farčićevim rečima, 21. novembra biće svečano otvaranje fondacije “legalno, sa svim papirima” i to sa slikama Kose Bokšan.

IZLOŽBE
IDUĆEG proleća u Fondaciji je planirana izložba Kose Bokšan, Petra Omčikusa, Ljubinke Jovanović i Milorada - Bate Mihailovića, četvorke koja je zajedno istog dana 1952. napustila Beograd i započela svoj život i umetničku karijeru u Parizu.

POLITIKA
POLITIKA je život. Ona nas prilično “reguliše”. Umetnost je stoga vezana za stvarni život bez obzira na to kako će se umetnik izražavati. Danas je, meni se čini, situacija - grozna. I to počev od bombardovanja Srbije. Ali, tu im nisam ostao dužan. Napravio sam nekoliko slika koje se bave tematikom razbojništva. Ali ja nisam “politički slikar”, ja sam slikar života. Nikad nisam voleo slikarstvo koje je isključivo estetsko.



​

 

[crvendac_011]

​

 

[crvendac_011]

Petar Omčikus: Opstajemo na inatu

Petar Omčikus: Opstajemo na inatu


Slikar Petar Omčikus o nama, našem usudu, naravima, slikama istine, ljubavi, strasti i otuđenosti... Naš narod je dobar i drag, samo ga treba pustiti na miru. U krizama uvek neko profitira, ali ovoga puta su preterali



BARD srpskog slikarstva Petar Omčikus (86), koji je u poslednjem deljenju karata u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ovih dana "prekomandovan" iz statusa van radnog sastava u status dopisnog člana, u razgovoru za "Novosti" skreće pažnju na naše mane i vrline, zablude i razloge za stalna stradanja.

* Šta vam ovo imenovanje znači? Kako apstraktno oko slikara može da doprinese kolektivnom sagledavanju naše realnosti?
- To je lepo priznanje i poverenje. Sa svoje strane, dajem sve što mogu. Nedavno sam u Galeriji SANU imao veliku izložbu portreta. Neka se ljudi u njima pronađu. Želeo bih da, ako je moguće, vide da u mojim slikama ima istine. Da u njima postoji deo mene, ali da u njima učestvuju i moja okolina, i ljudi iz nje. Dakle, da je u mojim slikama i deo njih. Da vide da se život okreće oko jednostavnih stvari. A to je komplikovano postići.

* Na šta vas obavezuje članstvo u SANU?
- Voleo bih, pre svega, da pomognem mladim umetnicima. Zameram im što se ne druže više među sobom. Potrebno je i malo ljubavi, strasti. I, treba biti otvoren. Otuđeni su. Nemaju dovoljno sredstava, ali i mi smo bili u sličnoj situaciji. Kada sam došao u Pariz, moji prijatelji slikari i ja smo pošteno molerisali stanove. I družili smo se. Zadarska grupa je iznikla iz druženja. Nije bilo elitizma.

* Ima li ga danas?
- Na delu je neka vrsta kvazielitizma. Ljudi se snalaze. Ima i grabeži, i drugih ružnih osobina. Nesposobni ostaju po strani i stradaju, dok oni drugi profitiraju. Tako se danas rađamo i vaspitavamo.

* Gde je nestalo poštenje?
- Ima ga, i te kako. Narod je dobar, drag, svakojak. Samo ga treba pustiti na miru. Na kraju, ne treba od njega mnogo ni tražiti. Poštenje i poštovanje drugog, to je osnovno.

* Vek ste proveli gledajući Srbiju izdaleka. Šta to primećujete, što ljudi koji u njoj žive, po inerciji, možda ne vide?
- Taj otklon je moja prednost. Imaju, pre svega, lepu zemlju. Jeste u neprilikama i trzavicama, dosta je stradala, ali je otporna, lepa i ima dinamičan svet, koji mora da se održi. Pametan smo narod, ali možda ne i toliko pametan da uvek vidimo to što imamo.

* Negativizam i kritika odavno preovlađuju, čak i tamo gde im nema mesta?
- To je dobro! Neka kritikuju. Gadno je kad se ne kritikuje. Šta nam onda preostaje? Čovek može i da se prevari u toj kritici, ali nam je glavna osobina šeretska, duhovita i tačna.

* Oko takvog čoveka se okreće i vaša slika?
- Postoji nekoliko tema koje me prate celoga života, vraćaju se i ponavljaju u koncentričnim krugovima. Volim sve što se oko mene kreće. Slikam život. To je to drvo u cvatu u mom dvorištu, Beograd, koji sagledavam sa svih strana. Najvažniji su mi Balkanska ulica, Sava i Dunav. Rado slikam i crnce. Volim tu put, odgovaraju mi boje. Slikar sam momenta, događaja. Nisam slikar sistema.



* Događaja bar ima napretek?
- Brojne su situacije koje preživljavamo i nisam indiferentan na njih. Naš narod je mnogo puta loše prolazio. Ima toga na mojim platnima. Slikao sam razne "lepotice" a la Madlen Olbrajt, njene drugare i prijateljice. Oni na svojim izobličenim licima nose čitavu ljudsku tragediju.

* Zašto su baš nas odabrali?
- Takva je današnja visoka politika, malo evropska, malo američka. Znate, političari su za mene dalek svet. Ne shvatam ga. Naučio sam na lekare, profesore, volim pesnike, naučnike, radnike, seljake. Bez onih koji obrađuju zemlju ničeg nema.

* U čemu se ipak ogleda naša greška?
- Pre svega, u naivnosti i u nedozrelosti. Ima istorijskih nedaća koje nismo umeli da savladamo. To nam je u krvi. Važnu ulogu ima i naš geografski položaj. Mnogi ne mogu da se slože da je Beograd, ipak, metropola. A to nije mala stvar. I ta metropola je do sada platila veliki danak. Volim Beograd. Za mene je on grad na moru. Ostao mu je panonski duh. Ni Crno more nije daleko. Tu su i veliko nebo i galebovi na Dunavu. Sve to utiče na primorca, kao što sam ja.

* Kako bi po vama, suvozemnom morskom vuku, Srbinu s Korčule, današnjim uzburkanim svetskim vodama trebalo da plovi nahereni srpski brod?
- Treba da radimo. Da imamo radne navike, koje nam je remetio sticaj okolnosti. Nismo mi krivi što stojimo na vetrometini, na prolazu, što ne baš dobronamerni imaju apetit prema jednom narodu koji ima izvanrednu, ali vrlo opasnu geopolitičku poziciju.

* Šta nam je preostalo u registru opštih vrednosti?
- Talentovani smo. Imamo staru kulturu, koju ne treba da odbacujemo. Kao mali narod, imamo vrlo značajne ljude. Ali imamo dosta i mana. Godinama, recimo, nemamo muzej u Beogradu. Nijedan! Kažu - nema para. Nešto popravljaju. A imamo šta da pokažemo: Lepenski vir, Vinču, svakojake iskopine, grčke, rimske, vizantijske. To je stvar ministara, ministarstava i birokratije.

* Pratite li političku scenu u Srbiji?
- Kao i svi ljudi. Naši političari se baš nisu nešto pokazali. Ne znamo šta da radimo s njima! Uvek se od novih očekuje da će sad nešto da učine, a onda se na kraju razočaramo. Naiđu na teškoće, pa se lomataju. Verujem da bi hteli, ali rezultata nema. To je zato što nam je nasleđe preteško. Teško je biti na putu onih koji vole da gaze. Ipak smo mi stradalnici. Uvek smo podmetnuti.

* Stradanje uvek ide u paru s inatom?



- Neka! Inat je dobra stvar. Bar za mene koji se bavi ovim zanatom. Ne, nego sluga sam pokoran? Ne može! Pa makar ne bio u pravu! Ima inat svojih mana, može se izbeći i bolje proći, ali to je pitanje karaktera. Kao kategorija, mnogo mi je simpatičniji.

* Kakva je razlika u mentalitetu Srba i Francuza?
- Pariz nije više što je bio nekad, pre, recimo, dvadeset godina. Nastao je veliki vašar. Bio je interesantniji, prijazniji, bliži, lakše si mogao doći do prijateljstava, što kod Francuza inače nije tako lako. Sad je to gotovo nemoguće. Francuza sve manje ima. A kod nas još uvek postoji onaj slobodarski duh, mada su mnogi ljudi iščezli. Nije čudo što nas Nemci ne vole. Ni Francuzi nisu baš prisni, ali ipak nekako osećaš da su nam prijatelji: po temperamentu, i po mnogo čemu.

* Srpski ste akademik. A čiji ste slikar?
- Gde god dođem, imam atelje. U Parizu, ipak, provodim više vremena, jer tu imam bolje uslove. Ali mogu ovde da budem i sto godina, da se čak proglasim i francuskim slikarem, ali oni nisu obavezni prema meni, niti ja prema njima.

* Da li je nama mesto u EU?
- Neće se ona dugo održati. Nije to samo moje mišljenje, to oni sami pokazuju, načinom na koji deluju. Žao mi je, jer volim razne unije.

* Kriza je za to kriva?
- U krizama uvek neko profitira, ali ovoga puta su preterali. Ovo više nije kriza. Ovo je nešto ružno. Bankari su nam udesili život. Ovi što drmaju svetom, nikoga ništa ne pitaju. Ljudi bez savesti zgrću pare, idu direktno, đonom, nemaju osećaja ni za šta.

* Dosta ste ogorčeni na ovaj svet?
- Jesam! I imam pravo. Na glavi ga već nosim dosta dugo. Video sam raznorazne tvorevine. Ali ovako nešto još nisam.

* Kako ipak uliti nadu ljudima da se održe?
- Čovek je čudna sprava. Izvuče odnekuda svoje rezerve. Čuva ga taj nagon za životom. Ume da gubi, pa se onda povrati. To je stalna borba.

* Koliko će nas na kraju ostati na Žerikoovom "Splavu Meduze"?
- Jedro se, doduše, malo pocepalo, ali još se držimo za jarbol! Nema nam druge, i da nećemo, moramo da se spasemo!

POŠTENO
ČITAM "Novosti". Dobre su vam novine. Imam utisak da postaju sve bolje. Imate dobre, poštene rubrike. Pratite kako ljudi dišu.

ISPREČIO SE TEPIH
PETRA Omčikusa je pre nekoliko dana zadesila velika nevolja. Zatekli smo ga s povezanom i imobilisanom desnom rukom, onom kojom slika.
- Zakačio sam nogom za tepih i tresnuo svom snagom. Pružio sam se koliko sam dug i završio u biblioteci, a onda i u bolnici. Napukla mi je kost, cela ruka nagnječena. Šteta, ne može da se slika. Da je trebalo, naučio bih i levom! Ali evo, prste već pokrećem.

ČOVEK MORA DA ŽIVI
NE tako davno, Petar Omčikus je ostao bez životne saputnice Kose Bokšan. Sada ga u životu prati Meri, Korčulanka iz Vele Luke, koja je prethodnih nekoliko decenija provela u Milanu. Zajedno su poslednjih meseci.
- Znamo se odavno. Pola veka. Bili smo prijatelji. I ona je udovica. Čovek mora da živi! Ne treba da bude sam. Bila je geodet. Radila je na Univerzitetu u Milanu. Ima beskrajno jak temperament. Počela je da uređuje kuću, a ja se opirem. Volim svoj nered! - kaže Omčikus.

DAJTE MI ULICU ŠTO KASNIJE
NAJVEĆI deo svojih, i slika Kose Bokšan, Petar Omčikus je prebacio u Beograd. - To je bio naš dogovor. Jer, te slike pripadaju Beogradu i tamošnjoj sredini. Kad je Kosa umrla, prodao sam njen pariski atelje i na Dorćolu kupio prostor od preko sto kvadrata. Nisam želeo da to bude legat, već mesto gde će se, jednostavno, okupljati prijatelji ateljea. Sticajem okolnosti, nalazi se u Mihizovoj ulici. Bio je naš veliki prijatelj i učesnik Zadarske grupe. Zanimljivo, jedna ulica je nedaleko dobila i ime Miće Popovića. Molim gradske vlasti da što kasnije ovom trouglu pridodaju ulicu Petra Omčikusa!

Izvor: Večernje novosti




​