Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Petar Lubarda

  • Začetnik teme sendi
  • Datum pokretanja
sendi

sendi

LEGEND
Petar Lubarda


Petar Lubarda


Petar Lubarda (Ljubotinj, 27. jul 1907 – Beograd, 13. februar 1974), jedan od najvećih jugoslovenskih slikara 20. veka. Bio je član SANU i JAZU.

Biografija


Osnovnu školu je pohađao u Ljubotinju, Cetinju i Herceg Novom, a gimnaziju u Herceg Novom, Šibeniku, Sinju i Nikšiću gde počinje da slika. Studije slikarstva započeo u Beogradu 1925. Umetničkoj školi, a nastavlja kratko u Parizu 1926. na Académie des Beaux Arts. U Crnu Goru se vraća 1932. i iste godine dolazi u Beograd. U Parizu drugi put boravi od 1938. do 1940.

Prvu samostalnu izložbu imao je 1925. u Nikšiću a potom 1927. i 1929. u Parizu i Rimu. Od 1927. godine učestvovao je na mnogobrojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Bio je član Društva srpskih umetnika „Lada“ od 1938, Grupe „Samostalni“ od 1951, kao i ULUS-a, ULUCG-a i SULUJ-a.

Ratne godine od 1941. do 1944. provodi u zarobljeništvu u logorima u Nemačkoj i Italiji.

Od 1945. radi kao profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu. Godine 1946. odlazi na Cetinje gde učestvuje u fomiranju prvih stručnih likovnih institucija u Crnoj Gori: otvara se Umjetnička škola na Cetinju u koji je bio predavač i direktor. Škola se 1947 — 1948. premešta u Herceg Novi. U Beograd se vraća 1950. godine gde ostaje do kraja života.

Dopisni član SANU postaje 1959, a redovni 1961.

Slikarsku zaostavštinu poklanja Beogradu 1973. godine.

Godine 1997. ustanovljeno je najveće priznanje „Petar Lubarda“ koje se dodeljuje za likovnu umetnost u Crnoj Gori.

Slikarstvo

Slikarski put Petra Lubarde započinje tamo gde je rođen - u crnogroskom kršu i brdima koji su mu se trajno urezali u stvaralačku memoriju. Praktično, u svemu što je slikao, kao plastička matrica može se identifikovati taj prvi vizuelni pejsaž koji ga je od rođenja okruživao. Kao da se u svakom od kasnijih zamenitih ciklusa vraćao linijama, oblicima i koloritu krajolika koji je poneo i nosio ma kuda da se kretao Crnom Gorom, Srbijom, Evropom i svetom. Počeo je da slika na svojevrsni realistički način koji je već poprimio svetlo-tamne valerske odnose svetla koji su tragali za naglašenim govorom slikarske materije. Dramatika slikarskog prizora podignuta je na prelazu tridesetih u četrdesete godine, a simbolično je vidljiva u Zaklanom jagnjetu (1940).


Petar Lubarda, Zaklano jagnje, 1940

Za ovu sliku su mnogi kritičari istakli da po surovosti prizora nagoveštava kataklizmu Drugog svetskog rata. Posle rata, Lubarda se upustio u dotad nepoznatu avanturu u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu otvarajući potpuno slobodne puteve kreativnosti, najpre u maninirizmu kolorističkog ekspresionizma, u kome je formu redukovao do granice prepoznatljivosti, a odmah zatim je svoje slikarstvo uveo u asocijativnu i apstraktnu fazu koja je definitivno obeležila ne samo njegov opus već i celokupno naše slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Od istorijskog je značaja bila njegova izložba održana 1951. godine u Galeriji ULUS-a u Beogradu koja je pokazala ceo plastički program obnove našeg slikasrstva posle epohe socijalističkog realizma i otkrila taj tanani pelaz iz ekspresivnog realizma u asocijativnu apstrakciju. Neka od najpoznatijih dela iz tog perioda su: Bitka na Vučjem dolu (1950), Guslar (1952), Konji (1953), Kosovski boj (1953).


( Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije )
 
sendi

sendi

LEGEND
Lubardina rajska vrata

Lubardina rajska vrata

Novosti


Ekskluzivno: „Novosti“ u kući Petra Lubarde. Otkrivena pregradna ploča iza koje su bila stara salonska vrata sa malim staklima, na kojima je slikar beležio detalje iz svog života


Kuća Petra Lubarde

KUĆA na Dedinju u kojoj su godinama propadala dela Petra Lubarde - uskoro će biti rekonstruisana. U narednih nekoliko meseci vila u kojoj je živeo i stvarao naš veliki slikar pretvoriće se u autentičan galerijski prostor gde će biti izložene njegove slike i lični predmeti.

Kada je pre četiri godine preminula Vera Lubarda, umetnikova supruga, ruinirana kuća pretrpana smećem odavala je beznadežnost da će joj bilo kakvom rekonstrukcijom biti vraćen stari sjaj. Ipak, javnost će se uskoro uveriti da je i taj gotovo nemogući posao uspešno obavljen.

- Uvek je komplikovano rekonstruisati staru kuću u neke druge svrhe - kaže Ana Veljković, direktorka Kuće legata, institucije kojoj je poverena briga o zaostavštini Petra Lubarde. - Izrada projekta bila je veoma komplikovana, ne samo zato što je trebalo implementirati nove standarde u stari objekat, već i zbog toga što zgrada predstavlja sastavni deo ambijentalno zaštićene celine Topčidera, a morala je biti potpuno rekonstruisana. Saobraćajni institut CIP poklonio nam je lep projekat koji ne narušava tu celinu.

U prizemlje „nove“ Lubardine kuće smestiće se galerijski prostor, dok će se postavka na prvom spratu odnositi na život umetnika i njegove supruge. Podrumske prostorije predviđene su za održavanje raznih programa: tu će biti smeštene konferencijska sala, konzervatorske radionice kao i sala za razne manifestacije. Potkrovlje će biti preuređeno u kancelarijski prostor, sa malim rezidencijalnim stanom za umetnike i naučnike koji dolaze u Beograd radi proučavanja Lubardinog dela.



Rekonstrukcija košta 90 miliona dinara, investitori su Agencija za investicije grada Beograda i beogradski Sekretarijat za kulturu.

- Budući legat biće moderan kulturni centar čija je osnovna uloga predstavljanje Lubardinog dela. On je živeo ispred svog vremena, pa takav pristup imponuje njegovom temperamentu i načinu rada - objašnjava sagovornica. - Lubarda je svoje slike stavljao u kontekst savremenog trenutka i pokazivao ih moderno, pa ćemo se i mi potruditi da taj kontinuitet, kroz postavku, održimo u skladu sa novim vekom.

Pronađene slike, njih 47, su, kao i kuća, bile u očajnom stanju. Bile su izložene stalnim atmosferskim promenama, letnjim i zimskim nepogodama, na udaru toplote i hladnoće.

- Srećni smo što su se slike uopšte održale - kaže Ana Veljković. - Lubarda je eksperimentisao sa mnogim materijalima, koristio je razne vrste boja, i to je zahtevalo poseban pristup. Slike na lesonitu iznosili smo položene da se slučajno još neki deo ne bi izgubio.

Ipak, zahvaljujući saradnji sa Centralnim institutom za konzervaciju, posebnim postupcima i najsavremenijim konzervatorskim metodama sačuvane su od propadanja.

- Konzervirali smo sve slike označene kao prioriteti, one su bile u procesu potpune degradacije - objašnjava konzervator Vanja Jovanović. - Najdrastičniji primeri su „Nokturno“ i „Lamento za pesnika“. Prva je pronađena u gomili šuta i budući da je dugo tu stajala njen donji deo, zajedno sa ramom, potpuno je istrulio. Nakon završetka konzervacijskog tretmana koji je trajao tri meseca, postavljena je na noseći ram sa oprugama - prvi put viđen kod nas.

Mada je i Vera bila slikarka, u kući su, uglavnom, pronađene Petrove slike. Tek poneka bila je njena.

- Mnogi crteži, koje smo pronalazili na čudnim mestima, biće od velikog značaja za dalje proučavanje Lubardinog života i otkrivanje novih momenata njegovog slikarstva za koje se do sada nije znalo - tvrdi direktorka Kuće legata. - Oni se uglavnom odnose na njegovu životnu priču.

U ruiniranoj kući posebno je bilo teško odvojiti arhivu od smeća, ističu naše sagovornice. Ipak, pregledan je svaki deo kuće i prikupljena obimna arhivska građa, od računa za struju do pozivnica za novogodišnju večeru iz Belog dvora. Građa (lična dokumenta, prepiska, pozivnice, plakati i drugi materijal) je selektovana, popisana i nakon konzervacije u Narodnoj biblioteci Srbije trajno zaštićena.

- Dragocene su biografije koje je Lubarda pisao svojom rukom i slao za izložbe u inostranstvu - ističe Ksenija Pavlović, kustos Kuće legata. - To su kraći zapisi na dve, tri stranice. Iz njih se vidi Lubardina borba za njegov status i njegovo poreklo. Insistirao je da je srpskog porekla. Arhiva koju smo pronašli svedoči o tome da je Lubarda bio internacionalno priznat umetnik, bio je u kontaktu sa mnogim ambasadorima, veoma uvažavan član društva sa svim privilegijama.



Arhiva svedoči i o načinu na koji su Vera i Petar komunicirali. Iz njihove prepiske se vidi kako su se obraćali jedno drugom. Ta pisma sa strane uvek sadrže neki crtež, mali detalj ili portret kućnog ljubimca. A živeli su sa mnogo pasa i mačaka.

- Prilikom rekonstrukcije prizemlja naišli smo na jednu pregradnu ploču za koju smo mislili da je zid. Videli smo da je pregradni, ali nismo znali ko ga je postavio - objašnjava Ana Veljković. - Kada smo ga probili, naišli smo na stara salonska vrata. Ona su bila sa malim peskiranim staklima, na kojima je Lubarda beležio elemente svog života. Insistirali smo da se ona konzerviraju, da ostanu autentična kako ih je slikar ostavio kako bi posetioci videli zabeleške iz njegovog života.

Legat Petra Lubarde biće otvoren za posetioce tek kada kuća bude rekonstruisana u potpunosti, po završetku prijema radova i kada se stvore svi uslovi da se eksponati unesu u nju.

POSVETA U LJUSPAMA

RESTAURACIJA „Lamenta za pesnika“, čuvenog Lubardinog rada posvećenog Njegošu, završena je ovih dana. Profesori iz Italije koji su pomagali u konzervaciji kazali su da je i za njih to bio izazov, jer se još nisu sreli sa sličnim problemom.

- Slika je rađena u tehnici nitroceluloze koja je do tada korišćena samo kao farba u auto-industriji - kaže Jovanovićeva. - Kako je Lubarda bio sklon eksperimentisanju sa novim materijalima i to često onima koji nisu prilagođeni slikarskim potrebama, došlo je do pojave drastičnih oštećenja. Situaciju su dodatno pogoršali uslovi u kojima se nalazila dugi niz godina. Bojeni sloj i podloga bili su odvojeni od lesonita, slika je bila izljuspana, a veličina ljuspi iznosila je i do 20 centimetara. Upravo najveća ljuspa, koja je zauvek izgubljena, odnela je sa sobom i početno slovo potpisa slikara. Sve ljuspe su vraćane na prvobitna mesta, a oštećenja su popunjavana novom osnovom. Retuširanje nije bilo ništa manje zahtevno, ali i ova faza je uspešno završena.


SKULPTURA U TAJNOM PROLAZU


NAKON što je pretražen svaki pedalj kuće, dogodilo se iznenađenje, kada su majstori krenuli da ruše zidove, slučajno su između dva stepeništa otkrili nepoznati prostor. U njemu su ugledali skulpturu sa Lubardinim likom, vajarsko delo Sretena Stojanovića do tada potpuno nepoznato.

- Nismo mogli ni da pretpostavimo da ta skulptura postoji - kaže Ana Veljković. - Odmah smo je dali na konzervaciju, a u maju, za Noć muzeja, pripremamo veliku izložbu portreta iz legata na kojoj ćemo je prvi put prikazati javnosti.


PLAĆENI RAČUNI
UPRKOS haosu koji je zatečen posle smrti Vere Lubarde, u kući su pronađeni uredno složeni računi za komunalije. - Svi računi su bili blagovremeno plaćeni, što govori ne samo o Veri, već i o njenom odnosu prema legatu - ističe Veljkovićeva.
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Lubardina pisma: Daleko od ćudljive Evrope

Lubardina pisma: Daleko od ćudljive Evrope

Ekskluzivno: „Novosti“ zaviruju u nedavno pronađena tri pisma Petra Lubarde. Pisao da mu je putovanje u Indiju povećalo bogatstvo, u glavi, ne u džepovima

1.jpg

GOTOVO da je potpuno zaboravljeno da je naš slikar Petar Lubarda bio jedan od prvih evropskih umetnika koji je izlagao u Indiji. Malo je poznato i da su tri njegova dela bila prvi radovi uneti u tek otvoreno evropsko odeljenje u Umetničkom muzeju u Nju Delhiju.
Osim oskudnih agencijskih vesti koje su tada „pokrile“ Lubardin boravak u zemlji rikši i karija, drugih beležaka nije bilo. Sve donedavno, kada su u oronuloj vili u Ilićevoj 1 pronađena slikareva pisma koja je iz ove daleke zemlje slao supruzi Veri. O kakvom otkriću je reč, govori i podatak da mnogi stručnjaci i proučavaoci Lubardinog života o tom putovanju jedva da su ponešto i znali. Zato ova pisma predstavljaju prvorazredno i dragoceno otkriće.

Petar je pisma slao supruzi Veri, beležeći u njima utiske o svojim domaćinima, njihovoj kulturi, odnosu prema umetnosti. „Novosti“ su ekskluzivno zavirile u ovu intimnu prepisku koju čuva Kuća legata iz Beograda.

- Svetlost je kao u Titogradu, a i neka sličnost - pisao je Lubarda o Delhiju. - Sve se može naći kao i u Evropi. Juče je, a i danas, štampa donela fotografije i dugačke članke o meni. To je senzacija, jer sam među prvim umetnicima sa toliko slave koji ovde izlažu.
Lubarda je tokom 1963. godine u Indiji proveo više od tri meseca, kao gost Komisije za kulturne veze sa inostranstvom. Interesovanje za izložbe u Nju Delhiju i Bombaju bilo je izuzetno. Tamošnji kritičari, govorio je Lubarda, pisali su „samo kako čovek želi da čuje o sebi“.
Na izložbama su pored radova koji simbolizuju teme iz naše istorije, revolucije i izgradnje zemlje, bila i platna koja je veliki umetnik stvorio u Indiji. Jedno od tih dela, „Slutnja boginje Kali“, poklonio je domaćinu, a sliku „Nokturno“ premijeru Nehruu.
- Mogu da ti kažem - pisao je Veri - sve što sam imao prilike da vidim šta su evropski slikari slikali iz Indije - to Indija nije, a i ovde što rade, isto se može reći. Ovo jeste istok, ali ne u ilustracijama, već u životu i njegovoj vrlo čudnoj istoriji. Odmah se može videti da su rađanje i umiranje, ako ne isto, onda zajedničko. Svet u celini nije halapljiv, odmeren je u svojim različitim okvirima, jako pristojan. Koliko ih je, da nije priličan postotak toga, jedni druge bi proždirali, a oni i životinju paze.
Lubarda je bio fasciniran time što Indusi čak i miševima kažu „hodi, hajde“ na pažljiv način.
- Majmuna na sve strane, pričali su mi kako oni pojedu hrane za oko 50 miliona ljudi i kada bi ih potamanili toliko bi još ljudi mogli nahraniti. A, Indusi čak neće da ih prodaju za medicinske eksperimente u svetu. U svemu ovome ima nečeg dubljeg nego što na prvi mah izgleda bar strogo racionalnom duhu.

2.jpg

Kako izgleda, pisao je Lubarda, Indija ima više obrađenog kamena nego čitava Amerika betona i gvožđa.

- Mi smo u Evropi naučili da gledamo, a ovde se ne gleda već čita i čuje. Danas sam video jednu veliku grobnicu - čuvar je pustio nekoliko glasova i prvi put u životu nisam zvuk čuo, već takoreći video. Zvuk je proputovao ispod svoda, ali na takav način kao da ga gledaš i dobijaš utisak kao da kruži ispod neba. Gledajući proporcije, da vidim zašto je to tako, kasnije sam uočio da između kamenova i u samom kamenu postoje šupljine koje omogućavaju beskrajne nijanse zvuka. Spolja se ne vide, to samo po kucanju možeš saznati.
Sve je za Lubardu u Indiji bilo novo. I drugačije. Putovanja ga nisu zamarala, naprotiv. Pisao je da su mu davala izuzetnu energiju.

- Sunce i prostranstvo utiču na raspoloženje, ali rekao bih još nešto - daleko sam od ćudljive Evrope. Puta ovde nema koji za mene nije interesantan.

Da bi što vernije dočarao prostor, Lubarda je u pismima Veri skicirao mesta koja je obilazio. Posebno je bio impresioniran hramovima u Khajurahu iz 10. veka, koji se smatraju remek-delima indijske umetnosti.

- To su zapravo spomenici, a ne građevine - pisao je on. - To su jako mali prostori, ono što obično zamišljamo da je skulptura, samo je sastavni deo građevine, jedna vrsta pisma pravljenog od kamena, vrlo mekanog. Sve je to nekada bilo ofarbano u belo. Skulptura je od mermera, plasirana je u malim prostorima, bela je ili crna. Kontrast ovoj mat materiji su scene u skulpturi, koje su u stvari pismo. Kako sam ti rekao, Indiju treba videti. Čak preteče Inka treba tražiti ovde, što se i po nošnji vidi.

U jednom pismu Lubarda je ispričao da je, dok su obilazili hramove jedan ambasador primetio: „Zaista su ti robovi radili“, na šta ga je njegov pratilac ispravio i rekao da to nisu dela robova.

- Taj nije pomislio da je moguće bez slobode stvarati umetnost. Izgleda da mi u dvadesetom veku to zaboravljamo - komentarisao je Lubarda.

Svojoj ženi dočaravao je čak i bazare.

- Kud god se pođe, kao da je dan vašara. Kad uđeš u neki dućan, sjate se i kažu ti „antika-antika“. Kad odgovorim da nisam turista, već umetnik, oni se nasmeju - znaju odmah šta to znači. Ovde se trguje, ima svašta, zlatne stvari su zabranjene, tražim tkaninu, ali pravu, nešto stariju, jer nove nisu baš mnogo lepe...

3.jpg

Gledajući okom slikara, Lubarda primećuje da Indusi što god mogu oboje, pa čak i kamione. - Skulpture su samo podloga za boju. Ima nečega u toj obojenosti zvučnoga, sve skupa pretvara se u vatru i žeđ, kao neka neminovnost koja se ne može uhvatiti ni sagledati. Nailazio sam kada prave rituale u hramovima, njih prati muzika puna jakih tonova i ritmova. Zvuk je sastavni deo svega - ti bogovi zapravo su metamorfoze - razmišljao je on - a svaka igra simbolizuje neki pojam. Na svim hramovima erotizam, Kađuraho je u tome najizrazitiji, sve sačinjava neku sunčanu moć, mešaju se san i java, ne može se uhvatiti granica. U toj prastaroj muzici, ima svih zvukova što se daju naslutiti - tigrova, zmija, ptica, mirisa, ritmova zadovoljstva, drame...

Svojoj ženi, Lubarda je napisao da je ovo putovanje povećalo njegovo bogatstvo, koje se ne nalazi ni u džepovima, niti u rukama, već jedino u njegovoj glavi:

- Moja želja postala je šira, šire gledam na sopstveni život - napisao je Lubarda.
Putovanje u Indiju unelo je novi zvučni kolorit u Lubardino delo koje počinje da dobija eho od raskošne boje ove zemlje. Po povratku nastaju slike „Plamena ptica“, „Sunce“, „Magično ogledalo“, „Sa Indijskog okeana“, ciklusi inspirisani tigrovima i bikovima... Njegovo delo „Iz hiljadu i jedne noći“ verovatno je bilo inspirisano ovim pismima. Jedno od njih Lubarda je završio rečima: „Moram da prekinem, jer će ispasti kao 1001 noć. Tebe voli tvoj Petar“...

VEČNOST DUHA

IZA Lubarde su ostali i njegovi kratki zapisi o umetnosti. I oni su tek nedavno pronađeni. U jednom od njih kaže:
„Umetnik koji ne može da odredi tačnu distancu između sebe i onoga što hoće da kaže - verovatno misaono nema talenta ili sluha - ali ja bih to pre nazvao večnost duha. To što mi nazivamo smislom ili talentom uveren sam nije retkost, ali ono što je zaista teško i retko, jeste imati živu intuiciju, onu koja ima takvu snažnu moć, koja je mnogo ranije stvorila svoje delo, nego li njegovu fizički vidnu realizaciju. To je ono što nam liči na misteriju kada vidimo čoveka koji nam začas reši komplikovane matematičke probleme. Arhitekta koji u pećini vidi prvo pećinu a ne prostor sigurno nije dobar arhitekta.“

INSPIRISAN PUTOVANJEM

PO povratku iz Indije, Petar Lubarda, kako je kasnije izjavio novinarima, zbog bolesti gotovo da nije nigde izlazio, sedeo je kod kuće i slikao. Dela inspirisana ovim putovanjem prvi put je pokazao publici u jesen 1964, na izložbi u Domu JNA (današnjem Domu Vojske Srbije) u Beogradu.

GORŠTAČKA ZEMLJA

KRITIČAR časopisa „Link“ u tekstu o izložbi u Delhiju, nazvao je Lubardu „folklornim apstrakcionistom, umetnikom koji može apstrakcijom da izrazi borbu svoje zemlje protiv ugnjetača“. - Crna Gora je gorštačka zemlja - napisao je on. - Ispresecana klancima. Razgledajući platna umetnika mogli smo da osetimo dah te suncem opaljene zemlje u kojoj su ljudi bili i ostaće uvek slobodni.


LJUBIMCI

U kuĆi na Dedinju, koja je u to vreme bila okružena drvećem i živom ogradom, Petar i Vera Lubarda živeli su sa nekoliko mačaka. Lubarda u svim pismima svojoj „dragoj Miši“ pita kako su njihove mačke Crni i Petar.

Izvor: Večernje novosti




 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Petar Lubarda - 40 godina od smrti

Slikar Petar Lubarda umro je pre 40 godina, 13. februara 1974. u Beogradu. Vila u Iličićevoj 1 na Dedinju, kuća u kojoj je živeo i radio Petar Lubarda, obnovljena je i spremna za povratak Lubardinih dela i predmeta koji su činili njegovu svakodnevicu, a na jesen i za prve posetioce. Kuća legata planira da ovugodišnjicu obeležiti i nizom aktivnosti tokom godine.




Povodom 40 godina od smrti Petra Lubarde državni sekretar u Ministarstvu za kulturu i informisanje Republike Srbije Dejan Ristić i direktorka Kuće legata Ana Veljković sutra će obići zgradu legata na Dedinju i razgovarati o daljoj saradnji i skorom otvaranju objekta za publiku.

Rekonstrukcija, sanacija i adaptacija objekta u Ilicicevoj započeta je u novembru 2011, kada je nabavljena sva dokumetacija, neophodna za početak radova.


Vila je zadržala autentične elemente enterijera i izgled fasade, i postala multifunkcionalni objekat od 900 kvadrata.



Radovi na kući u kojoj je živeo Petar Lubarda


U prizemlju i na prvom spratu nalazi se galerijski prostor, radionica i posebno
obezbeđen depo, dok je potkrovlje prostrane vile adaptirano za kancelarijski prostor za zaposlene.


Iako su radovi završeni u roku, od kraja 2012. čekala se upotrebna dozvola čije dobijanje je “kočilo” autentično drveno stepenište koje, po proceni protivpožarne inspekcije, nije bilo dovoljno bezbedno te se morao tražiti poseban premaz iz inostranstva.


Kuća lagata uveliko priprema da u obnovljenu vilu “useli“ i stalnu postavku koju će činiti slike iz legata, kao i nameštaj, arhivska i rukopisna građa, lični predmeti.. sve ono što će dočarati ambijent u kome je slikar stvarao i živeo.


O Petru Lubardi


Petar Lubarda (1907 - 1974) rođen je u Ljubotinji nedaleko od Cetinja. U Nikšiću 1925. kao đak završnog razreda gimnazije priređuje prvu samostalnu izložbu, a iste godine upisuje Umetničku školu u Beogradu, ali ubrzo odlazi u Pariz na Školu lepih umetnosti. Kao profesor Likovne akademije radio je od 1945. u Beogradu.

Njegova izložba 1951. godine u galeriji ULUSa zvaničan je datum istorije umetnosti kojim se obeležava uvod u razmatranje estetike modernosti i raskid sa tradicionalnim. Lubarda je svakako jedna od najznačajnijih figura koja prevazilazi nacionalne okvire i uspešno se realizuje se na medjunarodnoj umetničkoj sceni.

Lubarda je dobitnik svih svetskih prestižnih nagrada, a redovni član SANU postao je 1961.godine.


O Legatu


Komisija za evidenciju umetničkih predmeta u Iličićevu 1 ušla je tek u junu 2008 i zatekla zapušten kako objekat tako i sve što se u njemu nalazilo. Tada su pronađene svega 24 slike od 57 koje su 1974. poklonjene Beogradu.

Izvor: Blic Online
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Otvara se Legat Petra Lubarde u Beogradu

Reprezentativno zdanje na Dedinju u kojem je živeo poznati slikar Petar Lubarda (1907-1974) biće svečano otvoreno večeras, 23. decembra. Dan kasnije Legat će biti otvoren za sve posetioce.



Posetioci Legata Petra Lubarde moći će da u potpuno renoviranoj vili vide dela koja 30 godina nisu bila dostupna javnosti.

U prizemlju i na prvom spratu biće predstavljeno 16 slika od 24 slike, koliko ih je pronađeno u toj kući kada je komisija za popis sadržaja i predmeta Legata Petra Lubarde Sekretarijata za kulturu Skupštine grada Beograda ušla u taj prostor 2008.

"Od 55 slika pronašli smo 24 i one su konzervirane, restaurirane", rekao je ranije Tanjugu direktor Kuće legata Filip Brusić Reno, ukazavši da je ogroman posao uradio Centralni institut za restauraciju uz pomoć Visokog instituta za restauraciju iz Rima.

Slika "Kamena mreža" nije mogla da bude konzervirana i ona je nažalost nepovratno oštećena, kazao je on, uprkos tome što su korišćeni svi dostupni savremeni konzervatorski tretmani, znanja i alati.


Pored slika, posetioci će videti i crteže poznatog umetnika, deo vrednog nameštaja koji je koristio bračni par Lubarda, zatim privatne fotografije, ali i predmete koje su koristili u svakodnevnom životu: porcelan, tanjire, suvenire...

"Ideja je da se dočara kako su Petar i Vera živeli, ali pre svega da se pokažu slike, odnosno dela koja su veoma vredna", rekao je Brusić Reno u godini obeležavanja 40 godina od umetnikove smrti.

Tu je i štafelaj Petra Lubarde, zatim paleta, boje, četke... "To su stvari koje su svakome zanimljive, pošto ih je umetnik koristio tokom stvaranja svojih dela", naveo je Brusić Reno.

Legat će imati i prodavnicu suvenira, ali i kafe koji je predviđen projektom, pa će posetioci tog zdanja bez zadrške moći da uživaju u uređenom dvorištu i na pravi način da osete kako je živeo bračni par Lubarda.

Petar Lubarda jedan je od najznačajnijih umetnika ovih prostora koji je svojim stvaralaštvom obeležio i odredio tokove slikarstva druge polovine 20. veka. Modernost, odlučnost izraza i stvaralačka snaga odredili su mu istorijski pijedestal koji ga svrstava među najdarovitije i najuticajnije umetnike.


Izvor: Tanjug
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
EKSKLUZIVNO Čuvena slika Petra Lubarde "Fantastična zver" posle 64 godine stiže u Beograd

Domaća publika imaće ekskluzivnu priliku da remek-delo slavnog slikara iz 1953. vidi prvi put 1. marta u Eurosalonu na Andrićevom vencu od 19 časova. Slika „Besta Fantastica” (Fantastična zver) koju je Petar Lubarda naslikao u Beogradu 1953. godine i koja je samo nekoliko meseci kasnije otkupljena na Bijenalu u Sao Paolu, posle 64 godine se vraća u grad u kome je nastala.


Petar i Vera Lubarda, u pozadini slika "Fantastična zver"

- Lubarda je verovatno ovu sliku uradio za Bijenale u Sao Paolu 1953. godine, gde je bila izložena, a zatim i otkupljena. Posle toga je dospela u Lion kod privatnih vlasnika, gde je bila do najnovijeg vremena, kada je otkupljena u Srbiji. Inače, reč je o vrlo vrednoj slici, radu velikih dimenzija iz najboljeg Lubardinog perioda - kaže Petar Ćuković, koji je sa Jašom Denegrijem koautor knjige o povratku slike „Besta Fantastica” u Srbiju.

Lubarda je 1953. godine sa 25 svojih radova predstavljao tadašnju Jugoslaviju na jednoj od najznačajnijih smotri umetnosti, na Bijenalu u Sao Paolu, gde je postigao izuzetan uspeh osvojivši Internacionalnu otkupnu nagradu.

Tada je Lubarda bio pravo otkriće u Sao Paolu, što potvrđuju Herbert Rid, kao član žirija za nagrade, i Henri Mur rečima: „Bijenale nije pokazao ništa novo što svet ne bi poznavao, osim Jugoslavije i njenog Lubarde.“


Petar Lubarda u ateljeu

Posle Bijenala 24 slike su vraćene u Beograd. U Brazilu je ostala samo „Besta fantastica”, kako se njen naziv na portugalskom jeziku navodi u katalogu Bijenala, dok je u domaćoj literaturi poznata pod nazivom „Ribe” („Savremeno jugoslovensko slikarstvo” iz 1957) ili „Riba” (Petar Lubarda, iz edicije „Slikari i vajari”, iz 1964). Slika je otkupljena na Bijenalu, nakon čega se deset godina nalazila u Brazilu. Promenivši vlasnika, preneta je u Francusku, u Lion u privatnu kolekciju Marka Berbezata, koji ju je čuvao više decenija, ali nakon njegove smrti 1999. godine, porodica otuđuje ovu sliku i od tada joj se gubi svaki trag.



Danas, 64 godine kasnije, slika se zahvaljujući našim kolekcionarima Dušanu Klepiću i Vladimiru Krstonošiću vraća u Beograd, u godini kada se obeležava 110 godina od rođenja jednog od najvećih slikara sa naših prostora, Petra Lubarde.

Petar Lubarda rođen je 1907. godine u selu Ljubotinje u Crnoj Gori, a umro je u Beogradu 1974.

Tokom 50-ih godina prošlog veka bio je, kako u knjizi navodi Petar Ćuković, jedan od glavnih aduta nove jugoslovenske kulturne politike u međunarodnim okvirima.

(Blic Online)
 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
ONAMO 'NAMO ZA BRDA ONA Evo kako je nastala Lubardina "Fantastična zver"

Zašto je toliko važna slika Petra Lubarde “Fantastična zver”, u čemu je njena umetnička vrednost, vredi li toliko koliko se o njoj piše i priča i šta uopšte predstavlja...? Ovo su samo neka od pitanja koja su obični posmatrači na izložbi u Eurosalonu i posetioci našeg sajta postavljali, posmatrajući platno koje su prošle nedelje prvi put posle 64 godine mogli da vide. Evo kako genezu nastanka “Zveri” i njeno značenje na lep način opisuje istoričar umetnosti Petar Ćuković, čiji je tekst “CIA, Jugoslavija i Lubarda” iz prošlog broja “Pop & kulture” izazvao veliku pažnju.



“Fantastična zver” pripada jednom podnizu Lubardinih slika koji bismo uslovno mogli nazvati “animalističkim ciklusom”. Ovaj ciklus, opet, ima dva lica: predratno, od slike “Rak” (1936) do serije mrtvih, ležećih životinja “Isentemba” (1939), “Fazan”, “Zaklani petao”, “Zaklano jagnje” (1940), i poratno sa nizom kojemu pripada i “Fantastična zver”: “Oktopod” (1950), “Na kuću ti gavran pao”, “Kleveta” (1951), “Fosil”, “Bik i mesec” (1952), “Konji” (1953) itd. I dok je prvo lice, unatoč metaforičkom potencijalu okrenutom ka slutnji nadolazeće ratne katastrofe, nesumnjivo veoma naslonjeno na zoološko-morfološke karakteristike naslikanog objekta životinje, u ovom drugom poratnom ciklusu ono se samo aluzivno naslanja na morfologiju životinja, upisujući u vizuelni lik neki sasvim drugi narativ.


U ovoj uslovnoj ABC “mreži” triju povezanih nizova pejzaž se transformiše u asocijativno nadrealni prizor u kojem se naslućuju spletovi zamršenih, isprepletenih linija, kao i neobičnih fragmenata figura i likova.

U podnizu A sledimo proces skraćivanja prostora i pretvaranje obrisa u samostalni ritam linija oblika na površini.

U podnizu B, uz ovo skraćivanje prostora, naglašeno je, pre svega, oneobičavanje, deformisanje i nadrealizacija oblika, sada već skoro sasvim udaljenog od početnog “prirodnog obrasca”.

Mali niz C, sabirajući i sublimišući jezičke operacije razvijane u nizovima A i B, sada direktno vodi ka slici “Fantastična zver”: počev od slike “Kleveta” “pejzaž” se “rasteže”, “razvlači” i slika kao objekat ima landscape ili panoramski, ležeći, horizontalni format.

Slika “Fosil” sledi isti format, očito je generičko čedo “Klevete”, s time što je sada svaki spoljašnji pejzažni lik preveden u veoma svedeni zoomorfni “kostur”. Ovaj kostur “Fosila” očito predstavlja polaznu osnovu forme u slici “Fantastična zver”, čak se u osnovnom figuralnom prizoru ponavlja obrazac “roditelj - mladunče”, koji upućuje na tradicionalnu Lubardinu sklonost prema naraciji, ali se sada napušta princip linearne svedenosti “Fosila” i figura ribe zveri se sada upliće u mnoštvo zamršenih linija. I kao što za sliku “Noć u Crnoj Gori” Lubarda sam kaže “To nije pejzaž”, tako i za sliku “Fantastična zver” možemo po analogiji reći da “to nije zvijer” ili “riba”, svejedno, već se ovde u oba slučaja radi o slici u kojoj se slika prirode pretvara u sliku sveta, u nerazmrsivo jedinstvo čoveka i prirode, u mrežu teških isprepletenih linija urezanih nožem i uskom špahtlom u zidu podobnu površinu slike, poput kakvog starog zapisa u kamenu koji prenosi poruke iz “jezgra života” u kojem je „vreme nemerljivo”.

(Blic Online)
 
Top