- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.980
BEOGRAD 08. 09. 2010
PRESS
INTERVJU,Petar Kralj, glumac
Petar Kralj: „Farma" je srpska tragedija
Tragično je što će ponovo emitovati taj rijaliti i što ćemo svaki dan čitati ko koga muze! Više nema pravih vrednosti!
Legenda domaćeg glumišta... Petar kaže da je u karijeri ostvario sve snove
Veliki srpski glumac Petar Kralj bio je gost na „Nušićijadi" u Ivanjici. U intervjuu za Press, koji smo vodili u kafani iza scene „Okruglo, pa na ćoše", na kojoj je odigrao monodramu „Živeo život, ja pa ja", Petar Kralj kaže da je zabrinut što će se ponovo emitovati rijaliti „Farma" i tvrdi da su ljudi izgubili prave vrednosti.- Petar Božović je nedavno izjavio za Press da su nekada ljudi verovali u moć kulture i na nju polagali, a danas veruju u moć nekulture i u nju ulažu. To je dobrim delom tačno. Strašno je što će ponovo ići „Farma" i što ćemo u novinama čitati naslov: „Ove će da muzu"! To je tragično! Mi koji smo ceo svoj život uložili u to da ljude podsetimo na lepotu, na misao, na razmišljanje, u svemu smo obesmišljeni. Suština je da više ne postoji prava vrednost.
Nedavno su Evi Ras oduzeli porodičnu penziju. Da li to političari „dokazuju" zakone na onima koji otvoreno govore o sadašnjosti?
- Mislim da to nema veze sa politikom. Evu nisam video otkad se to dogodilo. Ne znam zašto nije dobila nacionalnu penziju, iako kriterijumi za tu penziju nisu potpuno jasni. Evu znam 50 godina i ona je ponosna osoba. Ne verujem da je bila uverena da u tome što piše ili radi ima nečeg spornog, da će neki papirić o tome da odlučuje. Ona je hrabra žena koja je uvek ratovala sa administracijom. Pitanje je zašto su nju izabrali. Možda zato što je javna ličnost i što je najlakše da se pozovu na neke zakone. Ali, nije zaslužila to „administrativno kažnjavanje".
Posetili ste Ivanjicu zbog „Nušićijade". Zašto danas nije moguće pisati satire kao Branislav Nušić?
- Branislav Nušić je imao jedan režim koji je mogao da analizira. Danas je enformel i Nušić ne bi znao od čega da počne, gde da usmeri svoju žaoku. Danas je tragično biti satiričar, jer možete samo da se bavite besmislenošću nekih emisija ili ljudi, da pravite verbalne viceve. Prosto je nemoguća neka prava usmerenost.
Da li i u monodrami „Živeo život, ja pa ja", koja ide od smeha do suza, namerno portretišete sebe?
- „Živeo život" je autoportret glumca. Ja sam po prirodi optimista, jer to smatram prirodnom pojavom, skoro životinjskom. Ne znam zašto ljudi u sebi uništavaju optimizam stalno sumnjajući i analizirajući, jer se bez optimizma čovek i fizički uništava. Naravno da u tome ima i neke tuge, iako se tuga i optimizam malo „muče" jedno sa drugim. Čovek ne može da ne bude tužan u ovim vremenima. U jednoj pesmi, koju često nosim sa sobom, Borhes otprilike kaže da kad bi ponovo živeo život, ne bi prošao dan da ne pogleda u plavo nebo. Čovek se retko seti da udahne vazduh, da čuje cvrkut ptica. To je tuga - prolazimo pored onoga što je lepo, stremeći negde, a da ni sami ne znamo gde.
Da li smo to zaboravili da „udišemo vazduh"?
- Ne mislim da smo zaboravili, već u sebi nismo odnegovali sposobnost da se radujemo i igramo. Pristalica sam sadašnjeg trenutka. Život nije komplikovan, ako ga ne svedemo na tokove koji nemaju nikakve veze sa lepotom. Meni je život traganje za onim što je lepo, kao što i Selimović kaže u romanu „Derviš i smrt": „U životu nema samo pobjede i poraza. Postoji i disanje, i gledanje, i slušanje, i riječ, i ljubav, i običan život". Treba se pomiriti sa onim što nam je Bog dao i to negovati i ne izdati nikada. To nije nikakva mistifikacija.
Sa Zoranom Radmilovićem 70-ih godina po čačanskim selima radili ste akciju „Selu u pohode". Da li je danas moguća takva „misija"?
- Odlično se sećam svega, imam sve zapisano. Bili smo za deset dana u deset sela, stanovali kod čačanskih domaćina. Zoran je objavio oglas u novinama u kom je pozvao glumce, slikare, režisere i pisce da ujutru ispred Ateljea 212 pođemo autobusom za Čačak. Bilo je to neviđeno iskustvo. Ljudi su po kiši dolazili peške iz drugih sela da nas gledaju, na pozornicu smo uskakali kroz prozor jer se od velikog broja ljudi nije moglo drugačije. Dolazili su da vide i pipnu živog umetnika. Čujem da se sada opet nešto priča o tome. Ne znam da li je to danas moguće. Tada je to bila jedna časna zamisao. To je dugačka i lepa priča i moraću da napišem nešto o tome.
Ostvarili ste zavidnu karijeru u filmu i pozorištu, ali i televiziji. Koliko rad u TV serijama znači glumcu?
- U pozorištima ima divnih glumaca koji nikada nisu glumili u serijama, što ne umanjuje njihovu glumačku vrednost. Ali, kroz serije „uđete" ljudima u kuće, još ako to igrate pristojno i ako je to lepo napisano, postanete poznati. Što se tiče toga, kao da sam dobio na lutriji, imao sam sve - i glumu na filmu, i u pozorištu, i u serijama...
V. TRTOVIĆ
PRESS
INTERVJU,Petar Kralj, glumac
Petar Kralj: „Farma" je srpska tragedija
Tragično je što će ponovo emitovati taj rijaliti i što ćemo svaki dan čitati ko koga muze! Više nema pravih vrednosti!
Legenda domaćeg glumišta... Petar kaže da je u karijeri ostvario sve snove
Veliki srpski glumac Petar Kralj bio je gost na „Nušićijadi" u Ivanjici. U intervjuu za Press, koji smo vodili u kafani iza scene „Okruglo, pa na ćoše", na kojoj je odigrao monodramu „Živeo život, ja pa ja", Petar Kralj kaže da je zabrinut što će se ponovo emitovati rijaliti „Farma" i tvrdi da su ljudi izgubili prave vrednosti.- Petar Božović je nedavno izjavio za Press da su nekada ljudi verovali u moć kulture i na nju polagali, a danas veruju u moć nekulture i u nju ulažu. To je dobrim delom tačno. Strašno je što će ponovo ići „Farma" i što ćemo u novinama čitati naslov: „Ove će da muzu"! To je tragično! Mi koji smo ceo svoj život uložili u to da ljude podsetimo na lepotu, na misao, na razmišljanje, u svemu smo obesmišljeni. Suština je da više ne postoji prava vrednost.
Nedavno su Evi Ras oduzeli porodičnu penziju. Da li to političari „dokazuju" zakone na onima koji otvoreno govore o sadašnjosti?
- Mislim da to nema veze sa politikom. Evu nisam video otkad se to dogodilo. Ne znam zašto nije dobila nacionalnu penziju, iako kriterijumi za tu penziju nisu potpuno jasni. Evu znam 50 godina i ona je ponosna osoba. Ne verujem da je bila uverena da u tome što piše ili radi ima nečeg spornog, da će neki papirić o tome da odlučuje. Ona je hrabra žena koja je uvek ratovala sa administracijom. Pitanje je zašto su nju izabrali. Možda zato što je javna ličnost i što je najlakše da se pozovu na neke zakone. Ali, nije zaslužila to „administrativno kažnjavanje".
Posetili ste Ivanjicu zbog „Nušićijade". Zašto danas nije moguće pisati satire kao Branislav Nušić?
- Branislav Nušić je imao jedan režim koji je mogao da analizira. Danas je enformel i Nušić ne bi znao od čega da počne, gde da usmeri svoju žaoku. Danas je tragično biti satiričar, jer možete samo da se bavite besmislenošću nekih emisija ili ljudi, da pravite verbalne viceve. Prosto je nemoguća neka prava usmerenost.
Da li i u monodrami „Živeo život, ja pa ja", koja ide od smeha do suza, namerno portretišete sebe?
- „Živeo život" je autoportret glumca. Ja sam po prirodi optimista, jer to smatram prirodnom pojavom, skoro životinjskom. Ne znam zašto ljudi u sebi uništavaju optimizam stalno sumnjajući i analizirajući, jer se bez optimizma čovek i fizički uništava. Naravno da u tome ima i neke tuge, iako se tuga i optimizam malo „muče" jedno sa drugim. Čovek ne može da ne bude tužan u ovim vremenima. U jednoj pesmi, koju često nosim sa sobom, Borhes otprilike kaže da kad bi ponovo živeo život, ne bi prošao dan da ne pogleda u plavo nebo. Čovek se retko seti da udahne vazduh, da čuje cvrkut ptica. To je tuga - prolazimo pored onoga što je lepo, stremeći negde, a da ni sami ne znamo gde.
Da li smo to zaboravili da „udišemo vazduh"?
- Ne mislim da smo zaboravili, već u sebi nismo odnegovali sposobnost da se radujemo i igramo. Pristalica sam sadašnjeg trenutka. Život nije komplikovan, ako ga ne svedemo na tokove koji nemaju nikakve veze sa lepotom. Meni je život traganje za onim što je lepo, kao što i Selimović kaže u romanu „Derviš i smrt": „U životu nema samo pobjede i poraza. Postoji i disanje, i gledanje, i slušanje, i riječ, i ljubav, i običan život". Treba se pomiriti sa onim što nam je Bog dao i to negovati i ne izdati nikada. To nije nikakva mistifikacija.
Sa Zoranom Radmilovićem 70-ih godina po čačanskim selima radili ste akciju „Selu u pohode". Da li je danas moguća takva „misija"?
- Odlično se sećam svega, imam sve zapisano. Bili smo za deset dana u deset sela, stanovali kod čačanskih domaćina. Zoran je objavio oglas u novinama u kom je pozvao glumce, slikare, režisere i pisce da ujutru ispred Ateljea 212 pođemo autobusom za Čačak. Bilo je to neviđeno iskustvo. Ljudi su po kiši dolazili peške iz drugih sela da nas gledaju, na pozornicu smo uskakali kroz prozor jer se od velikog broja ljudi nije moglo drugačije. Dolazili su da vide i pipnu živog umetnika. Čujem da se sada opet nešto priča o tome. Ne znam da li je to danas moguće. Tada je to bila jedna časna zamisao. To je dugačka i lepa priča i moraću da napišem nešto o tome.
Ostvarili ste zavidnu karijeru u filmu i pozorištu, ali i televiziji. Koliko rad u TV serijama znači glumcu?
- U pozorištima ima divnih glumaca koji nikada nisu glumili u serijama, što ne umanjuje njihovu glumačku vrednost. Ali, kroz serije „uđete" ljudima u kuće, još ako to igrate pristojno i ako je to lepo napisano, postanete poznati. Što se tiče toga, kao da sam dobio na lutriji, imao sam sve - i glumu na filmu, i u pozorištu, i u serijama...
V. TRTOVIĆ