Dałe
- Učlanjen(a)
- 04.10.2011
- Poruka
- 3.295
[h=3]Petar II Petrović Njegoš[/h]
Izvor:Wikipedia
Петар II Петровић Његош
Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао. (Из Тестамента)
1813. Рођен је 1. новембра (по јулијанском календару) у селу Његушима, главном селу Катунске нахије, под Ловћеном и надомак Јадранског мора, као Раде (Радивоје), син Тома Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић) из истог села. Имао је два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика (Данило (1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918 )).
У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним односима Црна Гора сматрана је турском територијом. Уз владику као духовног владара, постојао је и гувернадур (губернатор), кога су дуго одређивали Млеци из редова Црногораца као свог представника и световног владара. Нека црногорска племена признавала су владикину, али и млетачку, аустријску или турску власт. Црногорски владика често је потајно обављао и неке световне владарске дужности у суседним племенима, док је у Боки Которској и око Скадра био само епископ. Црну Гору дуго су чиниле само четири нахије (Катунска, Љешанска, Ријечка, Црмничка) а у време Петра I, Његошевог претходника, прикључена су јој племена Пјешивци, Бјелопавлићи и Пипери (која су се одметнула од Турака), а касније још два Брда - Ровци и Морача. У то време, становници четири нахије често су називани Црногорцима, а становници брда касније прикључених Црној Гори - Брђанима. Духовна и културна средишта земље били су цетињски манастир, као и манастири Острог и Морача. Цетињски манастир саградио је крајем петнаестог века Иван Црнојевић; после трећег турског разарања, обновио га је 1786. Петар I Петровић.
Кућа Његошевих родитеља у Његушима
1825. Почетком године, владика Петар I доводи Рада у цетињски манастир. У то време, други синовац Петра I, његов планирани наследник, Ђорђије (Георгије) Сава Маркова одлази на школовање у Русију. Први Радови васпитачи на Цетињу били су калуђер Мисаил Цветковић и владикин секретар Јаков Цек. Те године Раде саставља своје прве песме којима је забављао главаре и монахе. Једна од њих била је шаљива песма о некаквим ћеклићким сватовима и њиховим згодама и незгодама.
Од половине године Раде борави у Топлој, близу Херцег-Новог, код јеромонаха Јосипа Троповића као новог учитеља. Са још неколико ђака учи предмете часловац, псалтир, црквено певање, рачуницу и италијански језик. Често присуствује црквеним обредима у оближњем манастиру Савине. У Топлој остаје до краја 1826. године и тада се враћа на Цетиње.
Цетињски манастир
1827.Митрополит Петар I изражава, 20. јануара, жељу да му наследник буде Раде Томов, а не Ђорђије Савов (кога је уместо калуђерског живота све више привлачила војна школа и који је касније у Русији постао коњички официр). Због недостатка финансија не може да Рада пошаље у Русију, те га задржава поред себе и покушава да са њим подели своје знање италијанског, руског, немачког и делимично енглеског и француског, као и књиге из своје богате библиотеке.
Крајем септембра, владика Петар I задржава у својој служби, као државног секретара и јединог министра, песника Симу Милутиновића Сарајлију и поверава му, као један од задатака, васпитавање Рада Томова. Сима Милутиновић, често несређеног духа и језика, упућује Рада у класику, уметност, историју, филозофију и књижевност и тако утиче на његову будућу поетику.
1829.Раде предаје свом учитељу, Сими Милутиновићу, неколико народних песама које је прикупио. Исте године саставио је песму у народном духу о рату између руске царице Катарине II и турског цара. Е тако ме не заклали вуци/у џамију, ђе клањају Турци,/ако дигнух моје јањичаре,/сву ћу твоју земљу поробити,/поробити, ватром попржити,/а тебе ћу живу уфатити,/да ме двориш као робињица. (из песме о рату између царице Катарине и турског султана).
Његошеве белешке за лекцију о интерпункцији
1830.Mитрополит Петар I преминуо је 18. октобра. У складу са његовом тестаментарном жељом, изреченом тог дана, за
намјесника митрополита црногорског проглашен је Раде Томов и огрнут мантијом преминулог стрица. А ја на моје мјесто насљедником управитељем и чуватељем од свега мојега и Церковнога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова Петровића, у којега се надам да ће бити чојек од посла и од разума, коликоје преблагиј Отац Небесних благоволио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему Народу Церногорскоме и Бергскоме за вијека препоручавам свијем сердцем и свом душом. (из тестамента Петра I) Уз велике почасти, Петар I сахрањен је 20. октобра. Два дана касније, Рада је закалуђерио архимандрит манастира Врањине. Кроз неколико месеци произведен је у чин архимандрита. Тиме Раде постаје нови верски и незванични световни црногорски владар. Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столп вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које ми је говорио на умрли час. Упитам га: Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад? А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије. (писмо Јеремији Гагићу, 30. октобра 1830)
Izvor:Wikipedia
Петар II Петровић Његош
Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао. (Из Тестамента)
1813. Рођен је 1. новембра (по јулијанском календару) у селу Његушима, главном селу Катунске нахије, под Ловћеном и надомак Јадранског мора, као Раде (Радивоје), син Тома Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић) из истог села. Имао је два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика (Данило (1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918 )).
У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним односима Црна Гора сматрана је турском територијом. Уз владику као духовног владара, постојао је и гувернадур (губернатор), кога су дуго одређивали Млеци из редова Црногораца као свог представника и световног владара. Нека црногорска племена признавала су владикину, али и млетачку, аустријску или турску власт. Црногорски владика често је потајно обављао и неке световне владарске дужности у суседним племенима, док је у Боки Которској и око Скадра био само епископ. Црну Гору дуго су чиниле само четири нахије (Катунска, Љешанска, Ријечка, Црмничка) а у време Петра I, Његошевог претходника, прикључена су јој племена Пјешивци, Бјелопавлићи и Пипери (која су се одметнула од Турака), а касније још два Брда - Ровци и Морача. У то време, становници четири нахије често су називани Црногорцима, а становници брда касније прикључених Црној Гори - Брђанима. Духовна и културна средишта земље били су цетињски манастир, као и манастири Острог и Морача. Цетињски манастир саградио је крајем петнаестог века Иван Црнојевић; после трећег турског разарања, обновио га је 1786. Петар I Петровић.
Кућа Његошевих родитеља у Његушима
1825. Почетком године, владика Петар I доводи Рада у цетињски манастир. У то време, други синовац Петра I, његов планирани наследник, Ђорђије (Георгије) Сава Маркова одлази на школовање у Русију. Први Радови васпитачи на Цетињу били су калуђер Мисаил Цветковић и владикин секретар Јаков Цек. Те године Раде саставља своје прве песме којима је забављао главаре и монахе. Једна од њих била је шаљива песма о некаквим ћеклићким сватовима и њиховим згодама и незгодама.
Од половине године Раде борави у Топлој, близу Херцег-Новог, код јеромонаха Јосипа Троповића као новог учитеља. Са још неколико ђака учи предмете часловац, псалтир, црквено певање, рачуницу и италијански језик. Често присуствује црквеним обредима у оближњем манастиру Савине. У Топлој остаје до краја 1826. године и тада се враћа на Цетиње.
Цетињски манастир
1827.Митрополит Петар I изражава, 20. јануара, жељу да му наследник буде Раде Томов, а не Ђорђије Савов (кога је уместо калуђерског живота све више привлачила војна школа и који је касније у Русији постао коњички официр). Због недостатка финансија не може да Рада пошаље у Русију, те га задржава поред себе и покушава да са њим подели своје знање италијанског, руског, немачког и делимично енглеског и француског, као и књиге из своје богате библиотеке.
Крајем септембра, владика Петар I задржава у својој служби, као државног секретара и јединог министра, песника Симу Милутиновића Сарајлију и поверава му, као један од задатака, васпитавање Рада Томова. Сима Милутиновић, често несређеног духа и језика, упућује Рада у класику, уметност, историју, филозофију и књижевност и тако утиче на његову будућу поетику.
1829.Раде предаје свом учитељу, Сими Милутиновићу, неколико народних песама које је прикупио. Исте године саставио је песму у народном духу о рату између руске царице Катарине II и турског цара. Е тако ме не заклали вуци/у џамију, ђе клањају Турци,/ако дигнух моје јањичаре,/сву ћу твоју земљу поробити,/поробити, ватром попржити,/а тебе ћу живу уфатити,/да ме двориш као робињица. (из песме о рату између царице Катарине и турског султана).
Његошеве белешке за лекцију о интерпункцији
1830.Mитрополит Петар I преминуо је 18. октобра. У складу са његовом тестаментарном жељом, изреченом тог дана, за
намјесника митрополита црногорског проглашен је Раде Томов и огрнут мантијом преминулог стрица. А ја на моје мјесто насљедником управитељем и чуватељем од свега мојега и Церковнога чиним и остављам синовца мојега Рада Томова Петровића, у којега се надам да ће бити чојек од посла и од разума, коликоје преблагиј Отац Небесних благоволио подарити, и којега Богу и Цару нашему и свему Народу Церногорскоме и Бергскоме за вијека препоручавам свијем сердцем и свом душом. (из тестамента Петра I) Уз велике почасти, Петар I сахрањен је 20. октобра. Два дана касније, Рада је закалуђерио архимандрит манастира Врањине. Кроз неколико месеци произведен је у чин архимандрита. Тиме Раде постаје нови верски и незванични световни црногорски владар. Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом. Прво, што сам се лишио милости благодјетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столп вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које ми је говорио на умрли час. Упитам га: Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад? А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије. (писмо Јеремији Гагићу, 30. октобра 1830)