Pesme dugog i kratkog stiha

[Mr.Daky]

Pesme dugog i kratkog stiha



Epske pesme, prema stihu u kome su ispevane, dele se na dve grupe: guslarske i bugarštice. Prve su u desetercu (kratkom stihu), s cezurom posle četvrtog sloga, i bez pripeva. Druge su u dugom stihu, najčešće od petnaest ili šesnaest slogova, s cezurom posle sedmog ili osmog sloga (a ako je stih kraći od petnaesterca ili duži od šesnaesterca, onda sa cezurom iza petog ili šestog i iza devetog ili desetog sloga), i – često – sa „pripevom iza svakog, ili svakog drugog, ili svakih nekoliko stihova" (pripev je od šest, ređe od pet slogova, i „ponajviše ne dodaje stihu iza koga se nalazi ništa novo, nego ga samo raširuje").
Guslarske pesme dobile su naziv po tome što se pevaju uz gusle. Međutim, naziv bugarštica je mutan: po jednima, reč bugarštica znači tužna pesma (od bugariti – tužno pevati); po drugima, to je carmen vulgare, tj. pučka pesma.
Bugarštice su se pevale u XVI i XVII veku u Dubrovniku, Dalmaciji i zapadnoj Hrvatskoj, i tada su i zabeležene. Guslarske pesme pevale su se na mnogo širem području i održale su se do najnovijih vremena.
Ne zna se koje su starije. Sudeći po tome što su bugarštice ranije zapisane i što su ranije izišle iz upotrebe (ugasile se u toku XVII veka), reklo bi se da su one i starije. Ali sudeći po drugim osobinama, izgleda da je stariji kraći stih. Te osobine su sledeće: u guslarskim pesmama, vrlo često, da bi stih bio deseterac, upotrebljava se genitiv mesto akuzativa, vokativ mesto nominativa, nominativ mesto drugih padeža, deminutiv i udvojeni predlog, ili se neka reč iz prethodnog stiha ponavlja u narednom. Te osobine ne zahteva priroda dugog, rastegljivog stiha, od petnaest i šesnaest ili od više i manje slogova, pa ipak se i taj stih njima odlikuje. Ta pojava se ne može drukčije objasniti nego uticajem deseteračkih pesama na bugarštice. Sem toga, bugarštice „ne opevaju onoliko istorijskih događaja koliko pesme kratkoga stiha, mada često pevaju iste događaje i junake koje i te druge pesme. One pevaju, na primer, kneza Lazara, Miloša Obilića, Jugoviće i druge kosovske junake i poznatu katastrofu od 1389; one to čine sa mnogim detaljima i motivima koji se nalaze i u poeziji kratkoga stiha i pevaju to katkada suvlje, katkada sa više nežnosti... – One pevaju i Kraljevića Marka", „ali dosta suvo, iako ne istorijski verno nego po legendarnim motivima. Nežnija je samo pesma o njemu i bratu Andrijašu, ona iz XVI veka, koju je Hektorović zabeležio, i u kojoj Marko smrtno rani Andrijaša, i ovaj mu na samrti poručuje da ne kazuje materi o tome kad se kući vrati, a kad kroz goru prolazi, da „klikuje" Andrijaša ne bi li se razbegli od njegovog strašnog imena „kleti gusari" gorski. Važne su još pesme o Marku i Arapci devojci, o Marku i strašnom Mini od Kostura; predmet njihov poznat je već po guslarskim pesmama. – One pevaju i despota Stefana (1389 –1427), ali vrlo ukratko i fragmentarno, i legendarno u isto doba, čineći ga, npr., roditeljem Sibinjanin-Janka. – One pevaju i despota Đurđa Brankovića (1427 –1456), njegove odnose s Mađarima i njegove lične nezgode, sve to legendarno i epizodično. One naročito i najviše pevaju Zmaj-despota Vuka (1471 –1485), unuka Đurđeva, njegovu ženidbu, razne avanture njegove, bojeve i odnose s Mađarima, često sa mnogo istorijskog smisla, katkad sa nešto legendarnog uveličavanja, uglavnom sa puno toplote, nežnosti i osećaja... One pevaju i braću Jakšiće, junake srpske s kraja XV veka, koji su zajedno s Brankovićima vojevali protiv Turaka, i predstavljaju ih nežno kao idealnu braću čiju ljubav njihove žene ili vile kvare; „istorijskog karaktera ove su pesme potpuno lišene". – Najposle pevaju i događaje lokalne, bojeve s Turcima i nesreće i avanture po Boki Kotorskoj i severnoj Dalmaciji, po celom Primorju od Kotora do Zadra, kojem je poslednjem gradu posvećena naročito lepa pesma Majka Margarita iz početka XVII veka... – U isto doba, one pevaju i hrvatske junake i događaje, Zrinjskoga na primer, i njegove bojeve s Turcima. Pored hrvatskih, one pevaju, i to simpatično, i mađarske kraljeve i junake, kralja Vladislava i Matiju, Janka Hunjadija i Mihaila Silađija, višegodišnjeg upravnika Beograda i od 1458. gubernatora Ugarske, izabranog na pet godina (Svilojevića u pesmama), kojem je poslednjem posvećena i vrlo lepa pesma XVII veka Popivka od Svilojevića, koja opisuje njegovo legendarno junaštvo ... One još pevaju mađarske bojeve s Turcima, bitke na Varni (1444) i Kosovu (1448) naročito".
Guslarskih pesama ima mnogo više i o većem broju tema. Prema njima izvršena je podela epskih pesama na cikluse (krugove): neistorijski, pretkosovski, kosovski, Marka Kraljevića, Brankovića i Jakšića, Crnojevića, Ugričića i junaka Hrvaćana, hajdučki, uskočki, muslimanski, oslobođenja Crne Gore, oslobođenja Srbije. Po jednoj drugoj podeli, koja potiče od Vuka Karadžića, našu epiku čine pesme starijih vremena (tj. o događajima pre hajdučkog i uskočkog vojevanja), pesme srednjih vremena (tj. o hajducima i uskocima) i pesme novijih vremena (tj. o oslobođenju Crne Gore i Srbije). Između ovih triju grupa postoje mnoge razlike i sličnosti, od kojih ćemo većinu pomenuti u toku daljeg izlaganja, a ovde ističemo samo jedno: da su pesme starijih vremena, zato što su nastale dugo posle događaja o kojima govore, više legendarnog nego istorijskog karaktera, dok je sa pesmama srednjih vremena i još više sa pesmama novijih vremena drukčiji slučaj.
​

 

[Mr.Daky]

Neistorijske pesme

Neistorijske pesme

aziv neistorijske pesme tačan je samo utoliko ukoliko se misli da te pesme ne govore o ličnostima i događajima koji su poznati istoriji. Ali, zato što slikaju običan, svakidašnji život, različna verovanja i običaje, porodične i društvene odnose itd., tzv. neistorijske pesme pomažu nam isto toliko koliko i istorijske da upoznamo prošlost našega naroda, tj. njegovu istoriju. Naši preci su morali da izdrže strašnu borbu sa mnogim zavojevačima, u prvom redu s Turcima. O tome govore istorijske pesme. Ali oni su morali da se hvataju ukoštac i sa raznim drugim nedaćama: sa nerodnim godinama, sa boleštinama, sa bezbrojnim nesrećama koje su odasvud navirale. Taj deo života naših predaka opisuju donekle i poneke istorijske pesme, ali su neistorijske njemu potpuno posvećene.
Osobito veliko mesto u neistorijskim pesmama dato je religiji i teškom položaju žene.
U prošlosti život je bio veoma mučan. Ljudi su bili pritisnuti teškim neznanjem, koje se kao kakvo ogromno stablo granalo u bezbrojne predrasude. Nepismeni, nezaštićeni, nemoćni, oni su osećali sujeverni strah kako pred pojavama u prirodi tako i pred pojavama u društvu. Pomračenje sunca ili meseca, padanje zvezda, zemljotresi, preterana suša ili kiša, bolest i zdravlje, bogatstvo i siromaštvo, dobro i zlo, sve je to za njih bilo delo božje volje. A ta volja je najčešće bila zla. Bog je puštao moriju i uništavao čitave porodice, bog je dopuštao užasne zločine, bog je radost iznenada pretvarao u žalost, bog je izlagao ljude nebrojenim patnjama. Zašto? Zato što je takva njegova volja, zato što su ljudi nešto skrivili, zato što je njihov praotac Adam okusio od nekakvog zabranjenog ploda. Tako su popovi tumačili zločinačku volju izmišljenog boga, tako ju je shvatao i sam narod. Ali taj bog – govorili su popovi i narod je verovao – može da bude i milostiv. Eto, na primer, on je – kako kazuje jedna pesma – pomorio devetoro braće, pomorio ih bez razloga, a onda se ipak sažalio, podigao najmlađeg brata iz groba i poslao ga sestri u pohode. Očevidno, bogom se nije ništa objašnjavalo, njime se samo obeležavalo postojeće stanje – mučan život ljudi koji su bili lišeni mnogih sredstava za borbu sa raznim nevoljama.
Ti ljudi nisu umeli da urede kako treba ni svoje odnose u porodici i van nje. Ima, doduše, dirljivih primera međusobne ljubavi, ali ima i primera teškog nerazumevanja i nečovečnog postupanja i prema najbližima. Osuđujući te negativne primere, pesma je istovremeno osudila i čitav ondašnji život koji je bio prepun muke i tuge.
Naročito je istaknut težak položaj u kome se nalazila žena u prošlosti. Ako je bila dorasla za udaju, nije mogla da pođe tamo kud bi htela, nego kud bi bila volja njenih roditelja i braće, koji su skoro uvek bili rukovođeni nekom korišću. A posle udaje njen je život potpuno zavisio od muževlje ćudi: mogao ju je zlostavljati na razne načine, mogao ju je čak i oterati. A ako bi joj umro muž, ona bi s velikom mukom podizala decu, „na preslicu i desnicu ruku", ili bi se preudavala protiv svoje volje i umirala od žalosti za ostavljenim porodom.
O teškom položaju žene u prošlosti svedoči i činjenica da su njoj pripisivani najstrašniji zločini koji se mogu zamisliti. Na nju se često gledalo kao na nekakvo niže biće, koje je kadro da bez razloga izmišlja i čini svakojako zlo.
No, s druge strane, pesma je sačuvala divne, mučeničke, duboko ljudske ženske likove. Iako u potčinjenom položaju, iako zlostavljana, žena je najčešće bila stub porodice, ona ličnost koja postoji ne sebe radi nego drugih radi, koja brižno bdi nad dragim stvorenjima i koja je sposobna da se potpuno žrtvuje ne žaleći sebe. I pored predrasuda o ženskoj zloći, takva žena je morala dobiti svoje mesto u pesmi – po snazi zakona da prava pesma, ma koliko se u njoj izmišljalo, mora da naslika samu stvarnost.
Mahom, skoro uvek neistorijske pesme su tužne, ispunjene stradanjem i umiranjem (i zato s mnogo lirskih elemenata).
​

 

[Mr.Daky]

Pretkosovske pesme

Pretkosovske pesme

​

U pretkosovski ciklus spadaju, pre svega, pesme o Nemanjićima (Nemanji, Savi, Dušanu, Urošu) i Mrnjavčevićima (Vukašinu, Uglješi i Gojku).
Stefan Nemanja proglasio se za velikog župana oko 1170. Od toga vremena pa do 1196, kad se zakaluđerio, on je u nizu ratova uspeo da znatno proširi srpsku državu i da je učini nezavisnom od Vizantije. Pored ostalih oblasti, osvojio je i Zetu. Za njegove vladavine proces feudalizacije u Srbiji prilično je odmakao. „Oslanjajući se na crkvu i podižući nove manastire, Nemanja im je dodeljivao prostrane posede." Umro je u Hilandaru 1200. i uskoro posle toga proglašen za sveca. Pesme ga najviše i pominju u vezi sa njegovim zadužbinama.
Kult Nemanjin naročito su širili njegovi sinovi Sava i Stefan Nemanjić. O Savi ima više pesama i mnogo pripovedaka. On je bio višestruko značajna ličnost: prvi srpski književnik, aktivni učesnik u mnogim političkim događajima, organizator crkve. U prvom redu njegova je zasluga što je Srbija dobila 1219. samostalnu crkvenu organizaciju. Kao arhiepiskop, za nekih petnaestak godina (umro 1235), on lično je mnogo doprineo da se ta organizacija učvrsti (osnivanjem episkopija itd.). A „osnivanje samostalne crkve ubrzalo je njeno uključivanje u feudalni poredak i omogućilo joj da se razvija u sve moćniji faktor feudalnog društva i države". No još veću ulogu imala je samostalna crkva posle propasti stare države, za vreme turskog gospodstva u našim zemljama. Tada je najviši stepen dostigao i Savin kult. U očima sirotinje raje Sava je tada bio simbol nacionalne nezavisnosti, zastava otpora turskim porobljivačima, i zato što je to bio – Turci su mu spalili telo.
Drugi Nemanjići sve do Dušana (izuzimajući samo Dečanskog) i ne pominju se u pesmama. O Dušanu i njegovom sinu Urošu ima više pesama. To je razumljivo kad se ima na umu da je stara država pod Dušanom došla do najveće snage, a pod Urošem se raspala. Doduše, predstava o snazi Dušanovog carstva u pesmama je vrlo maglovita. Nalazeći se na čelu srpske države od 1331. do 1355, Dušan je osvojio mnoge nove teritorije (južna granica njegovog carstva išla je „od Volosa do ulaza u Korintski zaliv"), podigao arhiepiskopiju na stepen patrijaršije, dao Zakonik i spremao se da zauzme Carigrad. Umesto svega toga, u pesmama o Dušanu nalaze se razni legendarni motivi (svakako, zato što su one nastale u vremenu koje je bilo vrlo daleko od Dušanovog) i neke njegove – uglavnom – negativne osobine: podložan je rđavim uticajima, okružen lošom okolinom, gotov na teške grehe. S razlogom se smatra da je takva predstava o Dušanu posledica prokletstva kojim je praćeno proglašenje srpske patrijaršije: u doba turske vladavine pomenuto prokletstvo moglo se smatrati kao jedan od uzroka propasti domaće države.
Uroš je postao vladar posle Dušanove smrti, 1355. Za petnaestak godina njegove vladavine (umro 1371) raspalo se Dušanovo carstvo: neki su se velikaši odmetnuli od Uroša (stric mu Simeon i dr.), a neki su se vrlo osamostalili. To je jedina istorijska istina koja je sačuvana u pesmama o Urošu, sve ostalo tamo je legenda (smrt Uroševa od Vukašinove ruke itd.).
Uroševi takmaci za carski presto – kako pesma kaže – bili su Mrnjavčevići: Vukašin, Uglješa i Gojko. Poslednji je nepoznat istoriji. Vukašin, koji je oko 1350. bio župan u Prilepu, proglasio se za kralja – izgleda – 1365. Svoju vlast učvrstio je „u zapadnom delu Makedonije nad teritorijom koja se širila od Prizrena do ispod Kostura i od Vardara do albanskih planina... On je kovao i svoj novac, u početku sa likom cara i kralja, i docnije samo sa likom kralja. U njegovim oblastima održala se u znatnoj meri trgovina koja se razvila u ranijem periodu, naročito učešćem Dubrovnika... U neprijateljskom odnosu bio je sa Nikolom Altomanovićem. U zajednici sa Đurđem Balšićem pripremio je pohod protiv njega i sa svojom vojskom je došao do Skadra, ali se na poziv svoga brata Uglješe povratio natrag kako bi pripremio pohod protiv Turaka". U svim ovim akcijama Vukašin se ponašao kao potpuno samostalan vladar, koji nimalo ne zavisi od cara Uroša.
Mrnjavčević Jovan Uglješa „bio se učvrstio u istočnom delu Makedonije sa glavnim gradom Serom. U jednoj svojoj povelji iz 1368. godine on upotrebljava titulu despot, ali se u nekim poveljama naziva i samodršcem. Uočavajući opasnost od Turaka, a stojeći im prvi na udaru, despot Uglješa se zalagao da se protiv Turaka, u cilju njihovog proterivanja sa Balkanskog poluostrva, stvori koalicija svih ugroženih zemalja, u koju bi ušla naročito Vizantija. U vezi sa tom politikom je i njegova osuda Dušanovog proglašenja carstva i patrijaršije. On je predlagao Carigradu savez protiv Turaka i nudio mu i novčanu pomoć, a kao prvi korak ka normalizovanju odnosa sa Grcima prihvatio je izmirenje sa carigradskom patrijaršijom i priznanje njenih ranijih prava na svojoj teritoriji. Iako nije postigao u svemu pozitivan rezultat, Uglješa je od proleća 1371. vršio pripreme za borbu protiv Turaka. Njegovom pozivu odazvao se Vukašin i prekinuo pripremani pohod protiv Nikole Altomanovića. Vukašin i Uglješa krenuli su sa svojom vojskom prema Adrijanopolju, u čijoj su se blizini sreli sa Turcima. Kod mesta Černomena, na desnoj obali Marice, došlo je 26. sept. 1371.godine do bitke, u kojoj su Vukašin i Uglješa katastrofalno poraženi. Obojica su izgubili život, a veliki deo njihove vojske nastradao je u borbi".
U pesmama u vezi s maričkom bitkom pominje se samo Vukašin; inače, i Vukašin i Uglješa predstavljeni su kao negativni likovi (verovatno, zbog toga što su se držali kao samostalni vladari za Uroševa života).
S velikim simpatijama u ovim pesmama govori se samo o nekolicini ličnosti: o Milošu Vojinoviću, vojvodi Momčilu, mladoj Gojkovici.
Miloš Vojinović – o kome istorija zna samo to da je bio stavilac kod cara Dušana – u pesmi se pokazuje kao veliki junak: kažnjava šićardžije, ubija na megdanu kraljevog zatočnika, strelja kroz prsten jabuku, preskače tri konja i na njima tri plamena mača, poznaje po braći Roksandu, pobeđuje troglavog Balačka vojvodu i uništava latinske katane. U pesmi on nije vojni starešina, plemić, nego čovek iz naroda, čobanin – ne samo po odelu (do onoga trenutka kad skida bugar-kabanicu da bi svojim sjajnim ruhom zbunio i prevario Roksandu) nego i svim svojim ponašanjem i čitavim svojim duhom. On je takav kad zadrema na kulašu, jer je „zlu nauku" – da pospava svagda oko podne – naučio po planini ovce čuvajući. On je takav kad vodi onaj duhoviti šaljivi razgovor sa trima šićardžijama koji mu nude konja još boljega i još prida stotinu dukata i suviše ralo i volove, a on sve to odbija izgovarajući se da ne može da umiri ni svoga – „lošijeg" – konja, da dukate ne zna ni na kantar meriti ni brojem brojiti, da ne zna šta bi sa ralom i volovima – jer mu nije ni otac orao (zato što je bio čobanin). On je takav kad na račun šićardžija, pošto svakoga od njih „kucne" šestopercem, uputi po koju pošalicu: „Toliki ti rodili grozdovi", „Tolike ti jabuke rodile", „Povali se među đevojkama". On je takav kad sam, idući od jedne te do druge zobnice, nabavlja zob za svoga konja. On je takav kad razgovara s carem, kad s kopljem naopako okrenutim polazi na megdan kraljevom zatočniku, kad ne skinuvši tešku kabanicu polazi da preskoči tri konja viteza i na njima tri plamena mača – govoreći: „Kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nije ni ovce ni runa". On je takav kad kaže da će Roksandu poznati po braći kao što je u Šari od trista jaganjaca svako po ovci poznavao. U svakoj od tih situacija on je obeležen ne kao plemić, nego kao seljak, kao čobanin od ovaca, kao predstavnik radnih masa. On je hitar, lukav, domišljan, neustrašivo bezbrižan i pomalo šeret kao oni poznati i omiljeni narodni tipovi iz narodnih pripovedaka. Čak i kad otvara najveća junaštva, on pokazuje izvanrednu sličnost sa potonjim junacima koji su izišli iz samih narodnih dubina. Mnogim svojim postupcima on podseća na hajduke i uskoke, Svojim preziranjem protivnika on podseća na Hajduk-Veljka, koji je go do pojasa i u kao krv crvenim čakširama prolazio kroz sredinu turske vojske i odovud i odonud. Svojim neobičnim rukovanjem oružjem on podseća na Jovana Kursulu, koji nije nosio sablju „o bedrima, kao što se nosi, nego zaturenu na rame, kako mu je lakše potegnuti je". Svojim nemarnim stavom prema neprijatelju on podseća na Mihaila Gluvca, koji je „čekajući na megdanu da ga protivnik napadne", „obično sedeo na konju i pušio", i „tek kad mu protivnik priđe blizu, lagano bi istresao lulu, ostavio je mirno u čibučnicu, i tada bi se mašio konju za dizgine i za oružje". Ovakav Milošev lik stvorila je sirotinja raja u doba turske vladavine, kad je želja za stvaranjem nezavisne domaće države nalazila uporište u činjenici da je takva država nekada postojala. Miloševa junaštva su proizvod narodnog ponosa i narodne vere u sopstvene snage. Miloš je imao da pokaže Latinima – „starim varalicama" i uobraženim gospodičićima – i svima drugima za šta su sve kadri prezreni balkanski čobani, kakva se fizička i umna snaga krije u njima.
Vojvoda Momčilo živeo je u XIV veku. Bio je „u početku prost hajdučki četobaša u gorama rodopskim (među Dramom, Plovdivom i Samokovom), na ondašnjoj tromeđi među srpskim, bugarskim i vizantijskim zemljama". Kasnije je postao despot i sevastokrator, i svoje hajduke prometnuo je u najamnike. Bio je veliki junak; „dobit nije tražio za se, nego za svoju družinu". Imao je kuću u Ksantiji, i tu mu je žena sedela. Poginuo je 7. juna 1345. pod gradom Periteorijem. Taj događaj opisao je sam Kantakuzin, koji je i naveo tursku vojsku na Momčila. „Čudeći se smelosti Momčilovoj – kaže Stojan Novaković – „s kojom je sa svojih 4000 ljudi primio bitku s daleko nadmoćnijim neprijateljem, savezničkom grčko-turskom vojskom, Jov. Kantakuzin pripoveda kako se u tom trenutku Momčilo sa svojim ljudima desio pri gradu Periteoriju. Smohrivši silnu savezničku vojsku, Momčilo navali da uđe u grad, ali mu građani zatvoriše vrata, pokazujući mu tursku vojsku koja se primicala i napominjući da treba najpre s njome da se bije. Da ga ne bi suviše srdili, puste u grad, kao u znak vernosti, sinovca Momčilova Rajka, sa pet stotina vojnika. I tako Momčilo nemajući kud, uredi vojsku za boj, s namerom da posedne opkop ispred varoši, nadajući se da će se moći održati ako uspe da ga zauzme, što bi, uistinu, ne malo i pomoglo. Ali Turci stignu ranije i Momčilovu vojsku uzbiju. I odmah stanu klikovati da su pobedili i rasturati se u pljačku. Kantakuzin je s turskim poglavarom Umur-begom išao tek iza te vojske, i video je da tim prvim sukobom nije ništa svršeno, nego da boj treba tek da nastane, jer je vojska Momčilova samo ustukla ispred sile, ali se povukla u potpunom redu i bez kolebanja. Stoga Kantakuzin rasporedi vojsku u tri pravca. Na desno krilo stavi Umur-bega i Turke strelce, kao lakše oružane, prema lakše oružanim neprijateljima, na koje će strelama udariti; na levo krilo metne Jovana Asena, svoga šuraka, s Grcima oklopnicima, koji se bore izbliza; a po sredini smisli da pođe sam s odabranim Grcima i Turcima. Tako i Momčilo sa svoje strane primi borbu. I kad su se vojnici primakli jedni drugima, sudar je bio strahovit. Momčilo ne mogaše odoleti; mnogi njegovi izgiboše. I pošto mu ostatak vojske bi pribijen uz gradske zidove, i već se ne imaše gde borba na konjima voditi, a ne bejaše prilike da će ih primiti u grad, prvi Momčilo sjaha s konja, pa pešice udariše na neprijatelja, boreći se živo i odupirući se junački, jedno po vlastitoj hrabrosti, a drugo i zato što im je za leđima bio grad, pa se nisu bojali da mogu biti opkoljeni. U tome mnogi izgiboše. I dokle se god na nogama držao Momčilo, niko od njegovih niti junaštvom popusti, niti se hoćaše predati. A kad je Momčilo u borbi pao, njegovi svi, koliko ih je bilo preteklo, predadoše oružje. I od te vojske ne beše begunca, nego svakolika ili izgibe ili u ropstvo pade." – U pesmi se od svega toga sačuvalo veoma malo. I u pesmi on živi u gorskom kraju, ali ne u rodopskom, nego u durmitorskom. I u pesmi on je veliki junak, koji čak ima krilatog konja i sablju sa očima, ali se ne nalazi na čelu jedne velike i odane hajdučke družine, nego na čelu svoje braće, svojih prvobratučeda i četrdeset od grada levera. I u pesmi on je okružen ljubavlju, ali ne ljubavlju hajduka, nego ljubavlju svoje braće i sestre Jevrosime, o kojoj istorija ništa ne zna. I u pesmi on je oženjen, ali dok je u istoriji ta činjenica potpuno beznačajna, ovde je postala presudna: kuja Vidosava je organizator čitave tragedije. I u pesmi on je iznenađen napadom, ali pod sasvim drugim okolnostima i od sasvim drugih neprijatelja: ne od Kantakuzina i Umur-bega i njihove vojske, nego od kralja Vukašina. I u pesmi on se hrabro bori pred svoju pogibiju: sam udara „vojsci po srijedi" i sabljom „krči druma niz planinu". I u pesmi vidimo ga prvo na konju, a zatim kao pešaka. I u pesmi on ne može da uđe u grad, ali ne zato što su vrata zatvorili građani Periteorija, nego zato što je to učinila neverna kuja Vidosava. – Ono što u pesmi naročito odlikuje Momčila jeste njegova ogromna fizička i moralna snaga. Kad je Vukašin obukao njegovo odelo, izgledao je kao kepec prema džinu. Ali taj džin bio je bezazleno poverljiv kao dete i sposoban za izvanredno nežna osećanja. Kad je sreo devet bratskih konja bez jahača, kad je video da su braća izginula, toga trenutka su mu malaksale ruke „od žalosti za braćom rođenom" i više nije bio u stanju da se bori. Ali je ipak na samrtnom času imao snage da svome ubici preporuči svoju sestru Jevrosimu umesto nevernice Vidosave – u želji da se rodi junak i čovek sličan njemu, a ne kukavica i zločinac kao što je Vukašin i Vidosava.
Po ljudskoj lepoti za Momčilom ne zaostaje mlada Gojkovica iz pesme Zidanje Skadra. Podvalom dovedena u položaj da bude žrtva jednog svirepog običaja, da bude živa uzidana da bi se grad održao, ona bi htela da utiče na život i posle svoje smrti, da mrtvim dojkama hrani i mrtvim očima gleda svog nejakog sina.


​

 

[Mr.Daky]

Kosovske pesme

Kosovske pesme

Prirodan prelaz od pretkosovskog ka kosovskom ciklusu predstavljaju one pesme koje prikazuju Lazara u službi Dušanovoj i kao naslednika Dušanovog carstva. U njima se nalazi i jedan od elemenata kosovske legende, tj. da će srpska država propasti po božjoj volji.
Lazar je, odista, bio u Dušanovoj službi (kao što je kod ovoga bio ugledna ličnost i Lazarev otac Pribac). Dušan je Lazara „postavio za stavioca i oženio Milicom, ćerkom vojvode Vratka, potomka Nemanjinog sina Vukana". Za vlade cara Uroša Lazareva moć je stalno rasla, a posle Uroševe smrti, kao samostalan vladar pokorivši Nikolu Altomanovića (čija se oblast prostirala od Rudnika do Dubrovnika) i još neke velikaše, on je stavio pod svoju vlast „čitavo Pomoravlje i severozapadnu Srbiju do Drine i Save". U to vreme počeli su i Turci da upadaju u Srbiju, i u dva maha bili su potučeni: kod Paraćina 1381. i kod Pločnika 1386. Nekoliko godina posle ovih poraza Turci su pošli na Srbiju s velikom vojskom, koju je predvodio sam sultan Murat, „a sa njime su bila i oba njegova sina, Jakub i Bajazid, kao i mnoge proslavljene vojskovoće iz ranijih ratova (Evrenos, Saridže, Balaban i dr.).
Konstantin Dejanović (u pesmi: beg Kostadin) i brat mu Jovan Dragaš vladali su u severoistočnom delu Makedonije kao turski vazali. „Politički centar Dejanovića bio je Velbužd. Jovan Dragaš nosio je titulu despota (umro oko 1378), dok se Konstantin javlja kao "gospodin". Konstantin je poginuo u boju na Rovinama 1395, boreći se na turskoj strani protiv vlaške vojske."
Preko oblasti Konstantina Dejanovića, koji se i sam sa svojim odredom morao priključiti Turcima, izbio je Murat na Kosovo u oblast Vuka Brankovića". Lazaru je poslao u pomoć bosanski ban Tvrtko svoju vojsku pod vojvodom Vlatkom Vukovićem. „Sa Bosancima je došao, kako izgleda, i jedan odred Hrvata pod banom Ivanišem Paližnom. Od srpskih feudalaca koji su pomogli Lazara najvažniji je bio Vuk Branković, na čijoj se teritoriji boj i odigrao.
Vuk Branković, koji je bio oženjen Lazarevom ćerkom Marom, držao je „krajeve oko Prištine, Trepče, Zvečana, Sjenice i Polimlje južno od Prijepolja. Od ranijih gradova kralja Vukašina prešli su pod njegovu vlast "Prizren i Skoplje". Posle bitke na Kosovu on je jedno vreme pružao otpor Turcima, ali je najposle morao da im se pokori.
Uz Lazara su bili i njegovi sestrići Stefan i Lazar Musići. Nije poznato da li je i drugi njegov zet Đurađ Stracimirović Balšić sudelovao u boju. Sasvim su fantastične docnije turske vesti po kojima su kneza Lazara pomagali i Bugari, Arbanasi, Vlasi, Mađari, Nemci i Česi: trebalo je prikazati tursku pobedu što težom i značajnijom. Do sudara je došlo na Vidovdan 15. juna 1389. g. u blizini Prištine. O borbenom poretku imamo samo docnije vesti koje se ne mogu proveriti savremenim izvorima, mada same po sebi izgledaju dosta verovatne. Centrom turske vojske, koji se nalazio svakako onde gde je Muratovo tulbe, zapovedao je sam sultan. Evropske trupe nalazile su se na desnom krilu pod Bajazidom, azijske na levom pod Jakubom. Prema Muratu nalazio se knez Lazar sa glavninom svoje vojske. Srpsko desno krilo držao je Vuk Branković (prema Jakubu), a levo Vlatko Vuković sa Bosancima (prema Bajazidu). Sam tok bitke malo je poznat. U početku su Srbi imali izvesnog uspeha koristeći zabunu koja je nastala kod Turaka kada je „neko veoma blagorodan" – to je po docnijim vestima Miloš Kobilić (Obilić) – „koga oblagaše zavidljivci svome gospodaru i osumnjičiše kao neverna", pretvarajući se da kao prebeglica prelazi na tursku stranu, ubio sultana Murata... Ali Bajazid je odmah energično preuzeo sultansku vlast i komandu u svoje ruke, naredio da se pogubi i njegov brat Jakub i izvojevao pobedu. Knez Lazar je pao u tursko ropstvo i pogubljen je po Bajazidovom naređenju. Poznato je i to da su neki bosanski velikaši bili zarobljeni i odvedeni u Malu Aziju; za njih se tek posle angorske bitke saznalo da su u životu. Izgleda ipak da Turci nisu potpuno satrli srpsko-bosansku vojsku. Vuk Branković je uspeo da se spase, isto tako i vojvoda Vlatko Vuković: stradao je, prema tome, najviše centar srpske vojske."
Kosovska bitka znači kraj samostalne srpske države. Ubrzo posle toga Turci su stavili pod svoju kontrolu zemlje Vuka Brankovića: „Skoplje su mu oduzeli i od njega načinili svoju vojnu bazu prema Srbiji, Zeti i Bosni; u ostale važnije njegove gradove, naročito u Zvečan, smestili su svoje posade. Centralna oblast Balkanskog poluostrva bila je na taj način čvrsto u njihovim rukama. Već su savremenici osetili značaj boja na Kosovu, i on je brzo postao predmet legende, čije je stvaranje bilo olakšano i dramatičnim pojedinostima samoga sukoba, podvigom Miloša Kobilića i pogibijom oba vladaoca".
Kako je nastala kosovska legenda i kakav je njen smisao?
„Čim je" – kaže Stojan Novaković – „događaj malo ustupio u prošlost, njega je obuhvatila poezija. Već XV veka, a može biti i ranije, postale su pesme u kojima se pevalo čudno delo Miloševo. Odmah se počelo pevati da je pobuda toga dela u tome što je Miloš od nekoga svome gospodaru opadnut. Omiljeni naučnik s dvora despota Stefana, Konstantin Filozof, u biografiji despotovoj, pisanoj 1431 – dakle, samo 42 godine posle boja kosovskoga – u položaju da dobro bude izvešten, piše o kosovskom boju: „Usta, naime, knez Lazar i pođe na Turke. Boj se dogodi na mestu koje se zove Kosovo, i bi ovako. Vojni ljudi su nastupali jedan protiv drugoga sa svojim zastavama. A beše neki veoma odličan plemić (Miloš) kojega su zavidljivci bili opali gospodaru kao da će neveru učiniti. I on, da bi posvedočio i vernost i junaštvo, izbere zgodno vreme i zaleti se na samog velikog načelnika (turskoga), načinivši se kao da je begunac. Put mu se otvori, a kad je bio blizu, zaleti se i satera mač u toga samog oholog i strašnog samodršca (sultana). Tu i on sam padne od Turaka. I u prvi mah pokažu se jači oni što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenog cara, jer je bog tako popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem mučeničkim. I šta je bilo potom? Blaženi se okonča sečenjem glave, a njegovi mili drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su mogli lepše da oni svrše pre njega, te da njegovu smrt očima ne gledaju".
Ta srpska priča stavljena na hartiju oko 1431. godine, i autentična koliko god može biti, zametak je i jezgro cele kosovske epopeje. U njoj su i sve glavne pobude njezine. Značajno je da u njoj nema spomena o izdaji Vuka Brankovića. Ako bi se reklo da je to zato što je tada u Srbiji vladao njegov sin Đurađ, odgovoriti bi se moglo da se kosovski boj pevao još onda po svim srpskim zemljama, a Vuk nad svima vladao nije. Osim toga, tako priča i vizantijski istorik Jovan Duka, koji je pisao posle 1463, a tako i Dubrovčanin Crijević (Cerva, Tubero 1455 –1527) po izvorima iz naroda koji su u njegovo vreme bili na raspoloženju. Srpski pisac sa samog kraja XV veka, kojega su Turci pri uzeću Novoga Brda (1454) kao mladića zarobili i u janičare odveli, priča uglavnome ovako isto, samo dodaje da se na Kosovu s knezom Lazarom nisu borili svi podjednako, nego da su neki „gledali kroz prste", te da je „zbog te nevere, zavisti i nesloge nevaljalih i nevernih ljudi bila izgubljena kosovska bitka". Ali ni M. Konstantinović, koji je ovo stavljao na hartiju negde oko 1499, ne pominje Vuka Brankovića kao izdajnika, a o njemu govori odmah zatim, bez ikakva znaka sumnje.
Nije mogućno danas prokljuviti kakvim je načinom i kako uz kosovsku epopeju prirasla misao o izdaji Vuka Brankovića na Kosovu. Ako je ta misao prionula uz epopeju istom od XVI veka, u koje se vreme hvataju njeni spomeni u izvorima, zanimljivo bi pitanje iskrslo: otkuda baš u XVI veku, tako pozno, da se istakne baš to ime i nikoje drugo? Izlazilo bi da su svakojako neki uzroci još u XV veku uvrzli ime Brankovića kao izdajnika u tu priču. Mi smo nekada pomišljali na dinastičku borbu među Brankovićima i Lazarevićima na kraju XIV i u početku XV veka (do 1413). No ni tome nema ni traga ni potvrde u pisanim izvorima.
Dovoljno da XVI vek unosi u kosovsku epopeju i taj elemenat. Italijanski prevodnik Duke, za kojega se ne zna kada je radio svoj prevod, ali koji ne može biti stariji od XV veka, ne prevodi o kosovskom boju Dukinih reči, nego izlaže kosovsku priču na talijanskom sasvim drugojačije nego Duka na grčkom. On već zna za izdajnika; naziva ga Dragosavo Probiscio (Dragoslav Probić ili Probiš), i govori da se od svoga gospodara kneza Lazara odmetnuo i oružje okrenuo protiv svoje braće hrišćana.
Od XVI veka unapredak razvio se kosovski ep s tim umetkom o izdaji. Izdaja je, naposletku, konačno prionula uz ime Vuka Brankovića, neznano po kakvim uzrocima. I pošto je izdaji povod bio u surevnjivosti koju ovlašno napominje i najstarija priča Konstantina Filozofa, XVI je vek, kao nov dodatak, utvrdio tu surevnjivost među Vukom Brankovićem i Milošem Obilićem. Poslednji priraštaj kosovskom epu biće onaj o uzroku te surevnjivosti u razmirici dveju kćeri Lazarevih, Vukovice i Miloševice. Tako su se do kraja XVI veka razvili svi elementi kosovske epopeje, i to lagano, i malo po malo. Pošto pričanje M. Orbinija, izdano na svet 1601. godine, zakoračuje u XVI vek s punim oblikom kosovske epopeje, i pošto je izvesno po gore pomenutim pisanim spomenima da je ista epopeja u XV veku bila uža, drugojačija i manje sređena, mogli bismo s dosta sigurnosti tvrditi da je glavna, najšira i najrazgranatija priča o kosovskom boju, sa svima svojim epizodama i pojedinim pesmama, delo XVI veka.
„Spisi XVIII veka" – kaže Pavle Popović – „nemaju uglavnom, ništa više nego Orbini, i samo ponavljaju njegovu legendu, s nekim sitnim dopunama. Takva su, npr., dva srpska spisa: spis Kosovski boj (1714 –1715) i tronoški rodoslov (1791) koji se... služio Orbinovim delom."
Posle se, kroz XVII i XVIII vek, čuva, dalje prepeva, i pomalo krši i lomi taj poetsko-istorijski krug kosovskih narodnih pesama." „Epska priča narodnih kosovskih rapsodija XIX veka" – kaže dalje Stojan Novaković – „nema već pomenute starije potpunosti. Ni to nije tako slučajno kako izgleda na prvi pogled. Mi mislimo da su i pevači XIX veka imali neki razlog što više nisu pevali pojedinosti o svaći kćeri i zetova Lazarevih, kao što se to činilo ranijih vekova. To su stvari i logike i ukusa."
Zašto su pevači XIX veka zanemarili svađu kćeri i zetova Lazarevih, tome se nije teško domisliti. Pevači XIX veka imali su nešto drukčiju ulogu nego njihovi prethodnici. Oni su živeli u završnoj fazi borbe s Turcima, u fazi ustanaka, oslobođenja i stvaranja nezavisne države. U to doba pesme o bitkama koje je vodila stara država, kao i druge pesme ranijih vremena, morale su se prilagoditi novim potrebama. Pevači XIX veka, među kojima su se mnogi i s puškom u ruci borili protiv vekovnog porobljivača, uzimali su iz starije poezije ono što je najviše odgovaralo ovom istorijskom trenutku, što je najdublje uzbuđivalo, pokretalo na borbu, vaspitavalo. Pevači XIX veka, očevidno, s obzirom na položaj u kome su se nalazili, nisu mogli da prihvate svađu kćeri i zetova Lazarevih kao uzrok jedne tako krupne nesreće kakvu je .predstavljala propast domaće države. Taj uzrok je njima izgledao slab, ništavan. Ako bi njega primili, ne bi mogli da Miloša u punoj meri učine narodnim junakom, da ga izdvoje od gospode, da mu dadu narodno, seljačko poreklo. Trebalo je da Vuk mrzi Miloša ne zbog neke svađe među ženama, ne sa nekih uskih porodičnih i ličnih razloga, nego zbog toga što tako mora da mrzi nevera veru, izdajnik rodoljuba, gospodin seljaka. U tome je „logika i ukus" pevača XIX veka. Odbacujući svađu, pevači XIX veka, s jedne strane, lišili su izdajstvo svakog opravdanja, učinili ga jednim opštim pojmom – pod koji može da se podvede svaki prestup prema otadžbini – i, sa druge strane, dali heroizmu kosovske epopeje određeniji, narodni karakter. To je bilo u punom skladu sa zahtevima završne faze borbe protiv Turaka.
Ali pogledajmo redom sve uzroke poraza na Kosovu, jer u tome i jeste suština kosovske legende. Kao što je poznato, u pesmama kosovskog ciklusa nalazimo tri uzroka porazu: nadmoćnost turske vojske, božju volju i izdaju Vuka Brankovića. Prvi uzrok je jako naglašen u nekoliko pesama, a naročito u pesmama: Banović Strahinja i Kosančić Ivan uhodi Turke. Turska vojska je – kažu ove pesme – nebrojena. „Svi mi da se u so prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili"; „da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala, već na dobre konje i junake"; „da ti imaš krila sokolova, pak da padneš iz neba vedroga, perje mesa ne bi iznijelo", – takvim i sličnim hiperbolama opisana je turska sila. Pa ipak, presudan uzrok porazu nije u tome. Da bog nije tako hteo, da Vuk nije izdao, turska brojnost bi bila činilac koji ne odlučuje. Nju ne uzima u obzir ni Konstantin Filozof. Po njemu, božja volja je jedini uzrok tragediji: „I u prvi mah pokažu se jači oni što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenoga cara, jer je bog tako popustio te da se i onaj velikan (knez Lazar) i oni što su s njim bili uvenčaju vencem mučeničkim". Prema Konstantinu Filozofu, dakle, Lazar i njegovi ratnici zadobili su „nebesko carstvo" po božjoj volji i kroz borbu.
Misao o nebeskom carstvu koje zadobijaju hrabri ratnici veoma je stara, mnogo starija od hrišćanstva. U sumersko-vavilonskom Epu o Gilgamešu, koji najmanje dve hiljade godina prethodi hrišćanstvu, nasuprot sudbini ostalih pokojnika – koja je predstavljena mračnim bojama – sudbina poginulih u boju naslikana je kao ugodna:
Ko je u boju poginuo – je li vide to? Da, videh:
njegovi otac i majka drže mu glavu
i njegova žena (kleči) pored njega.
U Mahabharati drevnih Indijaca, koja je završena najdalje u IV veku nove ere, nalazimo veoma zanimljivo shvatanje o nebeskom i zemaljskom carstvu: „Ako misliš na svoju dužnost, ne treba da se plašiš, – tako je govorio Kršna junaku Ardžuni – jer za jednog viteza ne postoji ništa više od pravedne bitke. Blago vitezu kome dolazi takva borba netražena, kao otvorena rajska vrata, o sine Pritin! A ako nećeš da preduzmeš ovu zakonitu borbu, prenebregnućeš svoju sopstvenu darmu (vrlinu) i svoju čast i pasti u greh. I svi će pričati večito o tvojoj sramoti, a za časnog čoveka sramota je gora od smrti. Vođe ubojnih kola misliće da si ustuknuo od borbe iz straha i tako oni koji su te cenili preziraće te. Oni pak koji ti žele zlo govoriće s podsmehom o tebi i kuditi te zbog slabosti; šta ima bolnije od ovog? Ako budeš ubijen, zadobićeš raj; ako pobediš, uživaćeš zemaljske radosti; stoga ustani, o Kuntin sine, i odluči se za borbu". Dakle, nebesko i zemaljsko carstvo ne isključuje jedno drugo; i u jedno i u drugo put vodi kroz borbu.
Ovakvo shvatanje nebeskog i zemaljskog carstva nastalo je u svom prvobitnom obliku još u rodovskom društvu, pre mnogo hiljada godina, kad je rat bio jedan od osnovnih vidova privrede. Biti hrabar u borbi protiv neprijatelja značilo je tada ispunjavati obavezu ne samo prema živim saplemenicima nego i prema mrtvim precima. Junačko držanje bilo je dug oca sinu i sina ocu. Otac je bio dužan da junačkom smrću proslavi sina, a sin da ratničkim podvizima opravda herojsku očevu uspomenu. U Ilijadi i Odiseji starih Grka, koje su nastale već u VIII veku stare ere, ima više primera za ovo. No najizrazitiji je u ovome smislu odnos između Ahila i njegovog sina Neoptolema. Kad je Odisej došao u donji svet i sreo Ahila, vladara nad mrtvim junacima, ovaj mu je uputio prvo pitanje o tome da li je Neoptolem hrabar, da li prednjači u boju. A kad je Odisej ispričao kako je Neoptolem neustrašiv, Ahilova duša je otišla široko koračajući – vesela što ima odličnog sina.
Misao o nebeskom carstvu služila je prvobitno tome da se podstaknu ljudi na borbu. To se lepo vidi i iz jedne stare meksikanske pesme: „Šta je naš zemaljski život? Zar ima mrtvaca među nama? Ne, oni žive daleko na nebu, tamo gde su uteha i naslada. Zadovoljstvo gospoda, tvorca života, nalazi se tamo gde pevaju vojnici, tamo gde se diže dim ratne vatre..."
Kod Konstantina Filozofa do nebeskog carstva takođe se dolazi kroz borbu, ali kroz borbu koja mora da se završi porazom.
Kako stvar stoji sa božjom odlukom o porazu? U Ilijadi i Odiseji, u Mahabharati i Ramajani, na primer, bogovi ne samo da odlučuju o ishodu rata nego i sami učestvuju kao pomagači ovoga ili onoga junaka. U Ilijadi bogovi su odlučili da Troja bude razorena, ali su i dalje jedni pomagali Trojancima a drugi Grcima. Kod Konstantina Filozofa odluku o „našem" porazu doneo je „naš" bog – u skladu sa hrišćanskim učenjem da se za stradanja na zemlji dobijaju nagrade na nebu.
Ali naš narodni pevač bio je, izgleda, u mnogo većoj meri paganin nego hrišćanin. Upravo, za njega se može reći ono što je Kocjubinski rekao Gorkome o Huculu: „Hrišćanstvo je on iskoristio samo za to da ulepša svoju neznabožačku veru". Hrišćansko nebesko carstvo on nije umeo i nije ni mogao da uskladi sa paganskim zemaljskim carstvom. Naprotiv, on ih je prikazao u potpunoj protivrečnosti. To se najbolje vidi iz pesme Propast carstva srpskoga. Lazar – kaže ova pesma – može da bira borbu i pobedu (tj. zemaljsko carstvo) ili poraz (tj. nebesko carstvo). Lazar, u skladu sa svojim svetačkim karakterom, bira drugo. Ali odmah zatim, u drugom delu pesme, on ulazi u žestoku borbu, baš kao da se bori za zemaljsko carstvo, i bio bi pobednik da nije bilo Vukove izdaje.
Otkuda ta protivrečnost? Prvo, nju je izazvala okolnost da je odluku o porazu doneo jedan bog. Ako u tom pogledu uporedimo našu kosovsku epopeju sa Ilijadom, uočićemo sledeće: ovde su bogovi propast Troje odlučili u četvrtom pevanju, ali ta je odluka ostala mrtvo slovo sve do poslednjeg (dvadeset četvrtog) pevanja, jer su i dalje – i posle odluke, kao i pre nje – jedni bogovi pomagali Ahejcima a drugi Trojancima; u takvoj situaciji, razume se, borba Trojanaca nije bila besmislena, oni su još mogli da se nadaju, dok je – međutim – borba Srba na Kosovu postala apsurdna onoga trenutka kad je jedini bog popustio, kako kaže Konstantin Filozof, tj. kad je jedini bog doneo odluku o porazu. Zašto se boriti kad bog hoće poraz? Treba umreti, a to se može i bez borbe – dovoljno je za to pričestiti se i narediti se. Eto u kojoj meri je položaj hrišćanina bio beznadežniji od položaja paganca. Ali – to je druga okolnost koja je izazvala protivrečnost – u pevaču hrišćaninu kucalo je borbeno pagansko srce; on se rečju opredelio za nebesko carstvo u koje se ulazi bez borbe, a stvarno je pošao putem koji je Kršna pokazivao Ardžuni – putem rvanja sa neprijateljem, putem koji je paganca vodio i u jedno i u drugo carstvo: ako umre – u raj, ako ostane živ – u zemaljske radosti. I po svoj prilici, poraz po božjoj volji u kosovskoj legendi-patio je u narodnoj pesmi od ove protivrečnosti već od samog početka.
Treći uzrok porazu – izdaja – sudeći prema izvorima, formirao se postepeno. U klici ga nalazimo već kod Konstantina Filozofa: opadati tako velikog junaka i rodoljuba kakav se pokazao Miloš, to u stvari znači izdajnički postupati. Nekih pedesetak godina zatim već se govori o ljudima koji su „gledali kroz prste", o „neveri, zavisti i neslozi nevernih i nevaljalih ljudi". U istom, XV veku pominje se i jedan određeni izdajnik: Probiscio. Njega u XVI veku zauvek zamenjuje Vuk Branković.
Zašto je baš Vuk dobio to sramno ime, i zašto tek u XVI veku, pitanje je na koje ne umemo tačno da odgovorimo. Bilo je različitih nagađanja, svakojakih kombinacija. Najčešće se priznavala potpuna nemoć da se to pitanje reši. Pa ipak, vredi naglasiti neke okolnosti zbog kojih je narod mogao da pripiše izdajstvo baš Vuku Brankoviću: on je vladao na Kosovu, a nije poginuo u kosovskom boju; vlada njegovog sina Đurća Brankovića, sa raznih razloga, bila je izuzetno teška narodu; najzad, za vlade Brankovića srpska država konačno je propala. Sem toga, od prve četvrtine XV veka, kad je izbio veliki seljački ustanak, pa do kraja XVI veka protiv turske vladavine javljale su se samo izolovane bune. U to doba – kao što pokazuju najnovija istraživanja naših istoričara – organizovanje većeg otpora onemogućavala je čvrsta centralna vlast, povratak na čisto naturalnu privredu na selu – što se odrazilo u izdvajanju veoma malih teritorijalnih jedinica međusobno nepovezanih – i postojanje domaćeg sloja koji se vezao za tursku upravu i bio njeno uporište. I moguće je – čak je i prirodno – da je misao o Vukovoj izdaji, u vezi s pomenutim okolnostima, ponikla baš u glavama tih ljudi koji su do pred kraj XVI veka pokretali bezizgledne, očajničke bune. Ti ljudi su se borili ne samo protiv Turaka nego i protiv povlašćenog domaćeg sloja koji je podržavao tursku upravu. Taj domaći sloj (knezovi, slobodni seljaci, Vlasi-stočari, koji su bili i turski vojnici) u očima raje morao je predstavljati mrskog izdajnika. Sasvim prirodno, prema tome izdajniku raja je mogla da stvori lik izdajnika u prošlosti. Čije bi ime vezala za taj lik? Među svim ličnostima u prošlosti Vuk je za to imao najviše uslova. Raja je u kosovskom boju gledala početak svoje nesreće. Svoje muke u domaćoj feudalnoj državi (pre Đurđa Brankovića) ona je već – uglavnom – bila zaboravila; uostalom, te muke bile su neuporedivo manje nego one pod Turcima. A na Kosovu poginuli su knez Lazar i veliki junak Miloš, poginuli su i neznatniji ljudi – dok je Vuk ostao živ. On je vladao na samom Kosovu i nije poginuo! Ta činjenica – posle sto godina, negde između XV i XVI veka, kad je turska vladavina već postala teška – mogla je da bude sasvim dovoljna za pripisivanje izdajstva Vuku. U vezi s tim važno je i ono što je napomenuo Maretić: „Iz starih i vjerodostojnih izvora izlazi da je Vuk sa svojom vojskom bio na Kosovu i borio se s Turcima vjerno pomažući knezu Lazaru: najviše što se može dopustiti jest to da je prije potpunoga svršetka bitke ostavio s ostacima svoje vojske bojište, kad je vidio da je i onako već sve propalo. Otud je narod mogao pomalo razviti potpunu izdaju. Osim toga treba znati da je Vuk Branković poslije kosovskoga boja živio u neprijateljstvu s kneginjom Milicom i s njezinim sinovima Stefanom i Vukom radeći im o zlu kao i oni njemu, a sve zato jer je Vuk Branković htio poslije smrti kneza Lazara da postane gospodar čitave zemlje kojom je Lazar vladao. To neprijateljstvo moglo je utvrditi u narodu mišljenje o izdaji Vukovoj, tj. mislilo se da to neprijateljstvo potječe iz izdaje Vukove". Povrh toga, treba imati na umu i to da je narod vladavinu Đurđa Brankovića, Vukovog sina, zapamtio po zlu i prokleo je u pričama i pesmama o Jerini. Da li je to slučajno što dve najomrznutije ličnosti pripadaju jednoj istoj porodici? Ne, to ne može da bude slučajno, one se međusobno uslovljavaju kao prokleti tipovi, kao izdajnici. I Jerina je u stvari izdajnik: ona – na primer, u pesmi Oblak Radosav – ubija najbolje vojvode, lomi krila krajini, uništava zaštitu otadžbine. A od kraja XVI veka, kad su – zbog sve težih dažbina – otpočeli stalni pokreti protiv turske vlasti i kad su se protiv turskog feudalizma – zbog njegove težnje da privilegovani domaći sloj pretvori u raju – počeli boriti i sami knezovi, već stvoreni lik izdajnika služio je kao moćno oružje u borbi protiv svih onih koji su ma u čemu i ma kako podržavali Turke. Kao takvo oružje služio je ovaj lik i u XVI veku. I tada, kao i ranije, njega je pratila ubitačna kletva:
Proklet bio i ko ga rodio!
Prokleto mu pleme i koljeno!
I u XIX veku kao i u ranijim vekovima, i u ustaničkim logorima kao i u hajdučkim i uskočkim družinama, kroz bolne zvuke gusala i kao nož oštre i zvonke deseterce odjekivao je kroz kneževu kletvu neumoljivi poklič otadžbine:
Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne došo na boj na Kosovo,
od ruke mu ništa ne rodilo:
rujno vino, ni šenica bela!
Ne imao poljskog berićeta,
ni u domu od srca poroda!
Rđom kapo dok mu je kolena!
Taj poklič, predavan od veka veku, od kolena kolenu, razlegao se po celoj našoj zemlji kao nemilo-srdna poruka, kao strašna opomena, rastao i granao se i najzad bio izliven u gvozdene, uništavajuće Njegoševe reči:
U pamet se dobro, Crnogorci!
A ko činja biti će najbolji,
a ko izda onoga te počne,
svaka mu se satvar skamenila!
Bog veliki i njegova sila
u njivu mu sjeme skamenio,
u žene mu đecu skamenio!
Od njega se izlegli gubavci,
da ih narod po prstu kažuje!
Trag se grdni njegov iskopao,
kako što je šarenim konjima!
U kuću mu puške ne visilo,
glave muške ne kopa od puške,
željela mu kuća muške glave!
Ko izdao, braćo, te junake
koji počnu na naše krvnike,
spopala ga bruka Brankovića,
časne poste za psa ispostio,
grob se njegov propa na ta svijet!
Ko izdao, braćo, te junake,
ne predava punje ni proskure,
nego pasju vjeru vjerovao!
Krvlju mu se prelili badnjaci,
krvlju krsno ime oslavio,
svoju đecu na nj pečenu io!
U pomamni vjetar udario,
a u lik se manit obratio!
Ko izdao, braćo, te junake,
rđa mu se na dom rasprtila;
za njegovim tragom pokajnice
sve kukale, dovijek lagale!
Nasuprot izdajniku – to je takođe jedna od bitnih osobina kosovske epopeje – data je jarka slika heroja rodoljuba. Crte toga lika nalazimo kod Jugovića, kod Banović Strahinje, kod Srđe Zlopogleđe, kod Musića Stevana i – ponajviše – kod Miloša Obilića.
Miloš Obilić i rečju i delom uči kako treba mrzeti izdajnika i kako treba biti veran domovini čak i onda kad se u njoj doživi uvreda. On je najizrazitiji predstavnik naroda u sudaru sa Turcima i izdajničkom domaćom gospodom. On je primer čoveka koji se poistovetio sa otadžbinom, i zato mu je narod dao najviše pravo: da razluči veru od nevere, patriotizam od izdajstva.
U Jugovićima – kako su predstavljeni u pesmama o samom kosovskom boju (u onima koje govore o događajima pre boja nisu simpatični; u Vukovoj pesmi Opet zidanje Ravanice Jugovići majstorima zakidaju nadnice) – našlo je uzbudljiv izraz herojsko pomirenje sa smrću u borbi protiv neprijatelja. Čitajući pesmu Car Lazar i carica Milica, čovek ne može da se otme utisku da je jutro polaska u boj bilo vedro, svetlo, puno žubora. Polje oko Kruševca bilo je pokriveno zelenom travom. Na njoj, na drveću, na kućama, na mladim junačkim licima drhtala je jasna sunčana svetlost. Sijali su kalpaci i čelenke, koplja i sablje, lepršale se zastave. U susret tom punom životu jurila je nakazna smrt. Ljuba je ispraćala vojna, sestra brata, majka sina. Milica je devet puta hvatala za uzdu bratovljeg konja i devet puta sklapala bratu ruke oko vrata. I devet puta ponosne reči junačke vere ispunile su grad i polje:
Idi, sestro, na bijelu kulu;
a ja ti se ne bih povratio...
Ne biti strašljivac, ne biti izdajnik, ne osramotiti se pred družinom – pred otadžbinom, to je bila jedina misao, jedino osećanje. S tom mišlju i s tim osećanjem Jugovići su stigli na Kosovo. A tada – kako je Filipović naslikao složnu braću – „devet belih poviše se pera, devet teških koplja koštunica spustiše se". Na zamagljeno polje sletela je smrt, krvlju su plinuli i Lab i Sitnica. Samo smrt mogla je da rastavi vernu braću. Tako Milutin i izveštava Milicu:
Pogibe ti osam Jugovića,
đe brat brata izdati ne šćede –
dokle gođe jedan tecijaše.
Još ostade Boško Jugoviću,
krstaš mu se po Kosovu vija,
još razgoni Turke na buljuke.
I čovek ne može da se otme utisku da je narodni pevač – u XVI, i u XVII, i u XVIII, i u XIX veku, kad god je izgovarao stihove: „krstaš mu se po Kosovu vija, još razgoni Turke na buljuke" – uvek video živog Boška, njegovu plamenu zastavu i njegovu neumornu ruku i sablju.
Banović Strahinja je onaj junak kome je turski derviš uputio laskave reči:
Tvome đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe gođ dođeš vodi.
On je bio prvi naš čovek kome su Turci učinili nepravdu i koji je osetio gorčinu izdaje. Ali nije klonuo. Pre boja, ostavljen od prijatelja, napušten čak i od svoje žene, sam u nepreglednoj turskoj vojsci, on je našao u sebi dovoljno snage da savlada grdosiju Vlah-Aliju i da oprosti nevernoj ljubi. A u boju on je bio onaj „dobar junak" „što jedanput britkom sabljom mane, britkom sabljom i desnicom rukom, pak dvadeset odsiječe glava". Kakav zamah i otkos! Tako je mogla da kosi samo sablja koju su u vekovima ropstva – u osvetničkoj žudnji – stezale hiljade ruku sirotinje raje.
Srđa Zlopogleđa je takođe „dobar junak" „što dva i dva na koplje nabija, preko sebe u Sitnicu tura". On je srdit i zlih pogleda. Na rodnu zemlju navalile su mnoge štetočine i naljutile ga. On više liči na vrednog poslenika nego na gnevnog ratnika. On postupa kao dobar domaćin ustalac koji se odupire poplavi, gusenicama, skakavcima. On bi da ih sve istrebi, da ih potpuno uništi, da svaku klicu zatre. Pažljivo, istrajno, odmerenim pokretima, kao da budakom krči trnje, on nabija na koplje ne po jednoga, nego dva i dva osvajača i baca ih u reku – neka voda odnese nečistoću i zarazu. Taj neumorni ustalac kroz vekove je zagrevao raju i zvao je na podvige.
Musić Stevan je junak koji je kasno stigao na Kosovo. Bojao se kneževe kletve, spremao se, žurio, i opet zadocnio. Njegova ljuba, koja je videla „zao sanak", pokušala je da ga zadrži, ali on se nije bojao smrti; njegova jedina misao je bila da pogine na vreme, u pravi čas, zajedno sa ostalom braćom. – To je bila jedina misao i Vasojevića Steve, koji je takođe kasno stigao na Kosovo. Njega je ljuba ispratila s čedom u naručju – kao u Ilijadi Andromaha Hektora. Ali taj prizor nije ga pokolebao; naprotiv, dao mu je snage da namah i potpuno pregori život. U jednoj pesmi sa Novog Zelanda rečeno je ratnicima: „Ako želite da uvećate svoju hrabrost, ako želite da ukrepite svoju muževnost, približite svoj nos nosu svoje dece" (tj. recite im: zbogom). Deca su najuzbudljivije oličenje otadžbine, budućnosti, života radi koga treba umreti. I zato je Vasojević Steva mogao onako odlučno i ubedljivo da kaže sestri na rastanku:
Kad se rodi od zapada sunce,
onda ću ti sa Kosova doći.
Na Kosovu on se branio ne od smrti, nego od izdajstva. Poginuo je čim je njega pobedio. Kao i Musić, bio je duboko nesrećan što je to morao da učini kasnije nego drugi.
Niz herojskih kosovskih likova snažno završavaju stara Jugovićka i Kosovka devojka: herojska majka „tvrdoga srca", koja umire bez suze u oku, i junačka verenica, koja prevrće po krvi junake i zalaže ih hlebom i zapaja vinom.
​