Peru

[crvendac_011]

Maču Pikču: Veličanstvena misterija

Press

Maču Pikču, izgubljeni grad Inka, uvršten je u Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Izgrađen od kamena, bez upotrebe cementa, i dan-danas čudi i ostavlja bez daha vrhunskom sposobnošću graditelja tog vremena

Poznat je ovaj hram svima, opisan i uslikan, kao jedna od najvažnijih tačaka Perua. Hiljade turista (dozvoljeno je 2.500 posetioca dnevno, a lokalitet je odlično očuvan) pohodi ovo najčuvenije arheološko nalazište Južne Amerike - od ranog jutra kreću s penjanjem ka spektakularnoj lokaciji ne bi li videli izlazak sunca nad čuvenim građevinama.

Ne zna se ni kada je, ni kako, ni zašto ovaj grad utvrđenje izgrađen. Ne zna se tačno čemu je zaista služio, pa ni zašto su ga Inke napustile. Maču Pikču španski konkvistadori nisu pronašli, nije spomenut u španskim hronikama. Stajao je tako usamljen i skriven sve do početka 20 veka. Osim retkih pripadnika plemena Kvekuas, za njegovo postojanje nije se znalo sve do 1911. godine, kada je američki istoričar Hiram Bingam sa lokalnim vodičima, u potrazi za izgubljenim gradom Vilkamba, poslednjim utvrđenjem Inka pred gašenje civilizacije, otkrio u stvari Maču Pikču. Lokalitet je bio ušuškan u bujnoj vegetaciji, pa je Bingam samo grubo označio lokaciju. Od 1912. do 1915. arheolozi su radili težak posao - raščišćavanje gustih šuma. Istovremeno je pronađeno još ostataka civilizacije Inka, a radovi na ovom lokalitetu trajali su sve do 1941. godine.

​

U naučnim i manje naučnim krugovima kružile su razne teorije: da je to bila letnja prestonica imperatora, da je predstavljao važno hodočasničko mesto u religiji Inka, gde su obavljana ceremonijalna žrtvovanja životinja, da su tu skrivane svete žene Inka, takozvane device sunca... Poslednja teorija kaže da to jeste bila carska ili državna palata i ceremonijalni centar koji je napušten pred špansku invaziju. U prilog ovome, Alehandro Toledo, prvi andski predsednik Perua, ustoličen je baš ovde.
Osim dramatične lepote same lokacije, izuzetno je i to što se sa Maču Pikčua, u krugu od skoro 360 stepeni, savršeno dobro vidi dolina Urubambe, dok se ni sa jedne tačke iz te doline ne može ni naslutiti postojanje grada tamo „gore".

​

Ipak, opšte rasprostranjeno uverenje je da su Inke jednostavno bile hedonisti, koji su iznad svega voleli dobru lokaciju. Na kraju krajeva, „to je bilo društvo u kome su kuriri u štafetama prelazili po hiljade kilometara od obale (Pacifika), samo da bi imperator u Kusku mogao da jede svežu morsku ribu".

 

[crvendac_011]

Maču Pikču ponovo otvoren

19. 04. 2010. 11:50h| Vestionline, B92

Maču Pikču ponovo otvoren

Kameni grad Maču Pikču, antička prestonica Inka koja se nalazi u današnjem Peruu, ponovo je otvoren za posetioce.

Maču Pikču je sveti grad Inka koji se nalazi na najvišem delu istočnih Anda,

na visini od 2.350 metara.

Verovatno je izgrađen oko 1300. godine,

ali je ostao sakriven sve do 1911. godine

kad ga je otkrio Amerikanac Hajram Bingam.

Maču Pikču ima kanale za navodnjavanje i sisteme popločenih puteva,

a izgrađene su tvrđave, hramovi i monumentalne kamene zgrade.

Neobičan je po okolini: smešten je usred bujne vegetacije koju navodnjava reka.

Grad je podeljen na uske i izdužene četvrti koje maksimalno iskorišćavaju prostor.

Postoje i terase izvan naseljenog dela koje imaju kanale za navodnjavanje.

Na visini u središtu grada nalazi se granitni monolit, koji je bio ili žrtvenik ili opservatorija.

Ovaj čuveni lokalitet - jedno od najčuvenijih arheoloških nalazišta u svetu, omiljen je cilj putovanja mnogih naučnika, pustolova i zanesenjaka. Maču Pikču je smešten veoma visoko u Andima, a bio je zatvoren za posete u protekla dva meseca zato što su veliki odroni zemljišta tokom zime oštetili železničku prugu, kao i put koji ga povezuje sa ostatkom Perua.

Turističke posete biseru peruanske kulturne baštine, čuvenom gradu-tvrđavi Maču Pikču iz vremena Inka, zvanično su obustavljene u februaru ove godine zbog jakog nevremena koje je zahvatilo jugoistok Perua.
Prvi dan po obnovi saobraćajnih veza, stotine posetilaca su vozom i autobusima krenule ka planinskom gradu-palati, jednoj od najposećenijih istorijskih znamenitosti u Južnoj Americi.

Posetiocu nisu krili zadovoljstvo što opet mogu da vide čuvenu drevnu prestonicu starosedelačkog naroda Inka.

"Prvi put sam u inostranstvu i vrlo sam srećan što je ovaj grad ponovo otvoren. Morali smo da reorganizujemo svoj put da bismo ga danas završili baš ovde. Srećni smo što smo naišli na ponovo otvoreni lokalitet i što smo do njega uspeli da dođemo", oduševljeno je izjavio jedan turista.

"Cele nedelje smo čekali da se otvori Maču Pikču. Zaista smo želeli da dođemo ovde tokom svog puta po ovom delu sveta", dodala je jedna posetiteljka.

U vreme velikih odrona na velikoj nadmorskoj visini, turisti koji su se zatekli u blizini drevne prestonice Inka, evakuisani su vazdušnim mostom.

Olujne kiše tada su jednostavno odnele delove pruge sa želeničke trase. Srećom, radovi su brzo završeni, a prvi posetioci su obnovljenom prugom uoči Uskrsa stigli u Maču Pikču.

 

[sendi]

Peru



Peru je država na zapadu Južne Amerike. Glavni grad je Lima.
Peru se na severu graniči sa Ekvadorom i Kolumbijom, na istoku sa Brazilom, na jugoistoku sa Bolivijom, na jugu sa Čileom, a na zapadu sa Pacifikom.


Geografija

Obala Perua je pod uticajem hladne Humboltove struje i stoga je obalska pustinja u kojoj je poljoprivreda moguća samo uz reke koje se slivaju sa planina Anda.
Na jugu Perua, na granici sa Čileom, počinje najsušnija pustinja na svetu, Atakama.
Veći gradovi u obalskom regionu (pored Lime) su (od severa ka jugu): Piura, Čiklajo, Truhiljo, Čimbote, Ika, Naska, Tacna.


Klima

Na južnom delu obale, uključujući prestonicu Lima, padavine su tokom godine veoma retke.
Severno od Lime, padavine i kvalitet zemljišta su nešto bolji, pa je poljoprivreda moguća i van oblasti rečnih tokova. Temperature variraju od 12 °C zimi do 35 °C leti.


Istorija

Peru je teritorija na kojoj su se hiljadama godina razvijale civilizacije. Prvi naseljenici su se pojavili 20.000 do 10.000 godina p. n. e. Prva razvijena kultura bila je kultura Čavin, nazvana po arheološkom nalazištu Čavin de Huantar. Ona se razvijala od oko 800. godine p. n. e. do 300. godine p. n. e. Uz obale jezera Titikaka, od 1. veka p. n. e. do 10. veka nove ere, postojala je kultura Tiahuanko. Tokom prvog milenijuma nove ere, uz obalu su se pojavile različite kulture, recimo Močika. Pre pojave Inka, grad Čančan je bio najrazvijenija gradska zajednica (kultura Čimu).
Carstvo Inka je nastalo oko 1200, i do 1532. obuhvatalo velike delove današnjih država Ekvadora, Kolumbije, Perua, Bolivije, Argentine i Čilea. Grad smešten visoko u planinama, Kusko, bio je prestonica carstva Inka.
Španci su zauzeli ovu državu 1532. i osnovali Vicekraljevinu Peru, koja je bila pod okriljem španske kraljevske kuće. Teritorija vicekraljevine se protezala od Paname do krajnjeg juga Amerike.
Godine 1821. Hoze de San Martin i Simon Bolivar su oslobodili Peru i proglasili njegovu nezavisnost. Pobune i građanski ratovi ometali su razvoj ove mlade države. Nezavisnost je konačno potvrđena decembra 1824.
Peru je zajedno sa Bolivijom ratovao protiv Čilea, u Pacifičkom ratu, od 1879. do 1883. Rat se prvo vodio na moru, a kasnije su Čileanske trupe zauzele Peru. Mirovnim ugovorom, Čile je preuzeo teritorije na jugu Perua i nekadašnje primorje Bolivije.
Kasnija politička istorija Perua se uglavnom svodi na smenjivanje vojnih hunti i diktatora.
1980-ih u Peruu se pojavila levičarska teoristička gerila Sendero Luminozo (Sendero Luminoso, „svetleća staza“). I gerila i vlada su počinile brojne masakre stanovništva u beskompromisnom sukobu. Ovaj sukob se okončao 1990-ih.
Danas u Peruu postoji relativno stabilan demokratski politički sistem.


Stanovništvo

Pored Bolivije i Gvatemale, Peru je jedna od tri Američke države sa većinskim indijanskim stanovništvom. 45% stanovništva je indijanskog porekla, od toga Kečua (40%) i Ajmara (5%). 37 % stanovnika su mestici, 15 % evropljani, a preostalih 3 % su afričkog ili azijskog porekla.
Zbog velike migracije u glavni grad, gde je koncentrisano oko trećine stanovništva, usledili su veliki socijalni problemi: priličan broj stanovnika Lime, naročito onih domorodačkog porekla, živi ispod granice siromaštva.
Oko dva i po miliona Peruanaca živi u emigraciji, najviše u SAD, Evropi i Japanu.


Religija

Oko 90-95% stanovništva pripada rimokatoličkoj veri. Ovo je posledica misionarske aktivnosti iz vremena španske kolonizacije.


Jezik

Velika većina stanovništva govori španski jezik (80%). Indijanski jezici (kečua 16% i ajmara 3%) su bili sve manje u upotrebi u 20-om veku, iako su ranije bili jezici većine stanovništva. Problem za ove jezike je dijalekatska podeljenost, nedostatak pismenosti i pisane literature. Danas postoji pokret za promociju indijanskih jezika u školstvu i medijima.
Stopa pismenosti u Peruu je oko 87%. Među omladinom (15-24 godina), stopa je 96,8%.


Hrana i piće

Izvorna peruanska kuhinja je egzotična u odnosu na evropske standarde. Zasniva se na američkim biljnim vrstama, poput kukuruza, krompira i paprika. Od životinja, za ishranu se koriste alpake, lame i morsko prase (cuy).
Najpopularnije peruansko jelo je „cebiše“ (cebiche) , što su komadi presne ribe ili školjke u marinadi od zelenog limuna i, obično, crnog luka.
Popularna pića su čiča (chicha) - sok koji se dobija blagim previranjem kukuruza, mate di koka (ili čaj od koke) koji pomaže u navikavanju na uslove visoke nadmorske visine, i Inka Kola - vrsta žutog gaziranog pića koje je peruanski ekvivalent Koka Kole.
Nacionalno alkoholno piće je Pisko. To je vrsta lozovače iz oblasti grada Ika.


Republika Peru
Glavni grad: Lima
Službeni jezik: španski
Nezavisnost: od Španije 28. jula 1821.
Površina:
- Ukupno 1.285.220 km²
- Voda (%) 8,80
Stanovništvo:
- 2007. 28.674.757
- Gustina 22/km²
Valuta: Novi sol
Vremenska zona: UTC -5
Pozivni broj: +51

Izvor: Aladin

Dodato posle 27 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Peru, Altiplan i Arekipa

Dok autobus vijuga sve više i više, strmim putevima koji na momente iz daljine podsećaju na oljuštenu koru jabuke, rastinje se spušta, naselja se proređuju, zvižduk vetra se pojačava, a vidik se proširuje



Altiplanom do jezera sive pume

Putovanje autobusom po Andima je prilično naporna rabota. Prvo, mora se preživeti samoubilačka vožnja po vijugavim serpentinama. Onda, mora se preživeti smrad putnika koji se, čini se, nisu ljudski okupali od rođenja. Zatim, mora se oguglati na najkrvavije akcione filmove koji se puštaju (sa tonom pojačanim do daske) kao dodatni bonus za kupljenu kartu. Takođe, mora se pritrpeti nekih desetak do dvanaest sati bez odlaska u WC, jer je jedina piš-pauza na sred Altiplana – andske visoravni na nekih 4,000 metara nadmorske visine gde rastinje ne prelazi visinu gležnja. E, kad se sve te muke prebrode, čovek treba da se pripremi za vanzemaljske pejzaže i prizore.

Dok autobus vijuga sve više i više, strmim putevima koji na momente iz daljine podsećaju na oljuštenu koru jabuke, rastinje se spušta, naselja se proređuju, zvižduk vetra se pojačava, a vidik se proširuje. Ne znam, postoji nešto na tim visokim planinama, bez obzira na kom su kontinentu i u kojoj klimi, što me fascinira. Nešto surovo lepo, nešto što pitome brežuljke tamo kod kuće, ili romantične karipske uvale, čini gotovo kičastim, prelako dostižnim.



Na Altiplanu slabo šta raste, a grubo nisko rastinje glođu grupice divljih lama. Pogled se širi na sve strane i odjednom, sasvim neočekivano, popodnevno svetlo obasjava jato flamingosa na jezercu pored koga prolazimo. Nestvarno, nisam ni znala da ih ovde ima.

Put se završava dolaskom u Puno, sivkasti grad na obali jezera Titikaka, «najvišeg plovnog jezera na svetu», kako se najčešće opisuje. Titikaka, ili jezero sive pume u prevodu na Kečua jezik, nalazi se na 4,000 metara nadmorske visine, na granici između Perua i Bolivije. Bezlični gradić, izložen nezahvalnom vetru sa Altiplana, Puno sam po sebi ne nudi bog-zna-šta, sem iznenađujuće ukusnog kuvanog vina, koje na ovoj hladnoći ima lekovito dejstvo.



Narednog jutra krećemo ka jezeru, sa pognutim glavama ne bi li izbegli šamaranje vetra i kapljica kiše po licu. Oblaci su nisko na nebu, čineći tu ogromnu vodenu površinu zastrašujuće tamnom. Prema legendi, prvi Inka izronio je iz ovog mističnog jezera i zajedno sa svojom ženom/sestrom stvorio Inka imperiju.

Ukrcavanje u 'kolektivo' brodić, lokalni prevoz za stanovništvo sa obližnjih ostrva, zahteva dosta veštine u preskakanju preko deset drugih brodića u marini, sa sve rancima i detetom koje to smatra strašno zabavnim. Smeštamo se u utrobu brodića, nagurani sa gomilom lokalnih žena, dece i nekolicinom turista sličnih nama. Pojavljuje se i kapetan i u znak dobrodošlice svima deli listiće koke iz svoje pletene torbice. Inače, žvakanje i prežvakavanje listića koke je u Andima tradicionalna aktivnost, i bez dovoljne zalihe ne kreće se ni na jedno putovanje.

Osim same dramatične lokacije, kao i istorijskog značaja, ostrvo Titikaka poznato je i po tome što na nekim od njegovih brojnih ostrva žive etničke grupe koje su uspele da održe svoju specifičnu kulturu i način života. Posle par sati vožnje, dolazimo do grupe ostrva po imenu Uros, veštačkih ostrva napravljenih slaganjem trske i rastinja iz jezera. Ostrva se kontinuirano obnavljaju, jer njihovi donji delovi koji su stalno ispod vode, trunu. Ljudi tu žive, hodajući po nepouzdanom spužvastom tlu, spavajući u vlažnim kolibicama sagrađenim od iste te trske, udišući uvek prisutni miris buđi, i preživljavajući tako što očajnički pokušavaju da prodaju nekolicinu lokalnih proizvoda turistima sa brodića koji se na ostrvima svakodnevno zaustavljaju. Pola sata brze prezentacije o 'autentičnom' načinu života, onda iznošenje suvenira, i brodić nastavlja svoj put. Ne mogu da se otmem utisku da u tom prizoru nema ništa romantično, ostaje samo slika bedne egzistencije ovisne o milosrđu posetilaca. Dok brodić odmiče, iza šipražja se ukazuje krov jedine čvrste građevine na ostrvu, i kapetan mi objašnjava da je to škola adventističkih misionara. Gorak ukus u ustima se blago pojačava.



Par sati kasnije, stižemo na našu konačnu destinaciju na jezeru, ostrvo Takile. Ovo je sasvim druga priča. Pravo ostrvo, sa zelenim brdašcima, malom marinom, i naseljem od nekoliko stotina porodica koje su do savršenstva razradile sistem seoskog turizma, ne kompromitujući pri tom nimalo svoj autentični način života. Po iskrcavanju, dočekuje nas muškarac sa sveskom i olovkom i svakog posetioca koji je odlučio da tu provede noć raspoređuje kod lokalnih domaćina. Na ostrvu nema hotela, već se odseda po kućama, uz fiksnu novčanu nadoknadu. Time se ljudima obezbeđuje mali prihod, a posetiocima omogućuje uvid u pravi život na ostrvu. Nas dočekuje devojčica Adrijana i vodi nas uz strme stepenice, hiljade stepenika, do sela. Smoreni i bez daha, stižemo do pristojne kućice gde nam se pruža skroman smeštaj i još skromnija hrana koju delimo sa domaćinima – malo pečenih krompira, par pečenih jaja i malo pirinča. U dvorištu sedi majka i na drvenom razboju tka šareno platno. Krećemo u šetnju urednom kamenom stazicom, pored urednih baštica i urednih kućica. I mesto i život ovde odišu idiličnim mirom i jednostavnošću. Stižemo do škole u čijem dvorištu grupe momaka i devojaka igraju odbojku, što im je očigledno jedini vid zabave u mirno nedeljno popodne. Prolaze stare žene sa ponekom ovcom i kravom, muškarci u tradicionalnoj odeći – bela košulja od grubog platna, šareni pojas oko struka i crni pleteni prsluk, a na glavi kape halucinogenih boja sa ogromnom pletenom pufnom na kraju. Žene su u suknjama do kolena u nekoliko slojeva drečavih boja, koje ih čine još malo nižim i još malo zdepastijim nego što već jesu. Svi zajedno, i muškarci i žene, a naročito muškarci, hodaju i kontinuirano predu vunu na minijaturnim vretenima koje nose zataknute za struk. Šarena platna sa ostrva Takile su nadaleko poznata i predstavljaju jedan od onih starih zanata koji je čuvan kroz generacije i danas je prerastao u umetnost.

Narednog jutra, ponovno ukrcavanje na 'kolektivo', i višesatno putovanje nazad u Puno. Iste noći pada još jedno kuvano vino u rustičnom restorančiću ušuškanom od fijuka vetra.

Sledećeg dana krećemo u novu autobusku avanturu ka poslednjoj stanici na ovom putovanju.

Arekipa, opraštanje s Andima

Silazak s Altiplana jednako je dramatičan kao i uspon. Nešto drugačiji put, ali jednako impresivni prizori i vizija široke doline koja se polako sužava i postaje sve zelenija i sve pitomija. Sanjarim i zamišljam romantični grad Arekipu, poznat mnogo više po kolonijalnoj lepoti nego po Inka nasleđu, ali svakako predstavljen kao azil sofisticiranosti i lepote.

Dok autobus vijuga nizbrdo, na momente odajući utisak da je vozač u potpunosti izgubio kontrolu nad vozilom, zelenilo se odjednom gubi pred očima i zamenjuje ga kamen, prašina, sivilo. Počinju da se smenjuju odvratna naselja, sa sklepanim radionicama uz put, nezavršenim kućama posivelim od prašine koju u naletima nanosi vetar, smrdljivim kanalima punim plastičnog đubreta i starih automobilskih guma. Potpuno neočekivan prilaz gradu koga svaki bedeker opisuje kao 'jedan od najlepših u južnoj Americi'.

Po dolasku u srce grada, slika je naravno drugačija. Dosta veliki (drugi po veličini u Peruu) i uređen grad, Arekipa ipak ne odiše šarmom koji ima Kusko. Možda zato što fali ono autentično, peruansko, indijansko, a možda samo zato što je ovo ipak grad koji živi svojim životom, brže i modernije, i ne zavisi toliko od pogleda posetilaca. Ulicama u centru grada nižu se kolonijalne građevine zidane poroznim svetlo sivim kamenom iz obližnjeg vulkana El Misti, crkve, manastiri i administrativne palate. Sve se slivaju u nezaobilaznu Plazu de armas sa palmama koje neizostavno podsećaju da smo napustili visoke Ande. Klima je blaga i suva, ljudi su prilično indiferentni, život ide svojim tokom.

Dok zavirujem u nekadašnje ćelije monahinja i gubim se u lavirintu uličica koje čine poznati manastir Santa Katalina, nailazim na neka poznata imena koja su ovuda prošla kroz vekove. Jedna od njih je i Flora Tristan, aktivistkinja i spisateljica, baka francuskog slikara Pola Gogena, koja je ovde boravila jednom prilikom u XIX veku, u potrazi za sopstvenim korenima i nasleđem. O njoj je pisao i čuveni sin ovog grada, Mario Vargas Ljosa, jedan od najuticajnijih savremenih pisaca latinske Amerike, u svom romanu «Raj iza drugog ugla».

Prijatna, ali ne dramatična, Arekipa predstavlja istinsko opraštanje sa peruanskim Andima, kao i sa celim Peruom. Ostatak ove velike upečatljive zemlje ostavljam za neki drugi put. Ohala, što bi se reklo na španskom, ako Bog da.

Kraj

Peru je zemlja neverovatnih kontrasta, od obale okeana preko pustinje, Anda, pa do prašume Amazona, svaka slika je druge boje i mirisa. Ali, jednako kao i priroda, i ljudi Perua su različiti, različite boje, različitog mirisa i vidno različitog statusa u današnjem društvu, jednako kao i za vreme raznih imperija koje su ovde vladale. Na svakom ćošku bolno je vidna zaostalost i zapostavljenost ameroindijanske rase, potomaka starosedelaca ove drevne zemlje. Društvene i kulturne razlike između rasa, kao i predrasude, su, čini se, nepremostive. U današnjoj latinskoj Americi, u kojoj se gotovo svaka zemlja budi u želji za dostizanjem socijalne pravde, Peru još uvek spava.

Autorka: Olivera Burgess
Izvor: B92

 

[crvendac_011]

Sveti grad Maču Pikču žrtva svoje slave

Turizam ugrožava drevni grad Inka u Peruu

Sveti grad Maču Pikču žrtva svoje slave

Tanjug| 22. 02. 2011. - 15:10h| Foto: AFP| Blic Online


Maču Pikču, drevni grad Inka iz XV veka koji je pod zaštitom Unesko-a, privlači s godinama sve veći broj posetilaca.

​

Da bi se zaštitili kameni ostaci ovog grada iz perioda pre Kolumba, Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu namerava da ubuduće ograniči pristup turistima.

"Maču Pikču je žrtva svoje slave, a interes koji pobuđuje je ogroman. U isto vreme, u interesu je Peruanaca da zaštite ovo mesto", izjavila je na konferenciji za novinare Irina Bokova, generalna direktorka Unesko-a, nakon susreta sa predsednikom Perua, Alanom Garsijom.

• U julu 2007. Maču Piču je proglašen jednim od novih sedam svetskih čuda

Bokova, koja bi uskoro trebalo da poseti sveti grad Inka, smatra da Maču Pikču, pored turizma, trpi i pogubne posledice klimatskih promena koje su već izazvale određena oštećenja.

Jedan od faktor rizika koji je generalna direktorka Unesko-a spomenula je i seča šuma koja preti da izazove klizišta nedaleko od grada.

Bokova je najavila da Unesko namerava da donese plan za zaštitu arheološkog blaga Maču Pičua, ali nije navela nikakve detalje, ni rokove.

Svedok vremena veličanstvenog carstva Inka, Maču Piču se nalazi na najvišem delu istočnih Anda, na istočnim padinama planinskog lanca Urubamba, na visini od 2.350 metara nadmorske visine.

Sakriven i zaboravljen tokom više vekova, ovaj grad se smatra remek-delom arhitekture Inka. Otkrio ga je 1911. američki arheolog Hiram Bingam sa Univerziteta Jejl.

​

 

[crvendac_011]

Peru dobio najveću statuu Hrista

02. 07. 2011. 08:00h| Sarajevo-x

Peru dobio najveću statuu Hrista
​

Gigantska statua Isusa Hrista otkrivena je u Peruu uprkos protivljenjima opozicije i Fejsbuk kampanjama usmerenim protiv toga.


Najveća statua Hrista

Predsednik Čilea Alan Garsija zvanično je otvorio spomenik nazvan Kristo del Pacifiko na brdu iznad Lime. ​

Garsija je lično pomogao finansiranje statue, koje je ukupno koštalo oko 24.000 eura. Predsednik je rekao da će ona "blagosloviti i štititi Limu".

​

Ipak, celi projekat pratile su brojne kontroverze. Gradonačelnica Lime Suzana Viljaran osudila je nedostatak konsultacija u vezi s tim i statuu nazvala "plastičnom kopijom Krista iz Rio de Ženeira.

Arhitekti su se također susreli s pitanjima da li taj spomenik krši urbanistički plan, s obzirom na historijske objekte uokolo i činjenicu da je podignut na mjestu gde se u 19. veku vodila ključna bitka za Čile.

Na Fejsbuku je 4.000 ljudi formiralo grupu koja se protivi dizanju ove statue, a korisnici su joj davali smešna imena.

Ipak, ankete su pokazale da 51 posto stanovnika Lime odobrava spomenik visok 37 metara na postolju od 15 metara.

Statua Krista u Poljskoj visoka je 36 metara, u Rio de Žaneiru 38 metara, a u Boliviji čak 40.

 

[crvendac_011]

Sto godina od otkrića Maču Pikčua

09. 07. 2011. 08:00h| Sarajevo-x

Sto godina od otkrića Maču Pikčua
​

Peruanci slave sto godina od "otkrića" Maču Pikčua, svetog grada Inka smeštenog na najvišem delu Anda, koji je postao svetska turistička atrakcija i arheološko čudo, čije tajne još uvek nisu otkrivene.

​

Čuveno arheološko otkriće: Maču Pikču

Vekovima je grad, sagrađen u 15. veku, bio sakriven od ostatka sveta da bi ga 1911. otkrio američki istraživač Hiram Bingam.

Profesor, koji je inspirirao stvaranje holivudskog avanturiste "Indiane Jonesa", bio je na čelu ekspedicije koja je na lokaciju stigla 24. jula.
​

Veruje se da su lokalni poljoprivrednici znali za njegovo postojanje jer su istraživači zatekli zasejano zemljište.

Istoričari i arheolozi, međutim, još uvek se nisu složili oko njegove funkcije.

Neki veruju da je Maču Pikču sveto mesto, dok drugi tvrde da je bio letovalište cara Inka.

Andskim plesovima, koncertima, smotrama, mističnim ritualim i akademskim konferencijama obeležiće se 100 godišnjica od Bingamovog otkrića, što se podudara sa datumom proglašenja Maču Pikčua jednim od novih svetskih čuda, pre četiri godine.

"Za Peru, Maču Piču je kao piramide u Egiptu", rekao je arheolog Luis Lumbreras, bivši šef Nacionalnog instituta za kulturu.

UNSECO ga je 1983. godine uvrstio na Listu svetske baštine.

Maču Pikču, što znači "stari vrh" na kečuanskom jeziku, nalazi se 2.400 metara iznad visine mora. Posetioci do njega dolaze vozom iz grada Kusko ili pešice, što traje nekoliko dana.
Godine 2008, francuski i peruanski naučnici su otkrili da je nemački avanturist Augusto Bernes "otkrio" izgubljeni grad, koji španski osvajači nisu nikada pronašli, 44 godine pre Bingama. Takođe su zaključili da je nalazište opljačkano.
Istorijski zapisi pokazuju da su najmanje dvoje Nemaca, Britanac i Francuz, kao i nekoliko Peruanaca, znali za Maču Pikču pre Bingamovog dolaska. Iako se većina naučnika slaže da je Bingam zaslužan za stavljanje Maču Pikčua na kartu sveta, peruanski stručnjaci ga optužuju da je opljačkao bogatstvo njihove zemlje. Danas je glavni izazov očuvanje ovog arhitektonskog dragulja za buduće naraštaje turista koji žele da posete Maču Pikču.

 

[sendi]

Maču Pikču: Misterija na litici Anda

Maču Pikču: Misterija na litici Anda



Jedan od najuzbudljivijih gradova na litici u svetu je drevni grad Inka Maču Pikču, ali ne samo zbog spektakularnog pogleda koji se pruža iz njega ili bajkovitog zelenila i svežeg vazduha nego i zbog mnogih istorijskih činjenica i misterija, poput zagonetke zbog čega je ovaj grad naprasno napušten. Ukoliko ne odete tamo da probate kakav bi bio život “na ivici”, dovoljno je da se sa strane divite istrajnosti ove svetkovine.

Ovaj i dalje misteriozni grad nalazi se u Peruu, a njegovu izgradnju započele su Inke 1430, u jeku svog carstva na 80 kilometara severozapadno od svoga glavnog grada Kuskoa. Oko sto godina kasnije, grad je misteoriozno napušten, a ni istoričarima ni arheolozima mnogo detalja ni danas nije poznato.

Neke od terija su da su konkvistadori koji su dolazili iz Evrope doneli male boginje, a neki tvrde sifilis, bolest koja je zbrisala stanovnike kraljevske tvrđave u Andima. Neki pak smatraju da je grad Inka bio napušten i pre dolaska Španaca, a neke od poslednjih teorija o carstvu Inka su da grad u stvarnosti nikada nije zaista napušten. Prema poslednjoj teoriji na kojoj je radio američki istoričar Hiram Bingam, koji je ovaj grad otkrio 1911. uz podršku Univerziteta Jejl, deveti vladar Inka Pačakuti u starosti se nastanio u Maču Pikču.

[TABLE="class: antre_l back_c_1, align: left"]
[TR]
[TD]KAKO STIĆI

• AVIONOM: Do glavnog grada Perua - Lime, direktni letovi iz Evrope postoje samo iz Amsterdama i Madrida, a do Kuska možete avionom ili vozom
• VOZOM: Od Kuska do Maču Pikčua postoje tri opcije - zavisno koliko ste spremni da pešačite, a idealna opcija je vozom kroz Svetu dolinu i bajkovita sela

[/TD]
[/TR]
[/TABLE]


On se u stari grad povukao sa svojim rođacima, prijateljima i poslugom, i naredio izgradnju ceremonijalnih mesta i smeštaja za sve stanovnike. Ne zna se tačno kada su oni napustili Maču Pikču, ali se smatra da su neki od članova porodice ostali da žive tamo. Po toj teoriji, grad nikada nije bio napušten ili zaboravljen, kao što se to dugo mislilo. Danas je Maču Pikču pod zaštitom Uneska i privlači sve više posetilaca, i više od milion godišnje. U julu 2007. proglašen je jednim od novih sedam svetskih čuda.

Grad leži u strmom planinskom sedlu 460 metara iznad reke, što ga čini zgodnim mestom za poljoprivredu. Moćna vojska Inka nakon osvajanja teritorije sagradila je kanale za navodnjavanje u vidu terasa i sisteme popločanih puteva, a zatim su građevinci sagradili tvrđave, hramove i monumentalne zgrade. Sam grad ima oko 140 objekata, a kako im je polazilo za rukom da od kamena naprave svašta, mnogi od tih objekata i dalje su u dobrom stanju i nakon brojnih zemljotresa.

Da biste se popeli do grada koji smelo stoji u strmom planinskom sedlu Anda, treba vam tri do četiri dana, a postoji i razlog zašto stazu Inka smatraju veoma opasnom - pored guste šume i dramatičnih litica, klizavo kamenje je staza samo za najsmelije.

Ako se zaputite ka skrivenom gradu, morate prepešačiti dolinu punu istorijskih spomenika, Valle Sagrado (Svetu dolinu), koja se proteže na više od sto kilometara, od mesta Pisak do vrha planine. Njom protiče Vilkanota - Sveta reka koja je za Inke predstavljala zemaljsku sliku Nebeske reke, Mlečnog puta. Sledeći ovu uzbudljivu stazu naići ćete na brojne spomenike i obredna mesta, na kojima su se molili verski hodočasnici pohodeći svetilište Inka - Maču Pikčuu. Grad je okružen rekom sa tri strane, poslednji deo staze Inka je veoma strma i klizava litica, na kojoj su se nekada nalazili vojnici koji su branili grad, a kada se popnete do samog vrha, u grad u koji može da stane oko 1.000 stanovnika primetićete da je opkoljen oblacima.

Maču Pikču nije vidljiv iz doline reke Vilkanota, a na jedinoj pristupačnoj strani opkoljen je kamenin zidom, te nije ni čudo što se za njega saznalo tek 1911. Smatra se da je Sveti grad sagrađen po uzoru na sliku sveta, polaritetima. Na jeziku Inka kečua dva termina opisuju taj polaritet: Urin pača (Niži svet) i Anan Pača (Viši svet), i dok je kraljevstvo Pačamame kraljevstvo Majke Zemlje, Virakoča je kraljevstvo Neba, Sunca, Meseca i svih zvezda.

Simboli koje su Inke često poredstavljali su kondor - vezan za viši svet i Sunce, i jaguar - vezan za niži svet, zemlju. Ova dva simbola spaja simbol stepenica, koji su označavali prelaz iz jednog sveta u drugi.

Blic

 

[crvendac_011]

Lima: Grad dobre hrane i prelepih žena

Lima: Grad dobre hrane i prelepih žena

„Peru je zlatna klupa na kojoj sedi prosjak“, rekao je nobelovac Mario Vargas Ljosa. Jedna od najegzotičnijih država planete proteže se na površini od oko milion i trista hiljada kilometara kvadratnih i ima oko 30 miliona stanovnika.



Službeni jezik je španski, kvečua i ajmara, a novčana jedinica je sol. Na severu Perua su prašume Amazona, u koje, kažu, još nije kročila ljudska noga. Južnije je Lima, glavni grad sa oko sedam miliona stanovnika. Lima, u kojoj nikada ne pada kiša. Lima, lepotica u pustinji, nastala je pogrešnom procenom mudrih Inka.

Naime, 1535. godine španski konkvistador Francisko Pisaro sa svojom je vojskom doplovio do današnjeg Perua putem, po jednom verovanju, s juga oko Ognjene zemlje, a po drugom, manje verovatnom, sa severa, tako što su njegovi ratnici na rukama preneli brodove preko kopna na kome je kasnije prokopan kanal - današnji Panamski kanal. Inke, videvši silu legija, došle su do zaključka da u otvorenoj borbi ne mogu da ih poraze, pa su ubedile Pisara da se ulogori na mestu današnje Lime, verujući da neće dugo opstati u pustinjskim uslovima. Ali, Pisaro ne samo da je opstao nego je od vojničkog tabora nastala Lima, a on i njegovi naslednici su pobedili, porobili i velikim delom zatrli Inke i njihovu civilizaciju. Maču Pikču, jedno od središta stare civilizacije, svedok je šta su znale Inke o astronomiji, gradnji, medicini i ostalim oblastima. U medicini su izvodili najsloženije hirurške zahvate nožem koji, doduše, podseća na nož za sečenje bureka.

„Znali su da što je nešto prostije to je efikasnije“, pušeći kubanku, zavaljen u fotelju restorana „La Carreta“, koji se nalazi u Sani Sidru - beogradskom Dedinju, kaže jedan od uglednijih stomatologa u Limi, Dušan Vicić, poreklom Jugosloven. „Rođen sam u ovom gradu, ali evo već 70 godina ne mogu da dokučim šta je ovde lepše - hrana ili žene. Ovde imaš najraznovrsnije voće i povrće koje uspeva preko cele godine, od toga samo 2.000 vrsta krompira. Ako tome dodamo i bogat svet Pacifika, dobijamo jednu od tri najukusnije kuhinje u svetu.

Dok jedemo nacionalno jelo „seviće“ i zalivamo domaćim pićem „piskom“, počinjem da verujem Dušanovim rečima. „A žene! Da li znaš da mnogi muškarci nisu iskoristili povratnu avionsku kartu upoznavši peruanske lepotice.“ Uzdišem, a zalogaj zastaje u grlu. Delim dilemu svog prijatelja šta je lepše u Peruu - hrana ili žene!?

Autor: Branko Marjanović, Danas
Izvor: B92

 

[crvendac_011]

VIDEO: Maču Pikču, izgubljeni grad Inka

Ukoliko ste oduvek želeli da vidite predivni grad Inka, spremite se za ovo petominutno putovanje...

Petominutni video otkriće vam bar neke tajne Maču Pikčua



Devin Grem je avanturista koji se bavi snimanjem videa i autor popularnog Jutjub kanala "Devinsupertramp". Većina njegovih radova objavljenih na kanalu ima milione klikova i brzo postane viralni hit. Isto bi se moglo dogoditi i sa njegovim video snimcima.

Devin je nedavno ispunio svoj životni san i otišao u Peru da poseti Maču Pikču.

Izgubljeni sveti grad Inka odredište je koje bi mnogi voleli da vide, ali nemaju tu mogućnost, a Devin im je svojim videom približio to mistično mesto:

Izvor: B92

 

[maja_jevtic]

Najstrašniji hotel na svetu - Kapsula za hrabre avanturiste
Tri kapsule u kojima se može noćiti vise sa stene u svetoj dolini Inka Peruu.

IZVOR: B92

YouTubeScreenshot
Neustrašivi pustolovi noć mogu da provedu u prozirnoj kapsuli koja je prikačena za stenu na 120 metara visine.

Da biste u nju ušli, morate se prvo popeti na liticu, a potom se užetom spustiti do kapsule napravljene od aluminijuma koji se koristi u izradi aviona. Od kiše kapsulu štiti otporni polikarbonat.

Na stenama su smeštene tri kapsule, a u jednoj kapsuli može da spava osam ljudi.
Jedno noćenje u avanturističkom apartmanu košta oko 260 evra.

Da li biste vi spavali u ovom hotelu?