- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.024
PARKUR – VEŠTINA SLOBODNOG KRETANjA
Gospodari prostora
Trejseri, umetnici brzog savladavanja prepreka u okruženju uzdaju se samo u snagu sopstvenog tela i duha dok jure, skaču, balansiraju na vrhu kule…
Na njihovom putu ne postoje nepremostive prepreke: nijedan zid nije suviše visok, nijedna litica suviše strma, nijedan jarak suviše dubok da bi ih zaustavili. Kroz naizgled neprohodne prolaze, uz fasade, niz oluke, preko uzanih šipki… Skok, preskok, doskok, kolut u vazduhu – i onda onaj trenutak u kojem je telo postiglo savršenu ravnotežu i lebdi prkoseći zakonima prirode.
Vratolomije trejsera – tako se zovu poklonici parkura, umetnosti brzog kretanja u slobodnom prostoru – opčinile su bioskopsku publiku u akcionim hitovima „Nemoguća misija”, „Matriks”, „Taksi 2”, „Princ od Persije”, „Kasino Rojal”… a posebno u filmovima Džekija Čena, koji tradicionalne istočnjačke borilačke veštine veoma efektno kombinuje sa „urbanom akrobatikom“ slobodnog trčanja (friraning) i – parkurom.
Glumcima, naravno, tu i tamo pomažu i specijalni efekti, ali pravi trejseri se mogu pouzdati samo u sopstvene sposobnosti i umeće. U to smo se uverili posmatrajući trening članova Parkur kluba Srbije u jednom beogradskom dvorištu u blizini Hrama Svetog Save.
– Trejserima nisu potrebni nikakav poseban prostor, sala ni rekviziti prilikom vežbanja, naša „vežbaonica” je svako okruženje u kojem se nalazimo, a to mogu biti grad, šuma, pustinja… Osnovni cilj je što uspešnije i brže preći određeno rastojanje, uz pomoć trčanja, (pre)skakanja, penjanja, plivanja, u stvari svih sportskih disciplina koje su nam na raspolaganju, i koje savladavamo obukom. Pored određene fizičke spremnosti parkur podrazumeva i dobro snalaženje u prostoru, ali i mentalni sklop koji jasno razdvaja ovu veštinu „korisnog kretanja” od ekstremnih sportova i kaskaderstva – kaže za „Politikin Magazin” Bogdan Cvetković, predsednik Parkur kluba Srbije, inače student četvrte godine Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu.
Mladi Kraljevčanin objašnjava da se parkur u javnosti najčešće posmatra samo kroz najefektnije nastupe vrhunskih trejsera, kao što su David Bel ili francuska grupa „Jamakasi”, koji preleću preko krovova i balansiraju na vrhovima kula, ali u osnovi ova veština ne podrazumeva veliki rizik, već samo mnogo napornog vežbanja i upornosti. Glavna ideja je, upravo, da se prepoznaju i izbegnu opasnosti, da se prepreke savladaju bezbedno i bez povreda. Nezvanični moto trejsera je „biti i trajati”.
– Važno je uspostaviti sklad tela i psihe, preispitati sopstvene mogućnosti, nadrasti strahove i otkriti ono najbolje u sebi i oko sebe. Zato u parkuru i nema ograničenja u godinama. Među članovima našeg kluba, koji je osnovan 2003. godine i okuplja od 50 do 100 članova, najviše iz Beograda i većih gradova Srbije, najmlađi je dečak od 11 godina, koji je na trening došao sa ocem i veoma ozbiljno pristupio vežbama, a najstariji je u petoj deceniji života – navodi Bogdan.
Mada parkur nije pravi sport, nema pravila, ni trenera, ni timova, pa ni takmičenja – klubovi postoje više radi razmene iskustava, za podršku početnicima i zajedničke treninge – trejseri organizuju redovna okupljanja u svetu, na kojima rado učestvuju i oni iz Srbije. Veliki parkur skupovi organizovani su u Beogradu i Novom Sadu, a manji u Kraljevu, Nišu, Zrenjaninu… Imali su zajedničke radionice sa trejserima iz zemalja regiona (Hrvatske, Slovenije, Makedonije i BiH), a upravo danas održavaju i jednu sa švajcarskim. Putovali su u Nemačku, Veliku Britaniju… i, naravno, u postojbinu parkura – Francusku.
Naime, ovu neobičnu i izazovnu veštinu je, početkom 20. veka, smislio francuski pomorski oficir Žorž Eber nakon što je, koristeći neka iskustva afričkih ratnika, uspešno pomogao evakuaciju oko 700 civila pogođenih 1902. godine erupcijom vulkana na ostrvu Martinik. Nove metode za postizanje psihofizičke spremnosti za brzo, uspešno i sigurno kretanje u prostoru (na šta upućuje i sam naziv, koji na francuskom znači prolazak, prelazak, putovanje), primenio je na koledžu u Remsu, rukovodeći se principima „prirodnih vežbi”.
Osim spretnosti, okretnosti, snalažljivosti, brzine i snage, parkur razvija i odbrambene mehanizme i otpornost organizma, ali i hrabrost, odlučnost, istrajnost i brigu o drugima, naveo je Eber, sažimajući svoju filozofiju u četiri reči: „budi snažan i koristan”.
Njegov „prirodni metod” je kasnije uvršten u zvaničnu obuku policijskih, vojnih i vatrogasnih jedinica i „specijalaca” širom sveta, a parkur kao umetnost slobodnog kretanja u prostoru posebno je razradio, usavršio i proslavio drugi Francuz, Rejmon Bel (1939–1999), čiji je sin David (rođen 1973) danas jedan od najčuvenijih trejsera sveta.
Mladići i devojke, sledbenici parkura, prihvatili su Davidovu filozofiju da je svako odgovoran za odluke koje donosi i akcije koje preduzima, i zato mora biti siguran u ono što radi, čvrsto stajati na sopstvenim nogama (ili rukama), ne podležući pritiscima sredine. Svaki postupak, svaki skok može biti sudbonosan – i svaki zavisi samo od nas.
– Po meni, najvažnije je naći svoj put. Uživati, ne odustati. U parkur sam „ušetao” kroz igru, sa prijateljima, posle sam pratio radionicu sa čuvenim trejserom Filom Dojlom, video kako to drugi rade, i postao deo parkur zajednice – navodi Ognjen Đunisijević, trejser, inače učenik trećeg razreda beogradske gimnazije „Sveti Sava”.
Iako mu se, kaže, dopada da vežba u društvu, jer uvek jedni od drugih nešto nauče, ističe da je ovo ipak individualna disciplina u kojoj svako sam ispituje granice svojih mogućnosti i na nov način otkriva svet oko sebe. A to je, smatra Ognjen, ono najlepše u parkuru.
Aleksandra Mijalković
Objavljeno: 07.11.2011.
Izvor: Politika magazin
Gospodari prostora
Trejseri, umetnici brzog savladavanja prepreka u okruženju uzdaju se samo u snagu sopstvenog tela i duha dok jure, skaču, balansiraju na vrhu kule…
Na njihovom putu ne postoje nepremostive prepreke: nijedan zid nije suviše visok, nijedna litica suviše strma, nijedan jarak suviše dubok da bi ih zaustavili. Kroz naizgled neprohodne prolaze, uz fasade, niz oluke, preko uzanih šipki… Skok, preskok, doskok, kolut u vazduhu – i onda onaj trenutak u kojem je telo postiglo savršenu ravnotežu i lebdi prkoseći zakonima prirode.
Vratolomije trejsera – tako se zovu poklonici parkura, umetnosti brzog kretanja u slobodnom prostoru – opčinile su bioskopsku publiku u akcionim hitovima „Nemoguća misija”, „Matriks”, „Taksi 2”, „Princ od Persije”, „Kasino Rojal”… a posebno u filmovima Džekija Čena, koji tradicionalne istočnjačke borilačke veštine veoma efektno kombinuje sa „urbanom akrobatikom“ slobodnog trčanja (friraning) i – parkurom.
Glumcima, naravno, tu i tamo pomažu i specijalni efekti, ali pravi trejseri se mogu pouzdati samo u sopstvene sposobnosti i umeće. U to smo se uverili posmatrajući trening članova Parkur kluba Srbije u jednom beogradskom dvorištu u blizini Hrama Svetog Save.
– Trejserima nisu potrebni nikakav poseban prostor, sala ni rekviziti prilikom vežbanja, naša „vežbaonica” je svako okruženje u kojem se nalazimo, a to mogu biti grad, šuma, pustinja… Osnovni cilj je što uspešnije i brže preći određeno rastojanje, uz pomoć trčanja, (pre)skakanja, penjanja, plivanja, u stvari svih sportskih disciplina koje su nam na raspolaganju, i koje savladavamo obukom. Pored određene fizičke spremnosti parkur podrazumeva i dobro snalaženje u prostoru, ali i mentalni sklop koji jasno razdvaja ovu veštinu „korisnog kretanja” od ekstremnih sportova i kaskaderstva – kaže za „Politikin Magazin” Bogdan Cvetković, predsednik Parkur kluba Srbije, inače student četvrte godine Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu.
Mladi Kraljevčanin objašnjava da se parkur u javnosti najčešće posmatra samo kroz najefektnije nastupe vrhunskih trejsera, kao što su David Bel ili francuska grupa „Jamakasi”, koji preleću preko krovova i balansiraju na vrhovima kula, ali u osnovi ova veština ne podrazumeva veliki rizik, već samo mnogo napornog vežbanja i upornosti. Glavna ideja je, upravo, da se prepoznaju i izbegnu opasnosti, da se prepreke savladaju bezbedno i bez povreda. Nezvanični moto trejsera je „biti i trajati”.
– Važno je uspostaviti sklad tela i psihe, preispitati sopstvene mogućnosti, nadrasti strahove i otkriti ono najbolje u sebi i oko sebe. Zato u parkuru i nema ograničenja u godinama. Među članovima našeg kluba, koji je osnovan 2003. godine i okuplja od 50 do 100 članova, najviše iz Beograda i većih gradova Srbije, najmlađi je dečak od 11 godina, koji je na trening došao sa ocem i veoma ozbiljno pristupio vežbama, a najstariji je u petoj deceniji života – navodi Bogdan.
Mada parkur nije pravi sport, nema pravila, ni trenera, ni timova, pa ni takmičenja – klubovi postoje više radi razmene iskustava, za podršku početnicima i zajedničke treninge – trejseri organizuju redovna okupljanja u svetu, na kojima rado učestvuju i oni iz Srbije. Veliki parkur skupovi organizovani su u Beogradu i Novom Sadu, a manji u Kraljevu, Nišu, Zrenjaninu… Imali su zajedničke radionice sa trejserima iz zemalja regiona (Hrvatske, Slovenije, Makedonije i BiH), a upravo danas održavaju i jednu sa švajcarskim. Putovali su u Nemačku, Veliku Britaniju… i, naravno, u postojbinu parkura – Francusku.
Naime, ovu neobičnu i izazovnu veštinu je, početkom 20. veka, smislio francuski pomorski oficir Žorž Eber nakon što je, koristeći neka iskustva afričkih ratnika, uspešno pomogao evakuaciju oko 700 civila pogođenih 1902. godine erupcijom vulkana na ostrvu Martinik. Nove metode za postizanje psihofizičke spremnosti za brzo, uspešno i sigurno kretanje u prostoru (na šta upućuje i sam naziv, koji na francuskom znači prolazak, prelazak, putovanje), primenio je na koledžu u Remsu, rukovodeći se principima „prirodnih vežbi”.
Osim spretnosti, okretnosti, snalažljivosti, brzine i snage, parkur razvija i odbrambene mehanizme i otpornost organizma, ali i hrabrost, odlučnost, istrajnost i brigu o drugima, naveo je Eber, sažimajući svoju filozofiju u četiri reči: „budi snažan i koristan”.
Njegov „prirodni metod” je kasnije uvršten u zvaničnu obuku policijskih, vojnih i vatrogasnih jedinica i „specijalaca” širom sveta, a parkur kao umetnost slobodnog kretanja u prostoru posebno je razradio, usavršio i proslavio drugi Francuz, Rejmon Bel (1939–1999), čiji je sin David (rođen 1973) danas jedan od najčuvenijih trejsera sveta.
Mladići i devojke, sledbenici parkura, prihvatili su Davidovu filozofiju da je svako odgovoran za odluke koje donosi i akcije koje preduzima, i zato mora biti siguran u ono što radi, čvrsto stajati na sopstvenim nogama (ili rukama), ne podležući pritiscima sredine. Svaki postupak, svaki skok može biti sudbonosan – i svaki zavisi samo od nas.
– Po meni, najvažnije je naći svoj put. Uživati, ne odustati. U parkur sam „ušetao” kroz igru, sa prijateljima, posle sam pratio radionicu sa čuvenim trejserom Filom Dojlom, video kako to drugi rade, i postao deo parkur zajednice – navodi Ognjen Đunisijević, trejser, inače učenik trećeg razreda beogradske gimnazije „Sveti Sava”.
Iako mu se, kaže, dopada da vežba u društvu, jer uvek jedni od drugih nešto nauče, ističe da je ovo ipak individualna disciplina u kojoj svako sam ispituje granice svojih mogućnosti i na nov način otkriva svet oko sebe. A to je, smatra Ognjen, ono najlepše u parkuru.
Aleksandra Mijalković
Objavljeno: 07.11.2011.
Izvor: Politika magazin
