Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
Otkrivamo
Pančevci prvi na Balkanu pravili pivo
Nastalo još u praistoriji, pivo je materijalni dokaz tvrdnje američkog pesnika Džona Čardija da “fermentacija i civilizacija ne mogu da se razdvoje”. Prvo pivo proizvodili su drevni Egipćani i narodi u Mesopotamiji, a danas gotovo da nema dela sveta gde ovaj napitak nije najpopularnije piće.
Prva pivara u Srbiji otvorena je u Pančevu 1722. godine i predstavlja najstariju pivnicu na Balkanu
Prva pivara u Srbiji nastala je 1722. godine u Pančevu i predstavlja najstariju pivnicu na Balkanu. Njen vlasnik bio je Abraham Kepiš, Jevrejin iz Požuna. U austro-turskom ratu 1737. godine pivara je teško oštećena, ali je nastavila s radom i imala kapacitet od 3.300 kofa piva. Sredinom 19. veka pivaru je kupila porodica Vajfert. Ova porodica ostaje većinski vlasnik pivare sve do kraja Drugog svetskog rata, povećavajući kapacitet na 40.000 hektolitara piva godišnje, i to za ono vreme najsavremenijom tehnologijom proizvodnje. Zgrada stare pivare, koja je od 1948. godine proglašena za spomenik kulture, a 1991. za kulturno dobro velikog značaja, stradala je u požaru pre pet godina.
Ručna pivara
U Beogradu je pivo 1839. godine počeo da proizvodi Čeh Vajnhapal, mlinarski stručnjak iz Sremske Mitrovice, koji je prethodno dobio dozvolu od kneza Miloša da otvori malu radionicu za varenje piva. Kapacitet bio je skroman, sve se radilo ručno, pa je ona zbog toga nazivana i ručnom pivarom.
Dve godine kasnije, u beogradskom predgrađu Sava-mahala otvorena je nova, modernija i tehnički znatno bolje opremljena pivara, čiji je vlasnik bila kneginja Ljubica, a upravitelj poznati zemunski pivar Konstantin Hadija. Iako je ova, popularno nazvana Kneževa pivara, konkurencijom teško pogodila Vajnhapalovu, knez Miloš je pokušao da za svoju pivaru obezbedi monopol na sledećih 15 godina, ali mu to nije dozvolio Državni savet, objašnjenjem da bi se time nanela šteta Vajnhapelovoj pivari. Šteta je, međutim, već naneta, posao je stagnirao, tako da je Čeh već krajem četrdesetih godina 19. veka morao da zatvori pivaru.
Opremu od Vajnhapala preuzeo je Filip Đorđević, koji je 1850. godine podigao malu pivaru u donjem delu Cetinjske ulice gde je nastavio s proizvodnjom piva. Tehnička proizvodnja Đorđevićeve pivare zasnovana je takođe na ručnom radu, a zbog nevelikog kapaciteta nazivana je Mala pivara, dok je Kneževa prekrštena u Veliku.
Inicijativom grupe imućnih beogradskih trgovaca, 1871. godine osnovano je u Beogradu Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, s kapitalom od 50.000 dukata carskih. Najveći akcionari ovog društva bili su Ilija Milosavljević Kolarac, Jakov Bajloni, Jovan Panđela, Velimir Protić, a Filip Đorđević je uneo svoju Malu pivaru kao svoj akcionarski udeo. Jedan deo kapitala Društva iskorišćen je za obnovu uređaja i nabavku bolje opreme, ali je proizvodnja i dalje obavljana ručno, pa stoga nije bilo većih rezultata.
Obnovljena Đorđevićeva pivara počela je sa radom 15. januara 1872. U prvoj godini rada skuvano je svega 177 kazana piva. Čista dobit pivare za 1874. godinu bila je mala, 35.063 groša čaršijskih, pa su akcionari odlučili da pivaru daju u zakup Jovanu Vrabecu na period od tri godine. Ni ovaj poslovni potez akcionara nije doneo boljitak, Društvo se našlo pred stečajem, pa je pivara 5. oktobra 1880. godine prodata firmi “Ignjat Bajloni i sinovi”.
Modernizacija
Uvođenjem prve parne mašine, Bajloni je modernizovao do tada skupu i nekonkurentnu ručnu proizvodnju piva. Stari kazani zamenjeni su novim uređajima u kojima se pivo kuvalo na pari, a umesto drvenih kaca ugrađene su betonske cisterne za odležavanje, pa se tako pivo hladilo sistemom cevi, a ne ledom. Stare niske podrume zamenili su prostraniji, slad se proizvodio u velikim provetrenim prostorijama, a umesto ručnog prevrtanja ječma uvedena je mehanička obrada.
Bajlonijeva pivara proizvodila je crno pivo jačine 16, a svetlo 14 stepeni, po čemu je bilo slično poznatom plzenskom pivu. Na velikoj Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine pivara je dobila drugu nagradu za kvalitet. Zanimljiv je podatak da je veliki srpski književnik Bora Stanković od 1906. do 1913. godine radio kao kontrolor državne trošarine u Bajlonijevoj pivari.
Zlatna medalja
Ipak, računa se da je prava industrijska proizvodnja piva počela 1872. godine, kada je pančevački industrijalac Đorđe Vajfert, za koga se kaže da je poreklom Nemac a dušom Srbin, izgradio savremenu i modernu pivaru na brdu van grada zvanom Smutekovac, kasnije Mostar. Pre nego što se upustio u gradnju nove pivare, zakupio je Kneževu pivaru koja je zbog nerentabilnosti zatvorena 1871. godine.
I sve dotadašnje pivare u Beogradu i u Srbiji (Jagodinska 1852, Čačanska 1852, Aleksinačka 1865, Valjevska 1870) bile su manuelne i sa manjim kapacitetima, tako da je nova Vajfertova pivara, veoma moderna za svoje vreme, imala veliki značaj za razvoj industrijskog pivarstva u Srbiji. Za to ne treba veći dokaz od zlatne medalje za kvalitet piva na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. i 1900. godine, onda kada je Bajlonijeva pivara osvojila drugo mesto.
Budući da je bila takoreći na samoj obali reke Save, Vajfertova pivara bila je laka meta austrijskih topova za vreme Prvog svetskog rata, ali je njen vlasnik kasnije lepo iskoristio ratnu odštetu da obnovi i čak proširi pogone u kojima je dvadesetih godina moglo da se proizvede godišnje i do 120.000 hektolitara piva.
Godine 1921. Đorđe Vajfert transformiše svoju pivaru u akcionarsko društvo pod nazivom Prva srpska parna pivara „Đorđe Vajfert AD“ sa kapitalom od 20.000.000 dinara. Umesto gotovog novca, uneo je u Društvo svoju pivaru i fabriku slada u Beogradu, zajedno sa zemljištem, zgradama, mašinama i stovarištima širom Srbije. Pored Vajferta, glavni akcionari bili su dr Ferdinand Gramberg, Ferdinand Mejer, dr Voja Veljković, Ljuba Liješanin i mnogi drugi.
– Đorđe Vajfert ostaće zapisan u hronici Beogr*adske industrije piva kao pionir prave, za ono vreme najmodernije, industrijske proizvodnje piva. Svoje poslovanje započeo je skromno, pomažući ocu, a umro je 12. januara 1937. godine kao jedan od najbogatijih, ako ne i najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najvećih industrijalaca u tadašnjoj Jugoslaviji. Posle Drugog svetskog rata Vajfertova pivara nacionalizovana je pod nazivom “7. juli” – priča Radmila Lazarević, direktor marketinga BIP-a.
Portret Đorđa Vajferta, ulje na platnu slikara Uroša Predića, nalazi se u zgradi Narodne banke Srbije
Đorđe Vajfert u svojoj kancelariji u pivari u Beogradu
Etiketa za flašu Vajfertovog pančevačkog božićnog piva
Razglednica sa naslikanom prvom srpskom parnom pivarom Đorđa Vajferta
Knjeginja Ljubica bila je vlasnica Kneževe pivare, a upravitelj poznati zemunski pivar Konstantin Hadija (slika „Knjeginja Ljubica i mladi Milan Obrenović“, rad Stevana Todorovića)
izvor:blic.rs
Pančevci prvi na Balkanu pravili pivo
Nastalo još u praistoriji, pivo je materijalni dokaz tvrdnje američkog pesnika Džona Čardija da “fermentacija i civilizacija ne mogu da se razdvoje”. Prvo pivo proizvodili su drevni Egipćani i narodi u Mesopotamiji, a danas gotovo da nema dela sveta gde ovaj napitak nije najpopularnije piće.
Prva pivara u Srbiji nastala je 1722. godine u Pančevu i predstavlja najstariju pivnicu na Balkanu. Njen vlasnik bio je Abraham Kepiš, Jevrejin iz Požuna. U austro-turskom ratu 1737. godine pivara je teško oštećena, ali je nastavila s radom i imala kapacitet od 3.300 kofa piva. Sredinom 19. veka pivaru je kupila porodica Vajfert. Ova porodica ostaje većinski vlasnik pivare sve do kraja Drugog svetskog rata, povećavajući kapacitet na 40.000 hektolitara piva godišnje, i to za ono vreme najsavremenijom tehnologijom proizvodnje. Zgrada stare pivare, koja je od 1948. godine proglašena za spomenik kulture, a 1991. za kulturno dobro velikog značaja, stradala je u požaru pre pet godina.
Ručna pivara
U Beogradu je pivo 1839. godine počeo da proizvodi Čeh Vajnhapal, mlinarski stručnjak iz Sremske Mitrovice, koji je prethodno dobio dozvolu od kneza Miloša da otvori malu radionicu za varenje piva. Kapacitet bio je skroman, sve se radilo ručno, pa je ona zbog toga nazivana i ručnom pivarom.
Dve godine kasnije, u beogradskom predgrađu Sava-mahala otvorena je nova, modernija i tehnički znatno bolje opremljena pivara, čiji je vlasnik bila kneginja Ljubica, a upravitelj poznati zemunski pivar Konstantin Hadija. Iako je ova, popularno nazvana Kneževa pivara, konkurencijom teško pogodila Vajnhapalovu, knez Miloš je pokušao da za svoju pivaru obezbedi monopol na sledećih 15 godina, ali mu to nije dozvolio Državni savet, objašnjenjem da bi se time nanela šteta Vajnhapelovoj pivari. Šteta je, međutim, već naneta, posao je stagnirao, tako da je Čeh već krajem četrdesetih godina 19. veka morao da zatvori pivaru.
Opremu od Vajnhapala preuzeo je Filip Đorđević, koji je 1850. godine podigao malu pivaru u donjem delu Cetinjske ulice gde je nastavio s proizvodnjom piva. Tehnička proizvodnja Đorđevićeve pivare zasnovana je takođe na ručnom radu, a zbog nevelikog kapaciteta nazivana je Mala pivara, dok je Kneževa prekrštena u Veliku.
Inicijativom grupe imućnih beogradskih trgovaca, 1871. godine osnovano je u Beogradu Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, s kapitalom od 50.000 dukata carskih. Najveći akcionari ovog društva bili su Ilija Milosavljević Kolarac, Jakov Bajloni, Jovan Panđela, Velimir Protić, a Filip Đorđević je uneo svoju Malu pivaru kao svoj akcionarski udeo. Jedan deo kapitala Društva iskorišćen je za obnovu uređaja i nabavku bolje opreme, ali je proizvodnja i dalje obavljana ručno, pa stoga nije bilo većih rezultata.
Obnovljena Đorđevićeva pivara počela je sa radom 15. januara 1872. U prvoj godini rada skuvano je svega 177 kazana piva. Čista dobit pivare za 1874. godinu bila je mala, 35.063 groša čaršijskih, pa su akcionari odlučili da pivaru daju u zakup Jovanu Vrabecu na period od tri godine. Ni ovaj poslovni potez akcionara nije doneo boljitak, Društvo se našlo pred stečajem, pa je pivara 5. oktobra 1880. godine prodata firmi “Ignjat Bajloni i sinovi”.
Modernizacija
Uvođenjem prve parne mašine, Bajloni je modernizovao do tada skupu i nekonkurentnu ručnu proizvodnju piva. Stari kazani zamenjeni su novim uređajima u kojima se pivo kuvalo na pari, a umesto drvenih kaca ugrađene su betonske cisterne za odležavanje, pa se tako pivo hladilo sistemom cevi, a ne ledom. Stare niske podrume zamenili su prostraniji, slad se proizvodio u velikim provetrenim prostorijama, a umesto ručnog prevrtanja ječma uvedena je mehanička obrada.
Bajlonijeva pivara proizvodila je crno pivo jačine 16, a svetlo 14 stepeni, po čemu je bilo slično poznatom plzenskom pivu. Na velikoj Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine pivara je dobila drugu nagradu za kvalitet. Zanimljiv je podatak da je veliki srpski književnik Bora Stanković od 1906. do 1913. godine radio kao kontrolor državne trošarine u Bajlonijevoj pivari.
Zlatna medalja
Ipak, računa se da je prava industrijska proizvodnja piva počela 1872. godine, kada je pančevački industrijalac Đorđe Vajfert, za koga se kaže da je poreklom Nemac a dušom Srbin, izgradio savremenu i modernu pivaru na brdu van grada zvanom Smutekovac, kasnije Mostar. Pre nego što se upustio u gradnju nove pivare, zakupio je Kneževu pivaru koja je zbog nerentabilnosti zatvorena 1871. godine.
I sve dotadašnje pivare u Beogradu i u Srbiji (Jagodinska 1852, Čačanska 1852, Aleksinačka 1865, Valjevska 1870) bile su manuelne i sa manjim kapacitetima, tako da je nova Vajfertova pivara, veoma moderna za svoje vreme, imala veliki značaj za razvoj industrijskog pivarstva u Srbiji. Za to ne treba veći dokaz od zlatne medalje za kvalitet piva na Svetskoj izložbi u Parizu 1889. i 1900. godine, onda kada je Bajlonijeva pivara osvojila drugo mesto.
Budući da je bila takoreći na samoj obali reke Save, Vajfertova pivara bila je laka meta austrijskih topova za vreme Prvog svetskog rata, ali je njen vlasnik kasnije lepo iskoristio ratnu odštetu da obnovi i čak proširi pogone u kojima je dvadesetih godina moglo da se proizvede godišnje i do 120.000 hektolitara piva.
Godine 1921. Đorđe Vajfert transformiše svoju pivaru u akcionarsko društvo pod nazivom Prva srpska parna pivara „Đorđe Vajfert AD“ sa kapitalom od 20.000.000 dinara. Umesto gotovog novca, uneo je u Društvo svoju pivaru i fabriku slada u Beogradu, zajedno sa zemljištem, zgradama, mašinama i stovarištima širom Srbije. Pored Vajferta, glavni akcionari bili su dr Ferdinand Gramberg, Ferdinand Mejer, dr Voja Veljković, Ljuba Liješanin i mnogi drugi.
– Đorđe Vajfert ostaće zapisan u hronici Beogr*adske industrije piva kao pionir prave, za ono vreme najmodernije, industrijske proizvodnje piva. Svoje poslovanje započeo je skromno, pomažući ocu, a umro je 12. januara 1937. godine kao jedan od najbogatijih, ako ne i najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najvećih industrijalaca u tadašnjoj Jugoslaviji. Posle Drugog svetskog rata Vajfertova pivara nacionalizovana je pod nazivom “7. juli” – priča Radmila Lazarević, direktor marketinga BIP-a.
Portret Đorđa Vajferta, ulje na platnu slikara Uroša Predića, nalazi se u zgradi Narodne banke Srbije
Đorđe Vajfert u svojoj kancelariji u pivari u Beogradu
Etiketa za flašu Vajfertovog pančevačkog božićnog piva
Razglednica sa naslikanom prvom srpskom parnom pivarom Đorđa Vajferta
Knjeginja Ljubica bila je vlasnica Kneževe pivare, a upravitelj poznati zemunski pivar Konstantin Hadija (slika „Knjeginja Ljubica i mladi Milan Obrenović“, rad Stevana Todorovića)
izvor:blic.rs