Pablo Ruiz Picasso

[Ana_ana]

Pablo Ruiz Picasso
​

​

PABLO PICASSO (1881-1973)
​

Bio je slikar, vajar, dekorater i keramicar. Poreklom Spanac, od rane mladosti je zivio i radio u Parizu. Poceo je kao postimpresionista, zatim osnovao kubizam. Prosao je klasicnu fazu pa se ponovo vratio kubizmu i priblizio apstraktnoj umjetnosti. Neobicno ingeniozan, raznovrstan i plodan umjetnik s bezprimjernom slobodom, krece se od helenske tradicije do umjetnosti varvara svih naroda. U svom tzv. ”crnackom periodu” (1907) radio je u drvetu, a u vrijeme kubizma (1912-1914) konstruisao kubisticke price prirode; od 1929-1934 ponovo se bavio skulpturom a zatim slikarstvom.
U njegovom opusu koji ima veliki uticaj na svjetsku umjetnost XX vijeka, posebno mjesto zauzima kompozicija ”Gospodice iz Avinjona”,”Gernika” …
Pablo Pikaso poceo je svoje umjetnicko stvaranje slikarstvom poznatim kao ”plava epoha”. Slike iz te faze imaju maniristicke deformacije i sivo-plavi hladni tonalitet, kojim je slikar izrazavao bijedu i glad siromasnih beskucnika. Poslije tzv. ”ruzicaste faze”, kojom nastavlja ekspresionizam prethodnog slikarstva samo u nesto vedrijim ruzicastim tonovima, Pikaso upoznaje iberku i crnacku kulturu i pod tim uticajem 1907 slika ”Gospodice iz Avinjona”. Ova slika novim odnosom figura i prostora predstavlja direktan uvod u kubizam. Odsjecne linije presjecaju povrsine tijela i prostora na manje geometrijske jedinice, tzv. Fasete, koje se medusobno potiskuju. Time se ostvaruje gust i tesan odnos izmedu figura i prostora i postize utisak volumena. Na ovoj slici Pikaso je napusti jednu tacku posmatranja u korist vise istovremenih, sto narocito dolazi do izrazaja u desnom aktu.
Pikasov kolaz ”Violina” iz 1913. istice plavu, zutu i crvenu boju. Upotrebom pijeska i boje, Pikaso je postigao razlicite-zrnastu i glatku-fakture i neravne povrsine koje djelu daju reljefni kvalitet. Kompozicija pokazuje neobicnu napetost, postignutu ne samo stepenastim preklapanjem i razmjestajem vertikalnih planova i instrumenata, vec i razlicitom velicinom otvora za zvuk, koji se nalazi na planovima iste plave boje. Prostor je jasno odvojen od predmeta ravnim i velikim povrsinama, od kojih neke podsjecaju na dezen i fakturu drveta tapeta.

​

​

​

 

[Ana_ana]

​

 

[majale]

ja bih dodala jos nekoliko iz moje kolekcije

Druga slika je Zena Sa Cvetom, onda Tri Muzicara, zatim Nevesta i Bik.

 

[PYC]

Pronađeno 271 Pikasovo delo



29. novembar 2010. | 16:51 | Izvor: Tanjug

Pariz -- U Francuskoj je nedavno kod jednog penzionera otkriveno 271 delo Pabla Pikasa, koja su nastala od 1900. do 1932. za čije postojanje dosad niko nije znao.

Naslednici umetnika podneli su tužbu da bi se razjasnilo kako su ta dela dospela u posed 71-godišnjeg električara u penziji, Pjera Legereka.

Ovo, dosad nepoznato Pikasovo blago, koje čine slike, blokovi i crteži, stručnjaci procenjuju na više od 60 miliona evra. Otkriveno je kada je Legerek zatražio od Pikasovog sina Kloda da mu nabavi potvrde o autentičnosti.

Prema pisanju lista, među otkrivenim delima nalazi se devet kubističkih kolaža, vrednih oko 40 miliona evra, akvarel iz Pikasovog plavog perioda, gvaševi, litografije i portret njegove prve supruge, Olge.

Legerek je tokom tri poslednje godine slikarevog života radio kao njegov električar.

Bio je zadužen, između ostalog, za instaliranje alarmnih sistema u mnogobrojnim kućama koje je Pikaso posedovao širom Francuske, uključujući i vilu u Kanu.

U septembru, Legerek je stupio u kontakt sa Klodom Pikasom u pokušaju da autentifikuje slike.

Sumnjajući u način na koji je došao u posed slika, naslednici su odlučili da podnesu tužbu zbog moguće krađe. Ubrzo potom agencija za borbu protiv trgovine kulturnih dobara zaplenila je sva dela koja su bila kod Legereka.

Liberasion je dodao da je policija privela penzionisanog električara koji tvrdi da mu je dela poklonio sam slikar dok je bio u službi kod njega.

Klod Pikaso, međutim, ističe da njegov otac ne bi nikada nekom poklonio toliku količinu umetničkih dela.

"To ne liči na njega", kratko je prokomentarisao pariskom listu.

 

[sendi]

Pikasova slika prvi put u Palestini

Pikasova slika prvi put u Palestini

Tanjug

Muzej u Ramali biće prvi muzej na Zapadnoj obali u kojem će biti izloženo jedno delo španskog majstora

RAMALA- Muzej u Ramali biće prvi muzej na Zapadnoj obali u kojem će biti izloženo jedno delo španskog majstora Pabla Pikasa.
Slika "Bista žene" (Buste de femme) iz 1943. je pozajmica holandskog muzeja Van Abe iz Ajndhovena i centralni je eksponat izložbe pod naslovom "Pikaso u Palestini", koja će za publiku biti otvorena u petak, prenosi agencija AFP.
Haled Horani, direktor Međunarodne umetničke akademije u Ramali, kazao je da je isporuka slike u Zapadnu obalu, koju Izraelci drže pod okupacijom, predstavljala "logistički izazov".

"Holandska delegacija je u nekoliko navrata posetila palestinske teritorije kako bi se uverila da je situacija bezbedna i da muzej u kojem će slika biti izložena ima adekvatnu temperaturu i vlažnost", kazao je on.
"Ovo je istorijski trenutak za nas iako ćemo je imati svega mesec dana. To je dokaz da smo kao i druge zemlje dostojni da izlažemo slike slavnih umetnika poput Pikasa", istakao je Horani.
Čarls Eshe, direktor muzeja Van Abe, izjavio je tim povodom da će put u Ramalu promeniti Pikasovu sliku.
"Ona će dobiti dodatno značenje, a cela ta priča će postati deo njene istorije", kazao je on.
Pikasovo remek-delo, koje potiče iz njegovog kubističkog perioda i čija se vrednost procenjuje na sedam miliona dolara, najvrednije je umetničko delo koje je ikada prikazano na Zapadnoj obali.

 

[sendi]

Tri slike Pikasovih ljubavnica za 48 miliona evra

Tri slike Pikasovih ljubavnica za 48 miliona evra

LONDON, 22. juna 2011. (Beta-AFP) - Tri slike Pabla Pikasa na kojima su prikazane slikareve ljubavnice, prodate su u utorak za blizu 48 miliona evra, na Kristijevoj aukciji u Londonu.

Portret iz 1939. na kojem je prikazana Dora Mar, Pikasova ljubavnica koja je "nasledila" Mari-Terez Valter, dobio je novog vlasnika za 20,2 miliona evra, znatno nadmašivši procene pre aukcije. Naslikana neposredno po izbijanju Drugog svetskog rata, "Žena koja sedi u plavoj haljini" nije izlagana od 1967, kada su je videli ljubitelji umetnosti u Švajcarskoj. Njena vrednost pre aukcije bila je procenjena na sumu izmedju 4,5 miliona i devet miliona evra.

Slika "Usnula devojka", portret Mari-Terez Valter iz 1935. prodata je za 15,5 miliona evra. U to vreme 45-godišnjak, Pikaso je mladu devojku upoznao 1927, kada je ona imala 17 godina. Tu sliku je u aprilu Univerzitetu Sidneja poklonio anonimni Amerikanac, pod uslovom da se prihod od njene prodaje nameni naučnim istraživanjima. Treća slika na londonskoj aukciji "Fransoazina bista", portret Fransoaz Žilo, prodata je za 11,9 miliona evra. Na slici iz 1946. prikazana je Pikasova ljubavnica iz 1940-ih godina sa kojom je imao dvoje dece.

 

[sendi]

Ko je bila Dora Mar

КО ЈЕ БИЛА ДОРА МАР?


Жена која плаче
​

Заљубљеница у уметност, надахнуће Пабла Пикаса, одличан фотограф, машина за патњу, лепа, јака и нежна, ипак је остала велика непознаница за цео свет

Дора Мар

„Одсад ме више немојте звати. Више се нећу
јављати на телефон, ни виђати пријатеље.
Молим вас да поштујете моју одлуку.”


После ових речи Теодора Марковић, познатија под уметничким именом Дора Мар, повукла се у самоћу свог дома где је провела четрдесет година. После смрти свету је оставила своје радове – фотографије и слике, дела чувеног сликара Пикаса и једно питање: „Ко је била Дора Мар?”
Дора је рођена у Паризу, а детињство је провела у Буенос Ајресу, у Аргентини, где су њени родитељи потражили срећу попут милиона других досељеника. Од оца Јосипа, угледног архитекте хрватског порекла, и мајке Францускиње, која је била модискиња, одмалена је имала подршку да се бави уметношћу. Чим су се на тржишту појавили нови модели фотоапарата „кодак”, лаки за руковање, добила је на поклон једну такву „играчку” и почела да бележи призоре с путовања бродом, пучину, морнаре...
Због школовања, 1920. године вратила се с мајком у Париз, где је уписала гимназију, а потом Школу декоративних уметности и Школу фотографије. Пошто је часове сликања узимала код Андреа Лота за кога се говорило да је „заражен вирусом геометрије”, радила је вежбе на којима су се пауспапиром прекривале репродукције ренесансних слика, а потом преко ликова и предмета исцртавали облици који су се у њима крили. Беспредметна, апстрактна слика која се тако добијала потврђивала је теорију да геометрију треба тражити свуда, што је Дора прихватила у даљем раду.
Мада се сматрало да једној девојци из добре куће не приличи да посећује боемску четврт Монпарнас, све чешће су је виђали како после часова одлази с друштвом у оближње кафане у којима су се окупљали уметници и интелектуалци. Пошто су се на тим местима могли наћи и модели – девојке које су позирале три сата за петнаест франака, користила је њихове услуге и упоредо снимала на улицама Париза. Тада је купила фотоапарат „ролеифлекс” и предложила чувеном Ману Реју, чијим се фотографијама дивила, да постане његов асистент. Међутим, он је ту понуду учтиво одбио, уз образложење да је он сликар а да се фотографијом бави само како би зарадио за живот. Слично мишљење, да је фотографија другоразредна уметност, делила је у то време већина људи, али не и Дора која је у њој видела „млађу сестру сликарства”.


Ловац на слике

Један од многобројних Пикасових портрета Доре Мар

Када је 1930. године склопила партнерство с Пјером Кефером, све је кренуло набоље. У дворишту његове виле отворили су студио и раскошно га опремили. Студио је у средини имао велики базен који је по потреби могао да се напуни водом или песком, како би се дочарало море, плажа, пустиња... Убрзо су им се отворила врата модне фотографије. Већ наредне године Дора је постала асистент фотографа Мерсона (који се прославио сликајући глумицу Марлену Дитрих), па је преузела његов леден и отмен стил. Поред модних фотографија, наставила је да снима актове које је продавала часописима. Одевена у дугу белу кошуљу, кружила је око модела како би ухватила игру светла и сенке. А онда је одлучила да напусти студио и да „лови” фотографије на путовањима.
После бурне расправе успела је да убеди родитеље да сама отпутује у Барселону. Померила је угао гледања, па је фотографисала све супротно од моде – Гаудијеве грађевине, пијаце, шунке обешене о куке... У Лондону је овековечила „градски пакао” изазван кризом: инвалиде, слепце, сиромашну децу која се играју, лордове који продају робу на улицама, забринуте мајке с децом у наручју... Кад је упознала групу уметника надреалиста, прихватила је њихове идеје да у току стварања треба користити подсвест, а већ 1934. године добила је одличну критику у часопису „Л’Арт Вивант”: „Она је ловац на слике кога не умарају дуга путовања. Дечачки је искрена, али и женски знатижељна.” У наредне две године њена слава веома је порасла. Касније се сећала тих дана: „Била сам окруњена као краљица!”
У то време Ман Реј је урадио два Дорина портрета, и чувени сликар Пикасо заљубио се у њен лик пре него што је заиста упознао. За сусрет се побринула судбина. Наиме, Дори је отац отворио атеље у улици Д’Асторг 29, у којој је живео трговац Пикасовим сликама, док су се Пикасов стан и атеље налазили недалеко одатле. Судбоносни сусрет десио се 1935. године: Пикасо је седео с друштвом у кафани кад је наишла „жена слика” – Дора. Издржала је његов поглед, а онда је из торбице извадила нож и на столу исцртала контуре своје руке. Том приликом се посекла и Пикасо је затражио и добио за успомену окрвављену црну рукавицу с ружичастим цветићима. „Жртвовање руке” значило је почетак њихове везе...
Док су шетали плажом и разговарали, Пикасо се све више одушевљавао женом која је „паметна попут мушкарца”, добар саговорник о политици, уметности, будизму, мистици, астрологији... Иако је био ожењен и имао кћерку, Дора је постала његова нова изабраница и пратиља у изласцима. Одговарала му је жена која му се диви, бележи његове песме и мисли о уметности, сакупља попут блага све што успут направи: осликане кафанске столњаке, фигурице од хартије, украшене кутије шибица... Није знао да је Дора одлучила да га озбиљно заинтересује за политику, што се ускоро и догодило.

Краљица са смешном круном

Кад су 28. априла 1937. године немачки фашистички авиони бомбардовали баскијски градић Гернику и убили 1650 људи, Дора је убедила Пикаса да, као највећи сликар свог времена и Шпанац, проговори о тој трагедији. Пошто је видео фотографије догађаја и жртава објављене у листу „Пари соар”, он је пристао и тако је настала слика „Герника” која је проглашена за ремек-дело. Ужас рата дочарао је симболима: силе зла и мрака – биком, слободу – женом која носи светиљку, отпор – мртвим борцем који стеже мач у руци... Сликарство је за Пикаса постало оружје, одбрана против непријатеља. Кад су га за време рата посетили немачки официри, он им је показао слику „Герника”, а на питање „Ви сте то направили?”, одговорио је: „Не, него ви!”
Дора је имала част да фотографише сваки степен настанка слике, али то је скупо коштало. Наиме, Пикасо се тих дана поверио пријатељу да је љубоморан на савршенство фотографије јер не подноси да је неко бољи од њега, а потом је захтевао од Доре да прекине своју каријеру и фотографише само његове радове. Нажалост, Дора га је послушала и после неких заједничких огледа у фото-лабораторији, где су правили фото-гравуре, у потпуности се окренула сликарству. Кад је у првим, несигурним радовима открио да га копира, почео је да јој се подсмева, све док је не би довео до суза. Тада је насликао као „Жену која плаче”, а пријатељима се хвалио: „Гледајте како плаче због мене!” Из дана у дан према њој се све више понашао као према робињи, док је на сликама приказивао као краљицу са смешним крунама или као верног пса са брњицом. Дора је гледала свој лик који је од заљубљеног, срећног и веселог, какав је био на почетку везе, постао замишљен, тужан, очајан... „Искористио ме је и од мене није ништа остало. Ништа осим стотине портрета”, говорила је.
Године 1938. Дора је почела да носи необичне шешире украшене птицама, цвећем, кутијама сардина и Пикасо се запитао где је граница између маште и лудила. У тим шеширима видео је лудост која је вребала, што га је веома плашило, баш као и привиђење Дориног лица као тужне маске, које му се упорно наметало. Ни Дора од тога није могла да побегне, па је чак саму себе насликала као „Жену која плаче”. Ипак, током времена изашла је као сликарка из Пикасове сенке и стекла сопствени израз, што је показала у серији тамних, реалистичких портрета, а потом и у сликама предела обале Сене и мртве природе. Најплодоносније године стваралаштва подудариле су се с годинама окупације кад је у Паризу живела сасвим повучено. Али, „неправедни принц који мрзи љубав”, како је називала Пикаса у свом дневнику, критиковао је и њене нове радове...

Пабло Пикасо

Након ослобођења 1945. године, мирна, озбиљна и достојанствена Дора доживела је нервни слом. Томе је претходио низ криза због депресије, маније гоњења и коначно раскида с Пикасом. Напад је доживела у биоскопу: умислила је да је краљица Тибета, шетала је боса и тражила војводе и грофове. Полиција је одвела у Болницу свете Ане, али се претпоставља да је пријављена под лажним именом. Јер, по архивским документима, тог дана примљена је једино пацијенткиња под именом Лисјен Текта, што у преводу значи „скривена светлост”. Пошто је лекар био Пикасов пријатељ, верује се да му је учинио услугу и да је поступио попут неких лекара који су у психијатријским болницама за време окупације крили под лажним именима Јевреје и припаднике отпора. Говорило се да су Дору лечили електрошоковима који су се тих година увелико примењивали посебно у Немачкој и Италији иако се нису знале дугорочне последице.

Заточеница

Кад је изашла из болнице, сви су очекивали да ће на њеном лицу да виде трагове болести, али осим бледила ништа се није примећивало. Изненадило их је што се након астрологије, окултизма и будизма, окренула хришћанској вери. У једном друштву њен психијатар објаснио је тај преокрет, који је био део терапије: „Није било другог пута. Требало је изабрати између лудачке кошуље и исповедаонице.” У то време Пикасо је већ излазио с другом женом, а Дори је за растанак поклонио кућу у градићу Менербес коју је добио у замену за једну слику. Али, после свега Дору ништа није могло да орасположи, нарочито откад су пријатељи почели да је напуштају. Уз њу је остао једино песник Пол Елијар који јој је посветио књигу речима „У част Дори, лепој, јакој и нежној”. Међутим, кад је запросио, она га је одбила: „Након Пикаса само Бог!”
У току 1946. године Дора је одржала другу самосталну изложбу слика, а потом се приклонила површном монденском друштву с којим је одлазила на салонске забаве. Ту су је примали као звезду уметничког света, али првенствено као бившу Пикасову љубавницу. Описивали су је различито: неки као охолу краљицу злог погледа, неки као строгу, уздржану особу оштре интелигенције. После раскида Пикасо је наставио да мисли на Дору, жену која је „машина за патњу”, како је говорио. Пошто се љутио што је без његовог утицаја стекла свој лични став, није истрпео да јој се не руга, па јој је поштом слао најружније предмете. Кад је 1973. године умро, у његовој заоставштини нађен је пакетић с натписом „За Дору” у коме се налазио прстен који је са унутрашње стране имао мали ексер. Поруке је била јасна: ако је желела да буде његова жена, морала је да пати!
Након успешних изложби слика које је имала 1957–1958. године у Паризу и Лондону, и путовања у Венецију, изгледало је да се Дора опоравља. Истину о „лудости страха и туге” знале су само странице дневника који је водила, па је њена нагла одлука да се издвоји од света све изненадила. Суграђани су од тада могли да је виде једино кад рано ујутру одлази на мису, обучена у сиво, са извиђачком капом на глави. Пошто је Пикасове драгоцене радове и своја дела чувала као успомене, јер осећања немају цену, из године у годину живела је све лошије. Њен стан био је све запуштенији и мрачнији, намештај похабанији, брава на улазним вратима било је све више – Дора Мар постала је заточеница сопствене самоће!

Дора Мар у глини под прстима Пабла Пикаса

У тој самоћи помало је радила. Године 1980. вратила се фотографији, али више није сликала на улици, већ је ретуширала старе негативе и на њих додавала зрна пшенице, гранчице першуна... Никога није примала у стан све док се 1994. године није саплела и пала и од тада су се код ње смењивале разне неговатељице чије је услуге добијала бесплатно, од социјалног. Кад је 1997. године изашла сама на улицу, дошла је до трга и ту је умрла. На сахрану је дошло мање људи него што их је било у њеном стану где су целе ноћи пописивали драгоцености. Да су нашли благо за којим су трагали, показале су аукције које су уследиле и постале међународни догађај: „Пикасова дела у власништву Доре Мар”, „Атеље Доре Мар”, „Последње успомене Доре Мар”. Слика „Жена која плаче” продата је за тридесет седам милиона франака, али одличну цену постигли су и сви остали предмети, до најмање ситнице, попут скулптурица од жице и хлеба, кутија шибица... О аукцијама и праву на наследство Дорина даља родбина која живи у Хрватској и Србији није била обавештена.
С врхунским фотографијама, насталим од 1932. до 1936. године, Дора Мар је у историји уметности и фотографије заузела знаменито место. Али, и поред свих сазнања о њеном животу, чини се да питање „Ко је била Дора Мар?” остаје и даље отворено.

Politikin zabavnik

 

[crvendac_011]

Večeras otvaranje izložbe kolekcije Pikasovih predmeta

BEOGRAD 02. 02. 2012
Tanjug

Hit postavka - Keramika slavnog Katalonca do 15. aprila u sali „Beko"

Večeras otvaranje izložbe kolekcije Pikasovih predmeta

Izložba retko viđene kolekcije španskog slikara Pabla Pikasa iz opusa keramike pod nazivom „Na Azurnoj obali" svečano će biti otvorena večeras u sali „Beko" kod Kalemegdana. Postavka će moći da se pogleda do 15. aprila



Kako je ranije u intervjuu Tanjugu rekla kustos izložbe Jelena Kanački, na izložbi će biti predstavljeno mnoštvo predmeta kao što su vaze, šolje, tanjiri, ploče po kojima je ovaj umetnik rezbario i bojio prilikom boravka na Azurnoj obali u gradiću Valori, na jugu Francuske nedaleko od Kana.

Neobične forme

- Izložbena kolekcija najvrednijih dela keramike, srebra i zlata, koje je Pikaso stvarao u gradiću Valori na jugu Francuske nedaleko od Kana, i to u poslednjih tridesetak godina života, nastala je prikupljanjem radova iz privatnog i muzejskog vlasništva, a biće prisutna u regionu do kraja 2012. godine. U Beograd dolazi sa Bleda, a iz Beograda ide u Dubrovnik - rekla je Jelena Kanacki Tanasković.

Vaze, šolje, tanjiri i pločice koloritne su, neobičnih formi, u skladu sa Pikasovim samosvojnim načinom baratanja glinom, dok su motivi šaroliki - ljudska lica, razne životinje, mitološka bića, borbe bikova i prikazi svakodnevnog mediteranskog života.
Predmeti od keramike, srebra i zlata praćeni su plakatima koje je Pikaso radio za godišnje izložbe keramike u Valoriju.



Adekvatan izložbeni prostor dugo je tražen, a prema rečima organizatora, razlozi za odabir zgrade „Beko" su brojni. Počev od veličine objekta, čijim je uređenjem moglo da se manipuliše, preko mogućnosti da izložba dovoljno dugo boravi u njemu (skoro dva i po meseca) pa do odličnog obezbeđenja, što je za ovakvu vrstu izložbe veoma bitno.

Regionalna turneja

Izložba će publici u regionu biti predstavljena do kraja 2012. godine, a nakon Bleda i Beograda seli se u Dubrovnik. U Beogradu će za sve posetioce biti otvorena od 3. februara i trajaće do 15. aprila. Cena ulaznice je 450 dinara. Dva puta nedeljno biće organizovano stručno vođenje kroz izložbu, a planiran je i prateći program u vidu radionica, predavanja i projekcije filmova u vezi sa likom i delom ovog svestranog umetnika.

 

[crvendac_011]

Bila sam danas na izložbi, pa sam vam donela malo sličica...
Moja topla preporuka Beograđanima i onima koji su u prolazu da obavezno pogledaju, jer se ovako nešto retko viđa. yes3

 

[crvendac_011]

Novi film o ljubavi Dore Mar i Pikasa

Novi film o ljubavi Dore Mar i Pikasa

Ljubavna priča vrhunske umetnice i genijalnog slikara doživeće uskoro još jednu filmsku verziju. Slavni par igraju Gvinet Paltrou i Antonio Banderas


Dora Mar

LJUBAVNA priča Dore Mar, vrhunske umetnice, fotografa i neobične žene koja je išla ispred svog vremena, i Pabla Pikasa, genijalnog slikara, doživeće uskoro još jednu filmsku verziju.
Nakon Džulijen Mur i Entonija Hopkinsa, koji su u filmu „Preživeti Pikasa“ iznova oživeli jedan od najuzbudljivijih ljubavnih parova 20. veka, bioskopska publika, kako piše časopis „Verajeti“, u likovima Dore Mar i Pikasa videće do kraja godine Gvinet Paltrou i Antonija Banderasa.

Novi film „33 dijas“ („33 dana“) snima se u Španiji, u režiji Karlosa Saure, i govoriće o Pikasovom životu u trenutku dok je stvarao remek-delo „Gerniku“, stravičan prikaz uništenja baskijskog grada 1937, tokom Španskog građanskog rata. Slika je i nastala zahvaljujući inicijativi Dore Mar, koja je bila vrlo zainteresovana za političke događaje i sudbine ljudi. Kada su nemački fašistički avioni bombardovali gradić Gerniku i ubili skoro 1.700 ljudi, ubedila je Pikasa da progovori o strašnoj tragediji svog naroda. Ona je imala i privilegiju da prati njegov rad, i da od prvog trenutka fotografiše sve faze nastajanje najčuvenije slike“

Dora Mar (1907-1977) rođena je u Parizu, kao Anrijeta Teodora Marković, a odrasla je u Argentini, gde je njen otac Josip Marković, poreklom Hrvat, radio kao arhitekta. Sa Pikasom je bila u vezi skoro deceniju, kad ga je upoznala 1936. u Parizu imala je 29 godina, a on 54, i već je bila poznata u francuskim umetničkim krugovima kao fotograf i slikar. Zanimljivo je da se Pikaso zaljubio u njen lik i pre nego što su se sreli - video je njena dva portreta koje je u to vreme uradio slikar Man Rej, bio je vrlo zaintrigiran i želeo da je upozna. Susret se ipak dogodio neplanirano, dok je sa društvom sedeo u bistrou. Svedoci tog vremena zapisali su da je ova ljubav započela vrlo neobično - Dora Mar je naišla slučajno, izdržala je Pikasov upadljiv pogled, a onda je iz torbice izvadila nož i na stolu iscrtala konture svoje ruke. Tom prilikom se posekla, on je zatražio njenu okrvavljenu rukavicu, i „žrtvovanje ruke“ označilo je početak burne veze.
Ta ljubav, bez obzira na divljenje koje je Pikaso pokazivao prema njenoj inteligenciji, obrazovanju, daru, hrabrosti, izgledu, za Doru Mar ipak nije bila srećna. Pikaso je bio oženjen, a ona beskrajno zaljubljena u njega i potpuno fascinirana njegovom ličnošću. Pratila ga je u stopu, beležila njegove pesme i misli o umetnosti, i kao najveće blago skupljala sve što usput napravi - od oslikanih kafanskih stoljnjaka, do figurica od hartije.



Pikaso je Doru Mar nazivao svojom privatnom muzom, i često je slikao uplakanu i tužnu, jer je bila neplodna, i veoma patila zbog toga što ne može da mu podari dete. A kada je u njenim prvim slikarskim radovima otkrio da ga kopira, podsmevao bi joj se sve dok ne bi počela da jeca. Tako je nastala i njegova čuvena „Žena koja plače“. Doru je slikao kao kraljicu sa smešnim krunama, i kao vernog psa sa brnjicom, a ona je postajala sve tužnija i nesrećnija. Nazivala ga je „nepravednim princom koji mrzi ljubav“. Rastali su se 1945, kada je Pikaso dobio dete sa Mari Terez Volter. Dora Mar zapisala je u svom dnevniku: „Iskoristio me je, i od mene nije ništa ostalo. Ništa osim stotine portreta.“ Odlučila je da se povuče u samoću. Zbog depresije koju je i ranije pokazivala, manije gonjenja i rastanka sa Pikasom provela je u bolnici na neuropsihijatriji skoro godinu dana. Odmah nakon izlaska iz bolnice održala je drugu samostalnu izložbu slika, mada su je u međuvremenu i prijatelji napustili. Ostao joj je odan samo pesnik Pol Elijar, koji je bio zaljubljen u nju, ali je ipak odbila da se uda za njega.
Dora Mar nastavila je karijeru izložbama u Londonu i Veneciji, a vratila se i fotografiji, Pikaso je u međuvremenu živeo sa drugim ženama, a kada je 1973. umro, u njegovoj zaostavštini nađen je paketić na kojem je pisalo „Za Doru“. Tu se nalazio prsten koji je sa unutrašnje strane imao mali ekser. Ona je, međutim, ostala verna svom zavetu - četrdeset godina živela je bez ljubavi, u samoći, gotovo odvojena od sveta. A kako je njegove i svoje radove smatrala dragocenim uspomenama i nije ih prodavala, bila je sve siromašnija.

Izvor: Večernje novosti