Orhan Pamuk

[besherat]

Ferit Orhan Pamuk je jedan od najpoznatijih turskih pisaca.Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 2006. i Nagrade za mir 2005. na frankfurtskom sajmu knjiga.Rodio se 7. jun 1952. u Istanbulu.

Pamuk je tesno povezan s postmodernom književnošću. Jedan je od najpoznatijih turskih pisaca, čije dela su prevedena na već više od trideset jezika. 12. oktobra 2006. je dobio Nobelovu nagradu. On je prvi dobitnik Nobelove nagrade za književnost iz Turske, a u obrazloženju švedske akademije nauka kaže se: ...u potrazi za melanholičnim duhom svog rodnog grada, otkrio nove simbole sudara i prožimanja raznih kultura

Djela prevedena na srpski jezik

* Bijeli zamak ; originalni naslov: Beyaz kale
o Bela tvrđava (Beyaz Kale), prevod: Ivan Panović, Geopoetika, Beograd 2002.
* Novi život (Yeni Hayat), prevod: Ivan Panović, Geopoetika, Beograd 2004. Prevod nagrađen nagradom Udruženja književnih prevodilaca Srbije, "Miloš N. Đurić", 2004.
* Zovem se Crvena originalni naslov: Benim adım kırmızı (preveli s turskog dr. Ekrem Čaušević i Marta Andrić)
o Zovem se Crveno (Benim Adım Kırmızı), prevod: Ivan Panović, Geopoetika, Beograd 2006.
* Istanbul originalni naslov: İstanbul: Hatıralar ve Şehir (preveo s turskog dr. Ekrem Čaušević, prijevod nagrađen „Kiklopom“ na pulskom Sajmu knjiga 2006).
o Istanbul, prevela Mirjana Marinković, Geopoetika, Beograd 2006.
* Dževdet-beg i njegovi sinovi (Cevdet bey ve ogullari), za srpsko izdanje preveo s turskog Enver Ibrahimkadić, Geopoetika, Beograd 2007.
o Dževdet-beg i sinovi (Libris 2007., ISBN 9958636263), originalni naslov: Cevdet Bey ve Oğulları (preveo s turskog Enver Ibrahimkadić)
* Snijeg ; originalni naslov: Kar (prevela s turskog Marta Andrić)
o Sneg (Kar), prevod: Ivan Panović, Geopoetika, Beograd 2007.
* Crna knjiga (Kara Kitap), prevod: Mirjana Marinković, Geopoetika, Beograd 2008.

Izvor: Vikipedija

 

[besherat]

Počinjala sam da ga čitam, ali mi nešto ne ide. Možda ću opet da pokušam.Možda nisam bila nešto raspoložena, ne znam.

 

[crvendac_011]

Muzej nevinosti Orhana Pamuka: Kuća junaka istoimene knjige

Muzej nevinosti Orhana Pamuka: Kuća junaka istoimene knjige

Muzej nevinosti Orhana Pamuka u Istanbulu, mesto gde žive junaci njegovog istoimenog romana. U 83 ormara izloženi upaljači, minđuše, fotografije, tricikl, pisaća mašina...


Muzej nevinosti Orhana Pamuka u Istanbulu

U LAVIRINTU uskih i strmih istanbulskih ulica popločanih kaldrmom, zgrada Muzeja nevinosti skrivena je od očiju turista. Baš kao u stara vremena, lica turskih devojaka. Zgrada izgledom i jarkom fasadom odskače od urušenih i starih kuća u tihoj ulici Čukurdžuma. I danas ovaj kvart odiše atmosferom osmanlijskog carstva.

Junak romana "Muzej nevinosti" Kemal sakupljao je sve što je dotakla njegova voljena Fusun, a da bi se zavirilo u svet fikcije Orhana Pamuka, mora se pozvoniti da bi se ispred vas otvorila masivna drvena vrata. U staklenim vitrinama smešteni su predmeti koji pričaju nebičnu ljubavnu priču. Ali to su i svedočanstva o životu srednje klase na Bosforu u drugoj polovini proteklog veka: kućne sitnice, garderoba, igračke, bočice parfema, nakit, bioskopske ulaznice, plakati za filmove koji su tada prikazivani, cigarete kakve se više ne proizvode, slatkiši koji se sada nigde ne mogu kupiti...
Pamukov muzej posvećen je likovima iz romana "Muzej nevinosti". Zaljubljeni Kemal iz stana voljene, a siromašne Fusun, krade sitnice, delove njenog života i od toga pravi neku vrstu svetilišta. Nešto slično radio je i Orhan Pamuk pišući priču - sakupljao je sve što i njegov junak, pazario na buvljim pijacama kako bi materijalizovao svaku stvar koju spominje u delu. Neki predmeti na koje je nailazio usmeravali su čak tok radnje.
Zbog Fusun, Kemal je pogazio sva društvena pravila. Poreklom iz bogate porodice, školovao se u Americi, spremao se za veridbu sa devojkom koja se uklapa u njegov imućni svet, ali se zaljubljio u svoju dalju, siromašnu rođaku - osamnaestogodišnju Fusun, podučavajući je matematiku za prijemni ispit na fakultetu. Povređena zbog njegove veridbe, ona nestaje, a on napušta svoj prethodni život i kreće u potragu za njom. Njegova opsesija se ne smanjuje ni kada saznaje da se udala za drugog... Počinje da sakuplja sve njeno do opušaka od cigareta i lenjira sa kojim su vežbali matematičke zadatke. I taj izgrickani lenjir nalazi se među eksponatima u Muzeju.
Pamuk je svojevremeno izjavio da je samo želeo da napravi "mesto gde će zamrznuti vreme". Na to podseća i platno u prizemlju na kom je pričvršćeno 4.213 ugašenih cigareta. Njih je, navodno, Fusun od 1976. do 1984. popušila, a Kemal sačuvao. Poređani u redove i kolone od poda do plafona izdaleka izgledaju kao džinovski tekst ispisan klinastim pismom. Izbliza, može se videti da su mnogi od filtera obojeni karminom ili ostacima sladoleda od višanja, koji je junakinja obožavala. Istanbulski vajar i dizajner nakita Kimet Dastan osmislio je ovaj eksponat.
Osećaj da je Pamuk sa puno pažnje i ljubavi stvarao Muzej, u koji je uložio sav prihod od Nobelove nagrade i još dosta toga, prisutan je svuda. Za njega on nije samo vremenska kapsula, već i poligon: šansa da se potvrdi kao kompletan umetnik. Šest do osam meseci, koje godišnje provodi u Istanbulu, posvećivao je u Muzeju, pokušavajući da sve isplanira do poslednjeg detalja. To je, kako kaže, oživelo uspavanog slikara u njemu, što je bio njegov dečački san.

Na tri sprata u 83 staklena ormara koji odgovaraju svakom poglavlju romana i nazvani su po njima nalaze se upaljači, minđuše, fotografije, novinski članci, tricikl, pisaća mašina, nekrolog, porcelanske figurice, električni brijač... Ogromna je kolekcija ručnih mlinova, koji odražavaju opsesivnu prirodu protagonista, a prljave šoljice za kafu, polupojedene kriške dinje podsećaju na svakodnevni život glavnih junaka.

Na poslednjem spratu kuće, koja izgleda kao džinovski kabinet radoznalosti, posetioce čeka iznenađenje: krevet u kom je "između 2000. i 2007." ležao Kemal i pričao svoju životnu priču Pamuku, a pisac sedeo na stolici u blizini. Sa druge strane nalaze se originalni Pamukovi rukopisi, rukom pisane stranice "Muzeja nevinosti" i opisi šta je u to vreme radio.



Posetilac saznaje koje delove priče je napisao u Njujorku, a koje u Istanbulu. Tu su i gotovo svi prevodi romana "Muzej nevinosti", ali, nažalost, i pored toga što je Pamuk ovde voljen i čitan, među njima nema izdanja na srpskom jeziku.

PISAC I KUSTOS U SVOJOJ KUĆI
IDEJU za Muzej nevinosti Pamuk je dobio 1982. godine, dok je večerao sa poslednjim knezom otomanske dinastije. Prognan nakon formiranja turske republike, knez je završio u Aleksandriji gde je radio decenijama u muzeju Antoniadis Palas. Prvo je prodavao ulaznice, a kasnije postao direktor. Posle pedeset godina izgnanstva vratio se u Istanbul. Bio mu je potreban posao.
Neko mu je te večeri rekao da je potreban vodič u Ihlamur palati, a ko bi bio bolji od vladara koji je tamo živeo kao dete. Pamuk je tada zamislio kneza kako objašnjava posetiocima: "Znate u ovoj prostoriji me je pre sedamdeset godina moj učitelj podučavao matematici..." i pokazuje kako je tada držao olovku. Deset godina kasnije nobelovac je odlučio da realizuje sličnu neobičnu ideju - da napiše roman u formi muzejskog kataloga i istovremeno sagradi muzej u kom će se naći svi predmeti iz priče. Njegov prvi korak nije bilo pisanje, pre toga je morao da kupi kuću za Fusun...

(Večernje novosti)

 

[stjuardesa]

Omiljeni pisac,pročitala sve osim Dževdet-beg i njegovi sinovi,obožavam ga.

 

[Pahuljica77]

Muzej nevinosti, divna knjiga, koja pocinje rijecima:
Bio je to najsrecniji trenutak u mom zvotu, mada tada toga nisam bio svestan. A i da jesam, da li bih mogao da sacuvam srecu i da li bi se, u tom slucaju, sve sasvim drugacije odvijalo? Da, da sam bio kadar da pojmim da je to bio moj najsrecniji trenutak u zivotu, nikada tu srecu ne bih tako protracio.

* * *
4213 opusaka
Za osam godina, koliko sam isao kod Keskinovih i sedeo za njihobom trpezom sacuvao sam i sakupio 4213 Fusuninih opusaka. Svaki od tih opusaka, ciji je jedan kraj dodirivao Fusunine djul-usne, koji su joj ulazili u usta, ponekad joj dodirivali jezik kao sto sam shvatao dodirujuci im filter, ovlazeni i obojeni ruzem, koji je vecinom nanosila na usne, u prijatnu crvenu boju jeste veoma posebna, intimna stvar koja nosi uspomenu na duboke bolove i srecne trenutke.
* * *
"Ovo su moje poslednje reci u knjizi, gospodine Orhane, molim vas da ne zaboravite..."
"Necu zaboraviti."
S ljubavlju je poljubio Fusuninu fotografiju i pazljivo je smjestio u unutrasnji dzep sakoa. Potom mi se pobedonosno nasmesio.
"Ono sto bih rekao o svom zivotu - bio sam srecan."