Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
Operacija “Barbarosa”
Nemačke oružane snage, koje su 22. juna 1941. prešle sovjetsku granicu, bile su tada u svetu najmodernije i najbolje pripremljene, najbolje opremljene i organizacijski najefikasnije postavljene vojne jedinice sa već stečenim velikim iskustvom iz dotadašnjih ratova u Evropi. Udarna snaga nemačke kopnene vojske bile su tenkovske jedinice, ukupno 21 divizija. Nemačka je 1941. imala 5 262 tenka od kojih je 3 332 upotrebljeno protiv Sovjetskog Saveza. Za neposredno sadejstvo s oklopnim jedinicama, nemačka Vrhovna komanda raspolagala je sa 14 motorizovanih divizija. Oružane snage imale su 124 pešadijske divizije, 6 brdskih divizija i 1 SS policijsku diviziju, ukupno 131 dobro opremljenu diviziju. Zatim je postojala još 41 posadna divizija sa ograničenom borbenom sposobnošću, namenjene za izvršenje lakših zadataka, uglavnom za kontrolu teritorije. Imali su i jednu konjičku diviziju. Slaba strana nemačkih oružanih snaga bila je u nedovoljnom broju transportnih sredstava i u nedostatku motornog goriva, kao i u relativno malom broju inženjerskih jedinica i u malom broju rezervnih jedinica. Sve do 1. oktobra 1941. samo je 370 000 nemačkih vojnika bilo na raspolaganju za popunu gubitaka. Nemačka je juna 1941. imala ukupno 7 234 000 vojnika, a njih 3 200 000 bilo je određeno za napad na Sovjetski Savez. Nemačko vazduhoplovstvo je juna 1941. imalo 3 440 aviona. Oni su uglavnom korišćeni u sadejstvu sa kopnenim snagama, posebno s oklopnim mehanizovanim divizijama. Nemačka ratna industrijaje 1941. godine još je radila tempom koji je bio iznenađujuće spor za drugu ratnu godinu. Proizvodnja municije je 1941. bila za čitavih 60% niža nego 1940. S opravdanjem se zato postavljalo pitanje da li će nemačke jedinice moći da se održe na nivou, jer je bilo neminovno da će slabiti njihova sposobnost.
Nemačke jedinice su bile raspoređene u tri Grupe armija:
GA “Sever” je bila razvijena na frontu dugačkom 230 km od Baltika do pola puta između Goldapa i Suvalkia. Njihov zadatak je bio da unište sovjetske trupe u Pribaltiku, zauzmu luke na moru i pravcem Daugavpils – Opochka – Pskov munjevito prodru na severozapad da bi sprečile povlačenje sovjetskih trupa iz Pribaltika i stvorile uslove za dalje nepredovanje ka Lenjingradu. Tu grupaciju je podržavala 1. vazdušna flota sa 1070 aviona.
16. armija (general Buš)
18. armija (fon Kihler)
4. oklopna grupa (Hepner)
Ukupno 28 divizija
Komadant feldmaršal fon Leb
GA “Centar” je bila razvijena na 550 km širokom frontu južno od Goldapa do Lublina i imala je zadatak da pravcem Bjalistok – Minsk – Smolensk prodre dalje na istok, uništi sovjetske snage u Belorusiji i stvori uslove za osvajanje Moskve. Tu grupaciju je podržavala 2. vazdušna flota sa 1680 aviona.
9. armija (general Štraus)
4. armija (fon Kluge)
3. oklopna grupa (Hot)
2. oklopna grupa (Guderijan)
Ukupno 52 divizije
Komadant feldmaršal fon Bok
GA “Jug” bila je razvijena od Lublina do ušća Dunava, na frontu dugom 780 km. Njen zadatak je bio da munjevito prodre prema Kijevu i dalje na istok. Iz vazduha ju je podržavala 4. vazdušna flota sa 1300 aviona.
6. armija (general fon Rajhenau)
17. armija (general fon Štilpnagel)
11. armija (fon Šobert)
1. oklopna grupa (fon Klajst)
3. rumunska armija (Dumitresku)
4. rumunska armija (Kuperka)
Jedan mađarski korpus
Ukupno 45 nemačkih divizija, 8 satelitskih divizija i 8 brigada
Komadant fon Rundštat
Neposredno pre nemačkog napada na zapadnim granicama Sovjetskog Saveza nalazilo se 170 sovjetskih divizija sa 2 miliona 680 hiljada ljudi. Treba imati u vidu da su sovjetske divizije bile znatno manje od nemačkih. One su najčešće brojale 8-9 hiljada ljudi, često samo 5-6 hiljada a retko 14 hiljada vojnika.
Oružane snage Sovjetskog Saveza imale su, u izvesnoj meri, prednost nad nemačkim. Od 1921. se svake godine vršilo regrutovanje, tako da je 1941. godine, prema nekim podacima, na raspolaganju bilo oko 15 000 000 rezervista. Naoružanje ove ogrmne mase ljudi bilo je ograničeno zbog još slabog proizvodnog kapaciteta sovjetske industrije. Postoje razne procene o ukupnom broju jedinica koje je Sovjetski Savez 1941. godine imao pod oružjem. Najviše procena govori o 9 000 000 vojnika, uključujući i rezerve mobilisane za vreme rata. Od tih 9 000 000 je, po strogo poverljivim podacima, 22. juna 1941. bilo 4 700 000 u sastavu Crvene armije. Oko 2 500 000 vojnika bilo je raspoređeno po zapadnim granicama Sovjetskog Saveza. Pošto su borbe počele, nemačka vojna obaveštajna služba je identifikovala: 173 pešadijske divizije, 32 konjičke divije, 78 oklopnih brigada, 45 motorizovanih brigada. Brojni sastav i naoružanje sovjetskih jedinica bio je osetno slabiji od nemačkih. Osim toga, 25 pešadijskih divija, 7 konjičkih i 6 oklopnih brigada nalazilo se na Dalekom istoku, a deo snaga bio je prema Turskoj.
Upotreba sovjetskih oklopnih jedinica se, za razliku od nemačkih, još zasnivala na idejama iz 1918. i bila je prvenstveno usmerena na pružanje podrške pešadiji. Svaka pešadijska divizija imala je zato, za razliku od Nemaca, po bataljon tenkova. Prema nekima, Crvena armija je 1941. godine uoči nemačkog napada imala oko 24 000 tenkova, dok je trebalo da industrija svakog meseca isporučuje 1500. Ovi tenkovi su velikim delom bili zastareli, jer je tek od 1939. počela proizvodnja modernog srednjeg tenka, kasnije toliko poznatog T-34, koji je bio bolji od svega što su Nemci mogli da pokažu i koji je za njih došao kao gorko iznenađenje. Sovjetski transportni motorizovani materijal bio je po konstrukciji jednostavniji od nemačkog, ali i mnogo bolje prilagođen sovjetskim prilikama. Ovo se još više odnosilo na zimsku odeću i opremu vojnika. Jedan od najvećih nedostataka u sovjetskom naoružanju bio je mali broj protivtenkovskog oruđa. Zatim sredstva veze nisu bila najsavremenija.
Obe armije bile su obučene na principu stroge discipline. Posle Staljinovih čistki 1936-1938. sovjetsko komandovanje je stavljalo naglasak na disciplinu jedinica i starešina. Vazduhoplovstvo Crvene armije brojalo je, verovatno, više od 10 000 aviona, dok je vazduhoplovna industrija imala kapacitet proizvodnje od 1 800 aparata mesečno. Većina aviona bila je zastarela, bilo je nešto novih tipova, a noćnih lovaca uopšte nije bilo. Sovjetske snage nisu imale radar. Od avijacija velikih sila, sovjetska je 1941. bila nešto u zaostajanju. I ona se, uglavnom, koristila za potpomaganje kopnene vojske.
Kao što je već poznato, Hitler je imao rđavo mišljenje o odbrambenoj sposobnosti Sovjetskog Saveza. Njegova ocena počivala je delom na – manje ili više tačnim – podacima o slabom kvalitetu sovjetskog komandnog kadra i naoružanja. Drugim delom je, međutim, počivala na mišljenju o komunističkom teroru nad narodom i na niskoj proceni kvantiteta i kvaliteta rezervi i naoružanja.
Rat sa Sovjetskim Savezom trebalo je završiti 1941, jer su Nemci imali u vidu da će dotle stalno jačati Britanija i Sjedinjene Američke Države. Zbog perioda kiša i blata u proleće i jesen i oštre zime koja zatim sledi, najpogodnije vreme za izvođenje bio je jedino period od sredine maja do sredine oktobra. Nemci su, međutim, smatrali da im neće biti potrebno toliko vremena. U dokumentima se može videti da su pretpostavljali da je osam do deset nedelja dovoljno da se završi rat sa Sovjetskim Savezom. Osim što je trebalo uništiti sovjetske armije u graničnom pojasu, trebalo je, naravno, sprečiti da Sovjetski Savez baci u borbu svoje ogromne ljudske i materijalne rezerve. To bi se moglo ostvariti jedino ako bi se brzo zauzela ona sovjetska teritorija koja je najnaseljenija i gde su se nalazili glavni izvori snabdevanja. Za Nemce je bila velika prednost što su se ta područja, nalazila, uglavnom, u evropskom delu Sovjetskog Saveza. Ukoliko bi se zauzela područja zapadno od linije Arhangelsk-Volga-Astrahan, Sovjetski Savez bi izgubio najnaseljenije oblasti, zatim 76% svoje vojne industrije, 90% svoje proizvodnje nafte, a takav gubitak bi za njega bio fatalan. I zato je nemačka Vrhovna komanda planirala da osvoji ta područja. Da bi mogli realizvati taj zadatak, i to za tako kratko vreme, Nemci su morali u još većoj meri nego ranije da primene novu strategiju postupaka kojom su u Poljskoj i Francuskoj za veoma kratko vreme postigli velike rezultate. Trebalo je da se tenkovsko-mehanizovane jedinice koncentrišu u velike oklopne grupacije armije, koje bi dubokim klinovima probile sovjetsko granično područje i uz pomoć avijacije duboko prodrle u unutrašnjost Sovjetskog Saveza. Ratno vazduhoplovstvo je osim toga imalo zadatak da u pozadini sovjetskih jedinica razbije sistem veza, komandovanja i snabdevanja. Kad se probije sovjetski sistem odbrane prve linije, trebalo je da nemački oklopni klinovi krilima zatvore obruč okruženja i time obuhvate glavne neprijateljske snage i onda ih unište. Nemci su ovaj način borbe zvali „klin i kotao“. Jednom opkoljene sovjetske jedinice ne bi mogle dugo da izdrže u takvom kotlu i bile bi uništene. Pošto bi se na taj način uništile glavne snage Crvene armije u evropskom delu Sovjetskog Saveza, nemačke armije bi se brzo probijale do linije Arhangelsk-Astrahan, i to pre nego što bi Sovjeti stigli da mobilišu svoje rezerve i uspore nemački napad do perioda kiša i blata. Prirodni položaj Sovjetskog Saveza u izvesnoj meri je otežao namere napadača sa zapada. Dva velika močvarna područja – poznata močvara Pripjat i manje poznata baltička šumska i močvarna zona – ograničavale su pristup zemlji na tri, srazmerno uska nadmorski viša prilaza koji su poznati kao Baltička visoravan, Zapadnoruska visoravan i Južnoruska visoravan. Samo po sebi je razumljivo da je nemački napad sledio ove prirodne pravce napada. Na ovim visoravnima nalazile su se, naravno, sovjetske armije, a preko ovih visoravni, duž ranije granice prema Poljskoj i drugim baltičkim državama, pružala se nedovršena linija bunkera (a ne utvrđenja) koju su Nemci predimenzionirano nazvali „Staljinova linija“.
Iz Tokija su sovjetski obaveštajci Rihard Zorge i Branko Vukelić još 5. marta 1941. godine poslali u SSSR fotokopiju tajnih dokumenata, među kojima i telegram Joakima Ribentropa nemačkom ambasadoru u Tokiju generalu Otu o planiranju nemačkog napada na SSSR u drugoj polovini juna. Zorge je 19. maja javio Moskvi dosta precizne podatke o koncentraciji na zapadnim granicama SSSR-a. A 15. juna, nedelju dana pre nemačkog napada, poslao je centru u Moskvi sledeću vest: “Rat će početi 22. juna”.
Razna svedočenja maršala Žukova i ostalih sovjetskih generala govore da je Nemcima pošlo za rukom da obmanu najviše sovjetsko rukovodstvo. Zanimljiv je podatak da su Nemci glavninu svojih snaga predviđenih za napad na SSSR, a posebno oklopne jedinice, locirali na 200-250 km od sovjetske granice, a njihovo dovođenje na polazne položaje usledilo je tek dan-dva pre početka napada.
NOĆ UOČI NAPADA
Meteorološki izveštaji su zabeležili da je u subotu 21. juna 1941. godine u istočnoj Evropi bio topao sunčan dan. Istog tog dana uveče, sovjetima su prebegli nemački podoficir i jedan vojnik. Gotovo u isto vreme granicu je prešao i Poljak Mečislav Stefanski, sovjetski obaveštajac, kasnije kapetan poljske vojske. Stefanovski je svedočio o velikim pokretima nemačke vojske, kao i o zahuktalim pripremama s one strane granice. Saopštenje Stefanovskog odmah je preneto u Moskvu. Najviše sovjetsko rukovodstvo se još uvek kolebalo da preduzme odgovarajuće mere.
Načelnik štaba Kijevskog vojnog okruga general-lajtnat M.A. Purkajev telefonirao je uveče 21. juna načelniku Generalštaba Georgiju Žukovu i obavestio ga da je sovjetskom graničarima prebegao jedan nemački narednik koji je ispričao priču da će nemačke trupe u zoru 22. juna napasti Sovjetski Savez. Žukov je zatim telefoniro narodnom komesaru odbrane S.K.Timošenku i J.V.Staljinu o onome što je upravo saznao. Staljin se i dalje kolebao. I dalje je verovao da su te priče samo dezinformacije kojim se pokušava da se isprovocira sukob između SSSR-a i Nemačke. Timošenko je predložio da se trupe u pograničnim oblastima stave u stanje pripravnosti.
BARBAROSA
U nedelju 22. juna 1941. rano ujutro je definitivno poništen nemačko-sovjetski sporazum o nenapadanju iz 1939. godine. Na dan kad su 1812. Napoleonove trupe u pohodu na Moskvu prešle reku Njemen, na dan kad je 1940. Francuska potpisala kapitulaciju, Hitlerova armija i avijacija prekinule su mir na zapadnoj granici Sovjetskog Saveza. Otpočelo je izvođenje operacije po ratnom planu “Barbarosa”. Većina mostova preko graničnih reka odmah je pala neoštećena u ruke Nemaca. Granične delove Crvene armije iznenadila je artiljerijska vatra i vazdušno bombardovanje; stotine sovjetskih aviona uništeno je na zemlji. Tehnički, ali pre svega psihički, sovjetske armije nisu bile spremne za rat, i to uprkos mnogim upozorenjima koje je Staljin dobio ne samo od sopstvene obaveštajne službe, nego i iz inostranstva. Zato je na sovjetskoj strani vladala opšta pometnja. Gotovo potpuno je izostala koordinacija odbrane, što je delom bila i posledica organizacije Crvene armije u kojoj je između vrhovne komande i pojedinih komandanata frontova i armija nedostajala prirodna spona. Za odbrambeni rat su sovjetski položaji, strateški gledano, bili daleko od idealnog. Jedva da se vodilo računa o tome da postoji mogućnost da će eventualni rat morati da se odvija na sovjetskoj teritoriji; jednostavno se polazilo od toga da će Crvena armija prilikom neprijateljskog napada tako brzo reagovati, da bi rešenje rata palo na teritoriji protivnika.
Tek u noći između 21. i 22. juna izdata su naređenja da se jedinice i protivvazdušna odbrana dovedu u stanje potpune pripravnosti. Na mnogim mestima je 22. juna još bilo u toku sprovođenje ovih naredbi; na drugih mestima ih još nisu ni primili kad je počeo iznenadni nemački napad. „Neprijatelj je očigledno duž cele linije fronta iznenađen“, zapisao je nemačkn general Halder načelnik generalštaba kopnene vojske u svoj dnevnik.
U 3:17 s nemačkih pograničnih aerodroma poletelo je hiljade aviona i napalo Murmansk, Kaunas, Minsk, Kijev, Odesu, Sevastropolj i druge gradove. Na kopnu su Nemci otpočeli ofanzivu moćnom artiljerijskom pripremom koja je nanela velike gubitke sovjetskim trupama. Koristeći se iznenadnim napadom nemačke trupe su odmah postigle krupne uspehe. Već prvog dana rata sovjetska avijacija je izgubila 1200 aviona. Sovjetski general avijacije Kopels počinio je drugi dan samoubistvo. Velike gubitke pretrpele su tenkovske, artiljerijske i druge jedinice. Posle udara avijacije i artiljerijske pripreme nemačke kopnene trupe su prešle u napad na frontu od Baltika do Karpata.
Vojni rukovodioci u Narodnom komeserijatu odbrane su zbunjeni i još uvek ne znaju šta da rade. Bucmasti maršal Timošenko nervozno šeta po pravougaonom kabinetu smrknut i zamišljen. Timošenko naređuje Žukovu da telefonira Staljinu koji je tek legao da spava. U 4:30 svi članovi Politbiroa su bili na okupu u Staljinovom kabinetu. Staljin je bio bled, sedeo je za stolom, držao je u ruci napunjenu lulu. Rekao je da treba hitno telefonirati u nemačku ambasadu. Iz ambasade su odgovorili da ambasador grof fon Šulenburg traži da bude primljen zbog hitnog saopštenja … Primio ga je Molotov, koji se posle obavljenog razgovora vratio kod Staljina u kabinet i saopštio: “Nemačka vlada nam je objavila rat”.
Otprilike u isto vreme u Berlinu je Joakim Ribentrop uručio memorandum sovjetskom ambasadoru u kome je pokušao da “objasni” zašto je Nemačka “morala” da povede rat protiv Sovjetskog Saveza. Kada je sovjetski ambasador uzvratio nemačkom ministru inostranih poslova “da će Nemačka zbog ovoga skupo platiti”, Ribentrop se zbunio, istrčao u hol za njim i počeo da ga uverava kako on “lično nije za rat”.
U 8:00 duž čitavog fronta vodile su se žestoke bitke. Jedino je na sektoru Lenjingradskog fronta situacija još uvek bila mirna. U 12:00 preko Radio-Moskve potpredsednik sovjtske vlade Molotov je obavestio sovjetski narod da su nemačke trupe napale SSSR i izrazio uverenje da će napadač biti poražen. Narednog dana formirana je Stavka.
Tamo gde je Vermahtu pružen organizovan otpor njegove trupe su zaustavljene na samoj granici. U gradiću Sokalju, u zapadnoj Ukrajini karaula poručnika Lopatina, opremljena jedino puškama i mitraljezima, tukla se u okruženju čitavih 11 dana sa višestruko nadmoćnijim neprijateljem. Karaula je pala tek kada je i poslednji graničar poginuo.
Jedan od najslavnijih stranica u otadžbinskom ratu ispisali su branioci pogranične tvrđave Brest. U ovom sektoru nastupala je najjača Nemačka grupa “Centar”. Ujutro 22. juna na garnizon u Brestu nasrnule su tri nemačke divizije. Garnizon su sačinjavala samo dva pešadijska puka koja su već posle nekoliko časova bila opkoljena. Međutim, Nemcima je trebalo mesec dana krvavih borbi da bi zauzeli ovaj gradić na kome je lepršala sovjetska zastava čak i kada su nemačke trupe prodrle u Smolensk, udaljen samo 400 km od Moskve. Na jednoj od sačuvanih zidina mogu se pročitati sledeće reči: “Bilo nas je petorica: Sedov, Krutov, J.Bogoljub, Mihajlov, V.Selivanov. Stupili smo u boj 22. juna 1941 … Izginućemo, ali nećemo odstupiti”. Jedan nepoznati vojnik je napisao: “Umirem ali se ne predajem. Zbogom otadžbino! 20.jul 1941”.
Poznat je i slučaj vazduhoplovnog kapetana Nikolaja Gastela koji je 26. juna napao jednu nemačku kolonu severno od Minska. Avion mu je pogođen pa se zatim zapalio. Gastelo je svoju zapaljenu letelicu usmerio na nemačku kolonu tenkova i cisterni. Junački je poginuo, ali je i neprijatelju naneo znatnu štetu. Tokom drugog svetskog rata sovjetski piloti su preko 300 puta ponovili postupak kapetana Gastela.
Poznato je i pismo vojnika Aleksandra Golkova koji se u trenutku napada nalazio u Rovnu u Ukrajini, a koje je „uputio“ svojoj supruzi u Lenjingrad. Pismo je objavljeno 9. januara 1964. godine u listu „Krasnaja zvezda“ a pronađeno je posle rata u metalnoj kutiji olupine tenka u kome se nalazio Golkov.
„28. juna 1941. g.
Mila Tanječka!
Ne znam da li ćeš ikada pročitati ove redove? Ali ja sigurno znam da je ovo moje poslednje pismo. Sada se bije bitka, strašna, krvava. Naš tenk je onesposobljen. Unaokolo su fašisti. Ceo dan odbijamo juriše. Ulica Ostrovskog je prekrivena leševima u zelenim uniformama, oni liče na velike nepomične guštere.
Danas je šesti dan rata; Ostali smo dvojica – Pavel Abramov i ja. Ti ga znaš, pisao sam ti o njemu. Mi i ne pomišljamo o spasavanju svojih života. Mi smo vojnici i ne žalimo da umremo za otadžbinu. Mi razmišljamo kako da Nemci što skuplje plate za nas, za naše živote …
Sedim u izrešetanom i unakaženom tenku. Vrućina je nesnosna, muči me žeđ. Nema ni kapi vode. Tvoj portret mi leži na kolenima. Posmatram. ga, gledam u tvoje plave oči i čini mi se da mi je lakše – ti sa mnom. Hteo bih da govorim s tobom mnogo mnogo, otvoreno, kao ranije, tamo u Ivanovu …
Kada je 22. juna objavljen rat, pomislio sam na tebe, pomislio sam na trenutak kada ću se vratiti kući, kada ću te videti i priljubiti tvoju milu glavu na moje grudi. A možda to više nikada neće biti. Jer rat je …
Kada se naš tenk prvi put sudario s neprijoteljem, raspalio sam po njemu iz topa, sekao sam ih mitraljeskom vatrom kako bih što više fašista uništio i time približio kraj rata, kako bih te što pre video, mila moja. Ali se moja maštanja nisu ostvarila…
Tenk podrhtava od neprijateljskih udara, ali mi smo još uvek živi. Granata nemamo, meci su nam na izmaku. Pavel tuče po neprijatelju pojedinaonom vatrom, a ja se „odmaram“ i sa tobom razgovaram. Znam da je to poslednji put. Želeo bih da razgovaramo dugo, dugo, ali nemam vremena. Sećaš li se kako smo se opraštali kada si me ispraćala na staniici? Tada si sumnjala u moje reči da ću te večno voleti. Tražila si da ti se potpišem da ću celog života pripadati samo tebi. Ja sam sa zadovoljstvom ispunio tvoju želju. Lepo je umreti kada čovek zna da tamo, daleko, postoji blisko biće koje misli na njega, razmišlja o njemu i voli ga. Lepo je biti voljen…
Kroz probijemi rupu na tenku vidim ulicu, zeleno drveće, cveće u parku, divno, predivno. Vi koji preživite rat, živećete isto tako divno, predivno i srećno … Za takav žiivot nije strašno umreti … Ne plači. Na moj grob, najverovatnije, nećeš moći da dođeš, a da li će i postojati taj moj grob?…“.
Međutim, i uveče prvog ratnog dana sovjetski Generalštab je očigledno imao slab uvid u situaciju na frontu. Tako su trupe Kijevskog vojnog okruga (Jugozapadi front) dobile naređenje da 23. juna otpočnu veliku ofanzivu koja bi 24. juna dovela do osvajanja Lublina, nekoliko desetina kilometara unutar poljske teritorije. Jedinice u Baltičkom vojnom okrugu (Severozapadni front) dobile su slično apsurdno naređenje, a osim toga su sva tri fronta dobila naređenja da opkole i unište nemačke jedinice. Komandanti na frontovima su malo šta mogli da započnu sa takvim naredbama. Nemci su izvodili jednu od najuspešnijih operacija munjevitog rata. Kvalitativno su bili daleko superiorniji; kvantitativno su bili jači na svim tačkama koje su bile cilj početnog napada. Od velikog značaja je bila i nemačka nadmoćnost u vazduhu. Do podne 22. juna uništeno je, otprilike, 800 sovjetskih aviona (naspram 10 do 20 uništenih nemačkih). Do kraja toga dana ovaj se broj popeo na 1200 (od kojihje 900 uništeno na zemlji); dva dana kasnije su Sovjeti izgubili 2400 aviona. Sovjetski bombarderi koji se u trenutku napada nisu nalazili blizu linije fronta, pokušali su da pređu u napad, ali su pri tom izvrššvali zastarele naredbe: preletali su preko linije fronta u pravcu Poljske teritorije da bi tamo tražili nepostojeće koncentracije nemačkih trupa! Osim toga u većini slučajeva više nije bilo lovaca da ih prate pa su lako postajali žrtve nemačkih lovaca i protivavionske artaljerije. Kad su se Nemci izborili za prevlast u vazduhu, mogli su gotovo neometano, po planu, da upotrebe svoju vazdušnu flotu za podršku kopnenoj vojsci, posebno oklopno-mehanizovanim divizijama.
U početku su grupe armija „Sever“ i „Centar“ postizale velike uspehe. Težište operacije po planu „Barbarsa“ bilo je u početku na pravcu Grupe armija „Centar“ pod komandom feldmaršala fon Boka. Ova Grupa armija imala je u svom sastavu najveći broj pešadijskih divizija, dve od četiri oklopne grupe (armije) i jaku vazdušnu flotu. Napad se odvijao po planu. Na severnom i južnom krilu su se Treća oklopna grupa pod komandom generala Hota i Druga oklopna grupa pod komandom generala Guderijana, brzo probile na istok. Između te dve oklopne grupe napredovala je 9. armija generala Štrausa i 4. armija generala fon Klugea. Samo u reonu Bresta Nemci su naišli na žestok otpor; oko gradske citadele borbe su se vodile sve do polovine jula. Jedan deo Guderijanove oklopne grupe bio je zbog tog otpora nekoliko dana u zakašnjenju. Istureni deo 2. oklopne grupe prelazio je prvih dana rata prosečno 60 km na dan i već petog dana je bio pred Minskom. Drugi deo te iste grupe stigao je dan kasnije do Bobrujska na Berezini.
Treća oklopna grupa naišla je na slab otpor i 23. juna je kod Alitusa i Merkine došla do Njemena (mostovi preko ove reke pali su Nemcima neoštećeni u ruke); 24. juna je zauzela Vilnjus a zatim skrenula na jugoistok, da bi se kod Minska spojila sa 2. oklopnom grupom. To se odigralo 27. juna.
Ipak Guderijan nije bio potpuno zadovoljan. Nemačka pešadija nije mogla da sledi skoro neverovatan tempo napredovanja oklopnih divizija. Tome je doprinela i činjenica da je pešadija morala da napreduje po mnogo slabijem terenu; relativno dobri, čvrsti putevi bili su rezervisani za pokret oklopno-mehanizovanih snaga i njenih pozadinskih delova. Pogotovo je 4. armija fon Klugea morala da savlada izuzetno težak teren. Kad se pokazalo da se planirana velika klešta Grupe armija „Centar“, koja je trebalo zatvoriti kod Minska, moraju zameniti izvesnim brojem manjih klešta unutar tog prostora, postojala je opasnost da zaostajanje pešadije za oklopnim snagama poraste. Guderijan je nesumnjivo bio jedan od najsposobnijih nemačkih generala oklopnih jedinica. On je uviđao prednost brzog proboja oklopnih jedinica za izvođenje munjevitog rata. Po njemu je trebalo da oklopne jedinice operišu što samostalnije, vodeći računa o riziku da mogu nastati praznine između oklopnih i pešadijskih jedinica. Nemačka Vrhovna komanda je, međutim, tražila da oklopne jedinice smanje tempo nastupanja kako bi se što efikasnije zatvorio obruč okruženja oko protivničkih jedinica. To je bilo potrebno utoliko više što su sada 4. i 9. armija imale posla sa opkoljenim trupama koje su doduše bile izolovane i kojima je nedostajala municija i gorivo, ali koje uprkos tome nisu ni pomišljale na predaju i do kraja su se žestoko borile. Zbog odsustva podrške oklopnih jedinica koje su otišle već mnogo napred, pešadijske jedinice nisu mogle dovoljno čvrsto da zatvore obruč okruženja kod Bjalistoka i Volkoviska, pa su mnoge sovjetske jedinice uspele da se probiju u pravcu istoka, a neke su se probile u Pripjatske šume i prešle na partizanski način ratovanja. Uprkos otporu Guderijana i fon Boka, fon Kluge je uspeo da deo oklopnih jedinica početkom juna uključi u sastav 4. armije i da time nešto poveća pokretljivost pešadijskih jedinica. Ova reorganizadžija je prilikom zatvaranja obruča okruženja kod Novogrudoka, zapadno od Minska, urodila plodom. Tu se uspešno zatvorio obruč okruženja oko glavnine sovjetskog Zapadnog fronta.
Pokazalo se, međutim, da nova nemačka taktika ima i svoje slabosti. Dovodila je, naime, do gubitka vremena na ostvarenju opšteg plana, a upravo je faktor vremena bio veoma važan za munjeviti rat. Na taj način su druge sovjetske jedinice dobile mogućnost da se reorganizuju i dobiju pojačanje. To se i desilo severozapadno od Smolenska (posle Minska to je bio sledeći cilj Nemaca na njihovom napredovanju ka Moskvi), duž Berezine, Daugave i Dvine i u području između ove dve reke. Nemci su jedino uspeli da brzo probiju sovjetsku odbrambenu liniju duž Berezine. Na ostalim linijama fronta se relativno duže vremena pružao otpor.
Komandant Severozapadnog fronta general Kuznjecov je pre nemačkog napada računao s agresijom ali nije uspeo da ubedi Moskvu, pa nije mogao da preduzme efikasnije odbrambene mere. U trenutku napada, njegove jedinice, velikim delom slabo naoružane, bile su razvučene na širokom frontu po baltičkim zemljama. Jedan deo tih jedinica je upravo sprovodio reorganizaciju; a armije prvog ešelona bile su udaljenije od granice nego što je to bio slučaj na ostalim frontovima. Zato feldmaršalu fon Lebu nije bilo teško da se sa svojom Grupom armija „Sever“, koja je inače bila najslabija, u toku prvih dana rata brzim tempom probije iz Istočne Pruske dublje u Litvaniju. Na južnom krilu Grupe armija „Sever“ nalazila se 4. oklopna grupa pod komandom generala Hepnera (severna armijska grupa raspolagala je samo jednom oklopnom grupom). Hepnerova 4. oklopna grupa sastojala se iz dva oklopna korpusa: 56. pod komandom generala fon Manštajna i 41. pod komandom generala Rajnharda. Uspesi 56. oklopnog korpusa bili su impozantni: četiri dana posle napada, 26. juna, fon Manštajn je stigao na Daugavu u Letoniji, na visini Daugavpilsa. Korpus je već bio prešao 250 km i prokrstario celu Litvaniju. Mostovi kod Daugavpilsa pali su Nemcima u ruke. Međutim, i kod Manštajnovog korpusa došlo je do zastoja u daljem napredovanju ka Lenjingradu. Da bi se bez mnogo rizika krenulo dalje, bila je potrebna pomoć 41. oklopnog korpusa, koji je naišao na nepredviđeni otpor Crvene armije. Iz oblasti severoistočno od reke Njemena krenule su jake sovjetske snage sa više od dve stotine tenkova u pravcu severozapada da bi izvršile protivudar. Rajnhard je doduše uspeo da odbije ovaj protivudar, ali je njegovo napredovanje zbog toga bilo usporeno, pa je tek 29. juna kod Jekabpilsa stigao na Daugavu, nekoliko desetina kilometara severno od Daugavpilsa. Sovjeti su u međuvremenu radili na organizovanju odbrambene linije duž Daugave. Ona, međutim, nije na vreme bila u potpunosti izgrađena da bi mogla da zaustavi 4. oklopnu grupu. Posle žestokih borbi koje su trajale nekoliko dana uspelo je celoj oklopnoj grupi da 2. jula ponovo nastavi napredovanje u pravcu severoistoka. Dok je došlo do zastoja 4. oklopne grupe, zbog bolje koordinacije između oklopne grupe i pešadije nego što je to bilo kod Grupe armija „Centar“, dve armije Grupe armija „Sever“ (18. armija pod komandom generala fon Kihlera i 16. pod komandom generala Buša) postigle su za kratko vreme velike uspehe, ne zaostavši mnogo za odmaklom 4. oklopnom grupom.
Osamnaesta nemačka armija je za deset dana zauzela luke Lijepaja, Venspils i Rigu (na ušću Daugave) i time oduzela sovjetskoj Baltičkoj floti njene baze na Baltiku. Pogotovo je pad Rige, glavne baze Baltičkog vojnog okruga, bio veliki gubitak za sovjetsku mornaricu, iako je veliki deo jedinica flote u poslednjem trenutku uspeo da se povuče preko Finskog zaliva za Lenjingrad. Sovjetska flota koja je u proseku spremnije dočekala nemački napad nego kopnena vojska, uspela je da se povuče u prvoj etapi rata bez većih gubitaka, zahvaljujući, između ostalog, i razumevanju i aktivnostima admirala Kuznjecova (narodnog komesara mornarice), admirala Tribuca (komandanta Baltičke flote) i admirala Golovka (komandanta Severne flote u polarnom području). Još više od mesec dana pre nemačkog napada, Kuznjecov je uspeo da izdejstvuje da se mnogi brodovi iz srazmerno nezaštićenih luka Lijepaje i Venspilsa prebace u Rigu. Na sopstvenu odgovornost je 19. juna doveo flotu u stanje pripravnosti. Poslednje naređenje izdato u miru – „spremni za akciju“ – nije međutim smeo da izda na svoju ruku. Kad je naređenje došlo u noći između 21. i 22. juna, Tribuc i Golovko su već bili spremni. „Svakog trenutka smo očekivali telegram iz Moskve sledeće sadržine: rat je otpočeo“.
Na južnom delu sovjetsko-nemačkog fronta Nemci su u početku postizali manje uspehe. Grupa armija „Jug“, pod komandom feldmaršala Rundšteta, imala je, u svom sastavu dve rumunske armije i jedan mađarski korpus, koji su inače po kvalitetu bili daleko ispod nemačkih jedinica. Fon Šobertova 11. armija, koja je pripadala Grupi armija „Jug“, raspoređena na Prutu u Rumuniji, krenula je u napad kasnije zbog toga što su se neke njene divizije duže zadržale na Balkanu i što Mađari i Rumuni nisu bili spremni za nastupanje. Tako je feldmaršal fon Rundštet 22. juna, osim avijacijom, mogao, u suštini, da raspolaže samo 6. armijom (pod generalom fon Rajhenauom), 17. armijom (pod generalom fon Štilpnagelom) i fon Klajstovom 1. oklopnom grupom, koje su se nalazile u jugoistočnom delu Poljske. Mora da je Rundštetu od početka bilo jasno da će uprkos vojnom kvalitetu svojih komandanata armija imati probleme sa sovjetskim armijama na jugozapadnom frontu. One su, naime, bile, i po broju divizija i po broju oklopnih jedinica, isto tako jake kao snage Zapadnog i Severozapadnog fronta zajedno. Osim toga je Rundštet morao da otpočne svoj napad manje-više frontalno u nemogućnosti da pravi velika opkoljavanja. Već 23. juna je Halder u svom dnevniku izrazio zabrinutost zbog ovakve situacije: „Bićemo prinuđeni da nađemo slabu tačku u sovjetskoj odbrani i da na nju udarimo oklopnim snagama i svim sredstvima da bismo postigli uspeh u Ukrajini…“ Sovjetske armije su neprekidno prelazile u protivnapade i protivudare i bile su u prednosti što su mogle da nastupaju ne samo iz dubine nego i sa područja severnog i južnog krila Grupe armija „Jug“. Na severu su bile teško pristupačne Pripjatske močvare, a na jugu su sovjetske jedinice imale veliku slobodu manevrisanja, jer iz Mađarske i Rumunije nije još bio otpočeo napad na Sovjetski Savez.
Uz pomoć snažnog udara iz vazduha, Nemci su uspeli da odbiju gotovo sve sovjetske protivnapade i protivudare, ali su njihovi gubici u ljudstvu i materijalu bili veoma veliki. I kod sovjetskih jedinica je to doduše bio slučaj; po Halderovim rečima, ovde je besnela „veoma živa“ bitka. Tako Nemci na južnom delu sovjetsko-nemačkog fronta nisu spektakularno napredovali i o pravom munjevitom ratu tu u prvim sedmicama rata nije, u stvari, moglo da bude ni govora. To je bila velika prednost za sovjetsku stranu, jer vreme im je bilo značajan saveznik. Krajem juna i početkom jula 1941. počeo je, međutim, da slabi sovjetski otpor na jugu. Mnoge sovjetske jedinice počele su da se povlače na istok da bi duž nasipa reke Dnjepra gradile nove odbrambene linije, a veliki deo jedinica je prebačen na centralni deo fronta. Krajem juna su gradovi Kovelj, Rovno i Lavov bili u rukama Nemaca i nastupanje je moglo da se nastavi bržim tempom. Ovo nije važilo za severno krilo Grupe armije „Jug“, jer je tamo najpre trebalo očistiti Pripjatske močvare i osloboditi se sovjetskog pritiska sa te strane.
Trećeg jula je Halder imao razloga za optimizam u pogledu razvoja operacija na celom sovjetsko-nemačkom frontu. U svom dnevniku je tada zapisao: „Uglavnom se sad već može govoriti da je izvršen zadatak da se glavnina sovjetskih snaga potuče ispred Dvine (Daugava) i Dnjepra. Smatram da je tačna izjava jednog zarobljenog sovjetskog generala, da ćemo istočno od Dvine i Dnjepra naići samo na delove sovjetskih snaga koji već i po snazi neće biti u stanju da odlučujuće utiču na ishod nemačkih operacija. Ne preterujem, dakle, kad tvrdim da će se rat protiv Sovjetekog Saveza uspešno završiti u roku od četrnaest dana“.
U izjavi od 4. jula Hitler je bio još uvereniji od Hadlera: “Ja sve vreme pokušavam da se stavim u položaj protivnika. Praktično, on je rat već izgubio. Dobro je što smo mi uništili ruske tenkovske i vazduhoplovne snage na samom početku. Rusi ih više nikada ne mogu obnoviti“.
Stvarno je tako izgledalo. Vrhovni komadant kopnene vojske, fon Brauhič, i njegov načelnik štaba Halder podneli su 8. jula izveštaj da su do tada identifikovane 164 sovjetske pešadijske divizije, da je od njih uništeno 89, a samo 46 je još sposobno da se bori, 18 je bilo na sporednim delovima ratišta, kao na primer u Finskoj, a da nije identifikovana lokacija za 11 divizija.
Preuzeto sa svetskirat.net
Nemačke oružane snage, koje su 22. juna 1941. prešle sovjetsku granicu, bile su tada u svetu najmodernije i najbolje pripremljene, najbolje opremljene i organizacijski najefikasnije postavljene vojne jedinice sa već stečenim velikim iskustvom iz dotadašnjih ratova u Evropi. Udarna snaga nemačke kopnene vojske bile su tenkovske jedinice, ukupno 21 divizija. Nemačka je 1941. imala 5 262 tenka od kojih je 3 332 upotrebljeno protiv Sovjetskog Saveza. Za neposredno sadejstvo s oklopnim jedinicama, nemačka Vrhovna komanda raspolagala je sa 14 motorizovanih divizija. Oružane snage imale su 124 pešadijske divizije, 6 brdskih divizija i 1 SS policijsku diviziju, ukupno 131 dobro opremljenu diviziju. Zatim je postojala još 41 posadna divizija sa ograničenom borbenom sposobnošću, namenjene za izvršenje lakših zadataka, uglavnom za kontrolu teritorije. Imali su i jednu konjičku diviziju. Slaba strana nemačkih oružanih snaga bila je u nedovoljnom broju transportnih sredstava i u nedostatku motornog goriva, kao i u relativno malom broju inženjerskih jedinica i u malom broju rezervnih jedinica. Sve do 1. oktobra 1941. samo je 370 000 nemačkih vojnika bilo na raspolaganju za popunu gubitaka. Nemačka je juna 1941. imala ukupno 7 234 000 vojnika, a njih 3 200 000 bilo je određeno za napad na Sovjetski Savez. Nemačko vazduhoplovstvo je juna 1941. imalo 3 440 aviona. Oni su uglavnom korišćeni u sadejstvu sa kopnenim snagama, posebno s oklopnim mehanizovanim divizijama. Nemačka ratna industrijaje 1941. godine još je radila tempom koji je bio iznenađujuće spor za drugu ratnu godinu. Proizvodnja municije je 1941. bila za čitavih 60% niža nego 1940. S opravdanjem se zato postavljalo pitanje da li će nemačke jedinice moći da se održe na nivou, jer je bilo neminovno da će slabiti njihova sposobnost.Nemačke jedinice su bile raspoređene u tri Grupe armija:
GA “Sever” je bila razvijena na frontu dugačkom 230 km od Baltika do pola puta između Goldapa i Suvalkia. Njihov zadatak je bio da unište sovjetske trupe u Pribaltiku, zauzmu luke na moru i pravcem Daugavpils – Opochka – Pskov munjevito prodru na severozapad da bi sprečile povlačenje sovjetskih trupa iz Pribaltika i stvorile uslove za dalje nepredovanje ka Lenjingradu. Tu grupaciju je podržavala 1. vazdušna flota sa 1070 aviona.
16. armija (general Buš)
18. armija (fon Kihler)
4. oklopna grupa (Hepner)
Ukupno 28 divizija
Komadant feldmaršal fon Leb
GA “Centar” je bila razvijena na 550 km širokom frontu južno od Goldapa do Lublina i imala je zadatak da pravcem Bjalistok – Minsk – Smolensk prodre dalje na istok, uništi sovjetske snage u Belorusiji i stvori uslove za osvajanje Moskve. Tu grupaciju je podržavala 2. vazdušna flota sa 1680 aviona.
9. armija (general Štraus)
4. armija (fon Kluge)
3. oklopna grupa (Hot)
2. oklopna grupa (Guderijan)
Ukupno 52 divizije
Komadant feldmaršal fon Bok
GA “Jug” bila je razvijena od Lublina do ušća Dunava, na frontu dugom 780 km. Njen zadatak je bio da munjevito prodre prema Kijevu i dalje na istok. Iz vazduha ju je podržavala 4. vazdušna flota sa 1300 aviona.
6. armija (general fon Rajhenau)
17. armija (general fon Štilpnagel)
11. armija (fon Šobert)
1. oklopna grupa (fon Klajst)
3. rumunska armija (Dumitresku)
4. rumunska armija (Kuperka)
Jedan mađarski korpus
Ukupno 45 nemačkih divizija, 8 satelitskih divizija i 8 brigada
Komadant fon Rundštat
Neposredno pre nemačkog napada na zapadnim granicama Sovjetskog Saveza nalazilo se 170 sovjetskih divizija sa 2 miliona 680 hiljada ljudi. Treba imati u vidu da su sovjetske divizije bile znatno manje od nemačkih. One su najčešće brojale 8-9 hiljada ljudi, često samo 5-6 hiljada a retko 14 hiljada vojnika.
Oružane snage Sovjetskog Saveza imale su, u izvesnoj meri, prednost nad nemačkim. Od 1921. se svake godine vršilo regrutovanje, tako da je 1941. godine, prema nekim podacima, na raspolaganju bilo oko 15 000 000 rezervista. Naoružanje ove ogrmne mase ljudi bilo je ograničeno zbog još slabog proizvodnog kapaciteta sovjetske industrije. Postoje razne procene o ukupnom broju jedinica koje je Sovjetski Savez 1941. godine imao pod oružjem. Najviše procena govori o 9 000 000 vojnika, uključujući i rezerve mobilisane za vreme rata. Od tih 9 000 000 je, po strogo poverljivim podacima, 22. juna 1941. bilo 4 700 000 u sastavu Crvene armije. Oko 2 500 000 vojnika bilo je raspoređeno po zapadnim granicama Sovjetskog Saveza. Pošto su borbe počele, nemačka vojna obaveštajna služba je identifikovala: 173 pešadijske divizije, 32 konjičke divije, 78 oklopnih brigada, 45 motorizovanih brigada. Brojni sastav i naoružanje sovjetskih jedinica bio je osetno slabiji od nemačkih. Osim toga, 25 pešadijskih divija, 7 konjičkih i 6 oklopnih brigada nalazilo se na Dalekom istoku, a deo snaga bio je prema Turskoj.
Upotreba sovjetskih oklopnih jedinica se, za razliku od nemačkih, još zasnivala na idejama iz 1918. i bila je prvenstveno usmerena na pružanje podrške pešadiji. Svaka pešadijska divizija imala je zato, za razliku od Nemaca, po bataljon tenkova. Prema nekima, Crvena armija je 1941. godine uoči nemačkog napada imala oko 24 000 tenkova, dok je trebalo da industrija svakog meseca isporučuje 1500. Ovi tenkovi su velikim delom bili zastareli, jer je tek od 1939. počela proizvodnja modernog srednjeg tenka, kasnije toliko poznatog T-34, koji je bio bolji od svega što su Nemci mogli da pokažu i koji je za njih došao kao gorko iznenađenje. Sovjetski transportni motorizovani materijal bio je po konstrukciji jednostavniji od nemačkog, ali i mnogo bolje prilagođen sovjetskim prilikama. Ovo se još više odnosilo na zimsku odeću i opremu vojnika. Jedan od najvećih nedostataka u sovjetskom naoružanju bio je mali broj protivtenkovskog oruđa. Zatim sredstva veze nisu bila najsavremenija.
Obe armije bile su obučene na principu stroge discipline. Posle Staljinovih čistki 1936-1938. sovjetsko komandovanje je stavljalo naglasak na disciplinu jedinica i starešina. Vazduhoplovstvo Crvene armije brojalo je, verovatno, više od 10 000 aviona, dok je vazduhoplovna industrija imala kapacitet proizvodnje od 1 800 aparata mesečno. Većina aviona bila je zastarela, bilo je nešto novih tipova, a noćnih lovaca uopšte nije bilo. Sovjetske snage nisu imale radar. Od avijacija velikih sila, sovjetska je 1941. bila nešto u zaostajanju. I ona se, uglavnom, koristila za potpomaganje kopnene vojske.
Kao što je već poznato, Hitler je imao rđavo mišljenje o odbrambenoj sposobnosti Sovjetskog Saveza. Njegova ocena počivala je delom na – manje ili više tačnim – podacima o slabom kvalitetu sovjetskog komandnog kadra i naoružanja. Drugim delom je, međutim, počivala na mišljenju o komunističkom teroru nad narodom i na niskoj proceni kvantiteta i kvaliteta rezervi i naoružanja.
Rat sa Sovjetskim Savezom trebalo je završiti 1941, jer su Nemci imali u vidu da će dotle stalno jačati Britanija i Sjedinjene Američke Države. Zbog perioda kiša i blata u proleće i jesen i oštre zime koja zatim sledi, najpogodnije vreme za izvođenje bio je jedino period od sredine maja do sredine oktobra. Nemci su, međutim, smatrali da im neće biti potrebno toliko vremena. U dokumentima se može videti da su pretpostavljali da je osam do deset nedelja dovoljno da se završi rat sa Sovjetskim Savezom. Osim što je trebalo uništiti sovjetske armije u graničnom pojasu, trebalo je, naravno, sprečiti da Sovjetski Savez baci u borbu svoje ogromne ljudske i materijalne rezerve. To bi se moglo ostvariti jedino ako bi se brzo zauzela ona sovjetska teritorija koja je najnaseljenija i gde su se nalazili glavni izvori snabdevanja. Za Nemce je bila velika prednost što su se ta područja, nalazila, uglavnom, u evropskom delu Sovjetskog Saveza. Ukoliko bi se zauzela područja zapadno od linije Arhangelsk-Volga-Astrahan, Sovjetski Savez bi izgubio najnaseljenije oblasti, zatim 76% svoje vojne industrije, 90% svoje proizvodnje nafte, a takav gubitak bi za njega bio fatalan. I zato je nemačka Vrhovna komanda planirala da osvoji ta područja. Da bi mogli realizvati taj zadatak, i to za tako kratko vreme, Nemci su morali u još većoj meri nego ranije da primene novu strategiju postupaka kojom su u Poljskoj i Francuskoj za veoma kratko vreme postigli velike rezultate. Trebalo je da se tenkovsko-mehanizovane jedinice koncentrišu u velike oklopne grupacije armije, koje bi dubokim klinovima probile sovjetsko granično područje i uz pomoć avijacije duboko prodrle u unutrašnjost Sovjetskog Saveza. Ratno vazduhoplovstvo je osim toga imalo zadatak da u pozadini sovjetskih jedinica razbije sistem veza, komandovanja i snabdevanja. Kad se probije sovjetski sistem odbrane prve linije, trebalo je da nemački oklopni klinovi krilima zatvore obruč okruženja i time obuhvate glavne neprijateljske snage i onda ih unište. Nemci su ovaj način borbe zvali „klin i kotao“. Jednom opkoljene sovjetske jedinice ne bi mogle dugo da izdrže u takvom kotlu i bile bi uništene. Pošto bi se na taj način uništile glavne snage Crvene armije u evropskom delu Sovjetskog Saveza, nemačke armije bi se brzo probijale do linije Arhangelsk-Astrahan, i to pre nego što bi Sovjeti stigli da mobilišu svoje rezerve i uspore nemački napad do perioda kiša i blata. Prirodni položaj Sovjetskog Saveza u izvesnoj meri je otežao namere napadača sa zapada. Dva velika močvarna područja – poznata močvara Pripjat i manje poznata baltička šumska i močvarna zona – ograničavale su pristup zemlji na tri, srazmerno uska nadmorski viša prilaza koji su poznati kao Baltička visoravan, Zapadnoruska visoravan i Južnoruska visoravan. Samo po sebi je razumljivo da je nemački napad sledio ove prirodne pravce napada. Na ovim visoravnima nalazile su se, naravno, sovjetske armije, a preko ovih visoravni, duž ranije granice prema Poljskoj i drugim baltičkim državama, pružala se nedovršena linija bunkera (a ne utvrđenja) koju su Nemci predimenzionirano nazvali „Staljinova linija“.
Iz Tokija su sovjetski obaveštajci Rihard Zorge i Branko Vukelić još 5. marta 1941. godine poslali u SSSR fotokopiju tajnih dokumenata, među kojima i telegram Joakima Ribentropa nemačkom ambasadoru u Tokiju generalu Otu o planiranju nemačkog napada na SSSR u drugoj polovini juna. Zorge je 19. maja javio Moskvi dosta precizne podatke o koncentraciji na zapadnim granicama SSSR-a. A 15. juna, nedelju dana pre nemačkog napada, poslao je centru u Moskvi sledeću vest: “Rat će početi 22. juna”.
Razna svedočenja maršala Žukova i ostalih sovjetskih generala govore da je Nemcima pošlo za rukom da obmanu najviše sovjetsko rukovodstvo. Zanimljiv je podatak da su Nemci glavninu svojih snaga predviđenih za napad na SSSR, a posebno oklopne jedinice, locirali na 200-250 km od sovjetske granice, a njihovo dovođenje na polazne položaje usledilo je tek dan-dva pre početka napada.
NOĆ UOČI NAPADA
Meteorološki izveštaji su zabeležili da je u subotu 21. juna 1941. godine u istočnoj Evropi bio topao sunčan dan. Istog tog dana uveče, sovjetima su prebegli nemački podoficir i jedan vojnik. Gotovo u isto vreme granicu je prešao i Poljak Mečislav Stefanski, sovjetski obaveštajac, kasnije kapetan poljske vojske. Stefanovski je svedočio o velikim pokretima nemačke vojske, kao i o zahuktalim pripremama s one strane granice. Saopštenje Stefanovskog odmah je preneto u Moskvu. Najviše sovjetsko rukovodstvo se još uvek kolebalo da preduzme odgovarajuće mere.
Načelnik štaba Kijevskog vojnog okruga general-lajtnat M.A. Purkajev telefonirao je uveče 21. juna načelniku Generalštaba Georgiju Žukovu i obavestio ga da je sovjetskom graničarima prebegao jedan nemački narednik koji je ispričao priču da će nemačke trupe u zoru 22. juna napasti Sovjetski Savez. Žukov je zatim telefoniro narodnom komesaru odbrane S.K.Timošenku i J.V.Staljinu o onome što je upravo saznao. Staljin se i dalje kolebao. I dalje je verovao da su te priče samo dezinformacije kojim se pokušava da se isprovocira sukob između SSSR-a i Nemačke. Timošenko je predložio da se trupe u pograničnim oblastima stave u stanje pripravnosti.
BARBAROSA
U nedelju 22. juna 1941. rano ujutro je definitivno poništen nemačko-sovjetski sporazum o nenapadanju iz 1939. godine. Na dan kad su 1812. Napoleonove trupe u pohodu na Moskvu prešle reku Njemen, na dan kad je 1940. Francuska potpisala kapitulaciju, Hitlerova armija i avijacija prekinule su mir na zapadnoj granici Sovjetskog Saveza. Otpočelo je izvođenje operacije po ratnom planu “Barbarosa”. Većina mostova preko graničnih reka odmah je pala neoštećena u ruke Nemaca. Granične delove Crvene armije iznenadila je artiljerijska vatra i vazdušno bombardovanje; stotine sovjetskih aviona uništeno je na zemlji. Tehnički, ali pre svega psihički, sovjetske armije nisu bile spremne za rat, i to uprkos mnogim upozorenjima koje je Staljin dobio ne samo od sopstvene obaveštajne službe, nego i iz inostranstva. Zato je na sovjetskoj strani vladala opšta pometnja. Gotovo potpuno je izostala koordinacija odbrane, što je delom bila i posledica organizacije Crvene armije u kojoj je između vrhovne komande i pojedinih komandanata frontova i armija nedostajala prirodna spona. Za odbrambeni rat su sovjetski položaji, strateški gledano, bili daleko od idealnog. Jedva da se vodilo računa o tome da postoji mogućnost da će eventualni rat morati da se odvija na sovjetskoj teritoriji; jednostavno se polazilo od toga da će Crvena armija prilikom neprijateljskog napada tako brzo reagovati, da bi rešenje rata palo na teritoriji protivnika.Tek u noći između 21. i 22. juna izdata su naređenja da se jedinice i protivvazdušna odbrana dovedu u stanje potpune pripravnosti. Na mnogim mestima je 22. juna još bilo u toku sprovođenje ovih naredbi; na drugih mestima ih još nisu ni primili kad je počeo iznenadni nemački napad. „Neprijatelj je očigledno duž cele linije fronta iznenađen“, zapisao je nemačkn general Halder načelnik generalštaba kopnene vojske u svoj dnevnik.
U 3:17 s nemačkih pograničnih aerodroma poletelo je hiljade aviona i napalo Murmansk, Kaunas, Minsk, Kijev, Odesu, Sevastropolj i druge gradove. Na kopnu su Nemci otpočeli ofanzivu moćnom artiljerijskom pripremom koja je nanela velike gubitke sovjetskim trupama. Koristeći se iznenadnim napadom nemačke trupe su odmah postigle krupne uspehe. Već prvog dana rata sovjetska avijacija je izgubila 1200 aviona. Sovjetski general avijacije Kopels počinio je drugi dan samoubistvo. Velike gubitke pretrpele su tenkovske, artiljerijske i druge jedinice. Posle udara avijacije i artiljerijske pripreme nemačke kopnene trupe su prešle u napad na frontu od Baltika do Karpata.
Vojni rukovodioci u Narodnom komeserijatu odbrane su zbunjeni i još uvek ne znaju šta da rade. Bucmasti maršal Timošenko nervozno šeta po pravougaonom kabinetu smrknut i zamišljen. Timošenko naređuje Žukovu da telefonira Staljinu koji je tek legao da spava. U 4:30 svi članovi Politbiroa su bili na okupu u Staljinovom kabinetu. Staljin je bio bled, sedeo je za stolom, držao je u ruci napunjenu lulu. Rekao je da treba hitno telefonirati u nemačku ambasadu. Iz ambasade su odgovorili da ambasador grof fon Šulenburg traži da bude primljen zbog hitnog saopštenja … Primio ga je Molotov, koji se posle obavljenog razgovora vratio kod Staljina u kabinet i saopštio: “Nemačka vlada nam je objavila rat”.
U 8:00 duž čitavog fronta vodile su se žestoke bitke. Jedino je na sektoru Lenjingradskog fronta situacija još uvek bila mirna. U 12:00 preko Radio-Moskve potpredsednik sovjtske vlade Molotov je obavestio sovjetski narod da su nemačke trupe napale SSSR i izrazio uverenje da će napadač biti poražen. Narednog dana formirana je Stavka.
Tamo gde je Vermahtu pružen organizovan otpor njegove trupe su zaustavljene na samoj granici. U gradiću Sokalju, u zapadnoj Ukrajini karaula poručnika Lopatina, opremljena jedino puškama i mitraljezima, tukla se u okruženju čitavih 11 dana sa višestruko nadmoćnijim neprijateljem. Karaula je pala tek kada je i poslednji graničar poginuo.
Poznat je i slučaj vazduhoplovnog kapetana Nikolaja Gastela koji je 26. juna napao jednu nemačku kolonu severno od Minska. Avion mu je pogođen pa se zatim zapalio. Gastelo je svoju zapaljenu letelicu usmerio na nemačku kolonu tenkova i cisterni. Junački je poginuo, ali je i neprijatelju naneo znatnu štetu. Tokom drugog svetskog rata sovjetski piloti su preko 300 puta ponovili postupak kapetana Gastela.
Poznato je i pismo vojnika Aleksandra Golkova koji se u trenutku napada nalazio u Rovnu u Ukrajini, a koje je „uputio“ svojoj supruzi u Lenjingrad. Pismo je objavljeno 9. januara 1964. godine u listu „Krasnaja zvezda“ a pronađeno je posle rata u metalnoj kutiji olupine tenka u kome se nalazio Golkov.
„28. juna 1941. g.
Mila Tanječka!
Ne znam da li ćeš ikada pročitati ove redove? Ali ja sigurno znam da je ovo moje poslednje pismo. Sada se bije bitka, strašna, krvava. Naš tenk je onesposobljen. Unaokolo su fašisti. Ceo dan odbijamo juriše. Ulica Ostrovskog je prekrivena leševima u zelenim uniformama, oni liče na velike nepomične guštere.
Danas je šesti dan rata; Ostali smo dvojica – Pavel Abramov i ja. Ti ga znaš, pisao sam ti o njemu. Mi i ne pomišljamo o spasavanju svojih života. Mi smo vojnici i ne žalimo da umremo za otadžbinu. Mi razmišljamo kako da Nemci što skuplje plate za nas, za naše živote …
Sedim u izrešetanom i unakaženom tenku. Vrućina je nesnosna, muči me žeđ. Nema ni kapi vode. Tvoj portret mi leži na kolenima. Posmatram. ga, gledam u tvoje plave oči i čini mi se da mi je lakše – ti sa mnom. Hteo bih da govorim s tobom mnogo mnogo, otvoreno, kao ranije, tamo u Ivanovu …
Kada je 22. juna objavljen rat, pomislio sam na tebe, pomislio sam na trenutak kada ću se vratiti kući, kada ću te videti i priljubiti tvoju milu glavu na moje grudi. A možda to više nikada neće biti. Jer rat je …
Kada se naš tenk prvi put sudario s neprijoteljem, raspalio sam po njemu iz topa, sekao sam ih mitraljeskom vatrom kako bih što više fašista uništio i time približio kraj rata, kako bih te što pre video, mila moja. Ali se moja maštanja nisu ostvarila…
Tenk podrhtava od neprijateljskih udara, ali mi smo još uvek živi. Granata nemamo, meci su nam na izmaku. Pavel tuče po neprijatelju pojedinaonom vatrom, a ja se „odmaram“ i sa tobom razgovaram. Znam da je to poslednji put. Želeo bih da razgovaramo dugo, dugo, ali nemam vremena. Sećaš li se kako smo se opraštali kada si me ispraćala na staniici? Tada si sumnjala u moje reči da ću te večno voleti. Tražila si da ti se potpišem da ću celog života pripadati samo tebi. Ja sam sa zadovoljstvom ispunio tvoju želju. Lepo je umreti kada čovek zna da tamo, daleko, postoji blisko biće koje misli na njega, razmišlja o njemu i voli ga. Lepo je biti voljen…
Kroz probijemi rupu na tenku vidim ulicu, zeleno drveće, cveće u parku, divno, predivno. Vi koji preživite rat, živećete isto tako divno, predivno i srećno … Za takav žiivot nije strašno umreti … Ne plači. Na moj grob, najverovatnije, nećeš moći da dođeš, a da li će i postojati taj moj grob?…“.
U početku su grupe armija „Sever“ i „Centar“ postizale velike uspehe. Težište operacije po planu „Barbarsa“ bilo je u početku na pravcu Grupe armija „Centar“ pod komandom feldmaršala fon Boka. Ova Grupa armija imala je u svom sastavu najveći broj pešadijskih divizija, dve od četiri oklopne grupe (armije) i jaku vazdušnu flotu. Napad se odvijao po planu. Na severnom i južnom krilu su se Treća oklopna grupa pod komandom generala Hota i Druga oklopna grupa pod komandom generala Guderijana, brzo probile na istok. Između te dve oklopne grupe napredovala je 9. armija generala Štrausa i 4. armija generala fon Klugea. Samo u reonu Bresta Nemci su naišli na žestok otpor; oko gradske citadele borbe su se vodile sve do polovine jula. Jedan deo Guderijanove oklopne grupe bio je zbog tog otpora nekoliko dana u zakašnjenju. Istureni deo 2. oklopne grupe prelazio je prvih dana rata prosečno 60 km na dan i već petog dana je bio pred Minskom. Drugi deo te iste grupe stigao je dan kasnije do Bobrujska na Berezini.
Treća oklopna grupa naišla je na slab otpor i 23. juna je kod Alitusa i Merkine došla do Njemena (mostovi preko ove reke pali su Nemcima neoštećeni u ruke); 24. juna je zauzela Vilnjus a zatim skrenula na jugoistok, da bi se kod Minska spojila sa 2. oklopnom grupom. To se odigralo 27. juna.
Ipak Guderijan nije bio potpuno zadovoljan. Nemačka pešadija nije mogla da sledi skoro neverovatan tempo napredovanja oklopnih divizija. Tome je doprinela i činjenica da je pešadija morala da napreduje po mnogo slabijem terenu; relativno dobri, čvrsti putevi bili su rezervisani za pokret oklopno-mehanizovanih snaga i njenih pozadinskih delova. Pogotovo je 4. armija fon Klugea morala da savlada izuzetno težak teren. Kad se pokazalo da se planirana velika klešta Grupe armija „Centar“, koja je trebalo zatvoriti kod Minska, moraju zameniti izvesnim brojem manjih klešta unutar tog prostora, postojala je opasnost da zaostajanje pešadije za oklopnim snagama poraste. Guderijan je nesumnjivo bio jedan od najsposobnijih nemačkih generala oklopnih jedinica. On je uviđao prednost brzog proboja oklopnih jedinica za izvođenje munjevitog rata. Po njemu je trebalo da oklopne jedinice operišu što samostalnije, vodeći računa o riziku da mogu nastati praznine između oklopnih i pešadijskih jedinica. Nemačka Vrhovna komanda je, međutim, tražila da oklopne jedinice smanje tempo nastupanja kako bi se što efikasnije zatvorio obruč okruženja oko protivničkih jedinica. To je bilo potrebno utoliko više što su sada 4. i 9. armija imale posla sa opkoljenim trupama koje su doduše bile izolovane i kojima je nedostajala municija i gorivo, ali koje uprkos tome nisu ni pomišljale na predaju i do kraja su se žestoko borile. Zbog odsustva podrške oklopnih jedinica koje su otišle već mnogo napred, pešadijske jedinice nisu mogle dovoljno čvrsto da zatvore obruč okruženja kod Bjalistoka i Volkoviska, pa su mnoge sovjetske jedinice uspele da se probiju u pravcu istoka, a neke su se probile u Pripjatske šume i prešle na partizanski način ratovanja. Uprkos otporu Guderijana i fon Boka, fon Kluge je uspeo da deo oklopnih jedinica početkom juna uključi u sastav 4. armije i da time nešto poveća pokretljivost pešadijskih jedinica. Ova reorganizadžija je prilikom zatvaranja obruča okruženja kod Novogrudoka, zapadno od Minska, urodila plodom. Tu se uspešno zatvorio obruč okruženja oko glavnine sovjetskog Zapadnog fronta.Pokazalo se, međutim, da nova nemačka taktika ima i svoje slabosti. Dovodila je, naime, do gubitka vremena na ostvarenju opšteg plana, a upravo je faktor vremena bio veoma važan za munjeviti rat. Na taj način su druge sovjetske jedinice dobile mogućnost da se reorganizuju i dobiju pojačanje. To se i desilo severozapadno od Smolenska (posle Minska to je bio sledeći cilj Nemaca na njihovom napredovanju ka Moskvi), duž Berezine, Daugave i Dvine i u području između ove dve reke. Nemci su jedino uspeli da brzo probiju sovjetsku odbrambenu liniju duž Berezine. Na ostalim linijama fronta se relativno duže vremena pružao otpor.
Osamnaesta nemačka armija je za deset dana zauzela luke Lijepaja, Venspils i Rigu (na ušću Daugave) i time oduzela sovjetskoj Baltičkoj floti njene baze na Baltiku. Pogotovo je pad Rige, glavne baze Baltičkog vojnog okruga, bio veliki gubitak za sovjetsku mornaricu, iako je veliki deo jedinica flote u poslednjem trenutku uspeo da se povuče preko Finskog zaliva za Lenjingrad. Sovjetska flota koja je u proseku spremnije dočekala nemački napad nego kopnena vojska, uspela je da se povuče u prvoj etapi rata bez većih gubitaka, zahvaljujući, između ostalog, i razumevanju i aktivnostima admirala Kuznjecova (narodnog komesara mornarice), admirala Tribuca (komandanta Baltičke flote) i admirala Golovka (komandanta Severne flote u polarnom području). Još više od mesec dana pre nemačkog napada, Kuznjecov je uspeo da izdejstvuje da se mnogi brodovi iz srazmerno nezaštićenih luka Lijepaje i Venspilsa prebace u Rigu. Na sopstvenu odgovornost je 19. juna doveo flotu u stanje pripravnosti. Poslednje naređenje izdato u miru – „spremni za akciju“ – nije međutim smeo da izda na svoju ruku. Kad je naređenje došlo u noći između 21. i 22. juna, Tribuc i Golovko su već bili spremni. „Svakog trenutka smo očekivali telegram iz Moskve sledeće sadržine: rat je otpočeo“.
Uz pomoć snažnog udara iz vazduha, Nemci su uspeli da odbiju gotovo sve sovjetske protivnapade i protivudare, ali su njihovi gubici u ljudstvu i materijalu bili veoma veliki. I kod sovjetskih jedinica je to doduše bio slučaj; po Halderovim rečima, ovde je besnela „veoma živa“ bitka. Tako Nemci na južnom delu sovjetsko-nemačkog fronta nisu spektakularno napredovali i o pravom munjevitom ratu tu u prvim sedmicama rata nije, u stvari, moglo da bude ni govora. To je bila velika prednost za sovjetsku stranu, jer vreme im je bilo značajan saveznik. Krajem juna i početkom jula 1941. počeo je, međutim, da slabi sovjetski otpor na jugu. Mnoge sovjetske jedinice počele su da se povlače na istok da bi duž nasipa reke Dnjepra gradile nove odbrambene linije, a veliki deo jedinica je prebačen na centralni deo fronta. Krajem juna su gradovi Kovelj, Rovno i Lavov bili u rukama Nemaca i nastupanje je moglo da se nastavi bržim tempom. Ovo nije važilo za severno krilo Grupe armije „Jug“, jer je tamo najpre trebalo očistiti Pripjatske močvare i osloboditi se sovjetskog pritiska sa te strane.
Trećeg jula je Halder imao razloga za optimizam u pogledu razvoja operacija na celom sovjetsko-nemačkom frontu. U svom dnevniku je tada zapisao: „Uglavnom se sad već može govoriti da je izvršen zadatak da se glavnina sovjetskih snaga potuče ispred Dvine (Daugava) i Dnjepra. Smatram da je tačna izjava jednog zarobljenog sovjetskog generala, da ćemo istočno od Dvine i Dnjepra naići samo na delove sovjetskih snaga koji već i po snazi neće biti u stanju da odlučujuće utiču na ishod nemačkih operacija. Ne preterujem, dakle, kad tvrdim da će se rat protiv Sovjetekog Saveza uspešno završiti u roku od četrnaest dana“.
U izjavi od 4. jula Hitler je bio još uvereniji od Hadlera: “Ja sve vreme pokušavam da se stavim u položaj protivnika. Praktično, on je rat već izgubio. Dobro je što smo mi uništili ruske tenkovske i vazduhoplovne snage na samom početku. Rusi ih više nikada ne mogu obnoviti“.
Stvarno je tako izgledalo. Vrhovni komadant kopnene vojske, fon Brauhič, i njegov načelnik štaba Halder podneli su 8. jula izveštaj da su do tada identifikovane 164 sovjetske pešadijske divizije, da je od njih uništeno 89, a samo 46 je još sposobno da se bori, 18 je bilo na sporednim delovima ratišta, kao na primer u Finskoj, a da nije identifikovana lokacija za 11 divizija.
Preuzeto sa svetskirat.net
