- Učlanjen(a)
- 30.12.2009
- Poruka
- 354
Quo Vadis
Na sledeće posedujem apsolutno autorsko pravo 
- i postoji 30% ''urađene'' stvari....
QUO VADIS - i postoji 30% ''urađene'' stvari....
EVERYTHING YOU DO
IS FOR KIND OF FUN
NOT TO SEE THE SKY
NOT TO SEE THE SUN
Šta mogu kad sam dete iz geta
za mene sve može ali može i da smeta.
Kad hodim koračam nogu pred nogu.
Nešto neću ali sve mogu.
Pogled mi je uprt strogo na dole;
ne želim da gledam slike što me bole,
al' one su svuda u meni oko mene;
na prvi pogled možda samo deluju k'o sene.
Stvari u stvari mnogo su gore
jer java poput najgore noćne more
mi nagriza sive moždane pore.
Grcam ja u ropcu pre i posle svake zore.
Delujem možda kao neko k'o šeta,
u stvari sam još jedna pokretna meta.
Pokušavam da se povučem u zaklon
jer ovim svetom vlada đavolje džungle zakon.
Uskoro moj dom postaće rov;
a rov to je grob kom samo fali krov.
Svaka priča ista poput ove je:
sve što može to i hoće poći na gore.
Oko tebe sve je slika nemila.
Okružen si žešće teškom grupom debila,
što nervozno na tebe svaki dan se dere,
po živcima tvojim bezrazložno se vere.
Ne želiš da progutaš njihove norme,
do razuma ne dopiru ti postavljene forme.
Ulica tad postaje tvoj drugi dom
a neko nalik tebi daruje te savetom:
“Jedino što može zalečiti tvoj bol
je MaryJane ili tetrahidrocanabinol”.
I THC polako te uzima pod svoje
dok rane na trenutke samo prestaju da bole.
EVERYTHING YOU DO
IS FOR KIND OF FUN
NOT TO SEE THE SKY
NOT TO SEE THE SUN
Sve više i više obuzima me strah.
Sada neko kao lek preporučuje mi prah.
I snežno-mrke pahulje kroz mene počinju da veju.
Moje usne na toj zimi ne mogu da se smeju.
AA ja živim od danas do sutra.
Za mene sad postoje samo dop i vutra,
i neka čudna tama stoji mi u glavi,
k’o prepreka na putu što vodi ka slavi.
Sada ujutru prvo čega se setim
je pitanje: Gde da nađem krila da poletim.
Stvari u stvari mnogo su gore
jer java poput najgore noćne more
mi nagriza sive moždane pore.
Grcam ja u ropcu pre i posle svake zore.
Ne shvatam uopšte oko mene je krug,
u njemu prijatelja nemam niko nikom nije drug.
Nestaje mi keša bar shvatam šta je zikra
jer Turkey po telu mene počinje da dirka.
Crveni trouglići i šarene bombone
znaju kadkad pomoći pri novom bolu tome.
Sve manje i manje me zanima da snifam.
i Black Jack postaje igra koju igram.
Sada igla je tu, kašika takođe.
Loše je kad život ovim tokom pođe.
Da li prekasno shvatiću da: Pa ja sam rob !?
Zar smisao života je San Francisco bomb?
Zar treba dobar šut da ubrizgam u tetku
da shvatim staru sagu o onom zlatnom metku?
Ni jagode, ni sunce mi pomoći neće
kraj uzglavlja moga kada zapale se sveće,
MDA i LSD stvarnost promeniti ne mogu,
jer na kraju svaka duša po istinu ide k’Bogu.
EVERYTHING YOU DO
IS FOR KIND OF FUN
BUT STOP! PLEASE TRY TO
READ THE SIGHN.
“Zašto sve to? ” - Ti nemoj ni da pitaš,
sve dok se kroz noć ulicama skitaš.
U beznađe sve dublje dok toneš
čuvaj na umu da se spasiti možeš
dok osećaš da duša je sve nemirnija
jer ona bar zna da nešto je ugrožava,
Njenu slobodu to nešto sputava.
Zar ne shvataš – više nema vremena.
Ljudima krila život nije dao,
leteti čovek nikad nije znao.
I Ikar je tako izgubio glavu,
žudeći da dosegne sunčevu slavu
na krilima što mu ih život nije dao.
Visoko je uzleteo – a onda je pao.
Priroda majka zaslužna je bila
veštinu letenja od nas što je skrila.
Anđeli pali mi smo apsolutno svi
još na nebu što se besmo svojih krila odrekli.
Shodno tome da bismo ostvarili slobodu
valja prvo naučiti saznati kako bulja se po podu;
A onda jednog dana se sa dna ustane
i uspravno se svom težinom osloni na tle.
Tada, dok stojiš, širom otvori oči
vidovitost u svakom njegov demon koči.
E tada tek se kreće ne brzo već polako -
zbog vetra u očima svak’ bar jednom je plak’o.
Samo tako život može učiniti svoje
kad gledamo boli i naše, i Njegove.
Samo istina može dati nam krila
pa ma kako ona surova bila.
Samo jedna je bitka za slobodu,
teška je i boli ali put je ka Bogu.
EVERYTHING YOU DO
IS FOR KIND OF FUN
BUT STOP! PLEASE TRY TO
READ THE SIGHN.
Oko nas svuda je zlo
Pogledaj i ti shvatićeš to.
Budi hrabar u oči gledaj tamu;
sagledaj je i u sebi nađi snagu
da ustaneš sa tog dna na kome ležiš,
da staneš a ne od istine da bežiš.
Nađi bolji cilj ka kom ćeš da težiš;
ne samo na sebe i druge da režiš.
Uostalom, i čemu sve to
kad sve si dublje dno je fiktivno.
Do duše ni tu razlika nema
jer ista je i fensy k’o i džanky šema;
Šta slušaš…, ja slušam… - tu nema dilema –
razlika nema ispod paklenoga trema.
Ja nisam džankoza, ne bodem se u venu,
samo kod dilera istog završavamo šemu.
Vidi ga kakav je oboleli klošar,
uf što ovaj koks ima šmekić oštar.
Nema ni za rokić, fura žešće rite,
kol’ko će da traje kilo ove bele pite?
Vidi ga masni, smrdljivi šljam,
Da ne teglim Armane mene bio bi blam.
I šta više reći, sve to isto je sranje,
nema govno veće ili govno manje.
E, ipak smo svi Božija deca mi
što smo se od Svetog Duha otrgli,
Tek kad setimo se pouka Njegovog Sina
naćićemo kraj našim lutanjima.
Ne na nebu već u tebi sagradi Njima dom
jer samo tu leži za te na sve odgovor.
Pa bez obzira na to što pali smo na dno
Uz ljubav može sve - verom i nadom.
