Kada pogledam video onda ću da vidim šta ima da se ospori ovdje.
Свештеник др Угрин Поповић: Секташи су међу нама
7. децембра 2018.
Страшна појава код нас је
секташтво. Секте угрожавају наш ход са Исусом Христом, подмећући неко своје учење, које није овенчано вековном традицијом Цркве. А, зато и тај назив –
секта (од речи
secare – сећи) – пошто ти и такви људи, одсецају себе од реалности Христа Спаса, бирајући да не чине оно што је Он учио, а Црква тумачила и надзиђивала, вековима. У нашем случају – миленијумима! Дакле,
секта (лат.
Secta и лат.
Sequi – и, под утицајем, лат.
secare – резати, сећи) је издвојена или затворена група људи која чврсто следи своја начела. Најчешће се секта формира насупрот основној групи из које је потекла, развијајући учење, које је по уверењу чланова секте, исправније у односу на учење основне групе. За све чланове секте карактеристично је да имају чврсту организацију и јединствене, обавезне ритуале.
Оно што ме је мотивисало да напишем пар речи о овом феномену јесте страхота коју сам осетио када сам видео једног секташа на делу. Видео сам да та особа нема свест о томе да греши. И да једноставно, не постоји начин на који би јој се предочило, какву љуту грешку чини, уздајући се у то, да самом Богу службу приноси на тај начин.
Наиме, један мој ФБ пријатељ, Светислав Павловић, има обичај да постује неке виђеније и образованије свештенике. Што домаће, што из братских помесних цркава, што брачне, што безбрачне. Тако је и овог пута пренео мисао нашег свештеника о.
Глигорија Марковића, како ми то треба да се владамо у погледу плотских, а заправо сексуалних активности, у току поста. И, када кажем „ми“, мислим – Православни хришћани, пошто је о. Глигорије православни свештеник. Одмах морам рећи, да имам то задовољство да поменутог лично и знам, и могу вам свима посведочити да је он једно веома фино и пристојно људско биће, као и веома образован свештеник. Углавном, изнео је тезу да брак није само телесно јединство, већ пре свега духовно, а да то само по себи произилази из Светог писма, где је Сам Бог закључио да човеку није добро да буде сам (
1.Мојс. 2:18), а што је и ап. Павле касније потврдио својим саветом да се брачни другови, не ускраћују једно другоме (
1.Кор. 7:5), што би резултирало закључком, да стварног канона, гледе уздржавања или не уздржавања нема, те да је „исправно“ и овако, и онако. Такође бих требало поменути да је ову мисао о. Глигорије изрекао пред још два свештеника, од којих је један и игуман. Дакле, безбрачан.
И, онда секташ напада. Секташ брани. Изјављује да је то погрешно тумачење Писма! Светислав на то одговара како је ту било још свештеника и како би ови, сигурно реаговали, да је о. Глигорије негде „забраздио“ гледе учења Цркве. Ипак, ни та информација није поколебала тог секташа. Све позивајући се на „зна се“ какво је правилно учење, и да се мора „подвизавати“ како би се ми „удостојили“, тај секташ проглашава о. Глигорија и „екипу“ јеретицима, који немају везе са Православљем!
Суздржан и даље, Светислав указује дотичном секташу да је и митрополит Иларион (Алфејев) на сличном, да не кажем, истом становишту, што је још и више разгоропадило овог секташа, који је сада прогласио Митрополита „архијеретиком“, а нашу Помесну цркву „папским“ инструментом који помаже Ватикану.
Нисам могао даље да пратим развој дискусије, али оно што сам могао јесте да напишем ових пар редака, те да покушам барем неколико људи да вратим у окриље наше Свете мајке Цркве. Мајке која има Дух, и Којега она даје својим
рукоположеним свештеницима (Погледајте обавезно
Малахију 2:7!), не би ли ови началстовали народом изабраним. Свима нама. Такође, желим да Вас уверим овом приликом како свештеници наше Помесне цркве нису добили своје дипломе на томболи, нити да у нашој хијерархији влада „распојасаност“ где свако може да прича шта хоће, коме хоће, где хоће. Не, драги моји, у нашој Цркви влада ред!
„Најчешће се секта формира насупрот основној групи из које је потекла, развијајући учење, које је, по уверењу чланова секте, исправније у односу на учење основне групе.“ – јесте дефиниција која изражава менталитет секташтва, али и истискује Самог Христа из нашег живота, јер Он није дошао да донесе неко „савршено“ учење, већ је дошао да спасе човека (
Јн. 3:16). Да обзнани Собом благу вест, да сада, тај човек има брата. Све нас.
А, зашта ће нас једино и питати на Страшном суду (
Мт. 25:31-46)
Мислите о томе…
Свештеник др Угрин Поповић
