Šta je novo?
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.424
Odrastanje i bunt

Majda Janežić, psiholog | 29. novembar 2010. 12:54 | Večernje novosti

Čim dete oseti da ga ne pritiskate, samo će se otvoriti i početi da vam priča o svojim dogodovštinama

tinejdzeri_150x0.jpg


Imate tinejdžera u kući i kada ste ga pitali na šta je potrošio novac od džeparca ili gde je bio za vreme časa sa koga je pobegao, kao odgovor ste dobili "šta te se tiče", ili nešto slično. Na trenutak ste se osetili zatečenim ovakvom drskošću i niste znali šta da radite? Možda ste burno odreagovali i kaznili dete za "bezobrazluk", ili ste se samo bespomoćno povukli... U bilo kom slučaju ostalo je osećanje gorčine i činjenica da dete ne želi sa vama da deli izvesne stvari o sebi i svom životu. Pitate se šta dalje, da li da ga pustite, jer je već veliko i treba ponešto i da zadrži za sebe, ili da pojačate kontrolu i počnete da se služite špijunažom u cilju otkrivanja misterioznih sadržaja iz života svog tinejdžera? Neki roditelji rešenje vide u pojačavanju "islednih" postupaka, jer misle da će pritiskanjem deteta ostvariti "veći stepen saradnje" u budućnosti. Nažalost, ili još bolje, na sreću, ovakve mere ne daju željene rezultate... Umesto toga, dobićete sve veću distancu, zatvaranje deteta u sebe, a sve češće će vam plasirati šture i neodređene odgovore, pa i za najobičniju "stvar". Pa gde je onda izlaz?

Najbolje je da krenete od toga što ćete probati da shvatite zašto adolescent ima toliku potrebu da "ne polaže račune". Odgovor glasi: Zato što mu odrastanjem treba sve manje kontrole od strane roditelja i zato što radoznalost roditelja tumači kao ugrožavanje slobode.
Sledeće je pitanje da li adolescent ima pravo da zadovolji tu svoju potrebu za samostalnošću? Na ovo pitanje odgovor je "da", ali ograničeno i to zbog sledećih razloga:
* Adolescenti treba da oprobaju "svoje snage" u različitim životnim prilikama, jer će samo tako naučiti da budu oprezni i odgovorni.
* Roditelji ipak treba da zadrže izvestan stepen kontrole nad detetom, pogotovo dok još nije punoletno, jer adolescenti još uvek nisu toliko zreli da u potpunosti mogu samostalno da brinu o sebi, niti su dorasli svim životnim izazovima sa kojima se susreću, iako to ne žele da priznaju ni sebi ni drugima.
Uspešno nalaženje ravnoteže između ovih samo naizgled suprotstavljenih težnji doneće mudro razrešenje za situaciju u kojoj tinejdžer preterano ispoljava samostalan duh. A tu ravnotežu ćete najlakše postići ako probate sledeće:
* Ne "navaljujte" na dete da vam odmah po ulasku u kuću ispriča gde je bilo i šta je radilo. To se pogotovo odnosi na one situacije kada je dete imalo "izlazak" ili je došlo sa neke žurke. Loše je i ako vas dete zatekne kako "dreždite" čekajući ga nosa zalepljenog za prozor, ili sa telefonom u ruci sa koga ste već nebrojeno puta pokušali da ga pozovete.
* Ne držite detetu često predavanja o lošim stvarima. Na taj način mu šaljete signal da nemate dovoljno poverenja u njega, ili, još gore, da sumnjate u sebe i svoj vaspitni uticaj pošto toliko strahujete da bi ono moglo da pogreši.
* Pokažite detetu da ste zainteresovani za događaje iz njegovog života, ali neka ono samo odluči kada će ih sa vama podeliti. Ovaj postupak gotovo uvek "upali", jer čim dete oseti da ga ne pritiskate, samo će se otvoriti i početi da vam priča o svojim dogodovštinama. Nekad će to biti "u celosti", nekad samo u fragmentima, bitno je da vas pušta blizu sebe jer oseća da mu trebate i stalo mu je do vašeg mišljenja.
* Shvatite svoju roditeljsku ulogu slično onoj koju imaju treneri plivanja. Oni stoje pored bazena, puštaju plivače da plivaju (i ponekad se napiju vode), a skaču samo onda kada vide da se neko davi.



 
Učlanjen(a)
30.03.2014
Poruka
884
Tinejdžerski bunt
04.04.2013
A. P.




14bunt-100x80.jpg


Prelazak iz detinjstva u adolescenciju praćen je velikim promenama u socijalnom životu mlade osobe. Veze s vršnjacima postaju brojnije i intenzivnije, odnos s roditeljima se menja, a zahtevi i očekivanja društvene sredine traže mukotrpnu adaptaciju. Taj period je ujedno i najosetljivije doba u razvoju deteta, kada su razdražljivost i uvredljivost dominantna raspoloženja. Glavni psihosocijalni zadatak adolescencije je formiranje čvrstog ličnog identiteta, to jest odgovora na pitanje: ko sam, gde pripadam, gde želim da stignem, kakav želim da budem…
Nepovoljni psihosocijalni uslovi mogu uticati na formiranje neprilagođene strukture i dinamike ličnosti. To dovodi do različitih oblika devijantnog ponašanja koji se mogu ispoljavati u obliku delinkventnih radnji, alkoholizma, narkomanije, depresije… Ipak, pubertet ne mora da stvori haos u kući. Pubertet kao kriza odrastanja vidnije se manifestuje tek u savremenom načinu života. Bake i deke nisu ni znali za pubertet jer su se brzo osamostaljivali. Nisu imali problem s izborom zanimanja, a brakove su sklapali ranije od današnjih generacija. Danas deca ranije seksualno sazrevaju, ali su znatno kasnije u prilici da se finansijski osamostale. Tako se javlja svojevrsni vakuum, koji dodatno dramatizuje pubertet.
Traganje za sopstvenim identitetom je neizostavni deo odrastanja. Na tom putu se svi autoriteti bacaju pod noge, dotadašnji uzori gube privlačnost, a poslušnost postaje nepoznata kategorija. Bez bunta, dete ne može da izgradi individualnost, može da bude samo kopija. Što burnije prolazi kroz pubertet, tinejdžer lakše uspeva da prebrodi lične konfuzije, uključujući tu i one koje se tiču međuljudskih odnosa. Zbog toga je dobro da što više razgovarate sa svojim detetom i da mu objasnite sve promene, telesne i psihičke, kao i da ostvarite prijateljski odnos kako bi vam ono verovalo.
 
Top