- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.981
Обоа
Обоа , скраћено Ob., дрвени дувачки инструмент са двоструким језичком од трске. На први поглед је најсличнији кларинету, али се на почетном делу цеви налази још кратка метална цевчица у коју је уденут језичак, док је левкасто проширење на крају цеви видно мање него на кларинету. Звук који произилази из двоструког језичка помало је назалан и оштар, а сразмерно и продоран, због чега се обоа каткад назива и труба дрвених музичких инструмената. Међутим, овај инструмент може да звучи и нежно и топло, идилично и дирљиво, а то је и улога која јој се типично додељује у класичној музици. Такође, типична је за њега и мелодика оријенталног призвука (сцена у храму у опери Аида Ђузепеа Вердија), због асоцијације са инструментима сличне врсте (зурле и др.).
Обоа је мелодијски инструмент и у оркестру често има водеће теме, а њен јасан, чујан и интонативно прецизан звук узима се и као меродавна интонација за штимовање оркестра, када се најпре чује обоа према којој се штимују и остали инструменти. Виртуозно-техничке бравуре, које се често додељују кларинету и флаути, обои мање одговарају, а и њен тонски обим је краћи.
Обим обое
Обоа је настала од једне врсте средњовековних шалмаја који су се по Европи ширили под утицајем Арапа у Шпанији почев од VIII века. Напуштање наусника, у који се код тих инструмената, као у чашицу, смештао тршчани језичак означило је битну промену у могућности финијег нијансирања звука и његове изражајности. Обоа је током 19. века усавршена додавањем механизама полуга и поклопаца.
Друге врсте обоа
Обоа се јавља у још неколико регистарских варијанти и то као oboa d'amore
са писаним распоном од b до e3 (f3), и две у слабој употреби,
сопран обоа
писаног распона од hes до f3 (звучи малу терцу ниже) и
баритон обоа
распона од b до e3 (звучи октаву ниже). Ипак, од свих регистарских варијанти, најзначајнији је енглески рог.
Извор: текст Википедија, слике Интернет
Обоа , скраћено Ob., дрвени дувачки инструмент са двоструким језичком од трске. На први поглед је најсличнији кларинету, али се на почетном делу цеви налази још кратка метална цевчица у коју је уденут језичак, док је левкасто проширење на крају цеви видно мање него на кларинету. Звук који произилази из двоструког језичка помало је назалан и оштар, а сразмерно и продоран, због чега се обоа каткад назива и труба дрвених музичких инструмената. Међутим, овај инструмент може да звучи и нежно и топло, идилично и дирљиво, а то је и улога која јој се типично додељује у класичној музици. Такође, типична је за њега и мелодика оријенталног призвука (сцена у храму у опери Аида Ђузепеа Вердија), због асоцијације са инструментима сличне врсте (зурле и др.).
Обоа је мелодијски инструмент и у оркестру често има водеће теме, а њен јасан, чујан и интонативно прецизан звук узима се и као меродавна интонација за штимовање оркестра, када се најпре чује обоа према којој се штимују и остали инструменти. Виртуозно-техничке бравуре, које се често додељују кларинету и флаути, обои мање одговарају, а и њен тонски обим је краћи.
Обим обое
Обоа је настала од једне врсте средњовековних шалмаја који су се по Европи ширили под утицајем Арапа у Шпанији почев од VIII века. Напуштање наусника, у који се код тих инструмената, као у чашицу, смештао тршчани језичак означило је битну промену у могућности финијег нијансирања звука и његове изражајности. Обоа је током 19. века усавршена додавањем механизама полуга и поклопаца.
Друге врсте обоа
Обоа се јавља у још неколико регистарских варијанти и то као oboa d'amore
са писаним распоном од b до e3 (f3), и две у слабој употреби,
сопран обоа
писаног распона од hes до f3 (звучи малу терцу ниже) и
баритон обоа
распона од b до e3 (звучи октаву ниже). Ипак, од свих регистарских варијанти, најзначајнији је енглески рог.
Извор: текст Википедија, слике Интернет