Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
OBIČAJI I VEROVANJA
Verovanja australijskih Aboridžina
Smatra se da Aboridžini iz Australije i sa okolnih ostrva imaju jednu od najstarijih kultura na svetu, staru najmanje 40.000 godina. Tokom nekoliko hiljada godina razvili su kompleksnu istančanu duhovnost, koncentrisanu na sopstveno okruženje. Postoji nekoliko stotina grupa, svaka sa svojim mitovima i obredima, ali je kod svih ista srž vere.
Glavna karakteristika vere Aboridžina je stanje poznato kao Veliki san. To stanje je večno. Ono obuhvata početak vremena kada je duh Predaka šetao po zemlji, a nastavlja se i danas, kao večno prisutan duhovni nivo postojanja. Zemlja je bila pusta kada su se Preci pojavili. Putovali su preko nje, dajući joj oblik svojim lovom, bitkama, logorovanjem i plesom. Oni su takođe stvorili zvezde, elemente, ljude, biljke i životinje. Nakon što su obavili svoj zadatak, neki od njih su potonuli u Zemlju i postali sveti oblici iz prirode.
Svaka grupa Aboridžina očuvala je pesme koje govore o tome kako je nastalo parče zemlje na kojoj oni žive i koje se odnose na dela njihovih Predaka povezanih sa tim područjem. Pesme susednih područja nastavljaju se jedna na drugu, obrazujući tako jednu celovitu pesmu. Više takvih celovitih pesama u nizu gradi mrežu koja se prostire preko čitave Australije. Tumačeći ove pesme, ljudi mogu da prate tragove u prirodi, čak i u njima nepoznatim predelima. Ajers Rok (Uluru) je sveto mesto za Aboridžine već hiljadama godina. To je tačka u kojoj se mnoge pesme tj. duhovni putevi ukrštaju.
Do današnjeg dana, ceremonije igraju važnu ulogu u životu Aboridžina. Male ceremonije ili obredi se još uvek praktikuju u nekim udaljenim delovima Australije, kao što su zemljišta u Arnhemu i centralnoj Australiji, kako bi se obezbedilo snabdevanje biljnih i životinjskih namirnica. Ovi rituali su u obliku recitovanja, pevanja ili plesa kako bi prizvali Pretke da obezbede dobro snabdevanje hranom ili kišu. Najvažnije ceremonije su povezane sa uvođenjem dečaka i devojčica u odraslo doba. Takve ceremonije ponekad traju nedeljama, sa noćnim pevanjem i plesom, pričanjem priča, kao i prikazivanjem ukrašenog tela i ceremonijalnih objekata. Da bi se pripremili za svetkovine i obrede, Aboridžini premazuju tela bojama napravljenim od gline ili žute zemlje.
Upotreba tačaka u oslikavanju tela nekada je bila rasprostranjena pojava širom Australije. Postoje slike gde se tačkice jasno vide na telu kao dekoracija i to na nekim od najranijih ljudskih figura, koje su verovatno starije od 20.000 godina. Tačkasti crteži su, po tradiciji, naslikani da saopšte informacije o tzv. Velikom snu. Mnogi crteži predstavljaju priče o određenom predelu.
Japanska mitologija – shinto
Drevna japanska mitologija naziva se shinto. Danas je budizam, kao vera, preuzeo primat, ali shinto i dalje igra veliku ulogu u japanskoj duhovnosti. Mnogi shinto običaji i ceremonije su i danas aktuelni i praktikuju se. Činjenica je da je velik broj ljudi preuzeo verovanje koje predstavlja kombinaciju budizma i shinto verovanja.
Izanagi (što na japanskom znači Onaj koji poziva) i Izanami (Ona koja poziva) predstavljaju sedmu generaciju nebeskih bogova shintu verovanja. Prema japanskoj mitologiji oni su, zajedno, stvorili japanska ostrva – Jamato.
Izanagi i Izanami su od starijih generacija božanstava nasledili specijalno koplje, zahvaljujući kojem je Izanagi, spustivši se na Zemlju, stvorio prvo ostrvo – Onogoro. Božanski par je odlučio da se venča, donese na svet nove generacije i nova ostrva na Zemlju. Takođe, odlučili su da stvore ritual, kako bi proslavili sjedinjenje u svetu zajednicu. Tokom ceremonije, Izanami je videvši Izanagija uzviknula, puna oduševljenja. Izanagi je uzvratio svoje oduševljenje, ali je podsetio Izanami da žena nikada ne bi trebalo da govori prva u ovakvim prilikama.
Plod njihovog prvog vođenja ljubavi bilo je deformisano dete, koje je imalo oblik pijavice. Izanagi i Izanami su se, zabrinuti, vratili na nebo, kako bi otkrili šta je uzrok ovom deformitetu. Saznali su da je Izanamin nastup na venčanju ukaljao njihov brak. Stoga je par morao da ponovi ceremoniju, pri čemu je Izanami morala da se suzdrži od priče, dok joj se ne da reč.
Sledeći pokušaj njihovog spajanja rezultirao je stvaranjem osam najvećih ostrva koja čine Japan. Izanagi i Izanami su kasnije stvorili božanstva mora, vetra, planina, reka, drveća i pirinča.
Nedugo zatim rođen je bog vatre, Kagutsuchi, ali to rođenje je imalo kobne posledice. Tokom porođaja, Izanami je pretrpela strašne opekotine i pala na zemlju. Nakon njene smrti, mnogi drugi bogovi su rođeni, uključujući i boginje zemlje i vode. Od suza, koje je Izanagi prolio oplakujući svoju ljubav, nastala su mnoga božanstva, a u nastupu besa Izanagi je Kagutuchija raskomadao mačem. Od preostalih delova nastali su novi bogovi, a od rasprskane krvi nastale su zvezde koje formiraju Mlečni put.
Izanagi je želeo da vrati svoju ljubav, Izanami, pa ju je pratio do Yomi, koji predstavlja japanski podzemni svet. Našavši je u mraku, Izanagi ju je preklinjao da se vrati. Ona je odbila, objasnivši mu da je pojela začaranu mračnu hranu Yomi-a i da stoga ne može da se vrati u svet živih. Pa ipak, kasnije, kada je Izanami legla da spava, Izanagi je upalio baklju kako bi mogao da je vidi. Video je samo raspadnuto telo svoje supruge. Prizor ga je toliko šokirao da je ispustio baklju i počeo da beži. Probuđena Izanami je pokušala da ga zaustavi, ali je Izanagi stenama napravio pregradu između sveta živih i mrtvih. Objavio je da želi da se razvede od svoje žene, ali mu je ona pripretila cenom života 1.000 ljudi svakoga dana, ukoliko se razvede od nje. Međutim, njene pretnje ga nisu naterale da se predomisli, već joj je odgovorio da će svakog dana stvoriti još 1.500 novih života.
Tako je svet spoznao smrt, ali je Izanagijevo stvaranje novih 1.500 života omogućilo rast čovečanstva, obzirom na to da je on stvarao mnogo više života nego što je ona mogla da oduzme.
Videvši trag podzemlja na svojoj koži, Izanagi se sunovratio u reku, želevši da se očisti. Međutim, dok se kupao, od njegovog levog oka je nastala boginja Amaterasu, od desnog bog Tsukiyomi, a od nosa bog Susano.
Amaterasu je boginja sunca u shinto religiji. Prema shintu verovanju, Amaterasu je, pre oko 3.000 godina, poslala svog unuka Jimmu na Zemlju, da bude prvi japanski imperator, na taj način započinjući vladavinu božanskih imperatora. Izanagi je boginji Amaterasu predao vladavinu nad nebom, poklonivši joj svoju svetu ogrlicu. Kasnije, tokom borbe sa svojim bratom, bogom Susano, Amaterasu je rodila troje naslednika.
Tokom te borbe, Amaterasu nije želela da prizna poraz. To je nagnalo Susanoa da ispolji svoju žestoku mržnju na nebesima i Zemlji. Da bi se sakrila od svog nemilosrdnog brata, Amaterasu je pobegla u pećinu, izazivajući na taj način potpuni mrak na teritoriji celog Japana. Njeno odsustvo, a samim tim i nedostatak svetla, doveo je do prestravljenosti stanovnika Zemlje. Obzirom na to da je žetva bila loša i da su ljudi patili, bogovi su shvatili da moraju da vrate Amaterasu na njeno mesto na nebu. Tražili su pomoć nekoliko božanstava, izvodili rituale i žrtvovanja pred pećinom boginje Amaterasu. A pre svega toga, smislivši dovitljiv plan, na drvo ispred pećine okačili su ogledalo.
Kada je čula komešanje, Amatersu je provirila i upitala bogove zašto se raduju. Odgovorili su joj da su našli novu gospodaricu koja će biti zamena za boginju sunca. Kada je to čula, Amaterasu je zainteresovano izvirila iz svoje pećine. Kako je izašla, videla je sopstveni odraz u ogledalu, koji joj je privukao pažnju. Obzirom na to da nikada nije videla svoj odraz, Amaterasu je bila uverena da gleda svoju fascinantnu zamenu. Zakoračivši da je pobliže pogleda, put joj je presekao jedan od bogova, dok je drugi blokirao ulaz u pećinu. Njeno prisustvo, osvetlilo je polja i vratilo život Japanu.
Tsukiyomi je shintu božanstvo – vladar noćnog neba i meseca. Njega je stvorio Izanagi i predodredio mu da nebo deli sa svojom sestrom Amaterasu, boginjom sunca. Tsukiyomi je bio Izanagijevo drugo, od troje naslednika. Tsukiyomi je, popevši se jednom božanskim stepenicama, nastavio da živi na nebu sa svojom sestrom Amaterasu. On je bog poznat i pod imenom Takamagahara.
Tsukiyomi je, ubivši boginju hrane, Uke Mochi, izuzetno naljutio svoju sestru Amaterasu. Amaterasu je poslala Tsukiyomija da je predstavlja na gozbi koju je organizovala boginja Uke Mochi. Da bi stvorila hranu, ona se pretvorila u okean i ispljunula ribu. Zatim se pretvorila u šumu, a iz njenog anusa je izašao prilog u obliku neljuštenog pirinča. Zaprepašćen prizorom i zgađen samom idejom da je, iako je izgledala izuzetno ukusno, ta hrana napravljena na odvratan način, Tsukiyomi ju je ubio. Saznavši uzrok Ukinog ubistva, Amaterasu je bila toliko ljuta da se zauvek odselila na drugi kraj neba. Zbog toga dan i noć nikada nisu u isto vreme na jednom mestu.
Ptica Feniks
Ptica Feniks (grčki Phoiniks, latinski Phoenix) se prvi put pojavljuje u egipatskim mitovima, gde je bila poznata pod imenom Boinu, što znači čaplja. Kasnije je, iz Egipta, Feniks dospeo u grčke i rimske mitove. Obzirom na to da je, prema egipatskim verovanjima, Boinu boravila u blizini močvara, smatralo se da je ona i rođena iz vode, koja je za njih predstavljala prapočetni element. Prema njihovim ubeđenjima, Boinu je nastala sama od sebe, kao što je i sunce nastalo samo od sebe. Zato je ona smatrana za otelotvorenje sunca, koje nakon vladanja svetom umire i stalno se iznova rađa, kroz blještavu svetlost zore. Takođe, ona je smatrana za simbol egipatskog Boga Sunca – Ra i povezivana je sa vladarem podzemnog sveta – Ozirisom. Oziris, koji je i sam vaskrsao, podelio je sa boinuom tajne besmrtnosti.
Veruje se da je Boinu, odnosno na latinskom Feniks, zaista postao besmrtan i da svakih 500 godina leti u Sunčani hram u Heliopolisu, gde ga čekaju sveštenici da mu pomognu. Kada se približi kraj njegovom životnom ciklusu, on u Sunčani hram donosi aromatične trave, začine i drvo, od kojih sačini gnezdo. Ono će istovremeno biti njegova lomača, ali i kutak u kom će se kasnije ponovo roditi. Sedeći u gnezdu, on, uz pomoć sunčevih zraka, mašući krilima, pali vatru koja predstavlja njegovog dželata, ali mu ujedno i obezbeđuje nov, podmlađen život.
Postoje različita verovanja, prema kojima, kada staro telo Feniksa sagori, on se ponovo rađa iz crva, koštane srži ili iz jajeta koje ostane u pepelu, i zatim ponovo kreće sa svojim životnim putem i novim životnim ciklusom u narednih 500 godina. Prema nekim legendama, ponovo rođeni Feniks, nosi svoje stare kosti u egipatski Grad Sunca, gde one bivaju sahranjene uz specijalne pogrebne rituale.
Obzirom na to da izrasta iz pepela, gde god da se nađe, za njega se vezuju besmrtnost, uskrsnuće, ali i pobeda nad svim nevoljama i zlim silama. Zbog toga je on postao omiljeni simbol na ranim hrišćanskim nadgrobnim spomenicima. Pored toga, on simbolizuje ponovno rođenje, nadu, čestitost, veru, svetlost, brak, postojanost i večnost.
U mnogim zemljama se verovalo da u jednom momentu može da živi samo jedan Feniks. On nije zavisan od prirodnih zakona reprodukcije i rađa se sam od sebe. U Srednjem veku je bilo uvaženo verovanje da se Feniks rađa iz pepela, tek tri dana nakon svoje smrti.
Često, Feniks predstavlja Hrista i na mnogim mestima se može naći prikazan sa palminim drvetom, koje takođe predstavlja simbol uskrsnuća. Pored toga, česti su prikazi Feniksa kako nosi palminu grančicu, kao simbol trijumfa života nad smrću, ili maslinovu grančicu, kao simbol mira koji Bog nudi ljudima.
Pretpostavlja se da kineska ptica Feng-huang predstavlja pticu istu kao Feniks. Ona predstavlja kombinaciju najpoželjnijih delova svih ovozemaljskih stvorenja i ima vrat zmije, glavu ždrala, zmajeve pruge, rep ribe, oklop kornjače, lastin grkljan i petlov kljun. Feng-huang naseljava Kraljevstvo Mudrih, u istočnom delu Kine. Može se videti samo u mirnim i blagorodnim vremenima. Kad god on zapeva, sve ptice pevačice sveta, pridružuju se njegovoj pesmi. Koštana srž ove ptice smatra se za svetu hranu. Za razliku od verovanja da Feniks predstavlja pticu koja postoji samo jedna u datom trenutku, Feng-huang nije sam. Par Feng-huangova simbolizuje bračno blaženstvo. Sam mužjak iz ovog para predstavlja simbol sreće, a ženka predstavlja caricu.
U jevrejskoj mitologiji, Feniksovo ime je Milkam i prema njihovim verovanjima, Eva je, kada je pojela zabranjeno voće, postala ljubomorna na čestitost i besmrtnost drugih stvorenja koja su naseljavala Rajski vrt. Da bi je i ostale životinje pratile u njenom padu, Eva ih je nagovorila da pojedu po voćku sa zabranjenog drveta. Uspela je da nagovori sve osim Feniksa, odnosno Milkama. Zbog svoje odanosti, Bog je nagradio Feniksa podarivši mu utvrđeni grad, gde mu je obezbeđen život u miru, narednih 1000 godina. Kada je prošlo 1000 godina, Feniks je sagoreo u vatri i ponovo se rodio iz jajeta, koje je nakon njegove smrti ostalo u pepelu. U svakom slučaju, Feniks predstavlja stvorenje nedodirljivo za Anđela Smrti.
Zmaj – simbol Kine
Tradicionalno verovanje kineskog naroda jeste da su oni direktni potomci zmaja. Ova mitska životinja predstavlja kombinaciju osobina jelena, majmuna, vola, ribe, tigra, konja, lava, orla i zmije i obično se vezuje za pojmove kao što su oblaci, kiša i gromovi. Zahvaljujući toj kombinaciji osobina različitih životinja koje zmaj poseduje, on je u stanju da leti vazduhom, hoda po kopnu i da pliva morem.
Zmaj – kombinacija nekoliko različitih životinja
U kineskoj mitologiji, zmajevi su retko kad zla čudovišta, iako se to po njihovom izgledu ne bi dalo zaključiti. Obično su predstavljani kao zastrašujuća bića koja imaju volovske uši, noge i oči tigra, orlovske kandže, rogove jelena, đavolske oči, zmijski vrat i riblju krljušt. Njihovo visoko čelo ukazuje na njihovu mudrost, a rogovi na dugovečnost. Volovske uši govore o njegovom carskom razmišljanju, noge i oči tigra predstavljaju simbol snage. Orlovske kandže ukazuju na njegovu hrabrost, a riblja krljušt govori o njegovoj fleksibilnosti.
Zmaj – oličenje snage, uspeha, poštovanja i sreće
Prema kineskim verovanjima zmaj predstavlja oličenje snage, uspeha, poštovanja i sreće. Zbog toga su kineski imperatori, da bi istakli svoju superiornost, tvrdili da su potomci zmaja. Svako neovlašćeno korišćenje simbola zmaja smatrano je za uvredu imperatora i za to je sledila smrtna kazna. Zmaj je ujedno predstavljao i boga kiše, nevremena, duga i zvezda. Obzirom na to da je kinesko društvo bilo zasnovano na poljoprivredi i zemljoradnji i da u potpunosti zavisi od prirodnog okruženja i vremenskih uslova, zmaj je bio predmet obožavanja zbog svog ogromnog uticaja na vremenske prilike. Ukorenjenost ove fiktivne životinje je toliko duboka da je ovaj simbol prisutan u skoro svim aspektima savremenog života. Pa tako, Zmajeva igra i danas, hiljadama godina kasnije, predstavlja važan tradicionalni ples u Kini.
Primena Zmajeve igre
Primena Zmajeve igre se kroz istoriju menjala. Prvobitna namena ove igre je bila da se pokuša odobrovoljiti zmaj da bi tokom sušnih perioda narodu podario kišu. Kasnije, ona je postala deo tradicionalnih festivala kao što su Prolećni festival i Festival lampiona. Za pravljenje zmajeva za tu priliku koriste se materijali kao što su bambus, ratan, drvo, hartija, tekstil, svila i mnogi drugi. Tako napravljeni zmajevi dostižu dužinu i preko 100 metara, dok im je za stomak zakačen velik broj hvataljki kojima ih igrači pokreću, odnosno, spuštaju i izdižu u ritmu bubnjeva. Cilj zmajeve igre na ovim festivalima je umilostiviti bogove i izmoliti srećnu i rodnu godinu.
Ceremonije antičkih tradicija
Mnoge antičke tradicije i religije imaju sopstvene rituale koje se tiču slanja pokojnika na drugi svet. Dve najvažnije ceremonije praktikovane kod Šamana su despacho i vatrena ceremonija. Despacho za mrtve je poznat i pod nazivom Aya despacho. To je molitva koja se sastoji od nizova papira koji simbolično predstavljaju život preminule osobe. Ovaj svežanj papira se nudi vatri kao simbol transformacije. To je radostan način da se oda poštovanje svim iskustvima proživljenim od strane preminulog i ujedno im se dozvoljava da odu na bolje mesto.
Sveća koja gori, simbol koji se koristi u određenim ceremonijama, je standardni element, dok se kod despacho-a sveća zamenjuje kaminom ili vatrom na otvorenom. Članovi porodice i prijatelji čekaju dok se vatra ne stiša, a zatim jedan po jedan prinose svoje ponude vatri i pozdravaljaju pokojnika. Takođe, svaka osoba tri puta mora da ispruži svoju ruku i prođe njom kroz vatru, čime izvlači i udiše energiju vatre u svoje telo.
Ova procedura nema za cilj da izazove senzaciju niti dramatičnost, već je to oblik molitve koji fokusira pažnju i energiju na transformaciju – prenos pokojnika na drugi svet.
Gejša kao zanimanje
Gejše (u prevodu osoba koja uči umetnost) su tradicionalni japanski umetnici – izvođači. Reč geiko se i dalje koristi u opisu takvih osoba. Gejše su bile uobičajena pojava u 18. i 19. veku, a i danas postoje, iako njihov broj konstantno opada. Reč gejša je čest izraz u engleskom jeziku, pored izraza devojka gejša, što se često koristilo tokom američke okupacije Japana, kada je označavao devojke koje su nudile seksualne usluge američkim vojnicima.
Tradicija gejši se razvila iz umetnosti taikamochi ili hokana, što je izraz sličan izrazu dvorskih luda. Prve gejše su bili muškarci; kako su žene počele da pristupaju redovima, postale su poznate pod nazivom onna geisha ili žena umetnik. Danas su gejše isključivo pripadnice ženskog pola, izuzev pripadnika Taikamočija, od kojih su danas samo tri grupe registrovane u Japanu, uglavnom po javnim kućama, te se razlikuju od tradicionalnih gejši.
Ostale javne figure, koje su dovele do stvaranja modernog tipa gejši, su kurtizane, a posebno igračice Odoriko, jer je igranje veliki deo njihovog umetničkog repertoara.
Gejše treniraju svoju ulogu od samog detinjstva. Starije gejše su, u najvećem broju slučajeva, kupovale mlade devojke i devojčice i time preuzimale odgovornost za njihovo podučavanje i trening. Tokom detinjstva, gejša-početnik je isprva radila kao služavka. Zatim je postajala asistent starijoj gejši, čime je otplaćivala svoj trening i obrazovanje.
Ova duga tradicija treniranja i dalje postoji u Japanu, gde učenica živi u kući Učitelja neke umetnosti gde počinje da obavlja standardne kućne poslove, pri čemu ujedno posmatra i uči od Učitelja, nakon čega dobija mogućnost da napreduje i sama postane Učitelj. Trening traje godinama.
Obrazovanje kreće od ranog doba i njega čine razni oblici umetnosti, uključujući sviranje na japanskim muzičkim instrumentima, tradicionalne forme pevanja i plesanja, organizaciju čajanki i aranžiranje cveća, proučavanje poezije i literature. Posmatrajući i pomažući starijoj gejši, one postaju iskusne u složenim tradicionalnim veštinama koje uključuju biranje garderobe, uklapanje boja i nošenje kimonoa, kao i u raznim igrama, u umetnosti konverzacije i u dijalogu sa muškarcima.
Kada žena postane gejša-pripravnik, dužna je da bude uz stariju gejšu na čajankama, zabavama i banketima - njihovim radnim mestima. Proces obrazovanja i treniranja gejši nije istog obima kao što je bio nekada. Moderne gejše se više ne kupuju, niti se dovode kao mlade devojke. Postati gejša danas je stvar izbora. Većina gejši danas kreće sa treningom u svojim poznim tinejdžerskim godinama.
Uopšteno govoreći, gejše nisu prostitutke. Pošto zabavljaju muškarce iza zatvorenih vrata na ekskluzivan način, postoji mnogo špekulacija oko osnova njihove profesije. Ovo pitanje su dodatno zakomplikovale japanske prostitutke, koje žele da zadobiju status i prestiž koji imaju gejše, ali i pogrešna slika o gejši u zapadnjačkoj literaturi. Ipak, njen lični izbor je stupanje u seksualni odnos sa nekim od njenih pokrovitelja.
S vremena na vreme, gejša može odabrati danna (stara reč koja označava muža), bogatog čoveka sa dovoljno prihoda da izdržava gejšu. Iako se gejša može zaljubiti u svog muža, čitava veza se zasniva na muževljevoj sposobnosti da podržava životni stil gejše. Tradicionalne konvencije i vrednosti ovih veza su veoma komplikovane i nedovoljno objašnjene, čak i za mnoge Japance. Zbog toga, ponašanje gejše u intimnim situacijama ostaje tema mnogih nagađanja i brojnih pogrešnih objašnjenja, kako u Japanu, tako i u ostatku sveta.
Sveta ptica nebeskog carstva
Orlovi krstaši su svete ptice koje pripadaju nebeskom carstvu - ovo verovanje potiče iz Srbije, odvajkada. Smatrali su se zaštitnicima polja i letine, tako da je narod imao običaj da kaže: Sretno je selo koje u svom ataru ima krstaševo gnezdo.
Narod ga je ljubomorno čuvao, pa su zbog toga pažljivo pratili na kom drvetu će da napravi svoje gnezdo. Na tom mestu su urezivali zapis u obliku krsta, pa je zbog toga i dobio ime - Orao krstaš. Narod sa sela je verovao da kada se orao nastani u nekom kraju, letina će im te godine ostati u ambarima.
Zbog zaštitne moći, svoje snage i lepote, srpski narod je izabrao upravo orla krstaša, kao simbol na svom grbu, odnosno dvoglavog orla, što ukazuje na dugu tradiciju verovanja u njegovu zaštitnu moć.
Mit o jednorogu
O jednorogu se piše više od 3000 godina. Spominje se u knjigama, bajkama i filmovima. Prema mitologiji jednorog je beli konj sa rogom na čelu, čijim telom teče srebrna krv. Veruje se da će onaj ko ubije ovo veličantveno biće i pije njegovu krv, biti zauvek proklet. Takođe se veruje da njegova krv spašava čoveka na samrti, ali spašena osoba je tada osuđena na prokletstvo poluživota.
U bilo kojoj legendi simbolika jednoroga je izuzetno jaka. U Kini je više sličniji zmaju nego konju. Njegova prisutnost je znak proročanstva. Zato mu je Istok posvetio i praznik sredinom jeseni, jer se smatra da je jednorog simbol kiše i plodnosti. U starim muslimanskim manuskriptama jednorog je povezan sa Lotosom, simbolom čistoće. Sa početka hršćanstva na Zapadu, rog jednoroga je simbolizovao Božiji mač. Srednjevekovni vitezovi i plemići često su imali jednoroga za simbol na svojim grbovima, dok je za alhemičare jednorog bio simbol hermafroditizma. U nordijskoj mitologiji sam Odin jahao je na jednorogu, a to je predstavljalo njegovu božansku veličinu i integritet.
Jednorog je prelepi, snežnobeli konj sa spiralnim rogom na čelu. Snažnog tela, vitak i hitar, ali nepoverljiv, pa mu je nemoguće prići. Jednorozi žive u dubokim zelenim šumama u blizini nekog jezera u kojem se ogledaju. Žive usamljeničkim životom, a hrane se nežnim lišćem. Imaju izuzetno snažna kopita koja im omogućavaju prelaziti daleke puteve. Jednorozi čuvaju ulaz u vilinsko kraljevstvo i druže se samo sa dobrim bićima poput vila i vilenjaka. Samo ljude dobra srca jednorozi će pustiti kroz dvor, a njihova pronicljivost u pogledu nečijih mana je tako jaka da on jednim udarcem svog kopita može usmrtiti osobu za koju oseti da je nekome učinila zlo. Iako su besmrtni, imaju svoje neprijatelje i mogu biti ubijeni. Zmajevi, harpije i himere su bića koja žele njihovu smrt.
Verovanja australijskih Aboridžina
Smatra se da Aboridžini iz Australije i sa okolnih ostrva imaju jednu od najstarijih kultura na svetu, staru najmanje 40.000 godina. Tokom nekoliko hiljada godina razvili su kompleksnu istančanu duhovnost, koncentrisanu na sopstveno okruženje. Postoji nekoliko stotina grupa, svaka sa svojim mitovima i obredima, ali je kod svih ista srž vere.
Glavna karakteristika vere Aboridžina je stanje poznato kao Veliki san. To stanje je večno. Ono obuhvata početak vremena kada je duh Predaka šetao po zemlji, a nastavlja se i danas, kao večno prisutan duhovni nivo postojanja. Zemlja je bila pusta kada su se Preci pojavili. Putovali su preko nje, dajući joj oblik svojim lovom, bitkama, logorovanjem i plesom. Oni su takođe stvorili zvezde, elemente, ljude, biljke i životinje. Nakon što su obavili svoj zadatak, neki od njih su potonuli u Zemlju i postali sveti oblici iz prirode.
Svaka grupa Aboridžina očuvala je pesme koje govore o tome kako je nastalo parče zemlje na kojoj oni žive i koje se odnose na dela njihovih Predaka povezanih sa tim područjem. Pesme susednih područja nastavljaju se jedna na drugu, obrazujući tako jednu celovitu pesmu. Više takvih celovitih pesama u nizu gradi mrežu koja se prostire preko čitave Australije. Tumačeći ove pesme, ljudi mogu da prate tragove u prirodi, čak i u njima nepoznatim predelima. Ajers Rok (Uluru) je sveto mesto za Aboridžine već hiljadama godina. To je tačka u kojoj se mnoge pesme tj. duhovni putevi ukrštaju.
Do današnjeg dana, ceremonije igraju važnu ulogu u životu Aboridžina. Male ceremonije ili obredi se još uvek praktikuju u nekim udaljenim delovima Australije, kao što su zemljišta u Arnhemu i centralnoj Australiji, kako bi se obezbedilo snabdevanje biljnih i životinjskih namirnica. Ovi rituali su u obliku recitovanja, pevanja ili plesa kako bi prizvali Pretke da obezbede dobro snabdevanje hranom ili kišu. Najvažnije ceremonije su povezane sa uvođenjem dečaka i devojčica u odraslo doba. Takve ceremonije ponekad traju nedeljama, sa noćnim pevanjem i plesom, pričanjem priča, kao i prikazivanjem ukrašenog tela i ceremonijalnih objekata. Da bi se pripremili za svetkovine i obrede, Aboridžini premazuju tela bojama napravljenim od gline ili žute zemlje.
Upotreba tačaka u oslikavanju tela nekada je bila rasprostranjena pojava širom Australije. Postoje slike gde se tačkice jasno vide na telu kao dekoracija i to na nekim od najranijih ljudskih figura, koje su verovatno starije od 20.000 godina. Tačkasti crteži su, po tradiciji, naslikani da saopšte informacije o tzv. Velikom snu. Mnogi crteži predstavljaju priče o određenom predelu.
Japanska mitologija – shinto
Drevna japanska mitologija naziva se shinto. Danas je budizam, kao vera, preuzeo primat, ali shinto i dalje igra veliku ulogu u japanskoj duhovnosti. Mnogi shinto običaji i ceremonije su i danas aktuelni i praktikuju se. Činjenica je da je velik broj ljudi preuzeo verovanje koje predstavlja kombinaciju budizma i shinto verovanja.
Izanagi (što na japanskom znači Onaj koji poziva) i Izanami (Ona koja poziva) predstavljaju sedmu generaciju nebeskih bogova shintu verovanja. Prema japanskoj mitologiji oni su, zajedno, stvorili japanska ostrva – Jamato.
Izanagi i Izanami su od starijih generacija božanstava nasledili specijalno koplje, zahvaljujući kojem je Izanagi, spustivši se na Zemlju, stvorio prvo ostrvo – Onogoro. Božanski par je odlučio da se venča, donese na svet nove generacije i nova ostrva na Zemlju. Takođe, odlučili su da stvore ritual, kako bi proslavili sjedinjenje u svetu zajednicu. Tokom ceremonije, Izanami je videvši Izanagija uzviknula, puna oduševljenja. Izanagi je uzvratio svoje oduševljenje, ali je podsetio Izanami da žena nikada ne bi trebalo da govori prva u ovakvim prilikama.
Plod njihovog prvog vođenja ljubavi bilo je deformisano dete, koje je imalo oblik pijavice. Izanagi i Izanami su se, zabrinuti, vratili na nebo, kako bi otkrili šta je uzrok ovom deformitetu. Saznali su da je Izanamin nastup na venčanju ukaljao njihov brak. Stoga je par morao da ponovi ceremoniju, pri čemu je Izanami morala da se suzdrži od priče, dok joj se ne da reč.
Sledeći pokušaj njihovog spajanja rezultirao je stvaranjem osam najvećih ostrva koja čine Japan. Izanagi i Izanami su kasnije stvorili božanstva mora, vetra, planina, reka, drveća i pirinča.
Nedugo zatim rođen je bog vatre, Kagutsuchi, ali to rođenje je imalo kobne posledice. Tokom porođaja, Izanami je pretrpela strašne opekotine i pala na zemlju. Nakon njene smrti, mnogi drugi bogovi su rođeni, uključujući i boginje zemlje i vode. Od suza, koje je Izanagi prolio oplakujući svoju ljubav, nastala su mnoga božanstva, a u nastupu besa Izanagi je Kagutuchija raskomadao mačem. Od preostalih delova nastali su novi bogovi, a od rasprskane krvi nastale su zvezde koje formiraju Mlečni put.
Izanagi je želeo da vrati svoju ljubav, Izanami, pa ju je pratio do Yomi, koji predstavlja japanski podzemni svet. Našavši je u mraku, Izanagi ju je preklinjao da se vrati. Ona je odbila, objasnivši mu da je pojela začaranu mračnu hranu Yomi-a i da stoga ne može da se vrati u svet živih. Pa ipak, kasnije, kada je Izanami legla da spava, Izanagi je upalio baklju kako bi mogao da je vidi. Video je samo raspadnuto telo svoje supruge. Prizor ga je toliko šokirao da je ispustio baklju i počeo da beži. Probuđena Izanami je pokušala da ga zaustavi, ali je Izanagi stenama napravio pregradu između sveta živih i mrtvih. Objavio je da želi da se razvede od svoje žene, ali mu je ona pripretila cenom života 1.000 ljudi svakoga dana, ukoliko se razvede od nje. Međutim, njene pretnje ga nisu naterale da se predomisli, već joj je odgovorio da će svakog dana stvoriti još 1.500 novih života.
Tako je svet spoznao smrt, ali je Izanagijevo stvaranje novih 1.500 života omogućilo rast čovečanstva, obzirom na to da je on stvarao mnogo više života nego što je ona mogla da oduzme.
Videvši trag podzemlja na svojoj koži, Izanagi se sunovratio u reku, želevši da se očisti. Međutim, dok se kupao, od njegovog levog oka je nastala boginja Amaterasu, od desnog bog Tsukiyomi, a od nosa bog Susano.
Amaterasu je boginja sunca u shinto religiji. Prema shintu verovanju, Amaterasu je, pre oko 3.000 godina, poslala svog unuka Jimmu na Zemlju, da bude prvi japanski imperator, na taj način započinjući vladavinu božanskih imperatora. Izanagi je boginji Amaterasu predao vladavinu nad nebom, poklonivši joj svoju svetu ogrlicu. Kasnije, tokom borbe sa svojim bratom, bogom Susano, Amaterasu je rodila troje naslednika.
Tokom te borbe, Amaterasu nije želela da prizna poraz. To je nagnalo Susanoa da ispolji svoju žestoku mržnju na nebesima i Zemlji. Da bi se sakrila od svog nemilosrdnog brata, Amaterasu je pobegla u pećinu, izazivajući na taj način potpuni mrak na teritoriji celog Japana. Njeno odsustvo, a samim tim i nedostatak svetla, doveo je do prestravljenosti stanovnika Zemlje. Obzirom na to da je žetva bila loša i da su ljudi patili, bogovi su shvatili da moraju da vrate Amaterasu na njeno mesto na nebu. Tražili su pomoć nekoliko božanstava, izvodili rituale i žrtvovanja pred pećinom boginje Amaterasu. A pre svega toga, smislivši dovitljiv plan, na drvo ispred pećine okačili su ogledalo.
Kada je čula komešanje, Amatersu je provirila i upitala bogove zašto se raduju. Odgovorili su joj da su našli novu gospodaricu koja će biti zamena za boginju sunca. Kada je to čula, Amaterasu je zainteresovano izvirila iz svoje pećine. Kako je izašla, videla je sopstveni odraz u ogledalu, koji joj je privukao pažnju. Obzirom na to da nikada nije videla svoj odraz, Amaterasu je bila uverena da gleda svoju fascinantnu zamenu. Zakoračivši da je pobliže pogleda, put joj je presekao jedan od bogova, dok je drugi blokirao ulaz u pećinu. Njeno prisustvo, osvetlilo je polja i vratilo život Japanu.
Tsukiyomi je shintu božanstvo – vladar noćnog neba i meseca. Njega je stvorio Izanagi i predodredio mu da nebo deli sa svojom sestrom Amaterasu, boginjom sunca. Tsukiyomi je bio Izanagijevo drugo, od troje naslednika. Tsukiyomi je, popevši se jednom božanskim stepenicama, nastavio da živi na nebu sa svojom sestrom Amaterasu. On je bog poznat i pod imenom Takamagahara.
Tsukiyomi je, ubivši boginju hrane, Uke Mochi, izuzetno naljutio svoju sestru Amaterasu. Amaterasu je poslala Tsukiyomija da je predstavlja na gozbi koju je organizovala boginja Uke Mochi. Da bi stvorila hranu, ona se pretvorila u okean i ispljunula ribu. Zatim se pretvorila u šumu, a iz njenog anusa je izašao prilog u obliku neljuštenog pirinča. Zaprepašćen prizorom i zgađen samom idejom da je, iako je izgledala izuzetno ukusno, ta hrana napravljena na odvratan način, Tsukiyomi ju je ubio. Saznavši uzrok Ukinog ubistva, Amaterasu je bila toliko ljuta da se zauvek odselila na drugi kraj neba. Zbog toga dan i noć nikada nisu u isto vreme na jednom mestu.
Ptica Feniks
Ptica Feniks (grčki Phoiniks, latinski Phoenix) se prvi put pojavljuje u egipatskim mitovima, gde je bila poznata pod imenom Boinu, što znači čaplja. Kasnije je, iz Egipta, Feniks dospeo u grčke i rimske mitove. Obzirom na to da je, prema egipatskim verovanjima, Boinu boravila u blizini močvara, smatralo se da je ona i rođena iz vode, koja je za njih predstavljala prapočetni element. Prema njihovim ubeđenjima, Boinu je nastala sama od sebe, kao što je i sunce nastalo samo od sebe. Zato je ona smatrana za otelotvorenje sunca, koje nakon vladanja svetom umire i stalno se iznova rađa, kroz blještavu svetlost zore. Takođe, ona je smatrana za simbol egipatskog Boga Sunca – Ra i povezivana je sa vladarem podzemnog sveta – Ozirisom. Oziris, koji je i sam vaskrsao, podelio je sa boinuom tajne besmrtnosti.
Veruje se da je Boinu, odnosno na latinskom Feniks, zaista postao besmrtan i da svakih 500 godina leti u Sunčani hram u Heliopolisu, gde ga čekaju sveštenici da mu pomognu. Kada se približi kraj njegovom životnom ciklusu, on u Sunčani hram donosi aromatične trave, začine i drvo, od kojih sačini gnezdo. Ono će istovremeno biti njegova lomača, ali i kutak u kom će se kasnije ponovo roditi. Sedeći u gnezdu, on, uz pomoć sunčevih zraka, mašući krilima, pali vatru koja predstavlja njegovog dželata, ali mu ujedno i obezbeđuje nov, podmlađen život.
Postoje različita verovanja, prema kojima, kada staro telo Feniksa sagori, on se ponovo rađa iz crva, koštane srži ili iz jajeta koje ostane u pepelu, i zatim ponovo kreće sa svojim životnim putem i novim životnim ciklusom u narednih 500 godina. Prema nekim legendama, ponovo rođeni Feniks, nosi svoje stare kosti u egipatski Grad Sunca, gde one bivaju sahranjene uz specijalne pogrebne rituale.
Obzirom na to da izrasta iz pepela, gde god da se nađe, za njega se vezuju besmrtnost, uskrsnuće, ali i pobeda nad svim nevoljama i zlim silama. Zbog toga je on postao omiljeni simbol na ranim hrišćanskim nadgrobnim spomenicima. Pored toga, on simbolizuje ponovno rođenje, nadu, čestitost, veru, svetlost, brak, postojanost i večnost.
U mnogim zemljama se verovalo da u jednom momentu može da živi samo jedan Feniks. On nije zavisan od prirodnih zakona reprodukcije i rađa se sam od sebe. U Srednjem veku je bilo uvaženo verovanje da se Feniks rađa iz pepela, tek tri dana nakon svoje smrti.
Često, Feniks predstavlja Hrista i na mnogim mestima se može naći prikazan sa palminim drvetom, koje takođe predstavlja simbol uskrsnuća. Pored toga, česti su prikazi Feniksa kako nosi palminu grančicu, kao simbol trijumfa života nad smrću, ili maslinovu grančicu, kao simbol mira koji Bog nudi ljudima.
Pretpostavlja se da kineska ptica Feng-huang predstavlja pticu istu kao Feniks. Ona predstavlja kombinaciju najpoželjnijih delova svih ovozemaljskih stvorenja i ima vrat zmije, glavu ždrala, zmajeve pruge, rep ribe, oklop kornjače, lastin grkljan i petlov kljun. Feng-huang naseljava Kraljevstvo Mudrih, u istočnom delu Kine. Može se videti samo u mirnim i blagorodnim vremenima. Kad god on zapeva, sve ptice pevačice sveta, pridružuju se njegovoj pesmi. Koštana srž ove ptice smatra se za svetu hranu. Za razliku od verovanja da Feniks predstavlja pticu koja postoji samo jedna u datom trenutku, Feng-huang nije sam. Par Feng-huangova simbolizuje bračno blaženstvo. Sam mužjak iz ovog para predstavlja simbol sreće, a ženka predstavlja caricu.
U jevrejskoj mitologiji, Feniksovo ime je Milkam i prema njihovim verovanjima, Eva je, kada je pojela zabranjeno voće, postala ljubomorna na čestitost i besmrtnost drugih stvorenja koja su naseljavala Rajski vrt. Da bi je i ostale životinje pratile u njenom padu, Eva ih je nagovorila da pojedu po voćku sa zabranjenog drveta. Uspela je da nagovori sve osim Feniksa, odnosno Milkama. Zbog svoje odanosti, Bog je nagradio Feniksa podarivši mu utvrđeni grad, gde mu je obezbeđen život u miru, narednih 1000 godina. Kada je prošlo 1000 godina, Feniks je sagoreo u vatri i ponovo se rodio iz jajeta, koje je nakon njegove smrti ostalo u pepelu. U svakom slučaju, Feniks predstavlja stvorenje nedodirljivo za Anđela Smrti.
Zmaj – simbol Kine
Tradicionalno verovanje kineskog naroda jeste da su oni direktni potomci zmaja. Ova mitska životinja predstavlja kombinaciju osobina jelena, majmuna, vola, ribe, tigra, konja, lava, orla i zmije i obično se vezuje za pojmove kao što su oblaci, kiša i gromovi. Zahvaljujući toj kombinaciji osobina različitih životinja koje zmaj poseduje, on je u stanju da leti vazduhom, hoda po kopnu i da pliva morem.
Zmaj – kombinacija nekoliko različitih životinja
U kineskoj mitologiji, zmajevi su retko kad zla čudovišta, iako se to po njihovom izgledu ne bi dalo zaključiti. Obično su predstavljani kao zastrašujuća bića koja imaju volovske uši, noge i oči tigra, orlovske kandže, rogove jelena, đavolske oči, zmijski vrat i riblju krljušt. Njihovo visoko čelo ukazuje na njihovu mudrost, a rogovi na dugovečnost. Volovske uši govore o njegovom carskom razmišljanju, noge i oči tigra predstavljaju simbol snage. Orlovske kandže ukazuju na njegovu hrabrost, a riblja krljušt govori o njegovoj fleksibilnosti.
Zmaj – oličenje snage, uspeha, poštovanja i sreće
Prema kineskim verovanjima zmaj predstavlja oličenje snage, uspeha, poštovanja i sreće. Zbog toga su kineski imperatori, da bi istakli svoju superiornost, tvrdili da su potomci zmaja. Svako neovlašćeno korišćenje simbola zmaja smatrano je za uvredu imperatora i za to je sledila smrtna kazna. Zmaj je ujedno predstavljao i boga kiše, nevremena, duga i zvezda. Obzirom na to da je kinesko društvo bilo zasnovano na poljoprivredi i zemljoradnji i da u potpunosti zavisi od prirodnog okruženja i vremenskih uslova, zmaj je bio predmet obožavanja zbog svog ogromnog uticaja na vremenske prilike. Ukorenjenost ove fiktivne životinje je toliko duboka da je ovaj simbol prisutan u skoro svim aspektima savremenog života. Pa tako, Zmajeva igra i danas, hiljadama godina kasnije, predstavlja važan tradicionalni ples u Kini.
Primena Zmajeve igre
Primena Zmajeve igre se kroz istoriju menjala. Prvobitna namena ove igre je bila da se pokuša odobrovoljiti zmaj da bi tokom sušnih perioda narodu podario kišu. Kasnije, ona je postala deo tradicionalnih festivala kao što su Prolećni festival i Festival lampiona. Za pravljenje zmajeva za tu priliku koriste se materijali kao što su bambus, ratan, drvo, hartija, tekstil, svila i mnogi drugi. Tako napravljeni zmajevi dostižu dužinu i preko 100 metara, dok im je za stomak zakačen velik broj hvataljki kojima ih igrači pokreću, odnosno, spuštaju i izdižu u ritmu bubnjeva. Cilj zmajeve igre na ovim festivalima je umilostiviti bogove i izmoliti srećnu i rodnu godinu.
Ceremonije antičkih tradicija
Mnoge antičke tradicije i religije imaju sopstvene rituale koje se tiču slanja pokojnika na drugi svet. Dve najvažnije ceremonije praktikovane kod Šamana su despacho i vatrena ceremonija. Despacho za mrtve je poznat i pod nazivom Aya despacho. To je molitva koja se sastoji od nizova papira koji simbolično predstavljaju život preminule osobe. Ovaj svežanj papira se nudi vatri kao simbol transformacije. To je radostan način da se oda poštovanje svim iskustvima proživljenim od strane preminulog i ujedno im se dozvoljava da odu na bolje mesto.
Sveća koja gori, simbol koji se koristi u određenim ceremonijama, je standardni element, dok se kod despacho-a sveća zamenjuje kaminom ili vatrom na otvorenom. Članovi porodice i prijatelji čekaju dok se vatra ne stiša, a zatim jedan po jedan prinose svoje ponude vatri i pozdravaljaju pokojnika. Takođe, svaka osoba tri puta mora da ispruži svoju ruku i prođe njom kroz vatru, čime izvlači i udiše energiju vatre u svoje telo.
Ova procedura nema za cilj da izazove senzaciju niti dramatičnost, već je to oblik molitve koji fokusira pažnju i energiju na transformaciju – prenos pokojnika na drugi svet.
Gejša kao zanimanje
Gejše (u prevodu osoba koja uči umetnost) su tradicionalni japanski umetnici – izvođači. Reč geiko se i dalje koristi u opisu takvih osoba. Gejše su bile uobičajena pojava u 18. i 19. veku, a i danas postoje, iako njihov broj konstantno opada. Reč gejša je čest izraz u engleskom jeziku, pored izraza devojka gejša, što se često koristilo tokom američke okupacije Japana, kada je označavao devojke koje su nudile seksualne usluge američkim vojnicima.
Tradicija gejši se razvila iz umetnosti taikamochi ili hokana, što je izraz sličan izrazu dvorskih luda. Prve gejše su bili muškarci; kako su žene počele da pristupaju redovima, postale su poznate pod nazivom onna geisha ili žena umetnik. Danas su gejše isključivo pripadnice ženskog pola, izuzev pripadnika Taikamočija, od kojih su danas samo tri grupe registrovane u Japanu, uglavnom po javnim kućama, te se razlikuju od tradicionalnih gejši.
Ostale javne figure, koje su dovele do stvaranja modernog tipa gejši, su kurtizane, a posebno igračice Odoriko, jer je igranje veliki deo njihovog umetničkog repertoara.
Gejše treniraju svoju ulogu od samog detinjstva. Starije gejše su, u najvećem broju slučajeva, kupovale mlade devojke i devojčice i time preuzimale odgovornost za njihovo podučavanje i trening. Tokom detinjstva, gejša-početnik je isprva radila kao služavka. Zatim je postajala asistent starijoj gejši, čime je otplaćivala svoj trening i obrazovanje.
Ova duga tradicija treniranja i dalje postoji u Japanu, gde učenica živi u kući Učitelja neke umetnosti gde počinje da obavlja standardne kućne poslove, pri čemu ujedno posmatra i uči od Učitelja, nakon čega dobija mogućnost da napreduje i sama postane Učitelj. Trening traje godinama.
Obrazovanje kreće od ranog doba i njega čine razni oblici umetnosti, uključujući sviranje na japanskim muzičkim instrumentima, tradicionalne forme pevanja i plesanja, organizaciju čajanki i aranžiranje cveća, proučavanje poezije i literature. Posmatrajući i pomažući starijoj gejši, one postaju iskusne u složenim tradicionalnim veštinama koje uključuju biranje garderobe, uklapanje boja i nošenje kimonoa, kao i u raznim igrama, u umetnosti konverzacije i u dijalogu sa muškarcima.
Kada žena postane gejša-pripravnik, dužna je da bude uz stariju gejšu na čajankama, zabavama i banketima - njihovim radnim mestima. Proces obrazovanja i treniranja gejši nije istog obima kao što je bio nekada. Moderne gejše se više ne kupuju, niti se dovode kao mlade devojke. Postati gejša danas je stvar izbora. Većina gejši danas kreće sa treningom u svojim poznim tinejdžerskim godinama.
Uopšteno govoreći, gejše nisu prostitutke. Pošto zabavljaju muškarce iza zatvorenih vrata na ekskluzivan način, postoji mnogo špekulacija oko osnova njihove profesije. Ovo pitanje su dodatno zakomplikovale japanske prostitutke, koje žele da zadobiju status i prestiž koji imaju gejše, ali i pogrešna slika o gejši u zapadnjačkoj literaturi. Ipak, njen lični izbor je stupanje u seksualni odnos sa nekim od njenih pokrovitelja.
S vremena na vreme, gejša može odabrati danna (stara reč koja označava muža), bogatog čoveka sa dovoljno prihoda da izdržava gejšu. Iako se gejša može zaljubiti u svog muža, čitava veza se zasniva na muževljevoj sposobnosti da podržava životni stil gejše. Tradicionalne konvencije i vrednosti ovih veza su veoma komplikovane i nedovoljno objašnjene, čak i za mnoge Japance. Zbog toga, ponašanje gejše u intimnim situacijama ostaje tema mnogih nagađanja i brojnih pogrešnih objašnjenja, kako u Japanu, tako i u ostatku sveta.
Sveta ptica nebeskog carstva
Narod ga je ljubomorno čuvao, pa su zbog toga pažljivo pratili na kom drvetu će da napravi svoje gnezdo. Na tom mestu su urezivali zapis u obliku krsta, pa je zbog toga i dobio ime - Orao krstaš. Narod sa sela je verovao da kada se orao nastani u nekom kraju, letina će im te godine ostati u ambarima.
Zbog zaštitne moći, svoje snage i lepote, srpski narod je izabrao upravo orla krstaša, kao simbol na svom grbu, odnosno dvoglavog orla, što ukazuje na dugu tradiciju verovanja u njegovu zaštitnu moć.
Mit o jednorogu
U bilo kojoj legendi simbolika jednoroga je izuzetno jaka. U Kini je više sličniji zmaju nego konju. Njegova prisutnost je znak proročanstva. Zato mu je Istok posvetio i praznik sredinom jeseni, jer se smatra da je jednorog simbol kiše i plodnosti. U starim muslimanskim manuskriptama jednorog je povezan sa Lotosom, simbolom čistoće. Sa početka hršćanstva na Zapadu, rog jednoroga je simbolizovao Božiji mač. Srednjevekovni vitezovi i plemići često su imali jednoroga za simbol na svojim grbovima, dok je za alhemičare jednorog bio simbol hermafroditizma. U nordijskoj mitologiji sam Odin jahao je na jednorogu, a to je predstavljalo njegovu božansku veličinu i integritet.
Jednorog je prelepi, snežnobeli konj sa spiralnim rogom na čelu. Snažnog tela, vitak i hitar, ali nepoverljiv, pa mu je nemoguće prići. Jednorozi žive u dubokim zelenim šumama u blizini nekog jezera u kojem se ogledaju. Žive usamljeničkim životom, a hrane se nežnim lišćem. Imaju izuzetno snažna kopita koja im omogućavaju prelaziti daleke puteve. Jednorozi čuvaju ulaz u vilinsko kraljevstvo i druže se samo sa dobrim bićima poput vila i vilenjaka. Samo ljude dobra srca jednorozi će pustiti kroz dvor, a njihova pronicljivost u pogledu nečijih mana je tako jaka da on jednim udarcem svog kopita može usmrtiti osobu za koju oseti da je nekome učinila zlo. Iako su besmrtni, imaju svoje neprijatelje i mogu biti ubijeni. Zmajevi, harpije i himere su bića koja žele njihovu smrt.
Poslednja izmena:
