Obama pozvao Indiju u „svetsku vladu”
Izvor: Politika
objavljeno: 09.11.2010.
Poziv predsednika SAD da Indija postane stalna članica Saveta bezbednosti tumači se više kao diplomatski gest nego konkretan korak
Američki predsednik Barak Obama i indijski premijer Manmohan Sing Foto Beta
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Predsednik Barak Obama je u Delhiju, obraćajući se poslanicima indijskog parlamenta, Indiju pozvao da postane stalna članica Saveta bezbednosti. To je svakako bila muzika za uši domaćina, kojima je članstvo u „svetskoj vladi” stara aspiracija, ali izjava američkog predsednika je ipak protumačena samo kao veliki diplomatski gest, a ne i kao praktičan korak.
„Održivi međunarodni poredak koji traži Amerika uključuje i Ujedinjene nacije kao efikasne, efektivne, kredibilne i legitimne”, poručio je Obama u, kako se prenosi ovde, unapred napisanom govoru. „Zbog toga danas mogu da kažem da se, u godinama koje dolaze, radujem reformisanom Savetu bezbednosti u kojem je Indija stalna članica.”
Ovo je bila i nova potvrda da sa Obamom na čelu Amerika, umesto unilateralizmu, teži većoj međunarodnoj saradnji, u kojoj bi ipak da sačuva ulogu lidera. U odnosu na vreme pre toga, a pogotovo prve poslehladnoratovske godine i početak ovog veka, to je nesumnjivi napredak koji je svugde i svetu pozdravljen.
Ova izjava je bila i neka vrsta oproštajnog poklona domaćinima, na kraju trodnevne posete Indiji, koja je bila prva stanica na Obaminoj desetodnevnoj azijskoj turneji.
Započeo ju je u subotu, sletanjem u Mumbaj (nekadašnji Bombaj), finansijsku i komercijalnu prestonicu Indije, gde je učinio simboličan gest odsedajući u hotelu „Tadž Mahal”, poprištu terorističkog masakra u novembru 2008, kada je u napadu organizovanom na pakistanskoj teritoriji ubijeno 170 ljudi.
Na pitanje da li je time želeo da pošalje neku poruku, odgovorio je kratko i jasno: „Apsolutno”.
Poseta Indiji, sudeći prema njenom ogledalu u ovdašnjim medijima, protekla je kao svojevrsni koktel diplomatije, geopolitike i ekonomije.
Diplomatija je bila u podršci Indiji, kao „najmnogoljudnijoj demokratiji” i narastajućoj ekonomskoj sili; geopolitički element je bio objašnjavanje američke politike prema Pakistanu, važnom savezniku u avganistanskom ratu. Otuda i Obamino odbijanje da se umeša u indijsko-pakistanski spor oko Kašmira, indijske savezne države sa većinskim muslimanskim stanovništvom, u kojoj već skoro dve decenija traje pobuna jednog dela stanovništva koje bi da se priključi Pakistanu.
On je, doduše, rekao je da bi njegova zemlja „bila srećna da igra svaku ulogu za koju dve strane misle da je adekvatna”, ali je ipak konstatovao da su dva suseda ti na kojima je „da nađu mehanizme za rešavanje ovog veoma teškog pitanja”.
Na ekonomskom terenu, koji, s obzirom na to da su tek minuli izbori u Americi pokazali da je to glavna preokupacija biračkog tela, poseta će doneti neke konkretne rezultate. Indijske kupovine američkog oružja i nuklearne tehnologije će, prema jednoj računici, sem milijardi dolara američkim korporacijama, obezbediti i posao za oko 50.000 američkih radnika.
Ali na drugoj strani, ovo je bilo u senci obrnutog trenda: dileme koliko „autsorsing” – praksa američkih kompanija da neke njihove poslove iz sektora usluga obavljaju indijske firme, što, zato što je znatno jeftinije, podiže profitabilnost američkih firmi – oduzima radna mesta Amerikancima.
Prema procenama nekih ekonomista, u najnovijoj fazi globalizacije, američka informatička industrija, oličena pre svega u Silicijumskoj dolini, mogla bi da izgubi značajan deo svoje „industrije znanja” u korist Indije, na sličan način na koji je svojevremeno automobilska industrija izgubila trku sa Japancima.
Neke računice koje navode ovdašnji mediji pokazuju da se u poslednjih deset godina oko 350.000 radnih mesta preselilo baš u Indiju, gde tvrde da je ovo bilo korisno ne samo za njih, nego i za Ameriku, jer su novac i kreativna energija oslobođeni za nove investicije i inovacije.
Kako god bilo, očigledno je i da u slučaju Indije, kao što je to već potvrđeno u vezama Amerike sa Kinom, raste međuzavisnost. Već sama činjenica da je preko polovine od indijske 1,2 milijarde stanovnika mlađe od 30 godina, u okolnostima kada zapadne ekonomije postaju demografski stare, najavljuju da će Indija biti jedno od najprivlačnijih tržišta – i kao takva u stalnom fokusu SAD.
M. Mišić
Izvor: Politika
objavljeno: 09.11.2010.
Poziv predsednika SAD da Indija postane stalna članica Saveta bezbednosti tumači se više kao diplomatski gest nego konkretan korak
Američki predsednik Barak Obama i indijski premijer Manmohan Sing Foto Beta
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Predsednik Barak Obama je u Delhiju, obraćajući se poslanicima indijskog parlamenta, Indiju pozvao da postane stalna članica Saveta bezbednosti. To je svakako bila muzika za uši domaćina, kojima je članstvo u „svetskoj vladi” stara aspiracija, ali izjava američkog predsednika je ipak protumačena samo kao veliki diplomatski gest, a ne i kao praktičan korak.
„Održivi međunarodni poredak koji traži Amerika uključuje i Ujedinjene nacije kao efikasne, efektivne, kredibilne i legitimne”, poručio je Obama u, kako se prenosi ovde, unapred napisanom govoru. „Zbog toga danas mogu da kažem da se, u godinama koje dolaze, radujem reformisanom Savetu bezbednosti u kojem je Indija stalna članica.”
Ovo je bila i nova potvrda da sa Obamom na čelu Amerika, umesto unilateralizmu, teži većoj međunarodnoj saradnji, u kojoj bi ipak da sačuva ulogu lidera. U odnosu na vreme pre toga, a pogotovo prve poslehladnoratovske godine i početak ovog veka, to je nesumnjivi napredak koji je svugde i svetu pozdravljen.
Ova izjava je bila i neka vrsta oproštajnog poklona domaćinima, na kraju trodnevne posete Indiji, koja je bila prva stanica na Obaminoj desetodnevnoj azijskoj turneji.
Započeo ju je u subotu, sletanjem u Mumbaj (nekadašnji Bombaj), finansijsku i komercijalnu prestonicu Indije, gde je učinio simboličan gest odsedajući u hotelu „Tadž Mahal”, poprištu terorističkog masakra u novembru 2008, kada je u napadu organizovanom na pakistanskoj teritoriji ubijeno 170 ljudi.
Na pitanje da li je time želeo da pošalje neku poruku, odgovorio je kratko i jasno: „Apsolutno”.
Poseta Indiji, sudeći prema njenom ogledalu u ovdašnjim medijima, protekla je kao svojevrsni koktel diplomatije, geopolitike i ekonomije.
Diplomatija je bila u podršci Indiji, kao „najmnogoljudnijoj demokratiji” i narastajućoj ekonomskoj sili; geopolitički element je bio objašnjavanje američke politike prema Pakistanu, važnom savezniku u avganistanskom ratu. Otuda i Obamino odbijanje da se umeša u indijsko-pakistanski spor oko Kašmira, indijske savezne države sa većinskim muslimanskim stanovništvom, u kojoj već skoro dve decenija traje pobuna jednog dela stanovništva koje bi da se priključi Pakistanu.
On je, doduše, rekao je da bi njegova zemlja „bila srećna da igra svaku ulogu za koju dve strane misle da je adekvatna”, ali je ipak konstatovao da su dva suseda ti na kojima je „da nađu mehanizme za rešavanje ovog veoma teškog pitanja”.
Na ekonomskom terenu, koji, s obzirom na to da su tek minuli izbori u Americi pokazali da je to glavna preokupacija biračkog tela, poseta će doneti neke konkretne rezultate. Indijske kupovine američkog oružja i nuklearne tehnologije će, prema jednoj računici, sem milijardi dolara američkim korporacijama, obezbediti i posao za oko 50.000 američkih radnika.
Ali na drugoj strani, ovo je bilo u senci obrnutog trenda: dileme koliko „autsorsing” – praksa američkih kompanija da neke njihove poslove iz sektora usluga obavljaju indijske firme, što, zato što je znatno jeftinije, podiže profitabilnost američkih firmi – oduzima radna mesta Amerikancima.
Prema procenama nekih ekonomista, u najnovijoj fazi globalizacije, američka informatička industrija, oličena pre svega u Silicijumskoj dolini, mogla bi da izgubi značajan deo svoje „industrije znanja” u korist Indije, na sličan način na koji je svojevremeno automobilska industrija izgubila trku sa Japancima.
Neke računice koje navode ovdašnji mediji pokazuju da se u poslednjih deset godina oko 350.000 radnih mesta preselilo baš u Indiju, gde tvrde da je ovo bilo korisno ne samo za njih, nego i za Ameriku, jer su novac i kreativna energija oslobođeni za nove investicije i inovacije.
Kako god bilo, očigledno je i da u slučaju Indije, kao što je to već potvrđeno u vezama Amerike sa Kinom, raste međuzavisnost. Već sama činjenica da je preko polovine od indijske 1,2 milijarde stanovnika mlađe od 30 godina, u okolnostima kada zapadne ekonomije postaju demografski stare, najavljuju da će Indija biti jedno od najprivlačnijih tržišta – i kao takva u stalnom fokusu SAD.
M. Mišić