O srbima su rekli...

Učlanjen(a)
03.12.2011
Poruka
41
Ponekad mi se čini da pripadnici drugih naroda imaju bolje mišljenje o moralnim i ljudskim vrednostima srpskog naroda i bolje pamćenje na slavne istorijske trenutke Srba, no sami Srbi- možda zato što su na distanci i mogu da budu manje pristrasni..Predlažem da ovde skupimo pozitivna sadašnja i zapisana mišljenja o Srbima kao narodu..
Za početak evo mišljenja protestantskog nemačkog sveštenika(pastora)Fridriha Grisendorfa u vidu održane propovedi 1945.godine u selu Everburgu kraj Osnabrika, gde se tada nalazilo na hiljade srpskih zarobljenika: Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је уствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби.
Ми смо их раније само површно познавали.
Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари и... Знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба официра који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да "ко се не освети - тај се не посвети", и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?
Кад су покидане логорске жице и када се 5.000 живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бонбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову Отаџбину у црној звали. Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше - Србија!
Та побједа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајени у њиховом светском духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео...
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед".
Где су сада громови, кроз које су некада говорили пророци? Где је глас који човечански зацвили над судбином нејаких, кад их газе, и добрих, кад их вређају? Где су речи оних који ватру пречисте, да би из праха мученика васкрсла армија феникса, како бисмо свет одбранили од силе, а слово пророка од заборава? Кад силни греше, грешни су неми. Зато, прво са осећањем стида, а затим с молитвама – поздравимо Србина и Јунака!
(Јеврејски песник Леон Аронсон)
***
Исток и Запад, источна и западна оријентација, стали су један против другог у београдској судници. Ни о чему другом није се радило. И зато је генерал Дража Михаиловић морао да умре. У хиљадама сељачких домова, запалиће се данас кандила испод иконе српског Светитеља Саве, а за покој душе убијеног Мученика. Народни херој, иако мртав, биће далеко јачи него што је то икада за живота био или могао бити у свету велике неправде.
( Ј. Алтмајер "Hamburger Echo")
* * *
- Хало, госпођо. Да ли сте срећни?
- С ким имам част?
- Ја сам официр Америчке војске. Један од стотина који смо живи захваљујући српском генералу кога више нема. Могао бих вам се, госпођо Рузвелт, представити као мајор Фелман, као пуковник Роберт Мекдауел, као поручник Роџер, као пуковник Алберт Сајц...Сви смо једнако огорчени, осрамоћени и несрећни.
- Да, заиста је страшно. Била сам и ја много тужна када сам јутрос у новинама прочитала да је стрељан генерал Михаиловић.
- Америка је саучествовала у злочину.
- Није истина. Мој покојни супруг је изузетно поштовао генерала Михаиловића. Черчил и Стаљин су виновници промене наше политике.
- И ви, лично, госпођо Елеонора. Ви сте вашег болесног мужа, а нашег Председника, крај самртничке постеље, убеђивали у истинитост лажи Титовог интриганта, а вашег кућног пријатеља, Луја Адамича. Ви сте уверавали нашег Председника у тачност ступидних изјава сенатора Пејпера да је комуниста Тито југословенски Џорџ Вашингтон...

* * *
Државни тужилац:
-Ви сте, оптужени, и као полицијски пуковник и као шеф Гестапоа у окупираној Србији, свакако одржавали тесне везе са већ осуђеним и погубљеним издајником Дражом Михаиловићем. Објасните суду вашу сарадњу са њим.
Оптужени пуковник др Фукс.
-Никада Гестапо, чији сам шеф стално био, није имао никакве везе са генералом Михаиловићем. Штавише, ми смо Михаиловића увек сматрали за непријатеља Рајха број један. Зато су сви припадници Михаиловићевог покрета од стране Гестапоа прогањани без милости.
Државни тужилац:
-То је неприхватљиво.

Оптужени пуковник др Фокс:

-Ја сам официр од части. Од начела истине не смем одустати ни по коју цену живота, који је сада у вашим рукама. Од Хитлера па до нашег последњег војника на Балкану, генерала Михаиловића и његове герилце сматрали смо највећом опасношћу по нас. То је покрет који је Немцима задао највише зла и који...
Државни тужилац:
-Доста ! Ни речи више. Захтевам, другови судије, да се претрес одмах прекине и да суђењу овом злочинцу више не присуствују страни дописници.
Председник Суда:
-Захтев државног тужиоца се усваја.
(Београд, децембар, 1946.)
* * *
Државни тужилац:
-Немачки Рајх није могао из Србије извлачити храну, јер вам то нису допуштале наше партизанске борбене јединице.
Оптужени Франц Нојхаузен:
-Као шеф немачке привреде у окупираној Србији, одлучно и одговорно изјављујем да ми партизане и комунисте нисмо ни осећали. Ако су наша складишта била стално нападана, пљачкана и уништавана, то је била кривица Михаиловићевих људи а не партизана. Они су испред нас затварали све путеве до села и ризница, те тако спречавали и сваки немачки извоз из Србије.
Државни тужилац:
-Ви нисте само ратни злочинац, него и битанга. Одузимам вам реч.
(Београд, децембар, 1946.)
* * *
Слобода или смрт! Велики закон и још већи идеал, за велика времена и велике људе. Да је и дело било у складу са идеалом, уверио сам се када сам са генералом Михаиловићем бранио и ослобађао српске крајеве.Нисам имао прилике да пречесто сретнем велике људе. Један од великана, мој добри и никад прежаљени Чича, живеће у мени све док ме буде било.Гледао сам га са свих страна које могу да осветле дух и добра воља, увек у тешким приликама, кад се све верније види и упамти. Било да је прах пред очима, смрт вреба или неправда боли, он је увек био велики... У ноћи, 18. августа 1943, спустио сам се падобраном на падине планине Чемернице, где су ме дочекали људи-џинови и одвели ме своме генералу. Преда мном је стајао кротки праведник, прав као храст, проседе браде, продорних очију, благих као плаво небо, с искреним осмехом на лицу и радошћу у срцу.Ни по оделу, ни по начину живота, између њега и његових људи није било разлике у ма чему. Тога часа, осетио сам човека рођеног за друге, који се више брине о ближњим својима, међу њима и о мени, него о самом себи. Од тада смо делили, заједнички, и добро и зло, увек у покрету између живота и смрти, заседа и изненађења. Још и сад чујем његов благи, братски глас:"Све ће бити добро, Бошко. То име добио сам у његовој герили. Присебност, храброст и сналажење током свих операција красили су генерала Михаиловића. У том витешком срцу, лежале су и све велике људске врлине, међу њима и ратно частољубље и ретка хришћанска самилост.Зато Чича није, зарад своје славе, пред страшне нацистичке чељусти бацао децу Србије никада, кад би он сам у томе могао да их замени. Штедео је невину крв и клонио се безнадежних битака по сваку цену.Није хтео да својој слави друге жртвује и да своју славу зида на хиљадама невиних и непотребних гробова. Током тешке зиме 1943. године, заједно смо се пробијали кроз долинесмрти. А већ тада, у долинама Техерана, Радио-Лондон је славио човека који је у Југославију послат с мисијом да ослободилачки рат претвори у братоубилачки, а на рушевинама демократске државе подигне комунистичку Ћеле кулу. Кад смо се 1944. растали у братском загрљају и војничком осећању, био је насмејан и поред срамотних техеранских одлука. Дубока туга је, ипак, сенчила Чичине очи, јер смо већ слутили какви се дани ваљају иза брда. Шта је дошло с издајом верног савезника и поклањањем Југославије белосветском комунизму познато нам је свима. Наступио је рај, али пролазни и варљиви рај, за крволоке, а ропство, беда, тамнице, логори и лудачки експерименти сручили се на несрећни народ. Историја све исправља и мртве праведнике диже из гробова. То историја и ми сви преостали дугујемо генералу Дражи Михаиловићу, великом јунаку, верном савезнику, издатом мученику и ретком праведнику.
(Валтер Менсфилд, из говора америчким Србима, на Видовдан 1953.)
* * *
Кад се српска застава вијорила над Белом кућом!
Јула 28. 1918. године председник Вудров Вилсон је упутио следећу поруку америчком народу, која је прочитана широм земље и објављена буквално у свим већим листовима. Српска застава се лепршала над Белом кућом и свим јавним зградама главнога града. А порука гласи:
Народу Сједињених Држава:
У недељу 28. овог месеца пада четврта годишњица од дана када је
дивни народ српски, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од стране непријатеља решеног да га уништи. Племенито је тај народ одговорио.
Тако чврсто и храбро одупрли су се они војним снагама земље десет пута већим од њиховог становништва и војне моћи, и тек кад су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. И пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Премда надјачани већом силом, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила је оставила нетакнутом њихову чврсту одлучност да жртвују све за слободу и независност.
Прикладно је да се народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих или великих, да живе својим сопственим животом и да бирају свој сопствени облик владавине, присети начела за која се Србија витешки борила и пропатила – оних истих начела за која се залажу и Сједињене Државе – и да се поводом ове годишњице пројави, на одговарајући начин, њихово ратно суделовање са овим угњетаваним народом који се тако херојски одупро циљевима германских народа да овладају светом. Истовремено, не бисмо смели заборавити ни истородне народе велике словенске расе – Пољаке, Чехе и Југословене, који, сада под владавином туђинаца, чезну за независношћу и националним јединством. Ово се не може обележити на прикладнији начин до у црквама. И, зато, позивам народе Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима, у недељу 28. јула, у циљу давања израза своје подршке са овим подјармљеним народом и њиховим угњетаваним и подјармљеним рођацима у другим земљама, и да призову благослове Свемогућега бога на њих и на ствар за коју су се залагали.

Вудров Вилсон, председник
Бела кућа, 28. јула 1918. год.

Не заборавимо ни оне који су ширили мржњу против нас:
Папа Јован Павле Други
"Требало би да бомбардујете Србе"
(Речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања у Денверу, САД)
Жак Ширак
"Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста."
(Изјава председника Француске, за ручком јуна 1995. године, поводом састанка шефова влада држава чланица ЕУ)
Лоренс Иглбергер
"Срби нису нарочито паметни"...
"Српска деца се више неће смејати"
(Бивши државни секретар САД)

Клаус Кинкел
"Србе треба бацити на колена"
(Немачки секретар иностраних послова, изјава 27. маја 1992.)

Франсоа Кремио
"Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, штo могу захвалити свом словенском пореклу."
(Припадник француских снага унпрофора, 19.2.2004. Република, мај 1995.)

Маргарет Тачер
"Зауставите Србе. Одмах. Заувек."
(Бивши премијер Велике Британије, Њујорк тајмс, 4. маја 1994.)
Јосиф Бродски
"Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарације."
(Руски јеврејски песник - дисидент, нобеловац, у дневнику Интернешнел хералд трибјун, 5. августа 1993.)

"НАТО - разсрбљавач" (ДЕСЕРБИЗАТОР) - (расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. Канал Плус француске ТВ, емисија "Хоризонти" априла 1999.)

Бил Клинтон
"Срби спроводе терор и силују албанску децу"
(Бивши амерички председник, говор на прослави 50-годишњице НАТО пакта у Вашингтону 23-25. априла 1999.)

Ричард Холбрук
"Срби су злочиначке сероње"
(Клинтонов емисар у Југославији, Њујоркер, 6. новембра 1995.)

Тони Блер
"Рат против Србије није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла. Између цивилизације и варварства."
(Британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999.)

Бернар Кушнер
"Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље - осморо. То је јасан напредак"
(Бивши шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији, у изјави за ТВ Франс 2, крајем марта 2000.)

Хелмут Кол
"Hека се Срби подаве у сопственом смраду"
(Бивши немачки канцелар, почетком 1998.)

Џејми Шеј
"Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити."
(Бивши потпарол НАТО, марта 1999.)

Томислав Мерчеп
"На несрећу, нисам побио све Србе
(Говор на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал трибјун, новембра 1995.)

Ролф-Дитер Клуге
"Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије"
(Директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибигену, 1997.)

Сер Питер Јустинов
"Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простатлуку... Животиње користе своје ресурсе знатно сређеније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу."
(Глумац, амбасадор Унеска, Европљанин, 10. јуна 1993.)

Француски историчар Ернест Дени - "Велика Србија"; 1915: "Српски успеси се објашњавају научном надмоћношћу њихових виших официра и моралном вредноћом њихових војника." (реч је о балканским ратовима).

Норвешки пуковник Карстен Ангел, учесник напада на Србију у I светском рату: "Дошли смо са мало поштовања за њих, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју".

Ханс Фогел, немачки војни лекар: "У сваком рату и свакој војсци има забушаната, али у част српске војске морам рећи да у њој кукавичлук и дезертација на фронту пред непријатељем беху потпуно непознати".

Француски публициста Огист Говен: "Срби, према којима су људи Пеште и Беча показивали само презир пун омаловажавања, они ништавни људи, за које су се спремали да их у прах и пепео разнесу, учинише да беже пред њима заставе Франца Јозефа I... Ми присуствујемо ускрснућу Велике Србије на хрошћанском истоку".

Француски публицист Едуард Шире; 1917: "Својим херојством у последњем рату, својим чудним одржањем дате речи, својим узвишеним мучеништвом, које је потврдило њену неразрушиву моралну снагу и своју скору ренесансу, Србија је скоком ушла у први ранг солидарности народа који се боре против тевтонске хегемоније, а за слободу света. Племенитошћу свога држања и етничком храброшћу у патњи, она привлачи општу симпатију и дивљење. Отада, човек се пита каквим је чудом унутрашњег живота ова нација, увек гоњена и тлачена од својих суседа, умела да одржи интегритет своје савести и да проследи свој идеал упркос противних околности. То је један проблем народне психологије јединственог карактера. Уосталом, велики генији су образовали нације за њихове специјалне мисије, са најразноврснијим етничким елементима. Ми овде видимо како подсвесно народна душа следује без увијања свом идеалу са етничким елементима хомогеним и да натерају целу нацију, као своје хероје, да то реализује.

Француски маршал и српски војвода, Франше д Епере: "Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива. Окупљени око свог краља и заставе за слободу земље; ти сељаци, без напора, претворили су се у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих."
Франц Тирфалдер; 1935: "Много су ми пута учесници у тамошњем рату саопштили колико су их дубоко дирнули храброст Срба, њихово витешко понашање према победницима и према побеђенима, њихова издржљивост и војничко држање."

Константин Јиричек, чешки историчар: "Срби и Српкиње средњег века беху лепи људи са правилним цртама... противно глатко избријаним Италијанима, Срби и остали народи источне Европе носили су дугу браду и косу... Песнички идеал беше жена отворено златне боје, као и у делима класичне старине... На старим фрескама и у описима приказују се Срби и Српкиње као високи и лепи људи са правилним цртама лица... Србин Босанац је по расту и данас виши од Србина из других крајева... Поред смеђе и црне косе, која преовлађује, има још и данас плавих људи...

Велики Мајеров конверзациони лексикон; Беч 1909: "Типичан Србин, најчешће у Херцеговини, висок је, широких плећа, глава је добро пропорционална, чело лепо сачињено, нос често орловског кроја, коса плава, очи светле до смеђе."

Фридрих Валиш; 1928: "У Србији и Црној Гори виђа се ванредно велики број лепих жена. Са чуђењем ћете наћи у беди и прљавштини једне брдске колибе, жене класичне лепоте. Неупоредив је слободан, велики поглед тамних очију између дугих трепавица, а испод оштро изразитих обрва. Измешу усана лако извијених светле се правилни, бљештећи бели зуби. Лице је обавијено тамним таласима косе која се повија."

Феликс Каниц: "Као и данас, тако је и по византијиским изворима који су увек Словене строго оцењивали, храброст је била истакнута врлина Срба. Историја прича о многим српским људима који су се снагом, храброшћу и пожртвованошћу показали достојним места поред хероја свих народа."

Фридрих фон Таубе; аустријски генерал: "Пошто имају јако и здраво тело, које подноси све неугодности, врућину и хладноћу, глад и жеђ, бесане ноћи и дуге сталне маршеве, то овај храбри народ чини као створеним за рат. Цео његов живот је суров, и од живота разнежених народа разликује се као небо и земља. Ништа тако не воле као оружје, којим се марљиво вежбају још од детињства."

Јозеф Холочек: "Српски народ, одричући се царства земаљског, а остајући верно при царству небеском, показује нам се тако богато нагомилан силама идеализма, да ми, који се надамо да ћемо убудуће очистити народ од срамоте и неправде царства земаљскога, морамо у српском народу видети и поштовати народну праматерију, која ће тек у будућности одиграти часну улогу, коју му је провидност уделила, да би обезбедио ту улогу мора бити приправан на даље муке и патње, даља одрицања и жртвовања."

Ернест Дени:" Срби имају једну достојну дивљења врлину, која је уосталом сасвим честа код Словена, они верују у снагу разлога и права, према речима апостола они се надају противно свим надама."

Мадлен де Беноа - Сигоаје - "Српска отаџбина"; Париз 1917: "И поред толиких несрећа српска нација није мртва. Она је прошла кроз највеће патње, али није изгубила своју животну снагу. Млада крв ври у њеним жилама. Ускоро ће процветати красан цвет слободе. Тирани је вековима нису могли да подјарме; она је увек кидала своје ланце. Велике силе, љубоморне на њену младост, старе немоћне силе, могу покушати да је заробе; она ће порушити зидове своје тамнице. Сан о Великој Србији јасније се очитава за време искушења. Јака и већа Србија цела ће васкрснути. Противнички народи покушаваће узалудно да она заборави свој сан; она има снагу младости, снагу која ће одбити границе немогућег."

Француска књижевница Женина Клапје - "Легендарна Србија"; Париз 1918: "И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче светском методском испитивању и бунтовно се одупире, недајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубоко познавање српске историје може је објаснити. Српска душа је толико јака, да је ништа неможе сломити. Она има тако висок осећај части, да он у њој живи патрифициран. Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, где се срце човечје лакше не отвори и разнежи него у болу и тузи? Па ипак, ма како страно изгледало, ретко ћете видети Србина да плаче."

Рене Пинон, француски публициста: "Природно је било да сва српска срца вибрирају кад слушају о славним делима своје браће која су обновила подвиге легендарних хероја, прослављене у народним песмама које стари барди опевају жалосним гласом уз гусле, и која су осветила, после толико векова, хероје умрле на Косову око краља Лазара. Али овог пута не беху епска приповедања песмом улепшана, која су текла од уста до уста; до су биле аутентичне вести о хероизму и победама српским, потврђене са 300 заробљених турских топова поређаних у Београду уздуж старе тврђаве.

Емил Оман, сорбонски професор, 28. јуна 1915; започиње предавање речима: "Говорићу вам о Србији. Могао бих вам говорити о војничкој Србији, о победама које су задивиле Европу. Аустријске провокације, увод у садашњи рат, провокације у којима су се дипломате и професори универзитета такмичили износећи лажне документе, биле би исто тако интересантна тема. Али, макар вас и разочарао, ја ћу се вратити даље у прошлости потражити у прошлости одговор на питање које нам поставља свака српска победа. Како је било могуће, у садашњем времену великих државних скупина, да се та мала држава могла родити, живети и уздићи дотле да игра важну улогу у драми која данас потреса добру трећину човечанства? Која је то вила дала овој држави - чим се појавила на карти - толико енергије, да може - као Херкул из колевке - да одбије налете чудовишта, двоглавог хабзбуршког орла? То је српска вера."

Џавид паша, турски заповедник Битоља, у телеграму упућеном у Цариград каже: "Српски војник је непобедив. Неможемо ништа против Срба. Српски сељак је без порока, нежан и великодушан. Српски војник стално односи победу зато што је финији и интелигентнији, дисциплинован и високог морала."

Аустроугарски фелдмаршал фон Боројевић; "Срби се боре до бесвести, они су чудни борци, агресивнији дивљачнији и енергичнији од Руса; имају више иницијативе и самосталности."

Немачки генерал, фелдмаршал Аугуст фон Мекензен, 1915, својим војницима пред полазак на српски фронт: "Ви не полазите ни на италијански, ни на руски ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе."

Аустријски принц и мађарски маршал, надвојвода Јосиф Хабсбуршки, обраћајући се Јовану Дучићу: "Српска војска је прва и најхрабрија војска у Европи. Ја то знам из сопственог искуства, јер сам против ње пошао да ратујем на Дунаву. Господо, шта сте ми учинили тога дана; после борбе која је трајала свега пола сата, ви сте уништили моју дивизију. Моји батаљони били су просто збрисани вашом ужасном ватром..."

Дневна заповест немачког цара Вилхелма, својим војницима пред полазак на Србију: "Јунаци! Шаљем вас у рат против једног малог, али веома храброг народа. То су Срби, који су за време три недавна и врло тешка окршаја са Турском, Бугарском и Аустро - Угарском пружили свету доказа
најубедљивијим врлинама и сјајним војничким способностима, и који су, на својим заставама, упрсканим крвљу, уписали током четири године само ненадмашне и славне победе."



Из књиге "Волим те Србијо, записи светских аутора о Србима и Србији кроз векове".

Захваљујући својим црквама и културном наслеђу, Срби су успели да победе своје непријатеље, сједињујући, стичући националну свест и освајајући слободу.
Габријел Мије (Француска), 1919.

Ако је уопште могуће да једна нација купује своје јединство и своју слободу крвљу и сузама, Срби су ту цену платили. Они се петсто година нису помирили са робством, већ су се опирали, непрестано према светлости.
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море. Као џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смело као једно од првих краљевских дрвећа Европе.
Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.

Срби безгранично верују у своју способност да се такмиче са достигнућима најмоћнијих нација света.
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

Током овог путовања нисам, бар ја, Србију видео као земљу параноичара – напротив видео сам је као огромну собу једног сирочета, да, једног сиротог, напуштеног детета.
Петер Хандке (Аустрија), 1996.

Срби су веома лепи људи и нимало не личе на Грке. Срби су високи, веом азгодни, имају тамнији тен и јако лепе очи.
Изабела Рос (Шкотска), 1916.

А ја више волим сиромашко србско камење. Срби знају да пате и ћуте. Видео сам их непокретне и без речи на киши, данима, без шињела и понекад без хлеба. Па нико ни да загунђа. Видео сам их поново касније у болницама, како одлучно подносе операције, са цигаретом у устима, док им се лице бледи а црне разрогачене очи, једино оне живе, окрећу ка небу на Истоку... Зато се поклањам пред тим безобличним блоковима, којима је побожност ближњих посула путеве.
Рене Мије (Француска), 1891.

Греје ме овде југ! На крају, овде су сви људи – ЉУДИ! Историја ове земље корачала је само за славом! Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту!
Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми.
Максим Горки (Русија)

А ево шта још не смете заборавити, мислећи о Србији: нас Русе у Србији воле – топлом, искреном, нежном љубављу. Последњу своју простирку ставиће под ваше руске ноге. Одвојиће од својих гладних уста последњу кришку хлеба и са божанственом издашношћу сиромашка угостиће вас, свог најдражег госта из миле Русије. А знате ли кога они – молећи се Богу – помињу пре своје дечице? – РУСИЈУ! Хиљаду година, очекивајући сунце, знате ли на коју страну гледају њени распети мученици, знате ли коме упућују сузе и уздахе матере мученичке деце? – Тамо где се иза сиве магле светла према небу златна кубета московског Кремља.
Леонид Андрејев (Русија), 1914.

Наполеон није познавао Србију и Србе. Али, имамо ли ми права, ми, Французи века, да не познајемо једну земљу и једну поезију коју су Немци, наши наследни непријатељи, признавали изнад њихове, а којом се, ипак тако поносе.
Лео д` Орфер (Француска), 1916.

Када нису били на служби, србски војници носили су за капом или иза увета цвеће, а често су цвећем китили и пушчане цеви. Фронт је постао њихов дом. Свој поглед управљали су војници преко границе испред себе. Сањали су и дању и ноћу о свом селу, тамо далеко, и живели су очекујући онај дан када ће се изборити за повратак у своје село.
Леди И. Е. Хатон (Шкотска), 1919.

Ако посматрамо обнову фашизма и исламски фанатизам против којих се они боре, могло би се с правом рећи да су Срби ти, а не босанци, који воде битку за нас.
Филип Џенкинс (САД), 1995.

Од поезије у којој нема ничег сувишног, и у којој свака реч тежи ка циљу, ја познајем свега два модела: Дантеа и србску народну поезију.
Никола Томазео (Италија), 1844.

"Народ који пева, мисли и дела као србски, не заслужује да носи име подјармљеног народа."... Мени пак, који сам давно препевао Жалосну пјесаницу племените Асан- агинице и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало до тога да усредније препоручим један језик, који нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Никада нисам престајао да се упознајем са песмама из србских наречја.
Јохан Волфганг Гете (Немачка), 1824.

Између свих данашњих Словена Срби имају најчистије, најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиљу свом и одмерености – по мом мњењу – премашује све што ми је у тој врсти познато.
Јакоб Грим (Немачка), 1823.

Србин живи своју поезију.
Тереза Албертина Фон Јакоб (Талфи) (Немачка), 1836.

Гусле висе на зиду крчме, као што гитара или шпански пандеро висе на зиду посаде, и онај посетилац који најбоље зна србске песме, скида инструмент са зида и почиње да пева... То свакако није музика и човек би чак рекао да у тим песмама нема ни мелодије, ни хармоније, ни облика, ни тона међутим, то веома једнолично запевање има у себи нечег привлачног, тужног, мрачног, са понеким бљеском и победничким тоном. То је као историја србског народа, пуног туге и пуног наде то су њихова Илијада, њихова Одисеја и њихов Ромасеро...
Шарл Иријарт (Француска), 1856.

На уснама људи су песме, безбројне као што су безбројни и листови на дрвећу у овим шумама. И као што плодне зелене гране подсећају Данца на његова зелена острва, тако га и ове песме подсећају на баладе његове земље.
Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.

Барем су код Срба историја и поезија под руку, па је довољно прочитати њихове народне песме да би се сазнало шта су волели, шта мрзели и због чега су све страдали. Песме су њихови летописи и то је можда разлог што од њих никада није било народскијих и вечнијих.
Шарл Иријарт (Француска), 1856.

Од свих чуда србске византијске архитектуре, нема ничег чудеснијег од цркве у манастиру Грачаница. То је Милутиново највеће постигнуће и водећи пример косметског стила.
Сесил Стјуарт (Енглеска), 1968.

Ови србски песници, романтични и очајни, иронични и увек преко црте у коштацу са нормалношћу живота, јесу архетип поезије пуне емоција и жеља, беса и детињасте нежности. Романтизам и боемски живот. Синоћ, као и других дана, лепота ме је уништила: музика, читање песама у било које доба дана, дуге ноћи разговора, нежни погледи жена, све се меша са носталгијом за нечим чега нема, са немогућношћу савршеног односа са животом. Можда је то предрасуда, самосажаљење. Или је то можда језгро сваке аутентичне поезије. Овде је време релативно. Једе се када се стигне, не спава се до зоре без икаквих проблема. Поезија је глас срца, душа народа. Овде је важно срце, важна су осећања, подударност или неподударност душа, жестока и очајна страст.
Данијел Ђанкане (Италија), 1993.

У србским песмама мати је заиста име свето: она је као стуб којим се човечија љубав и поштовање од земље диже у небо. Племенита једна реч чује се често и у песмама и у говору србском, кад је ко весео или жалостан: весела му мајка, жалосна му мајка!
Никола Томазео (Италија), 1844.

То је претерано проширено осећање породице, која је за Србина била све у животу. Главно је осећање повезаности између браће и сестара, сасвим карактеристично за овај народ. Брат се поноси што има сестру, сестра се куне именом свога брата.
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.

Као једна од наших омиљених забава мора се споменути и учење србског језика. Срби су дивни учитељи, увек нестрпљиви да дају, да помогну. Србске жене морају бити племените када рађају тако осећајне и нежне синове.
Стела Мајлс Френклин (Аустралија), 1918.

Мора да је спартанска мајка и кћер херојског соја, она која је овако писала своме сину сељаку, затворенику у Аустрији. "Претпостављам, ако си затворен то је зато што си био рањен и ниси могао да се браниш. Али, ако су те ухватили а ниси рањен, не враћај се кући, сине мој. Оскрнавио би село које је на олтар домовине положило осамдесеттри хероја, без сто двадесет оних који су позвани у восјку. Твој брат Милан пао је на Руднику. Био би срећан када би могао да види свог старог краља како пуца из пушке на фронту."
Р.Г.Д. Лафан (Енглеска), 1917.

"С Божјом помоћу пођи роде мој. Шаљем те тамо да искупиш своју заклетву, јер ћеш се тамо борити за твоју мајку. За мајку твоју, моју, за мајку нас свију. Ја сам те родила, одојила и отхранила али си ти син мајке Србије, ти си дете земље на којој си угледао бели дан, велике мајке наше. Јес, то је мајка твоја. И пођи, млади војниче, напред да браниш мајку твоју и да је чуваш, као што си се заклео."
Клод и Алиса Аскју (Енглеска), монолог Јеле (Заклетва - комад из србског живота у једном чину), 1916.

Од Лазара је у србском народу остала позната косовска мисао и опредељење (Његош), или тзв. КОСОВСКИ ЗАВЕТ, који представља србско остварење хришћанског виђења и доживљаја историје као драме у којој крајња победа припада добру и правди, човештву, духовној слободи.
Франсис Конт (Француска), 1986.

Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5 000 живих србских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили! Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио србски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била – Србија. Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом Светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете тако волео... Ова победа ће вековима живети у душама Намаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.
Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, одржане маја 1945. у селу Евербургу, крај Оснабрика.

Јуче смо прославили Видовдан, тај дан успомене који је постао дан жалости и наде. То је било једноставно: служба у малој србској солунској цркви, сувише тесној да у њу стану сви они, официри, војници и грађани, који су дошли да се помоле за покој душе њихових старих и за будућност свога народа. Гологлави, они стоје ћутећи у малој порти и чак многи стоје на улици, где до њих допиру гласови хора. Затим, омладина из србских школа, у једној пространој сали, пева нам најлепше песме из свог краја, док један од професора објашњава француским, енглеским, италијанским, америчким и грчким пријатељима који су дошли да се придруже прослави, шта значи србска поезија и колико је велика улога коју је она играла у историји Србије.
Рудолф Арчибалд Рајс (Швајцарска), 1918.

Она је још била толико уцвељена и срца још увек толико стегнутог да није могла ни исказати оно што је хтела да нам каже. Ствар је у овоме: како је била обавештена да долазе сакупљачи данка, она је сакрила своје дете, које је имало осам до десет година, да јој га не одведу. Да би је натерали да призна где се дете налази, Турци су јој ишчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем. Ми у то нисмо могли поверовати, тим пре што је тај део тела тако осетљив да се то не би могло учинити да не наступи смрт, све док нам она не откри груди на којима угледасмо ране још незацељене. Доиста, сви до једног, чак и наши јаничари, осетисмо силно сажаљење сагледавши такву свирепост и насиље које је више него варварско и нечовечно.
Жан Палерн Форезјен (Француска), 1581.

Сав је народ овде православне вере. Међутим, централније и северније области, које сам добро упознао, претежно су насељене римокатолицима. Често се наглашава да су православни, ортодоксни, у Босни уопште моралнији и храбрији од Латина. Православни поп држи своје вернике за руку, а римокатолички свештеник их вуче за нос.
Артур Џ. Еванс (Енглеска), 1877.

Познато је да Аустријанци у Србији врше денационализацију, што је један од најзлочиначкијих и најнеобичнијих подухвата у овом рату. Тако се православна вера сузбија на веома насилан, понекад веома сраман и најнескривенији начин, у корист католичке вере, чиме се до извесне мере објашњава зашто је папа сматрао да треба опрезно да ћути о Србима у својој ноти зараћеним странама. И национални језик изложен ј епрогону, као и вера. Ћирилско писмо је строго забрањено, пошто се сматра једном од одлика србског језика. У градовима су имена улица преписана на латиницу. Ови прогони проширују се, уосталом, и на националну књижевност. Свуда су заплењене збирке народних песама, а за оне који их скривају предвиђене су строге казне. Пошто у тим песмама нема ничег против Аустрије и пошто причају само о борби Срба против Турака, јасно је да су забрањене са једним јединим циљем, циљем уништавања свих испољавања србског националног духа забрањена су и песничка дела Б. Радичевића и Ј.Јовановића Змаја (...), чије су се песме током више од пола века слободно шириле међу Србима у Аустро-Угарској та дела прокажена су само зато што су написана на србском језику.
Гијом Аполинер (Француска), 1917.

Из Србије ми је остала слика једне, у поређењу са нашом земљом, много оштрије и готово кристалне стварности. Због ратног стања? Не, већ због једног целог, великог народа, свесног да га очигледно цела европа презире, а који то доживљава као бесмислену неправду и сада хоће да покаже свету, без обзира што овај то не жели да види, да је он, не само на улицама, веч и иначе, прилично другачији.
Петер Хандке (Аустрија), 1996.

У ствари, ствари, Србија је романтична од својих монашких краљева, својих цркава, љубави према реликвијама. Њене легенде цветају у епохама њених највећих недаћа и дан националног славља је помешан са даном националне жалости.
Алфонсо Рејес (Мексико), 1919.

Културни значај Светог Саве огледа се и у богатој архитектури и уметности сликарства, које је под његовим директним надзором остваривано у Светој Гори и Немањића Србији, нарочито у велико манастиру Студеници, па затим у Архиепископији у Жичи и даље у Милешеви и другим србским задужбинама. Савин је велики значај такође у стваралачком препороду народа и народног живота, по чему је код Срба остао у безбројним причама, анегдотама, пословицама, топонимијама. Један србски песник је рекао да је србска географија опредмећена Савина биографија, јер заиста нема краја у србским земљама где се неко место, извор, река, брдо, природна лепота или посебност не везује за Савино име...
Сви велики Срби кроз векове, како у време слободе у средњем веку, тако и у време робства и ослобођења у новијим временима, везивали су себе и свој рад з аиме и дело Светог Саве. Зато је он и назван равноапостолним. Није без разлога биограф Светог Саве, Доментијан, упоредио Светог саву и његов значај за Србе са пророком Мојсијем и његовим значајем за израиљски народ.
Франсис Конт (Француска), 1986.

Овде не бих желео да прећутим ни о Немањи који ми је и другом приликом, иако невидљив, измамио сјајне речи, а пре кратког времена и очи је моје задивио овај човек, којем није стас онај који природа људима додељује, него је узрастом веома висок и изгледом наочит.
Евстатије Солунски (Византија), 1172.

А коњаник (Милош Обилић) продужи према Мурату, који кад виде да се ка њему упутио, одапе на њега стрелу, а после тога још једну, али коњаник се на то не обазираше продужи својим путем, оборена копља, и свом снагом тако подбоде коња, да овај скочи на оклопе што их Мурат имаше и све их проби, а сам врх копља забоде му се у бок добрих четири прста и опако га завитла и баци на тле као да је мртав, иако то још сасвим није био.
Непознати каталонски писац, почетак ХV века

Они који се одушевљавају Крађорђем причају да је Наполеон једнога дана, окружен својим дворанима, упитао:
- Ко је данас највећи човек на свету?
- Ви, сире.
- Не. Карађорђе. Зато што ја добијам победе редовном војском и топовима, док их он добија само својим мачем уз помоћ народа.
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.

Прича се да је београдски паша 1809. године, у току опасне борбе, док се повлачио на челу своје војске, наредио да се застане да би дао времена вонјицима да запале лулу, што је јако жељено окрепљење у тим страшним ратовима. Карађорђе, кога је његова срећна звезда довела ту близу, јурну на њих и сатре их. Од тога дана, не само улица, већ цео крај (у Београду), па чак и једна џамија, коју су Турци ту имали, добише име Палилула, заједљиво подругивање на адресу побеђених угњетача.
Ђ.Б. Бродано (Италија), 1876.

Међутим, научио сам да мало читам србски, или када сам на улици, стално се вежбам у изговору слова у фирмама на трговинама, често на задовољство пролазника. Ономад сам гласно срицао фирму једног трговца ножевима и шеширима са знаком анђела, када ми шегрт једног обућара, који ми се приближи, можда из љубопитства, исправи једну велику грешку и одржа читав говор од кога не разумедох ни једно слово. Рекох му: Falla brati (хвала брате), па се опростисмо са највећом учтивошћу.
Ђузепе Барбанти Бродано (Италија), 1876.

И у најсиромашнијој кући нађу се гусле за пратњу и надахнуће певача. Калуђер у дну свог манастира изговара неку побожну легенду, пратећи сваки стих плачним звуком гусала пастир дубоко у шумама и планинама тако слави подвиге хајдука и јунака из прошлости жене на извору, жетеоци у пољу, берачи за време бербе грожђа, војник који се вратио са бојишта, сви састављају песме... Тај смисао з алепо жив је данас колико и пре два века. Хрвати су, да би сами себе бодрили, певали громогласно србске песме свог генерала, када су следили бана Јелачића у походу против својих некадашњих савезника Мађара.
Шарл Иријарт (Француска), 1856.
Uporedjujući Srbe i Hrvate, Hitler je naglasio da “Hrvati nemaju nikakvu predstavu o državnosti i neće je nikada ni imati”.

Nasuprot njima “Srbi su narod koji je odredjen da ima državu i koji je kao narod održan. Njihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna otporna snaga”.

Herman Nojbaher (glavni Hitlerov diplomata za Balkan) je u svojim sećanjima napisao:
„Hitler je bio ubedjen da će Srbi, čim im se opet pruži prilika, ponovo biti vodeća balkanska sila. Hitler je poštovao Srbe i ja pretpostavljam da to potiče iz vremena balkanskih ratova 1912. i 1913. godine, a taj respekt prema Srbima još je više porastao kada je srpska armija postigla u Prvom svetskom ratu vojničke uspehe protiv austrougarske vojne sile. Iza Hitlerovog nepoverenja prema Srbima krije se, zapravo, njegovo potajno priznanje i divljenje prema njima”.
Енглез о Србима
"Изгледа да не знамо, да недалеко од наше престонице (Лондона) - нека два дана путовања железницом - налази се још једна неразвијена земља, ванредно плодна и врло богата, чија је историја чудноватија од ма какве вилинске приче - бајке, а народ је јуначке расе и патриотски, који може једнога дана потрести целу Европу„.
Ова књига, коју је Херберт Вивијан написао о нашој отаyбини зове се "Србија: рај сиромашног човека„.
Leopold Ranke, čuveni nemački istoričar, u svom delu „Srpska revolucija“, objavljenom 1829. godine u saradnji s neizostavnim Vukom St. Karadžićem, ovako opisuje život i običaje u Srbiji s početka 19. stoleća:

“…Srećom, uređenje Srbije omogućavalo je odvajanje jednog stanovništva od drugog. Dešavalo se da poneki Srbin doživi šezdeset godina ne videvši nikad neki grad (u kojima su živeli isključivo Turci). Živelo se što se moglo dalje od Turaka; na tom odstojanju održavali su se neobični oblici života.
Daleko gore u planinskim klancima, u dolinama reka i potoka leže srpska sela; kad imaju četrdeset, pedeset kuća, pružaju se na prostoru velikom koliko Beč sa svojim predgrađima.
Kuće stoje pojedinačno, daleko jedna od druge; svaka je zasebna zajednica... U glavnoj kući se retko nalazi neka izdvojena soba; tu spavaju otac i majka; vajati su za mlade bračne parove. Svi sačinjavaju jedno domaćinstvo; rade i jedu zajedno i skupljaju se u zimske večeri oko vatre. I kad umre otac, braća biraju najsposobnijeg između sebe za domaćina, starešinu, i ostaju zajedno sve dok ih veliki broj članova ne nagna na deobu. Često jedna kuća sačinjava čitavu ulicu.
Tuđe pomoći je malo potrebno. Muškarci sami grade kuće i vajate, prave, na od starina uobičajen način, plug i kola, ukrašavaju rezbarijama jaram za stoku, stavljaju obruče na burad, prave opanke od sirove kože. Za ostalu odeću staraju se žene: predu vunu i lan, tkaju platno i umeju da boje broćem.
Selu je potreban pre svega kovač da pravi alatke. Vodenice pripadaju većem broju kuća – svaka ima svoj dan…
Nigde niko ne slavi imendan, rođendan; svaka kuća ima svog sveca – zaštitnika i njegov dan se slavi svečano i sa gozbom.
Iz ovog patrijarhalno uskog kruga izlazi se u šire krugove nekim vrlo neobičnim putevima. Jedan od njih – pobratimstvo, svojstven je pre svega srpskom narodu... Smatra se da je za pobratima najsigurnije izabrati nekoga koga smo, recimo, sanjali da smo ga molili za pomoć u nekoj nevolji. Ovako pozivani ljudi nazivaju jedan drugog pobratimom...
Ženidba i udaja su, međutim, isto toliko stvar porodice koliko i pojedinaca. Domaćini obeju kuća ugovaraju ženidbu i udaju, i to ne bez poklona... To je, ipak, savez koji iz godine u godinu postaje sve uži i značajniji. On povezuje različite porodice putem udaje i ženidbe...

Kod Srba se nailazi na izvestan religiozan način mišljenja koji se trudi da poveže dve suprotnosti, veru i proviđenje koje vlada svim i, ako smemo tako da kažemo, neku vrstu obožavanja prirode; i jedno i drugo bez uticaja sveštenika. Oni su, možda, od najstarijih vremena očuvali običaje koji ukazuju na tajanstvenu vezu koju čovek, živeći tako jednostavnim životom na njivi i livadi, vidi između sebe i prirode...”
__________________
"Народ који пева, мисли и дела као србски, не заслужује да носи име подјармљеног народа."... Мени пак, који сам давно препевао Жалосну пјесаницу племените Асан- агинице и за ту лепу песму код многих пробудио интересовање, свакако је стало до тога да усредније препоручим један језик, који нам је сада постао приступачан преко граматике, речника и толиких узорних песама. Никада нисам престајао да се упознајем са песмама из србских наречја.
Јохан Волфганг Гете (Немачка), 1824.

Између свих данашњих Словена Срби имају најчистије, најблагогласније наречје. Њихово народно песништво по обиљу свом и одмерености – по мом мњењу – премашује све што ми је у тој врсти познато.
Јакоб Грим (Немачка), 1823.

Србин живи своју поезију.
Тереза Албертина Фон Јакоб (Талфи) (Немачка), 1836.

Гусле висе на зиду крчме, као што гитара или шпански пандеро висе на зиду посаде, и онај посетилац који најбоље зна србске песме, скида инструмент са зида и почиње да пева... То свакако није музика и човек би чак рекао да у тим песмама нема ни мелодије, ни хармоније, ни облика, ни тона међутим, то веома једнолично запевање има у себи нечег привлачног, тужног, мрачног, са понеким бљеском и победничким тоном. То је као историја србског народа, пуног туге и пуног наде то су њихова Илијада, њихова Одисеја и њихов Ромасеро...
Шарл Иријарт (Француска), 1856.

На уснама људи су песме, безбројне као што су безбројни и листови на дрвећу у овим шумама. И као што плодне зелене гране подсећају Данца на његова зелена острва, тако га и ове песме подсећају на баладе његове земље.
Ханс Кристијан Андерсен (Данска), 1842.

Барем су код Срба историја и поезија под руку, па је довољно прочитати њихове народне песме да би се сазнало шта су волели, шта мрзели и због чега су све страдали. Песме су њихови летописи и то је можда разлог што од њих никада није било народскијих и вечнијих.
Шарл Иријарт (Француска), 1856.

Nemački Vojni zapovednik Srbije opisao je februara 1943. srpski narod kao "čvrst i nepokolebljiv, od svih balkanskih naroda najsposobniji", a za Srpkinje je rekao da su "ponosite i nepristupačne". Oficiri komande Jugoistoka (između ostalih i general Aleksander Ler) stalno su govorili kako su "Srbi najizvanredniji i najdarovitiji element na Balkanu".
Габријел Мије 1919. године је рекао следеће: „Европа се спасила Турске инвазије захваљујући углавном Србима. Они су били месо које је ишло у кланице за спас других“.

Виљем ИИ, немачки цар, изнео је прегршт похвала на рачун наше војске. Својим војницима је рекао:
„Хероји, ја вас шаљем у један нови рат против једне мале, али врло храбре нације. То су Срби који су у току три рата, против Турске, Бугарске и Аустро - Угарске, дали свету доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности и који су на заставама попрсканим крвљу написали за ове четири године само највеће и најславније победе!“


Арчибалд Рајс, 1918. године потврдио је нешто што је Флора Сандес годину дана пре њега рекла:

„Тронут до дна срца, полазим да нађем штаб 13. пешадијског пука којим командује пуковник Бацић и он ми показује шта Срби раде са својим погинулим непријатељима. Око оскрнављене цркве нижу се гробови Аустро-мађара, сваки обележен крстом са натписом, који су ставили они војници што су их злочиначки лудаци Беча и Будимпеште хтели да истребе. Племенита освета заиста достојна јунака песама о Краљевићу Марку“.

Алфред Краус :
„Овом приликом треба нагласити да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као најјаче од свих наших непријатеља“.

Флора Сандес је покушала 1917. године да демантује гласине:

„Људи који нису ништа знали о српском народу, више пута су ме питали зар ме није страх да се крећем међу људима за које они мисле да су дивљаци, док је, уствари, сасвим супротно. Не могу замислити ништа мање вероватно него да ме нападне српски војник. Ја бих се осећала сигурније шетајући по некој вароши или селу у Србији ма у које доба ноћи него у многим енглеским и другим европским варошима“.


После сјајних победа српских војника у колубарској битци, из бечких кругова препоручено је аустро-угарском генералу Поћореку да би најбоље било да изврши самоубиство. У телеграму, упућеном својим шефовима генерал је одговорио: „Хоћу, убићу се али тек онда када ма који други генерал аустријски победи српску војску“.



Француски маршал Франше Д’ Епере са поносом је истицао то што је једно време предводио српску војску.


„То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива. Али дошао је рат. И како су се одједном за слободу земље, ти сељаци без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих... због којих сам горд што сам их ја предводио, раме уз раме са војницима Француске“.


Официр Легије части, носилац Ратног крста са златном палмом, и носилац две Златне Обилићеве медаље за храброст, Огист Аблер често се сећао чојства српског војника. Дуго су му у ушима одзвањале речи једног високог бркајлије Србина: „Заробљене не треба убијати“!

По завршетку ратова 1912-1913. године француски пуковник Фурније истицао је величину нашег човека и нашег војника:
„Вратио сам се из рата у Македонију испуњен дивљењем према српском војнику. Храбар, дисциплинован, издржљив, он подноси са чашћу све тегобе и оскудице у једном рату у коме су материјалне погодбе изванредно сурове и тешке; он је вршио своју дужност са самоодрицањем и прожет најчистијим родољубљем...“

У цркви Ружици у Београду, исповедајући се, један српски војник је рекао нешто што је касније и другима признао: „Заробљене и рањене нисам дирао, на немоћне нисам дизао руку. То је била истина: ја сам само бранио себе и своје другове и земљу своју, на туђе нисам ишао“.


Првог децембра 1942. године начелник Британског царског генералштаба генерал Алан Брук писао је Дражи: „Честитам за дивне подухвате југословенске (српске) војске, мислим на непобедиве четнике под Вашом командом који се боре дан и ноћ под најтежим ратним околностима“.

Врховни командант англоамеричке војске у северној Африци, генерал и касније председник САД, Двајт Ајзенхауер, послао је телеграм Михаиловићу 13. јануара 1943. године: „Америчке војне снаге у Европи и Африци поздрављају одличне и храбре војне јединице под Вашом одлучном командом“.


Државни подсекретар САД, Сумнер Велс рекао је: „Влада САД има потпуно поверење у патриотизам генерала Михаиловића и велико дивљење за вештину, истрајност и храброст са којом он и југословенски (српски) родољуби окупљени око њега настављају борбу за ослобођење земље“.

Неколико мишљења о Србима везаних за Први светски рат:

Жозеф Жофр, (1852-1931) француски маршал:
"...Повлачење наших савезника, Срба, у околностима у којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји да сада као најстрашније забележено..." (Голгота преко Албаније до Грчке)

Londonska štampa je isticala da je pobeda Srba na Balkanu dostojan takmac ostalim saveznickim uspesima. "Dejli ekspres" je pišuci o uspesima srpske vosjke, isticao "da rezultat tih pobeda, koji narocito preteže, jeste taj da Srbi pobedonosno ulaze u svoju zemlju, što ce još jednom uciniti da Austrija zadrhti od ove vojske".

Poznati engleski vojni pisac Lidel Hart navodi da podvig u Makedoniji nije samo skrhao jedan stub Centralnih sila, vec je otvorio put za nadiranje ka austrijskoj pozadini. Nemacka vrhovna komanda izgubila je živce samo za nekoliko dana. Iako stanje na Zapadnom frontu nije bilo zabrinjavajuce, nacelnik štaba nemacke vrhovne komande Hindenburg i njegov pomocnik Ledendorf, uputili su 29. septembra zahtev vladi da traži primirje. Kraj Prvog svetskog rata, jednog od najkrvavijih u ljudskoj istoriji, bližio se kraju. Obavešten da su Bugari potpisali primirje u Solunu, Viljem Drugi je uputio telegram bugarskom kralju Ferdinandu pun žuci: "62.000 Srba odlucilo je ishod rata. Sramota!"

Ernest Deni, francuski akademik, izjavio je: "David je oborio Golijata. Srbija je imala snagu, hrabrost, srecu i slavu da Austrougarskoj nanese jedan od onih strahovitih udaraca od koga ne samo da se nije mogla oporaviti, vec su tim udarcem uzdrmani i sami temelji države".

Zbog neuspeha austrougarske Balkanske vojske razreseni su aktivne sluzbe njen komandant, general Oskar fon Poćorek, njegov nacelnik staba Eduard Belc i komandant austrougarske 5. armije general Liverijus fon Frank.
Nemacki feldmarsal Hidenburg poredeci ratnicko umece Pocoreka i Putnika, velicajuci srpskog vojskovodju, rekao je: "Gde se magarac moze porediti sa lavom !".

«Србија – то је једна од најлепших и нахрабријих страница историје човечанства. Србија – то је потпуно јунаштво».

(Речи Врховног Главара Адмирала Колчака на банкету у Чељабинску фебруара 1919. године)


Ја јако волим Србију. То признање није пука формалност, то је унутрашња дубоко искрена радост помешана са болом и сузама; тако се воли само оно што се истински воли. Не могу да сталожено и без суза пишем или говорим о српској држави и српском народу, о српској земљи и српској геополитици. Скоро о свему могу да говорим сталожено и без суза, само о томе не.
Ваш песник је писао: “Ја ћу дати живот, Отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем …” И ја то знам, продорно, суво као лица српских сељака, љуто као укус шљивовице, ватрено као поглед српске њиве …

Сматрам да је средиште света у Србији. Тајно срце планете је негде код вас; ви га чувате, схватате колико би коштало да га изгубите, крварите, гледате у празно, трљате запешћа и чувате …

Русија је очарана Србијом. У нечему смо задивљујуће слични, подједнако бескрајни, разбарушени, обузети узвишеним стаменим кретањем у зачуђено национално неодређено нешто …

*Срби као и Руси пате од мистичног родољубља: вредност своје земље доживљавамо као драгоцену икону  не дај Боже да се делић одломи, како би се само жалосно унаказио небески лик. Наша земља је неприкосновена, света. И лаћамо се чврстих словенских вена да бисмо је, отворену, незаштићену, покривену магловитом копреном раја, залили нашом врелом супстанцом битка.

Словени … Непрецизан појам. Руси и Срби нису просто Словени; они су нешто више, много, много више … Поверена нам је тако велика истина, која још није изашла на видело, још се није огласила, али нас изнутра мучи и прљи жарким, ватреним, крвавим огњем …

Никада и нигде нисам видео земљу лепшу од Свете Србије, нисам видео лепше стасите горде људе.
Најдубље прожима осећање свог а другачијег, блиског до бола, и самог по себи апсолутно драгоценог и вредног …

А. Дугин, Москва, 22. фебруара 2001

Предговор српском издању књиге «Основи геополитике»

Није забележено шта је Петар И.Чајковски икад казао о Србима, али је остала композиција "Руско-српски марш":

По мишљењу А. Буђаковског, најбољи марш Чајковског, бравурозно-помпезног карактера, јесте марш посвећен ослобођењу Срба од турског ига. Испрва је композитор намеравао да напише симфонијску фантазију. За њу му је, изгледа, недостајало довољно прихватљивих српских народних мелодија. Зато је за своју композицију одабрао мелодију руске химне и неколико српских народних песама, желећи да на тај начин изрази солидарност свога народа са малим словенским народом који се бори за ослобођење. ..

Поуздано је утврђено да се руски композитор определио за три српске мелодије, које је употребио за своје дело. То су: "Сунце јарко", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах", што је други део песме "Радо иде Србин у војнике".
На други део питања - откуд Чајковском српске мелодије - део одговора вероватно је садржан у високом императорском указу којим је руски цар одликовао орденом Светог Станислава српског композитора Корнелија Станковића. Збило се то кад је Станковић први пут штампао у Бечу 1862. године своје "Српске народне мелодије", после чега је то капитално дело морало доспети у Русију. Уосталом, за то је дело и добио орден.
Своје дело Чајковски је окончао 25. септембра 1876. и тај датум је композитор ставио на последњу страницу рукописа.
Прво извођење "Српско-руског марша" било је 5. новембра 1876. године

Мада је "Српско-руски марш" био и композитору при срцу као омиљено дело, тај назив се уобичајено помиње узгред, између заграда, уз доцније промењени, у "Словенски марш". Не улазећи у то кад је и за какве је потребе дошло до промене, важно је, и истина је, да је Чајковски својеручно написао назив своје композиције "Српско-руски марш". Аутентичан рукопис чува се у Музеју "Глинке" у Москви.

А иза Николаја-Римског Корсакова остала је композиција "Српска фантазија":
Али, следом догађаја, издвојићемо 1867. годину. Догађаји који су се збили те године имали су велик значај за Русију и за сав словенски свет. С пролећа је припремана велика етнографска изложба, организован је општесловенски конгрес, вођена је и велика дипломатска активност, а у Петроград и Москву стигле су најзначајније личности из словенских земаља. У Петрограду је приређен концерт на коме је, у духу опште замисли, требало да буду изведена дела са искључиво словенском тематиком

Историјски концерт, значајан по много чему, одржан је 12. маја 1867. у Петрограду у сали Думе, под вођством Балакирјева... Између осталих дела изведена је и "Српска фантазија" Николаја Римског Корсакова. Ово дело је на захтев публике поново изведено.

Корсаковљева "Српска фантазија" била је једно од првих дела младог двадесеттрогодишњег композитора. У концертној сезони 1867/68. ово дело је изведено још два пута у Москви.


Француски министар Анри Бријан, у часу кад се српски војници, у позну јесен 1915. године, већ изнемогли и на самрти, налазе на обалама Драча и Валоне, очекујући да буду превезени на Крф, драматично у парламенту узвикује:

“Ако један једини српски војник преживи ову Голготу, Француска се мора сматрати обавезном да му пошаље своју целокупну флоту да би га спасила! Српски народ је са својим врлинама – украс човечанства!”
Француски маршал, Франше Д’Епере , 1921. године уручује Београду и Шапцу, тим мученичким и јуначким градовима, Орден француске легије части, и није за чуђење што Београд носи Орден Британске круне, белгијска, грчка и многа друга одликовања.

Јединствен пример у свету да једна нација другој нацији подигне споменик: Србија је Француској на Калемегдану подигла величанствени споменик захвалности.

На Кошутњаку, у Београду, чувени немачки војсковођа, фелд-маршал Макензен, чији су топови у јесен 1915. године разорили српску престоницу, подигао је споменик браниоцима Београда и у тај белег уклесао вечну поруку:
“Борили смо се с јунацима из бајке!”

Из беседе Антонија Ђурића, на Видовдан, у манастиру "Нова Грачаница" у Америци

Nađoh ovu pesmu na ruskom na ruskom sajtu "Sve o Srbiji", ali rekla bih da ju je Rus napisao, inspirisan likom Miloša Obilića..te da nije samo prevod neke naše..zato je postavljam ovde:
Милош Обилич



В полях никто не сеет хлеба
И не пасет стада никто.
Никто не ткет, ни вышивает,
Никто не делает вино.

Лишь ветер, скрип будя развалин,
Тревожит плачем пустыри,
Шевелит волосы убитых-
То Турки в Сербию пришли.

В ночи горели окна кузниц,
Чеканил молот твердь доспех-
Кольчуг и копий нужно много,
Чтобы хватило их на всех!

Князь Лазарь бросил клич Славянам:
"Вставайте за свою страну!"
В горах огни горели ночью-
Народ поднялся на борьбу.

Ни разу не было такого,
Чтоб просто так враг шел вперед-
Топор мужицкий остр и точен,
Стремителен стрелы полет.

То не бояре гнали в битву-
Народ сам выбрал свой удел:
Чем околеть собакой в рабстве,
На поле брани лучше смерть.

…Был Виттов День. Шатры Безбожных
Стояли - нету им числа,
А против них - так мало сербов:
Повыбила полки война!

Предвидя скорую победу,
Враги пируют круг костров,
Бесчестят пленниц, взятых прежде-
Славянскую бесчестят кровь.

Как из гранита-лица Сербов:
Такой умрет - не закричит!
Они привыкли полагаться
На меч с копьем, а не на щит.

Схватился меч с кривою саблей,
Пробили стрелы грудь бойцов-
И на турецких грудах трупов
Тела лежали храбрецов.

Вздымали копья к небу мертвых,
В сердцах была святая злость,
Смешались павшие с живыми-
То поле Косовым звалось.

Бывало, поражен врагами,
Держась уж из последних сил,
Стоял Серб, кровью истекая,
И турок лезвием косил.

Князь Лазарь руку сжал на крыже,
На рукояти у меча:
"Я в битву брошусь и погибну,
Чтоб не видать тебя, страна

Под властью басурман жестоких!"-
И вдруг, к дружине обратясь,
Услышал Лазарь голос юный:
"Постой, послушай, солнце-князь!"

Князь посмотрел - совсем мальчишка
К нему свой голос обратил:
"Меча мне нет, а то б я тоже
Врагов сейчас в бою рубил!

Я знаю, как пробраться к стану,
К шатру султана. Прикажи-
И я убью царя Безбожных,
Хотя и не вернусь живым."

"Но ты так молод…Иль не жалко
Так рано пасть тебе в бою?"
Тень юноше лицо закрыла,
Склонил он голову свою:

"Отец мой пал - мне десять было-
Турецкий ятаган виной!
Сожгли злодеи наш поселок-
Мне не вернуться уж домой.

Мать и сестру в тот день кровавый
Бесчестили передо мной,
Мой брат закован был цепями-
Они везли его с собой.

Теперь я -нищ…Любил я деву,
Но та отринула меня:
Отец ее был другом турок,
От их набега откупясь!

Бежал я в горы - прочь от рабства,
Шесть лет прошло уж с этих пор…
Знай, княже - в своем сердце вынес
Я для султана приговор!"

Князь пригляделся - и, О диво!,
Как будто Сербия пред ним
Стояла, помня об убитых,
Скорбя по жителям своим.

И Лазарь меч свой снял - и подал:
"Вот, витязь мой! Возьми его
И сокруши царя Поганых
Моим прадедовским мечом!"

"Исполню, князь!"-пропал в лесочке…
"А кто ж таков?"-спросил князь рать.
Ответил ему старый воин:
"Обилич Милош…Вроде так!"
*****************************
Султан ходил по краю поля:
"Что там? Что Сербы? Все стоят?!"
Уж не один для разорений
Отправлен в села был отряд.

…И за три шага от султана
Русоголовый паренек
С мечом старинным появился.
Но как пройти сюда он смог?

Шаг первый. Янычары встали,
Еще не веря в то, что он,
Не убоявшись лютой смерти,
Сквозь все дозоры к ним прошел.

Второй шаг. Содрогнулись горы…
Обвал иль шаг богатыря?
И солнце светлое блеснуло
По всему лезвию меча.

И третий шаг - а басурмане
Опомнившись, свои клинки
Подняли в небо, но Обилич
Их все ж на миг опередил…

"Прощай же, Сербия!"-и разом
Лезвия упали на него:
Зарубил султана он Мурада
Княжеским сверкающим мечом.

Храбрость не спасла могучих сербов,
Лазарь-князь в бою с врагом погиб-
Сын султана вышел в чисто поле,
Взгляд свой к Северу он обратил:

"Украинцы, чехи и поляки,
Русские - не счесть племен славян…
Коли все они, как сербы будут биться-
Чем закончится эта война?

Не побить нам северных народов!
В степи да пустыни уходить
Нам пора!" - и приказал он туркам
Войско свое к Югу воротить.
**************************
Века прошли с Великой битвы,
Забыто место, где закопан был герой-
И снова трупами усеяны просторы,
И города зжег вражеский огонь.

Опять Поганые несут нам цепи Рабства,
Опять в горах горят костры в ночи…
Могила Милоша на Косове забыта-
А зов его и по сей день звучит
 
Poslednja izmena od urednika:
Učlanjen(a)
03.12.2011
Poruka
41
[video=youtube_share;23mp2SPdWQc]http://youtu.be/23mp2SPdWQc[/video]
 
Učlanjen(a)
03.12.2011
Poruka
41
[video=youtube_share;t0rhDJaZBzM]http://youtu.be/t0rhDJaZBzM[/video]
 
Učlanjen(a)
03.12.2011
Poruka
41
[video=youtube_share;Rvhd8T22Sqg]http://youtu.be/Rvhd8T22Sqg[/video]
 
Učlanjen(a)
03.12.2011
Poruka
41
Šta kaže veliki Arčibald Rajs o Srbima.Mnoge navedene stvari u klipu koje je smatrao pogubnim su se danas nažalost obistinile.Braneći Srbiju,mnogi su ga napadali.Preporučujem njegovu ne tako dugačku knjigu "Čujte Srbi".Neka mu je večna slava.
[video=youtube_share;ZEuNFuZohF8]http://youtu.be/ZEuNFuZohF8[/video]
 
Učlanjen(a)
03.12.2011
Poruka
41
Чувени Италијански вајар и скулптор Енрико Паци (аутор споменика Кнеза Михаила-1882. год.) о Србији у свом писму:

''Ганутим срцем полазим из ове мале вароши, из овог красног средишта младе али витешке краљевине, посестриме моје отаџбине. Талијан сам душом и осећањем, а срцем одушевљени Србин.''

«Русские о Сербии и сербах»
(СПб., издательство «Алетейя», 2006)
У обимну књигу од скоро седамсто страница под насловом „Руси о Србији и Србима”, у издању петербуршког издавача „Алетеја”, увршћено је четрдесет аутора

РУСИ О СРПСКОЈ ПРОШЛОСТИ

Прилично незапажено у нашој јавности, па чак и стручној, прошла је књига за коју се то не би очекивало. Реч је о изузетном делу трајне вредности, чије је крајње домете тешко проценити. То је зборник текстова руских аутора који су писали о Србима и Србији у периоду од 1860. до 1914. године.

У обимну књигу од скоро седамсто страница под насловом „Руси о Србији и Србима”, у издању петербуршког издавача „Алетеја”, увршћено је четрдесет аутора. Изабрани период покрива постојање Србије као независне државе, а у зборник, који је и својеврсна антологија, укључена су махом сведочанства из прве руке, односно, текстови чији се аутори јављају с лица места.

21. мај 1809.(Аспен код Беча) - Наполеон Бонапарта (1769-1821) рекао је за Карађорђа:

«Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима да потресе темеље свемоћног Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ туђег јарма. То је Црни Ђорђе-њему припада слава највећег војсковође».


Kad mu je poginuo jedan oficir 1806. u sukobu sa Crnogorcima, Napoleonov vojskovođa Loriston, osvajač Dubrovnika, pisao je:
"Još samo treba da mi dođe Karađorđe pa da doživimo katastrofu."


Leopold Ranke o Srbima i srpskim običajima na početku 19. veka

Die serbische Revolution. Aus serbischen Papieren und Mittheilungen (1829)
Leopold von Ranke (1795-1886) je čuveni nemački istoričar (profesor istorije u Berlinu) koji je modernoj istoriografiji dao tri načela (treba pisati „onako kao što se dogodilo”, osnov rada je u arhivskim istraživanjima i istoriografija nije samo nauka nego i umetnost).

Najznačajnije delo o Prvom, ali i Drugom srpskom ustanku, odnosno Srpskoj revoluciji nastalo u prvoj polovini 19. veka, nedugo posle bune, svakako je knjiga slavnog nemačkog istoričara Leopolda Rankea „Srpska revolucija“ objavljena u Hamburgu 1829. godine.

Nastala je na osnovu građe koju je prikupio Vuk Karadžić. Njega je, u bečko leto 1828. godine, s glasovitim profesorom istorije na Univerzitetu u Berlinu upoznao Jernej Kopitar, cenzor za slovenske i grčke knjige pri austrijskoj vladi. Suočen s mnoštvom izvornog materijala koji mu je Vuk doneo, ali i njegovim pripovedanjem kojim je dopunjavao i povezivao dokumenta, Ranke se odmah prihvatio posla zapisujući u svoj dnevnik:

“Do dna duše i srca dirnula me je ta istorija živim pripovedanjem o pokretu najširega istorijskoga i političkog značenja. Leti 1818. godine sklopim po tome istoriju revolucije u Srbiji...”

Da je Rankeova knjiga zapravo zajedničko delo sa Vukom Karadžićem, koji je time ostvario davnašnju želju da se najnovija istorija Srbije pojavi na jednom od svetskih jezika i tako upozna „Evropu s našijem narodom“, svedoči i ovaj zapis nemačkog istoričara:

“Tad sam uzeo za osnovu ono što mi je kazivao Vuk, ali sam svaku činjenicu, svaku reč podvrgao ispitu, te mi je Vuk navodio od koga je što saznao, tako da su saopštenja tim načinom postala pouzdana. Raspored i sklop dela ostavljen je meni. Nikada nisam poznavao čoveka, u prostoti rođena, koji bi imao toliko veliku prijemljivost za dubok i naučni rad na nauci o jeziku i otečestvenoj istoriji...”

U svom delu „Srpska revolucija“, objavljenom 1829. godine u saradnji s Vukom St. Karadžićem, ovako opisuje život i običaje u Srbiji s početka 19. stoleća:

“…Srećom, uređenje Srbije omogućavalo je odvajanje jednog stanovništva od drugog. Dešavalo se da poneki Srbin doživi šezdeset godina ne videvši nikad neki grad (u kojima su živeli isključivo Turci). Živelo se što se moglo dalje od Turaka; na tom odstojanju održavali su se neobični oblici života.
Daleko gore u planinskim klancima, u dolinama reka i potoka leže srpska sela; kad imaju četrdeset, pedeset kuća, pružaju se na prostoru velikom koliko Beč sa svojim predgrađima.

Kuće stoje pojedinačno, daleko jedna od druge; svaka je zasebna zajednica... U glavnoj kući se retko nalazi neka izdvojena soba; tu spavaju otac i majka; vajati su za mlade bračne parove. Svi sačinjavaju jedno domaćinstvo; rade i jedu zajedno i skupljaju se u zimske večeri oko vatre. I kad umre otac, braća biraju najsposobnijeg između sebe za domaćina, starešinu, i ostaju zajedno sve dok ih veliki broj članova ne nagna na deobu. Često jedna kuća sačinjava čitavu ulicu.

Tuđe pomoći je malo potrebno. Muškarci sami grade kuće i vajate, prave, na od starina uobičajen način, plug i kola, ukrašavaju rezbarijama jaram za stoku, stavljaju obruče na burad, prave opanke od sirove kože. Za ostalu odeću staraju se žene: predu vunu i lan, tkaju platno i umeju da boje broćem.

Selu je potreban pre svega kovač da pravi alatke. Vodenice pripadaju većem broju kuća – svaka ima svoj dan…
Nigde niko ne slavi imendan, rođendan; svaka kuća ima svog sveca – zaštitnika i njegov dan se slavi svečano i sa gozbom.

Iz ovog patrijarhalno uskog kruga izlazi se u šire krugove nekim vrlo neobičnim putevima. Jedn od njih – pobratimstvo, svojstven je pre svega srpskom narodu... Smatra se da je za pobratima najsigurnije izabrati nekoga koga smo, recimo, sanjali da smo ga molili za pomoć u nekoj nevolji. Ovako pozivani ljudi nazivaju jedan drugog pobratimom...

Ženidba i udaja su, međutim, isto toliko stvar porodice koliko i pojedinaca. Domaćini obeju kuća ugovaraju ženidbu i udaju, i to ne bez poklona... To je, ipak, savez koji iz godine u godinu postaje sve uži i značajniji. On povezuje različite porodice putem udaje i ženidbe...

Kod Srba se nailazi na izvestan religiozan način mišljenja koji se trudi da poveže dve suprotnosti, veru i proviđenje koje vlada svim i, ako smemo tako da kažemo, neku vrstu obožavanja prirode; i jedno i drugo bez uticaja sveštenika.

Oni su, možda, od najstarijih vremena očuvali običaje koji ukazuju na tajanstvenu vezu koju čovek, živeći tako jednostavnim životom na njivi i livadi, vidi između sebe i prirode...”.

Ranke je tako, kako je zapisao istoričar Jovan Ristić, „stekao neosporno pravo na zahvalnost srpskog naroda; njegova je istorija večiti spomenik onome naraštaju srpskom čije je napore i žrtve on onako simpatično opisao, a da se nigde o objektivnost ne ogreši”.
Kralj Milan je Leopolda Rankea obdario ordenom Svetog Save


Karl Špiteler, švajcarski nobelovac ..
14. decembra 1914. godine u Cirihu

Iz izvora srpskih narodnih pesama nobelovac Karl Špiteler dobio je podsticaj da napiše svoje delo ("Edžtramundana" 1881/82) u metrici srpske epike.

U svom znamenitom političkom govoru, održanom početkom Prvog svetskog rata, 14. decembra 1914. u Cirihu "Naše švajcarsko gledište", upozorio je svoje zemljake na strogu neutralnost, kako bi predupredio cepanje svoje zemlje.

U tom govoru o Srbima je rekao:

"O vrednosti i o pravu na život malih naroda i država mi Švajcarci, kao što je poznato, imamo drugačije pojmove. Za nas Srbi nisu ‘banda’, već narod i to narod sa takvim pravom na život i narod vredan poštovanja kao bilo koji drugi narod. Srbi imaju slavnu, herojsku prošlost. Njihova narodna poezija po lepoti nema ravne, a njihova junačka poezija je čak iznad svih, jer tako veličanstvene epske pesme kao što su srpske, od Homerovog doba nije stvorio ni jedan drugi narod.

Naši švajcarski lekari i bolničarke, koji su se vratili iz balkanskih ratova, o Srbima su nam govorili sa simpatijom i hvalom. Iz takvih svedočenja mi moramo da formiramo naše mišljenje, a ne iz neobjektivne huškačke ratne štampe".


---------------------------------------------------------------------------------------


Profesor za francusku književnost na ETH -Cirih, Paul Zajpe, u predavanju "Današnji događaji sa stanovišta Romanske Švajcarske" (1915).

"Zar nam borba koju velike nacije vode za svetsku vladavinu ne bi trebalo još jasnije da pokaže da se male zemlje moraju osetiti povezane posebnom zajednicom interesa? Niko ne zna šta nam budućnost može doneti, kako među ovim malim zemljama nema nijedne čija nezavisnost ne bi bila u opasnosti. Zato takođe ne razumem neograničeno omalovažavanje ili čak animozitet koji se u Švajcarskoj ponekad izražava prema Srbiji. Ja to sebi mogu da objasnim samo uticajem klevetničkog rata u štampi koji je već godinama vodila određena jevrejsko-nemačka štampa protiv ovog naroda, koji je baš sada istom dao tako sjajne dokaze hrabrosti.

Da li bi trebalo da postoji uverljiv razlog za to da mi Švajcarci želimo uništenje srpskog naroda? Ako želite da upoznate njegovu vrednost, onda pročitajte kod Rankea opis herojskih borbi u kojim je ovaj narod, sasvim upućen na sopstvenu snagu, izborio svoju nezavisnost i zbacio turski jaram.

Njegova hrabrost od tada nije se smanjila i nije li istom baš sada dokazao, pošto je izdržao tri strahovita rata jedan za drugim. Za ljude koji na takav način znaju da se brane, trebalo bi osećati poštovanje... ’Narod svinjara’, kaže se samo. Pa kako su nekad nazivali Švajcarce? Narod kravara! To je bio isti prezir velikih gospodara, istih neprijatelja.

Razlika je samo u tome da su Srbi protiv sebe imali umesto nekoliko hiljada, koje smo mi imali kod Zempaha i Morgartena, nekoliko stotina hiljada. Postoje velike sličnosti između nekadašnje Švajcarske i današnje Srbije.

Ja sam imao prilike da se uverim u to, kada sam sa ovim narodom živeo dve godine u ozbiljnom času njegove istorije. To su gorštaci i seljaci jednostavnih običaja i ratničkog duha. Oni su zaista zaslužili pravo na opstanak...

*Mi želimo održanje pravedne ravnoteže, da se svakom pojedinom narodu obezbedi njegovo mesto pod suncem, mogućnost za slobodan razvoj njegovih snaga. Opasnost koja nama preti, jeste ta da bilo kojinarod, koji god to bio, definitivno vlada svetom...."
 
Natrag
Top