LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
[h=1]Novi Sad zaboravio velikana
[/h]
Osim jedne ulice, ne postoji ništa drugo što bi ukazivalo na rodoljuba i humanistu, koji je predsedavao Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena
Novi Sad – Danas, posle molitvenog pomena patrijarha Irineja stradalnicima Novosadske racije, kada kolona građana krene od Sokolskog doma do plaže Štrand, valjalo bi se setiti Ignjata Pavlasa (1887–1942), doktora prava, koji je 25. novembra 1918. godine predsedavao Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, kojom je Vojvodina prisajedinjena matici. Oba mesta, i Dom koji je gradio u slavu ujedinjenja, i najlepša gradska plaža, gde je sa suprugom Olgom ubijen u pogromu mađarskih fašista, neraskidivo su vezana za ime ovog nepatvorenog rodoljuba i humaniste.
Sećanje na život i smrt Ignjata Pavlasa, koji je tog ledenog 23. januara 1942. godine, kada se temperatura spuštala do minus trideset, podelio sudbinu sa 3.400 svojih sugrađana, najviše Srba i Jevreja, značilo bi mnogo više od aktuelnih nesuglasica ko će organizovati i govoriti na 70. godišnjici tragičnog događaja. Nažalost, u našim istorijskim udžbenicima gotovo da nema pomena o Ignjatu Pavlasu, a o njemu se malo zna čak i u Novom Sadu.
– Svaki grad ima velikane koji su obeležili neku epohu i čvrsto se drži te uspomene. U Novom Sadu, međutim, osim jedne ulice, ne postoji ništa drugo, ponajmanje odgovarajuća spomen-ploča, ili bista ovog našeg nacionalnog dobrotvora. Njegovog imena nema na zgradi gde se odigrao taj najvažniji čin za Vojvodinu u dvadesetom veku, a nema ga čak ni u Železničkoj ulici, gde je Pavlas nekada živeo i imao kancelariju. Taj veliki čovek pao je u zaborav, poput stotina drugih žrtva fašističkog pogroma – kaže za naš list mladi istoričar Aleksandar Veljić, autor knjige „Istina o Novosadskoj raciji“.
Ignjat Pavlas rođen je 1887. godine u Donjem Miholjcu, kao Srbin rimokatoličke vere. Završio je Srpsku veliku pravoslavnu gimnaziju u Novom Sadu, a zatim studirao prava u Zagrebu i Budimpešti. Perfektno je govorio mađarski i upravo je u Budimpešti 1912. godine stekao akademsku titulu doktora prava.
– Tokom raspada Austrougarske monarhije formiran je Srpski narodni odbor u Novom Sadu, koji je poslao Ignjata Pavlasa, svog potpredsednika, da saopšti komandantu nemačkih trupa da bez plena napuste grad. Potom se doktor probio do Beograda i od Vrhovne komande zatražio da srpska vojska što pre dođe u vojvođansku prestonicu. Sa Jašom Tomićem, pred Maticom srpskom 9. novembra 1918. godine, doktor Pavlas je pozdravio srpsku vojsku u ime građana Novog Sada – ističe naš sagovornik.
Poslednji politički, patriotski govor Ignjat Pavlas je održao marta 1941. godine, uoči fašističke okupacije. Podržao je sokole koji su, kako je tada pisala „Politika“, predvodili demonstracije u Novom Sadu protiv Trojnog pakta. Nije likvidiran u prvom naletu 1941. godine, ali je zajedno sa suprugom uhapšen već u januaru sledeće. Sprovedeni su u Sokolski dom, gde je komisija lokalnih Mađara, pristalica Hortijevog režima, odlučivala ko će biti pogubljen, a potom su upućeni na Štrand.
– Zapisano je da su neki pokušali da ih spasu smrti. Čak i da je to tačno, čast i služba narodu za koji su živeli nisu dopustili Pavlasovima da ne podele njegovu sudbinu. Na Štrandu, čekajući dželate, Ignjat i Olga su slušali krike dece koju su fašisti nabijali na bajonete i gledali kako čitav jedan grad nestaje u dubinama Dunava. Da bi prekratili užas, istupili su i zatražili da ih preko reda sprovedu do rupe na ledu – kaže nam Veljić.
Držeći se za ruke, Pavlasovi su se sami bacili u ledenu reku, gde su ih usmrtili kuršumi mađarskih fašista. Samo nekoliko minuta posle ubistva Ignjata i Olge Pavlas, stiglo je naređenje Vrhovne komande mađarskih okupacionih snaga, koja je bila zgrožena razmerama zločina, da se prekine sa likvidacijama u Novom Sadu.
----------------------------------------------
Sećanje planinara
Pored gradnje novosadske Sokolane, na kojoj stoji da je podignuta u čast kralja ujedinitelja, Ignjat Pavlas je bio angažovan u veslačkom klubu „Danubijus“, a 1924. godine sa grupom istomišljenika osnovao je i planinarsko društvo „Fruška gora“, danas „Železničar“. Pod njegovim rukovodstvom na Fruškoj gori je obeleženo više od 300 kilometara staza. Zahvaljujući planinarima, drugi po visini vrh na ovoj planini dobio je 2000. godine naziv Pavlasov čot (531 metar).
Politika
[/h]
Osim jedne ulice, ne postoji ništa drugo što bi ukazivalo na rodoljuba i humanistu, koji je predsedavao Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena
Novi Sad – Danas, posle molitvenog pomena patrijarha Irineja stradalnicima Novosadske racije, kada kolona građana krene od Sokolskog doma do plaže Štrand, valjalo bi se setiti Ignjata Pavlasa (1887–1942), doktora prava, koji je 25. novembra 1918. godine predsedavao Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, kojom je Vojvodina prisajedinjena matici. Oba mesta, i Dom koji je gradio u slavu ujedinjenja, i najlepša gradska plaža, gde je sa suprugom Olgom ubijen u pogromu mađarskih fašista, neraskidivo su vezana za ime ovog nepatvorenog rodoljuba i humaniste.
Sećanje na život i smrt Ignjata Pavlasa, koji je tog ledenog 23. januara 1942. godine, kada se temperatura spuštala do minus trideset, podelio sudbinu sa 3.400 svojih sugrađana, najviše Srba i Jevreja, značilo bi mnogo više od aktuelnih nesuglasica ko će organizovati i govoriti na 70. godišnjici tragičnog događaja. Nažalost, u našim istorijskim udžbenicima gotovo da nema pomena o Ignjatu Pavlasu, a o njemu se malo zna čak i u Novom Sadu.
– Svaki grad ima velikane koji su obeležili neku epohu i čvrsto se drži te uspomene. U Novom Sadu, međutim, osim jedne ulice, ne postoji ništa drugo, ponajmanje odgovarajuća spomen-ploča, ili bista ovog našeg nacionalnog dobrotvora. Njegovog imena nema na zgradi gde se odigrao taj najvažniji čin za Vojvodinu u dvadesetom veku, a nema ga čak ni u Železničkoj ulici, gde je Pavlas nekada živeo i imao kancelariju. Taj veliki čovek pao je u zaborav, poput stotina drugih žrtva fašističkog pogroma – kaže za naš list mladi istoričar Aleksandar Veljić, autor knjige „Istina o Novosadskoj raciji“.
Ignjat Pavlas rođen je 1887. godine u Donjem Miholjcu, kao Srbin rimokatoličke vere. Završio je Srpsku veliku pravoslavnu gimnaziju u Novom Sadu, a zatim studirao prava u Zagrebu i Budimpešti. Perfektno je govorio mađarski i upravo je u Budimpešti 1912. godine stekao akademsku titulu doktora prava.
– Tokom raspada Austrougarske monarhije formiran je Srpski narodni odbor u Novom Sadu, koji je poslao Ignjata Pavlasa, svog potpredsednika, da saopšti komandantu nemačkih trupa da bez plena napuste grad. Potom se doktor probio do Beograda i od Vrhovne komande zatražio da srpska vojska što pre dođe u vojvođansku prestonicu. Sa Jašom Tomićem, pred Maticom srpskom 9. novembra 1918. godine, doktor Pavlas je pozdravio srpsku vojsku u ime građana Novog Sada – ističe naš sagovornik.
Poslednji politički, patriotski govor Ignjat Pavlas je održao marta 1941. godine, uoči fašističke okupacije. Podržao je sokole koji su, kako je tada pisala „Politika“, predvodili demonstracije u Novom Sadu protiv Trojnog pakta. Nije likvidiran u prvom naletu 1941. godine, ali je zajedno sa suprugom uhapšen već u januaru sledeće. Sprovedeni su u Sokolski dom, gde je komisija lokalnih Mađara, pristalica Hortijevog režima, odlučivala ko će biti pogubljen, a potom su upućeni na Štrand.
– Zapisano je da su neki pokušali da ih spasu smrti. Čak i da je to tačno, čast i služba narodu za koji su živeli nisu dopustili Pavlasovima da ne podele njegovu sudbinu. Na Štrandu, čekajući dželate, Ignjat i Olga su slušali krike dece koju su fašisti nabijali na bajonete i gledali kako čitav jedan grad nestaje u dubinama Dunava. Da bi prekratili užas, istupili su i zatražili da ih preko reda sprovedu do rupe na ledu – kaže nam Veljić.
Držeći se za ruke, Pavlasovi su se sami bacili u ledenu reku, gde su ih usmrtili kuršumi mađarskih fašista. Samo nekoliko minuta posle ubistva Ignjata i Olge Pavlas, stiglo je naređenje Vrhovne komande mađarskih okupacionih snaga, koja je bila zgrožena razmerama zločina, da se prekine sa likvidacijama u Novom Sadu.
----------------------------------------------
Sećanje planinara
Pored gradnje novosadske Sokolane, na kojoj stoji da je podignuta u čast kralja ujedinitelja, Ignjat Pavlas je bio angažovan u veslačkom klubu „Danubijus“, a 1924. godine sa grupom istomišljenika osnovao je i planinarsko društvo „Fruška gora“, danas „Železničar“. Pod njegovim rukovodstvom na Fruškoj gori je obeleženo više od 300 kilometara staza. Zahvaljujući planinarima, drugi po visini vrh na ovoj planini dobio je 2000. godine naziv Pavlasov čot (531 metar).
Politika