Retki su oni koji se sećaju da je Rukometni klub Jugović iz Kaća 2001. godine osvojio EHF Čelendž kup, u sezoni koja je za tim iz Kaća bila debitantska na evro sceni. Osvajanjem tog trofeja, Kać je postao najmanje naseljeno mesto u Evropi (u kaću živi nešto preko 11000 stanovnika), koje u sebi ima sportski klub sa osvojenim trofejom u nekom od kontinentalnih takmičenja.
Na startu Čelendž kupa u sezoni 2000/2001, Jugović je pobedom u dva meča, eliminisao predstavnika Luksemburga Didelanž. U drugom kolu protivnik je bio moćni francuski Ivri. Golom u poslednjoj sekundi revanš meča u Francuskoj, Nebojša Jokić odvodi Jugović dalje i izaziva erupciju oduševljenja kod saigrača i svih Kaćana, koji su pored radio-prijemnika strepili za ishod utakmice. Meč sa malo poznatom ekipom iz Italije, Forst Briksen, bio je obična formalnost, a onda je na red došlo veliko finale. Jugović je u dva susreta odmerio snage sa poznatim evropskim timom Fadi Vinterturom.
Mnogi su sa zebnjom dočekali prvi finalni meč. Švajcarci su za razliku od većine drugih protivnika, imali i ime i kvalitetne igrače. Oni optimističniji navijači tima iz Kaća smatrali su da Fadi Vintertur nije ništa bolja ekipa od Ivrija. Ipak, većina se pribojavala gostovanja u Švajcarskoj. “Samo da se ne obrukamo. Da ne bude deset razlike.” – bili su česti komentari u malenom Kaću. Bodreni od nekoliko stotina zemljaka, rukometaši Jugovića su prvi meč u Švajcarskoj odigrali sjajno. Božo Rudić i Arpad Šterbik dovodili su do očaja protivničke igrače i golmane, a Tihomir Doder, Milorad Krivokapić, Nebojša Jokić, Goran Arsenić i Dragan Gvozdenović sitnim rukopisom ispisivali su lepe stranice u trenucima njihovog predaha. U trenucima najvećih iskušenja za svoj tim “Kaćki Vojvoda”, Arpad Šterbik je maestralnim intervencijama dovodio protivničke igrače do ludila, a kada se činilo da će moćni Fadi Vintertur, ipak zabeležiti kakvu-takvu pobedu u prvom meču na svom terenu, u junaka je izronio Nebojša Jokić i svojim golovima doveo Jugović do nerešenog rezultata.
Revanš utakmica u Kaću je izazvala nazapamćeno interesovanje kod svih ljubitelja sporta. 2000 ulaznica je planulo za jedno popodne. Molbe za kartu stizale su od istaknutih sportista i sportskih radnika, iz ministarskih kabineta, od običnih smrtnika. Može se slobodno reći da je Kać tih dana bio sportski centar Jugoslavije. Švajcarci su bili uvereni da je loša igra njihove ekipe u prvoj utakmici bila samo trenutak slabosti. Pojačali su treninge i prilično naošteno stigli u Kać. Sve je to dodatno motivisalo rukometaše Jugovića. Kada je počela utakmica, publika je u hali pošteno premašila njen kapacitet, a Kaćani su igrali sa 200% svojih mogućnosti. Neko bi rekao da to nije moguće, ali svi koji su prisustvovali tom meču, znaju da on izlazi iz okvira mogućeg, normalnog i običnog. Te večeri, tog 28. aprila 2001. godine, u centru Kaća napisana je rukometna i sportska istorija.
Dugo su Švajcarci održavali rezultatsku ravnotežu, ipak, sredinom drugog poluvremena, kada je skandiranje navijača zaglušilo čak i zvuk trubača prisutnih u hali, Kaćani su krenuli da stvaraju osetniju prednost. Razigrali su se u tim trenucima Nebojša Jokić i Dragan Gvozdenović, prvi je postizao golove na neverovatan način, a drugi hvatao “otpatke”, lomio protivničku odbranu i postizao golove kada god bi se Vinterturu ukazala šansa za priključak. Pet minuta pre kraja, kada je Goran Arsenić efektno savladao protivničkog golmana, kaćki “Hram” je eksplodirao. Tri hiljade ljudi je klicalo : “Jugović, Jugović!” Niko više nije mogao zaustaviti Jugović na putu do šampionskog pehara. Sa poslednjim zvukom sirene, dok je na semaforu stajalo domaćin 26, gosti 22, rukometaši Jugovića su “otklizali” do svojih navijača, a ovi su im se pridružili u pravom stampedu sreće i “ludila”. Trenutak velike pobede je bio ostvarenje sna, o kojem su maštale sve generacije kaćkih rukometaša. Nije bilo čoveka na tribinama koji se mogao oteti pesmi i emocijama.
Konačno, pehar pobednika se našao u rukama kapitena domaćih Arpada Šterbika. Gorostas među stativama ga je podigao visoko pod svodove “Hrama”, koji je ličio na cvet širokih latica. Ceo Kać se te večeri slio na prostoru ispred “Svetosavskog doma”. Oduševljeni navijači su se kupali u fontani i trčali duž prekrasnog trga. 28. april 2001. godine navijači Jugovića neće nikada zaboraviti, može se slobodno reći da je tog dana maleni Kać bio centar svetske rukometne scene. Istorijsku uspeh koji se pamti i danas i titulu pobednika u Čelendž kupu, Rukometnom klubu Jugović doneli su: Arpad Šterbik, Dragan Gvozdenović, Nikola Marković, Momčilo Božović, Goran Arsenić, Dušan Todorović, Nebojša Jokić, Nenad Savić, Svetislav Verkić, Milorad Krivokapić, Tihomir Doder, Milan Mirković, Milovan Erceg, Milorad Despotović, Božidar Nadoveza i Božo Rudić. Trener je bio Branislav Zeljković.
Na startu Čelendž kupa u sezoni 2000/2001, Jugović je pobedom u dva meča, eliminisao predstavnika Luksemburga Didelanž. U drugom kolu protivnik je bio moćni francuski Ivri. Golom u poslednjoj sekundi revanš meča u Francuskoj, Nebojša Jokić odvodi Jugović dalje i izaziva erupciju oduševljenja kod saigrača i svih Kaćana, koji su pored radio-prijemnika strepili za ishod utakmice. Meč sa malo poznatom ekipom iz Italije, Forst Briksen, bio je obična formalnost, a onda je na red došlo veliko finale. Jugović je u dva susreta odmerio snage sa poznatim evropskim timom Fadi Vinterturom.
Mnogi su sa zebnjom dočekali prvi finalni meč. Švajcarci su za razliku od većine drugih protivnika, imali i ime i kvalitetne igrače. Oni optimističniji navijači tima iz Kaća smatrali su da Fadi Vintertur nije ništa bolja ekipa od Ivrija. Ipak, većina se pribojavala gostovanja u Švajcarskoj. “Samo da se ne obrukamo. Da ne bude deset razlike.” – bili su česti komentari u malenom Kaću. Bodreni od nekoliko stotina zemljaka, rukometaši Jugovića su prvi meč u Švajcarskoj odigrali sjajno. Božo Rudić i Arpad Šterbik dovodili su do očaja protivničke igrače i golmane, a Tihomir Doder, Milorad Krivokapić, Nebojša Jokić, Goran Arsenić i Dragan Gvozdenović sitnim rukopisom ispisivali su lepe stranice u trenucima njihovog predaha. U trenucima najvećih iskušenja za svoj tim “Kaćki Vojvoda”, Arpad Šterbik je maestralnim intervencijama dovodio protivničke igrače do ludila, a kada se činilo da će moćni Fadi Vintertur, ipak zabeležiti kakvu-takvu pobedu u prvom meču na svom terenu, u junaka je izronio Nebojša Jokić i svojim golovima doveo Jugović do nerešenog rezultata.
Revanš utakmica u Kaću je izazvala nazapamćeno interesovanje kod svih ljubitelja sporta. 2000 ulaznica je planulo za jedno popodne. Molbe za kartu stizale su od istaknutih sportista i sportskih radnika, iz ministarskih kabineta, od običnih smrtnika. Može se slobodno reći da je Kać tih dana bio sportski centar Jugoslavije. Švajcarci su bili uvereni da je loša igra njihove ekipe u prvoj utakmici bila samo trenutak slabosti. Pojačali su treninge i prilično naošteno stigli u Kać. Sve je to dodatno motivisalo rukometaše Jugovića. Kada je počela utakmica, publika je u hali pošteno premašila njen kapacitet, a Kaćani su igrali sa 200% svojih mogućnosti. Neko bi rekao da to nije moguće, ali svi koji su prisustvovali tom meču, znaju da on izlazi iz okvira mogućeg, normalnog i običnog. Te večeri, tog 28. aprila 2001. godine, u centru Kaća napisana je rukometna i sportska istorija.Dugo su Švajcarci održavali rezultatsku ravnotežu, ipak, sredinom drugog poluvremena, kada je skandiranje navijača zaglušilo čak i zvuk trubača prisutnih u hali, Kaćani su krenuli da stvaraju osetniju prednost. Razigrali su se u tim trenucima Nebojša Jokić i Dragan Gvozdenović, prvi je postizao golove na neverovatan način, a drugi hvatao “otpatke”, lomio protivničku odbranu i postizao golove kada god bi se Vinterturu ukazala šansa za priključak. Pet minuta pre kraja, kada je Goran Arsenić efektno savladao protivničkog golmana, kaćki “Hram” je eksplodirao. Tri hiljade ljudi je klicalo : “Jugović, Jugović!” Niko više nije mogao zaustaviti Jugović na putu do šampionskog pehara. Sa poslednjim zvukom sirene, dok je na semaforu stajalo domaćin 26, gosti 22, rukometaši Jugovića su “otklizali” do svojih navijača, a ovi su im se pridružili u pravom stampedu sreće i “ludila”. Trenutak velike pobede je bio ostvarenje sna, o kojem su maštale sve generacije kaćkih rukometaša. Nije bilo čoveka na tribinama koji se mogao oteti pesmi i emocijama.
Konačno, pehar pobednika se našao u rukama kapitena domaćih Arpada Šterbika. Gorostas među stativama ga je podigao visoko pod svodove “Hrama”, koji je ličio na cvet širokih latica. Ceo Kać se te večeri slio na prostoru ispred “Svetosavskog doma”. Oduševljeni navijači su se kupali u fontani i trčali duž prekrasnog trga. 28. april 2001. godine navijači Jugovića neće nikada zaboraviti, može se slobodno reći da je tog dana maleni Kać bio centar svetske rukometne scene. Istorijsku uspeh koji se pamti i danas i titulu pobednika u Čelendž kupu, Rukometnom klubu Jugović doneli su: Arpad Šterbik, Dragan Gvozdenović, Nikola Marković, Momčilo Božović, Goran Arsenić, Dušan Todorović, Nebojša Jokić, Nenad Savić, Svetislav Verkić, Milorad Krivokapić, Tihomir Doder, Milan Mirković, Milovan Erceg, Milorad Despotović, Božidar Nadoveza i Božo Rudić. Trener je bio Branislav Zeljković.