Zašto je teško reći “izvini”
Da bismo se oslobodili tereta prošlosti i krenuli dalje, neophodno je da opraštamo. Deci, partnerima, prijateljima, roditeljima... Takođe, moramo da naučimo i kako da se nekome izvinimo za nepravdu koju smo mu naneli. Neka istraživanja, recimo, pokazuju da žene češće praštaju, pa i prevaru. Međutim, psiholog i transakcioni savetnik Milica Okiljević-Ćućuz tvrdi da ne postoji mnogo istraživanja o tome koji pol češće prašta, te da su dobijeni rezultati oprečni. Ali, zato, naša sagovornica ima odgovore na mnoga pitanja vezana za praštanje, među kojima je i ovo: zašto neki ljudi imaju problem da kažu "izvini", "oprosti", "žao mi je"...?
Iako često čujemo "živ čovek greši" i "ko radi, taj greši", kada pogrešimo dešava se da imamo problem da priznamo svoju grešku. Zašto? Odgovor leži u vaspitanju. Deca tokom odrastanja, kada pogreše, često čuju da su bezobrazna, sebična, loša. Otuda misle da su loša kada urade nešto loše. Ako decu kritikujemo tako što im govorimo da su uradila nešto loše ali da su dobra, drugačije će se ponašati kada budu odrasla. Naučiće da pametan čovek može da kaže glupost, da spretan čovek može da zapne, da dobar čovek može da pogreši... Samim tim lakše će priznati svoju grešku i neće imati problem da se izvini. Naročito je važno izvinjavati se deci kada nešto pogrešimo, jer deca mnogo uče posmatrajući odrasle i svet oko sebe. Značajan je i uticaj kulture. U kulturi u kojoj je moćan scenario da "sila Boga ne moli" i gde se često poziva na kolektivni ponos, na forme uljudnosti i pristojnosti gleda se sa prezirom i one se tumače kao znaci slabosti i nemoći. Srećom, stvari se menjaju...
* Kako takvi ljudi mogu neverbalno da zatraže oproštaj, odnosno pokažu da žale zbog svog postupka?
- Neverbalna komunikacija čini 70 procenata ukupne komunikacije, pa samim tim postoji zaista mnogo načina kako osoba može neverbalno da izrazi svoje izvinjenje. Ton glasa, pogled, suze, zagrljaj, držanje tela, simboličan poklon, izraz lica, mogu biti od pomoći da vidimo da je nekome stvarno žao zbog njegovog postupka. Često u radu sa klijentima čujem "vidim da mu je krivo, ali ne govori ništa". Komuniciranje na neverbalnom nivou može doneti i nesporazume. Nismo svi podjednako osetljivi i vešti u prepoznavanju i tumačenju neverbalnih signala. Veliki uticaj ima i međusobno poznavanje osoba u sukobu, a postoje i kulturološke razlike u tumačenju istih neverbalnik znakova. Stoga, verbalno izvinjenje uz govor tela koji prati izgovorene reči, nepogrešiv je način da se izvinimo.
Doktor Geri Čepmen u knjizi "Pet jezika traženja oproštaja" ističe da je "ali" najveći ubica izvinjenja (recimo, "izvini, pogrešio sam, ali i ti si...")... Šta još umanjuje šanse da nam neko oprosti?
- Način na koji se izvinjavamo, tj. neverbalna komponenta izvinjenja izuzetno je važna. Nije svejedno da li ćete sesti, pogledati osobu u oči i reći šta ste tačno pogrešili, prepoznati i razumeti njena osećanja i dogovoriti se kako ćete ubuduće, ili ćete se izviniti kratko telefonski, dok lakirate nokte, za vreme utakmice dobaciti jedno kratko "izvini" i slično. Tokom razgovora nikako ne treba omalovažavati ili umanjivati osećanja osobe koja je povređena. Nešto što je nama nevažno nekome je veoma bitno, pa tokom izvinjavanja treba poštovati intenzitet osećanja povređene osobe.
Šta i kome je najteže oprostiti? Šta najlakše? Da li to zavisi od stepena obrazovanja ili još nekih drugih osobenosti?
- Pre svega treba definisati šta je to praštanje. Postoji nekoliko različitih definicija ovog procesa, ali se svi slažu u tome da je to proces odustajanja od ljutnje na koju imamo pravo i odustajanje od traženja kazne ili odštete od počinioca. Postoje 4 faze praštanja: prva je faza ljutnje, druga - faza u kojoj shvatamo da nam zadržavanje ljutnje smeta i utiče na kvalitet našeg života, treća je faza vraćanja moći - osoba uviđa dobrobit praštanja za nju samu i shvata da je ona ta koja ima moć da odluči šta će sa tim neprijatnim emocijama i kako će da organizuje odnos sa osobom koja ju je povredila, a četvrta faza je faza odustajanja od ljutnje i praštanje. Najvažnije je da je osoba iskrena sa samom sobom i da sebi da vremena za svaku od ovih faza. Potrebno je da osluškujući sebe, samostalno ili sa terapeutom, prođe kroz ove faze onda kada ona to želi. Ne postoji univerzalan odgovor na pitanje šta se lako prašta, a šta ne. To zavisi od karakteristika ličnosti osobe (saosećajnost, njen sistem vrednosti, kakav značaj ona pripisuje događaju...), od kvaliteta odnosa dve osobe, načina na koji je osoba saznala za događaj (direktno ili preko treće osobe), težine događaja (zaboravljen dogovor, laž, nasilje, incest), namere počinioca (slučajno ili namerno). Često čujem da neko ne želi da oprosti, jer ne može opet da bude prijatelj sa nekim ko mu je naneo nepravdu i ne može da se pravi da se nepravda nije desila. Oprostiti ne znači i pomiriti se sa osobom koja nam je nanela nepravdu! Oprostiti znači pomiriti se sa onim šta se desilo i ostaviti iza sebe sva osećanja vezana za taj događaj. Veoma je važno ta osećanja prepoznati, izraziti i raditi na njima pre nego što oprostimo. Neretko se dešava da pomoć zatraže depresivne i anksiozne osobe koje su davno oprostile neku nepravdu. Međutim, odgovornost za nanetu nepravdu može ići samo u dva smera, ka spolja prema onome ko nam je to uradio ili ka unutra, prema sebi. S obzirom na to da su ove osobe odavno oprostile onima koju su nepravdu naneli, neprorađena osećanja ljutnje, tuge, prezira, mržnje okreću se ka jedinom preostalom odgovornom - njima samima.
Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
* Da li je tačno da se sposobnost praštanja povećava s godinama?
- Da. Poslednja istraživanja na temu praštanja govore da su stariji ljudi spremniji da praštaju, jer je praštanje veština koja se uči tokom godina. Stariji ljudi, takođe, brže i lakše shvataju dobrobit odustajanja od nagomilavanja ljutnje, koja utiče na kvalitet života.
* Kaže se da oni koji su spremni da prihvate izvinjenje duže žive. Čime se to objašnjava?
- Odustajanje od ljutnje, besa, želje za osvetom i praštanje donosi unutrašnji mir. Veliki broj istraživanja pokazuje da praštanje utiče na rad srca, kvalitet sna, donosi poboljšanje fizičkog i mentalnog zdravlja, vraća žrtvama osećaj moći.
* Često čujemo: "Mogu da oprostim, ali ne i da zaboravim". Da li je u redu ne zaboraviti da nas je neko povredio, izneverio?
- Ono šta je najvažnije jeste da oprostimo na zdrav način. Zaista je nevažno da li ćemo zaboraviti ili ne, jer ukoliko smo oprostili na pravi način, prisećanjem na nepravdu nećemo pokrenuti lavinu negativnih emocija koju smo imali pre praštanja. Problem nastaje kada ljudi zaborave, odnosno potisnu, a da prethodno ne porade na osećanjima i praštanju.
* Kako se osloboditi želje za osvetom?
- Osoba odustaje od želje za osvetom onda kada shvati da je to za nju loše. Postoje osobe kojima neprijatna osećanja i želja za osvetom upravljaju životom godinama, nekima čak i ceo život, sve pod maskom dostizanja pravde. Međutim, pravda se može dostići i na drugačiji način, racionalnim argumentima i hladne glave. Osveta istom merom, odnosno uzvraćanje nepravdom na nepravdu, ne stvara pravdu. Neki će se složiti i reći: "Da, tako je, ali ja ću se dobro osećati kada uzvratim." To je istina, ali to je oslobađanje neprijatnih emocija samo na izvesno vreme. Mnogo trajnije rešenje je praštanje. Ovde je važno naglasiti da svako praštanje ne vodi neminovno pomirenju. Praštamo zbog sebe, da bismo svoje intelektualne i emotivne kapacitete mogli da usmerimo na ostvarivanje drugih ciljeva, umesto na dotadašnje trošenje na neprijatna osećanja koja nas nikuda ne vode...
* Stručnjaci kažu da je najbolje staviti se u tuđu kožu i tako razumeti šta je nekoga nateralo da nas povredi...
- Razumeti drugog svakako je važno u procesu praštanja. Ovo se najčešće javlja u trećoj fazi kada uviđamo dobrobit od praštanja. Razumevanje postupaka onoga ko nam je naneo nepravdu u velikoj meri utiče na našu odluku o daljem kontaktu sa tom osobom i smanjuje intenzitet neprijatnih emocija.
* Koliko opraštanje zahteva suočavanje sa samim sobom, odnosno spoznaju sebe?
- Praštanje i jeste proces koji se tiče samo nas samih. Tokom ovog procesa neprestano smo u kontaktu sa svojim emocijama, preispitujemo svoje stavove i vrednosti, odlučujemo se za opcije koje su dobre za nas. Važno je biti iskren sa samim sobom i ako priznamo sebi da ne možemo sami, u redu je potražiti pomoć terapeuta sa kojim ćemo proraditi sve neprijatne emocije i proći kroz proces praštanja.
* Da li je dovoljno samo oprostiti ili je neophodno popričati o razlozima konflikta? Treba li nekada jednostavno prećutno preći preko razloga sukoba?
- Činjenica je da nam ne treba druga osoba da bismo oprostili učinjenu nam nepravdu. Dokazi za to jesu praštanje i posle nečije smrti, ili praštanje kada smo prestali da budemo u kontaktu sa nekom osobom. Međutim, u svakodnevnom životu kada su u pitanju nama bliske i drage osobe, veoma je važno razgovarati. To doprinosi bržem procesu praštanja, uspostavljanju kvalitetnijeg odnosa ili definisanju uslova pod kojima ostajemo dalje u kontaktu.
* Šta kaže praksa, kako partnerstva i prijateljstva funkcionišu posle oproštaja? Postaju li jača ili se lagano urušavaju?
- To sve zavisi od ličnosti osoba, kvaliteta njihovog odnosa i stepena nepravde koja je nanesena drugoj osobi. U primerima gde se odnosi urušavaju, često je razlog loša komunikacija, nespremnost na priznavanje greške ili pseudopraštanje kada osoba prividno oprosti, a prvom prilikom u konfliktu to prebaci partneru.
* Jeste da se kaže da je praštanje lekovito, ali greše li ljudi koji olako i često praštaju, koji su previše popustljivi?
- Osobe koje lako i često praštaju to najčešće čine iz pogrešnih razloga. Strah od konflikta, stavljanje tuđih potreba i želja ispred svojih, nastojanje da se dopadnu svima samo su neki od njih. Olako i često praštanje može imati loše posledice za osobu koja prašta. Osoba koja olako prašta često zanemaruje svoje emocije, ne pridaje im dovoljno pažnje, retko ih ispoljava ili ih potiskuje. Za posledicu imamo bumerang efekat. U radu sa takvim osobama najčeće se čuje da im je dosadilo da ih drugi tretiraju kao krpe, imaju utisak da oni uvek izvuku deblji kraj, oni imaju razumevanja za svakoga, za njih niko... Prisutno je jedno opšte nezadovoljstvo kvalitetom socijalnih kontakata i povlačenje. U toku savetodavnog rada shvate da su sami odgovorni sa svoja osećanja i menjaju razloge i način praštanja.
izvor: novosti.rs
