Najljepša djela poezije

[Mr.Daky]

Poezija - najljepša djela poezije






Jovan Jovanović Zmaj

USTAVNO-USPAVNA PESMA


Buji, paji, čedo drago, Srbijice mala,
Dosta si se naznojila, dosta naigrala,
Ko potočić tiho šušti Dunav, Drina, Sava,
Samo tiho, samo tiho, naše čedo spava!

Kroz oblake razderane bled se mesec skita,
Kroz prozor nam proviruje, za zlu decu pita.
Dobra deca već su legla, rču ko na javi,
Ljulju, ljulju, čedo drago, pokrij se po glavi.

Uranili kao vešci klapci nevaljani,
Ziparaju prije zore Prusi, Talijani,
I komšija tvoj je usto, pa se nešto brani,
Oh, ne znaju kako j' slatko spavat natenani!

Ps! Polako, puške, topi, i vi burni ljudi,
Nek vam srce lakše bije u ti' vreli' grudi';
Polagano, ti Evropo, celi svete ludi,
Samo tiho, da se čedo iz sna ne probudi!

Otvaraju s', obijaju s' budućnosti dveri!
Narodi se utrkuju kao gorske zveri,
Otimaju s', navaljuju, ko će proći prvi, -
Buji, paji, čedo drago, Dušanova krvi!





SRPSKO VREME



Još nije vreme.
Još nije vreme.
Još nije vreme.
Još nije vreme.
E, sad je dockan!




JUTUTUNSKA JUHAHAHA



U kraljevstvu Jutututu
Kralj trinajsti Balakaha
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.

Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.

Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.

A prolećem svakog goda
Popne s' na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!

U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s' ore -
Juhahaha, haha, haha!

Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.

A šta im je tako smešno?
Il' je smešan Balakaha?
Il' su smešni Jututunci?
Il' je smešno "juhahaha"?

Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!

Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!







​

 

[Mr.Daky]

Matija Bećković

Matija Bećković

Ovo



Dokad će ovo, zna li iko?
Koje ovo, Tanasko, brka ti?
Ovo ti je ovo.
Ovo nema drugoga imena.
Ovome će doakat samo ovo.
Da mi je neko pričo
da će ovo ovoliko,
ne big vjerovo ni ovo.
Sve mi je ovo od ovoga.
Od ovoga mi zubi popadaše.
Ovo će nadživjeti samo ovo.
Taman nek je ovo ovako,
samo nek se ovo ne mijenja,
višega zla ne želim ni ovome.



Da nas ima - kao što nas nema



Da nas ima -
Kao što nas nema,
Da možemo -
Ko što ne možemo,
Da hoćemo -
Kao što nećemo,
Da sve nije -
Onako kako je,
Da je dao Bog -
Kao što nije,
Pa da jesmo -
Kao što nijesmo,
I da nije bilo -
Kao što je,
I da oće biti -
Ko što neće,
Tako bi se nanovo rodili,
Ime i crn obraz osvetlali!





Popis

(odlomci )



Imaše Tomelja Nuškov potpis,
valjo je krvi ljucke.
Takoga potpisa nije majka rađala.
Nije mu to imalo po kome doć,
nit ga je imao ko naučit do Bog,
niti ko drugi to čoeku može dat.
Još da je bio đe drugo,
da imaše ljepše ime
i uglednije bezime,
da je umio pisat
ko što se potpisivo,
da mi bijasmo sprema toga potpisa
i da ga iko u sretnji svijet viđe -
drukčije bi gledali i na nas,
ne bi taki potpis čamio u planinu,
no bi ne sve odovle izveo.
Svi smo se mogli za njega uvatit.
A mogo je stajat ispod Deset Božjih zapovijesti
da ne znaš koje je od kojega jače!

Pričo mi je Đureza
da mu je pričo Đukan,
kome se klela Dokna Pavića Penjaića
(a Pavić Penjaić bio čuveni Penjaić),
bio se Tomelja potpiso na molbu,
a prije će biti na žalbu,
nekakome ništočinji iz Morače
i koliko sjutra - stigo mu odgovor!

Tade su ga zvali na Cetinje
da ništa ne radi no da im se potpisuje.


(...)

Grija je što nije imo kake vlasti,
da se ima ispod čega potpisat,
nako ispod golijeg i ostruganijeg nebesa.
A da je bio đe drugo,
mogo je prodavati jedan po jedan
i živjeti bolje no pojedan!


(...)

Da umiju samo da ga pušte
da se barem na pare potpiše. (...)
Vrijeđele bi im više no ovako,
svak bi to volio imat i zagledat,
i ne bi se lako od njig odvajo!


(...)

Viko je vrletni Lazar Sočica,
čiju je smrt objavilo veliko manastirsko zvono:
Da imam šćer, dao bi je Tomelji Nuškovu,
pa da ništa ne radi
no da se potpisuje đe ja oću
i pretura s palca na palac!

Mali smo mi za onaki potpis.
Nama to i ne treba,
a grdni je jazuk da propane.
Neđe plaču za onakijem potpisom.
E to svijet bogati cijeni.
Vidovni je od svake slike,
uočljivi od svakog štambilja.
Valjo bi im više nego išto,
to jedino, prilikom, nemaju -
a Tomelja Nuškov vazda dokon
mogo bi im sve ispotpisivat!






Psoglavi




Nije trokapić,
no četvorolični pripuz.
Prvo je nastavio smoljavu bjelajicu,
pa preko nje korotnu crnogorsku kapu,
pa na nju fes,
na fes šajkaču,
na šajkaču šubaru,
na šubaru šenšir,
a na šenšir - šlem.
Pa kako ko prolazi,
on ga pozdravlja i presamićuje se.
Po pet kapa ima u vazduhu,
a na glavi onu koja treba.
Niko mu ne zna šta misli
i od kojijeg je,
neprevaren pod svim carevima!​

 

[Mr.Daky]

Desanka Maksimović

Desanka Maksimović






KRVAVA BAJKA






Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.



Iste su godine
Svi bili rođeni,
Isto su im tekli školski dani,
Na iste svečanosti
Zajedno su vođeni,
Od istih bolesti svi pelcovani,
I svi umrli u istom danu.



Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu,
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.



A pedeset i pet minuti
Pre smrtnog trena
Sedela je u đačkoj klupi
Četa malena
I iste zadatke teške
Rešavala:koliko može
Putnik ako ide peške...
I tako redom.



Misli su im bile pune
Istih brojki,
I po sveskama u školskoj torbi
Besmislenih ležalo bezbroj
Petica i dvojki.
Pregršt istih snova
I istih tajni
Rodoljubivih i ljubavnih
Stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
Da će dugo,
Da će vrlo dugo,
Trčati ispod svoda plava
Dok sve zadatke na svetu
Ne posvršava.



Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
Na brdovitom Balkanu
Umrla je mučeničkom smrću
Četa đaka
U jednom danu.



Dečaka redovi celi
Uzeli se za ruke
I sa školskog zadnjeg časa
Na streljanje pošli mirno
Kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
Istog časa se uzneli
Do večnog boravišta.





PROLEĆNA PESMA



Osećam večeras,dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;



Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;



Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.



Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;



Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni.






SUDBA



U proleće,u proleće kad vrbe zelene
I potok teče plavim nebom umiven,
U cvetovima kad mirišu magle;
U proleće,u proleće ruže uvele
Zavoleh miris skriven.



U maju,nad srcem kad su mi se nagle,
Suđenice vile nisu umele
Od ludosti da mi ga spasu.
U proleće,u proleće ja zavoleh
Senke u nečijem glasu.



U proleće,u proleće,tako je suđeno,
Srcu mom uvek će ljudi da se čude
I žeđi mu niko neće shvatiti.
O,žao mi je mladića koji me voleo bude

U proleće,jer će patiti.





STREPNJA



Ne, nemoj mi prići!Hoću izdaleka
Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.



Ne,nemoj mi prići!Ima više draži
Ova slatka strepnja,čekanje i stra`.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži
O čemu se samo tek po slutnji zna.



Ne,nemoj mi prići!Našto to, i čemu?
Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne,neka mi ne priđu oka tvoja dva.





SRBIJA JE VELIKA TAJNA



Srbija je velika tajna:
Ne zna dan šta noć kuva,
Niti noć šta zora rađa,
Ne zna grm šta susedni grm sanja
Niti ptica šta se događa
Između granja.



Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,
Niti kukuruz struk sluti
Šta se u susednoj njivi sprema.
Svakog časa sve se menja,
Nijednog kuta ni lista nema
Da nije tajna.



Ko zna šta krije u sebi
I ta nevina rosa sjajna;
Ti seljački poslovni krici
Što se s brda na brdo čuju
Zaveru možda kuju.



Ko će u toj zemlji kada
Znati šta i devojka mlada
U nedrima netaknutim nosi;
Kakvu tešku tajnu
U rukama svojim drži dete;
I starica pogrbljena svaka
Do kakve se uputila mete.



U toj zemlji i vetri
I mirisi,potoci i reke,
I crkvena zvona
Potajno prenose vesti,
Na prvom zavijutku
Gde šuma počinje ona
Ko zna šta možeš sresti.



U toj zemlji ni zečjoj stopi
Neprijatelj verovati ne sme,
Ni tragu volovskih kopita.
Dogovori su možda tajni
I žetelačke pesme
I udari šumskih sekira
I uspavanka uz kolevku skrita.




NEMAM VIŠE VREMENA



Nemam više vremena za duge rečenice,
Nemam kad da pregovaram,
Otkucavam poruke kao telegrame.
Nemam vremena da raspirujem plamen,
Sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
Naglo se smanjuje putanja do ušća,
Nemam kad da se osvrćem i vraćam.
Nemam više vremena za sitnice
Sad treba misliti na večno i neobuhvatno.

Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
Mogu stići jedino kudgod u blizinu.
Nemam vremena da išta izučavam,
Nemam vremena sad za analize,
Za mene je voda sada samo voda
Kao kad sam je pila sa kladenca;
Nemam kad da razlažem naa sastojke nebo,
Vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.
Nemam više vremena za bogove tuđe,
Ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
Mnogo mi je i starih deset zapovesti.
Nemam više kad da se pridružujem
Ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam,da lagano koračam.




SELJAKOVA SMRT



Miriše sva kuća na jabuke brane,
U podrumu počinje da previre šira,
Sladi miris šljiva na sve sela strane.
Prvi žut list padau zelenilo vira.
Sveštenik molitvu čita,
Ali mnogo se jasnije čuje
Kako u košnicama pčele zuje,
Kako u lebarnici tapšu sita.

Mnogo se jasnije čuje
Kako tužno muču dva vola,
Kako neko opravlja i kuje
Stara za sprovod kola.



Iz hrasta pod kojim je spavao
Sadeljan mu je kovčeg prosti,
I oni što su mu na svadbi igrali
I sad su opet njegovi gosti.



Sunce već počinje da pada
Treba u zemlju leći pre mraka,
I pokojnik se na put krete,
Osta mu za leđima žitnice zgrada,
Osta putanja do tora
Nikla iz njegovih koraka.
Prođe kraj rala i motika,
I ne digoše mu se ruke da ih se maše,
Prođe bez osmeha kraj otave i paše,
Zabrana,njiva i strane šljivika.



Prođe bez pozdrava preko zlata
Što lagano je sipilo s granja,
Preko krupnih lisnih dukata,
Preko zemlje meke što za stope prianja.



Kao kad se vraćaju iz vodenice
Idu volovi nogu pred nogu.
Prića sprovod uz tihu setu
O ceni šljiva i pšenica,
I bogu,
Velikom nebeskom kmetu.





PESNIK





Pesnik nema roda,veka ni porekla.
Kao zrak on je:bio,jest i biće.
On je bogova dobro i otkriće.
On je oduvek kao breg i reka.
Pesnik nema roda,porekla ni veka.
Mlad je i kad mu stotinu je leta,
A star i kada mu tek je dvadeseta.
Pesnik je kao zrak,breg i reka.
On je miljenik bogova samoće,
Razume ga ljubavi bog gospod
Kad srce kruni za sobom ko proso,
Puste ga da sneva dokle hoće.
Ludoga mu ne ometaju sna,
I ne brane da beži zemlji s tla.




​

 

[Mr.Daky]

Aleksa Šantić

Aleksa Šantić





IZ BOLNIČKE ĆELIJE


Kako si lepa,
Sestro Pavina!

Ponoć je, je li?
Svrh vrata bije
Časovnik stari.
Napolju vije
Vetar, i sipa
U okna naša
Pahulje bele.
Zaklopi zbornik
Pa sedi bliže
Uz odar moj.
Pogledaj kako
Vatra se žari,
I hukti, i bukti
U peći toj.

Gle kako njena
Koralna pruga
Veselo igra
Po zidu gore!
Veruj mi, tako
I moje srce
Hukti i bukti,
Igra i besni,
Mahnito, ludo -
Ne zna šta radi,
Sasvim se smelo;
I evo, evo, izgore celo,
Izgore celo!

A znaš li zašto
Ono poluđe?
U moje srce
Ti noćas uđe,
Pa s njega ode
Svih bola tama,
I ti ga vatrom
Zapali sama -
Jer iskre same
Iz tebe biju,
Lepše od sviju
Anđela raja,
Što nežno šušte,
Kô behar beli,
U toploj reči
Molitve tvoje.






MOJI PUTEVI


Nikada se nisam puzajući peo
Uz pragove gorde, štono vode skutu
Visokih i moćnih; niti sam na putu
Svome igda čelom prah po tlima meo.

Moja duša nije u taštini grezla,
Nit' je bilo grubog crva da je načne.
Ja sam išô visu gdeno beskonačne
Podižu lepote svoja carska žezla.

Svojim čelom samo pred njihove skute
Padô sam, i cvećem osipô im pute,
I klečô gde njihov svetli oltar stoji.

One su mi dale svoga srca deo,
I zagrljaj njihov i poljubac vreo
Veliki i sjajni ordeni su moji.
Pogledaj: širom
Ćelije naše
Te svetle iskre
Lepote tvoje
Kako se viju,
Kako se roje
I rasipaju
Po svakoj strani,
Kô zapaljeni
Sami đerdani!
I svuda, eno,
Gde koja pane,
Po jedno zlatno
Kandilo plane...

Položi zbornik
Na stočić tamo,
I mani sada
Anđele cele,
Pa sedni ovde
Uz odar moj,
Do zore bele
Da gledam samo:
Kako si lepa,
Sestro Pavina!





PROLETNJA BURA



Smrklo se. Kô vojske široke sa strana,
Sa hukom i besom silne bure stižu,
Sukobe se, krše. lome se i dižu,
I urlaju lišće kidajući s grana.

Ja strukom zavijen uvrh sela stojim;
Preda mnom se šiblje ogoljelo svija,
Kao da se snoplje posadilo zmija
Pa sikćući maše repovima svojim.

Evo pljuska. Sevnu. I porfira strele
Pokri i obasja vrh samotne jele,
I grom tuče. Jekom otpozdravljaju ga

Provale i ždrela, borovi i smrči.
Razbarušen neko bos niz polje trči.
I nad gorskim rtom eno izbi duga.





RUKE




Sam sedim ovde, na vrhu stene što nebu
Uskočiti bi htela,
I gledam dole uske puteljke i reku,
I naša uboga sela.

I vidim hrpu velikih, jakih ljudi
Na jutru vedrom i jasnom,
Gde zamahuju u tvrdu, zaraslu grudu
Motikama i krasnom.

Još je u zemlji ostalo korova dosta,
I svoje grube vreže
On je raspleo svuda, i mnoga lepa klica
Pod njima klonu i leže.

No one jake, one žuljave ruke
Sve će im razriti žile,
Jer one tvrde, nabrekle ruke nose
U sebi Hrista sile.

One su samo stradalnicima žednim
Pružile kreposti čaše,
I razbijale crna tamnička vrata
I teške verige naše.

One su s neba skidale lučeve svetle
Nedokučenom moći,
I sejale ih s purpurom krvi svoje
Po mraku velike noći.

One na našim guslama posvećenim
Višnje su zapele strune,
I sakovale od čista, žežena zlata
Sva naša žezla i krune.

One su juče na pobednome stegu
Donele orlove bele -
Da nam radosti i da nam slave naše
Slatku naforu dele.

One nas ruke krilate dižu i nose
I svojom snagom brane,
I one crne, blagoslovene ruke
Nas belim hlebom hrane.

Vi zlatne ruke kraljevskog pokoljenja,
Vi ruke časnoga dela,
Sa ove stene ja evo zasipam cvetom
Sve vas i vaša sela.

I skidam kapu i na kolena padam,
I sklapam dva svoja dlana,
I glasno pojem: vi, ruke životodavne,
Osana vama, osana!






SENKE


Vi, senke, što sada po putima mojim
Urličete kobno, kô s razboja hrti,
Ma vi bile kandže svih beda i smrti,
Svejedno, ja vama na belezi stojim!

Ne tresu me više oštrohrte osti,
Ni jed zelen s vaših gubica što prska;
S vama ću u koštac, pa me poput trska
U pritegu vašem prsnule mi kosti.

Ne, vaš pomam nema snage da me satre,
Ja sam gore gde se carske rude kriju,
I na svaki udar raspu se i biju
Iz mojijeh stena iskre zlatne vatre.

O grmenje moje zube krši vreme,
I u njemu svaka hajka lava nađe.
Još su moje snage gorda jedra lađe,
Gde prosipa zora svoje dijademe.

Mičite se s puta! Iz kaljuže ove,
Gde se oreola čovečnosti cepa,
Ja na timor idem, kuda srce lepa
Kupe se i hrle na polete nove.

Onamo, na vrhu, kô dan jedan beo,
Ja ću s kopljem stati, ti, maglena hordo,
I kô požar zlatan, radosno i gordo,
Na bregu lepote izgoreti ceo.





LJUBAV




O, da mi je nešto pa da budem reka,
Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi da razbijem vale
O pragove gde ti staje noga meka.

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
I da tebe, draga, više ne dam nikom.

Na dušeku trava i mojih smaragda,
Kao nimfa moja, da počivaš svagda,
I da niko ne zna tvoje mesto gde je.

Samo moje oči da gledaju u te,
Samo moje sve dubine i sve kute
Da lepota tvoja osiplje i greje.





SELJANKA
Pavlu Popoviću


Sneg pada i veje. U seoskoj luci
Sve je pusto. Samo, kao senka tupa,
Niz prtinu usku, sa štapom u ruci,
Pogrbljena, bleda, jedna žena stupa.

Stupa i jednako ispod borna čela
Pogleduje tamo u kosture iva,
Gde se na domaku reke, u dnu sela,
Seoskoga uče stan samotni skriva.

Nek vetrovi besne, nek mećave huče
I zasiplju smetom puteve ratara,
Ona svake dnevi odlazi kod uče,
Pa uči i sriče slova iz bukvara.

Svi se čudom čude u selu i zbore:
"Sirota, poluđe!" No svetla kô svila,
I čvrsta kô ralo što crnicu ore,
Sve je bliže cilju njena želja bila.

I skoro kad žita zašumeše jara,
Kad pod strehom lasta kliknu pesmu njenu,
Jedno jutro s učom oprosti se stara,
Niz pragove siđe i putanjom krenu.

Postigla je svrhu. U svakome kutu
Njezinoga srca nova snaga dršće,
Niti ona gdegod odahne na putu,
No s drenovim štapom korača sve čvršće.

Već je na kraj staze. Sada brvno vodi
Preko uske reke što krivuda lukom;
Starica ne strepi, ona napred hodi,
I slobodno hvata za doruke rukom.

Ispred vodenice, što naslanja na nju
Svoje račve sive jedan orah sveo,
Boži je i zove mlinar, i na panju
Sa dečakom sedi, sav od mliva beo.

No ona sve dalje korača, i samo
Katkad suhu ruku stavi iznad čela,
Pa pogleda bregu, gde, iz hrašća tamo,
Sa planulim krstom viri toranj sela.

Korača i nosi i radost i jade
U turobnoj tami svojih poznih dneva;
I još dva-tri kroka, pa pod bregom stade,
Gde spomenik s orlom dvoglavijem seva.

Prekrsti se, mermer celiva i oči
Podiže. Tu gore zlatna slova stoje.
I u prvom redu, na mramornoj ploči,
Ugleda imena lepe dece svoje.

Polagano sriče uklesana slova:
"Ratko, Đorđe, Dejan" , pa grca i stane,
Srce stiska, zatim sriče, sriče snova,
A pri svakom slovu nova suza kane.

Pod krov njene duše, kô selica letom,
Vraćaju se svetle uspomene dana
Kad je decu divnu, kao stabla s cvetom,
Gledala kraj ornih plugova i brana.

Pred njom sviću jutra žetvena, i ona
Sve stubove kutnje, mlade kô kap rose,
I dične i svetle kô kraljevi s trona,
Gleda među klasjem sa odsevom kose.

Ona snova vidi sve večeri kasne,
Kad je u kolebi svaki kut grohotô;
Vidi sva tri sina, sve likove krasne,
Ognjište i vatru, verige i kotô.

Sve vidi i čuje. I ponori tuge
Pucaju sve dublje, jer, pusta i sama,
Sad koleba ćuti, i sad, mesto duge,
Kao paučina svrh nje visi tama.

Skupila se čeljad. Svi gledaju u nju,
Sa dubokim bolom skrušeni i sveli;
I svi ovu bledu seljanku u gunju
Suzama bi svojim utešiti hteli.

No starica samo trese se i grca
I upire pogled u spomenik beo,
Svrh kog ustremljeni orô svetlomrca,
Kao da bi majku ogrejati hteo.

I dani sve teku, a mramornoj ploči
Svako jutro, rano, u pojanje petla,
Tiho mati dođe, pa podiže oči,
Moli se i dugo sriče slova svetla.

I dok ona tako, skrušena i sama,
Pred mramorom stoji, tu, u vrhu sela,
I dok rana zvona zvone s tornja hrama,
Obruč zlatan dršće oko njenog čela.







SA BRANKOVOGA BREGA




Ja prvi bejah što s klikom podigoh steg
S maglama da se bori;
I mojim klikom još se razleže breg,
I plamen moj jošte gori.

Na živom vrelu napunih krčag svoj,
I na krilima vere
Sve vas ponesoh u okršaj i boj,
Gde sunca lovor se bere.

Ja sruših tvrdi vekovne tame zid
I dugom u sjaj zaroni';
Izvorom zvezda slepima oprah vid
I boga videše oni.

S pobednim kopljem i s krunom na najvećem
Ja bregu sada stojim,
I svoju žetvu bogatu jošte žnjem
Sa zlatnim srpom svojim.

Ja prvi bejah što s klikom podigoh steg
S maglama da se bori,
I mojim klikom još se razleže breg,
I plamen moj jošte gori.​

 

[Mr.Daky]

Miroslav Krleža

Miroslav Krleža

Čeznja




Događa se to u jesenjoj noći,
kada pada kestenje po asfaltu i kada se čuju psi u daljini,
i kada se tako neopisivo javlja čežnja za nekim,
tko bi bio dobar, nas, bliz, intima, drug,
i kome bi mogli da pišemo pismo.
Ispovjedili bismo mu sve što leži u nama.
Pismo bi mu pisali a njega nema.







Jesenja pjesma


Nepoznat Netko donio je Jesen
u Sjevernu Sobu.
O, sada,
kad sve je boja, berba i miris vina,
i kad se čuje pjesma Stvari i Živina,
i kad mrtvaci viču od čežnje u grobu,
Nepoznat Netko donio je Jesen
na srebrnom pladnju
u sobu:
grožđe i kruške, jabuke i smokve.

A vani se puše sunčanog soka lokve,
i čuje se kroz prozor
gdje u svili dana
pjeva negdje žena
i cvrkuću ptice.







Pjesma svjetioničara

Ja sam potpuno sam sa svojim praznim sobom,
sa svjetiljkom u tmini, sa svjetiljkom i grobom,
ja sam potpuno sam sa samim sobom.

Ja sam potpuno sam sa svojim praznim domom,
sa svojom ladjom i svojim brodolomom.

Svjetlosti moje putuju po tmini,
i lete ko rakete plamena signala,
iz blata i magle, iz gluposti i kala,
opet je jedna pjesma kao zvijezda pala.






Dijalog utroje (ili ljubav bez krova)



Ja sam tebi dala sebe,
a sada me od tebe zebe.

I ja sam tebi sebe dao,
a sada sam dalek, hladan i zao.

U utrobi covjek se micati stao,
sretan, nesretan, tko bi znao?​

 

[Mr.Daky]

Milan Rakić

Milan Rakić

ADAGIO



Zadrhtaše na stabljikama glatki
Krinovi redom, i dušu mi bonu
Preliše zraci mistični i slatki:
Pojavila se draga na balkonu.

Čula si pesmu, draga, al' to nije
Vesela pesma nekadašnjih dana...
O, da l' osećaš da se u njoj krije
Nesnosi zadah ustojalih rana?

O, da l' razumeš, draga, strašnu bedu,
I osećaš li nevidljive uze,
Vidiš li kroz noć na licu mi bledu
Krvave oči i stinute suze?...






BOŽUR



Kako je lepa ova noć! Gle, svuda,
S topole, rasta, bagrema i duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesustastvena mesečina.Sada,

Nad livadama gde trava miriše,
U rascvetalim granama, svrh njiva
Koje se crne posle bujne kiše,
Velika duša mesecina sniva.

Sve mirno. Tajac. Ćuti polje ravno
Gde nekad pade za četama četa...
- Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven i plav, Kosovom božur cveta...







ČEKANJE





Čekam u senci jedog strog duda
Da mesec zadje I, skrivena tamom,
Po uskoj stazi sto kroz noc krivuda,
Da sidjes k meni ceznjivom I samom.

Cekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Vec zora svice, blede mlecni puti,
A ja jos cekam, - I vecno bih cek'o!

O, šta je to što mene veze sada
Za jedan put, za jedan oblik tela,
I što mi duša zatreperi cela,
I sva nemocna izdiše I pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred čudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog časa zivot dajem,
Prilazim tebi pun pobožnog straha,

Posrćem, klecam, dokle me privlače,
Ko provalija tamna I duboka,
I dok se strasnim prelivima mrače,
Tvoja dva crna neumitna oka...








ČEŽNJA






Danas ću ti dati, kada veče padne,
U svetlosti skromnoj kandila i sveća,
U čistoti duše moje, nekad jadne,
Čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi ce biti sumrak, blag ko tvoje
Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zabljestaće boje
U taj svezi trenu prvoga saznanja...

Sve ce biti lepše, sve draže i više,
Noć koja se spušta, svet što mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome miriše
Kržljava i retka u busenu trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...
- Proliće se tada, kao bujne kiše,
Stidljivi šapati u blaženoj tami,
I reći iz kojih proleće mirise...








SIMONIDA






Iskopače ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne, na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči!

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenu mozaik-odelu
Dok mirno snošis sudbu tvoju grubu,
Gledam te tužnu, svecanu i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak salju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što vec ne postoji,

Tako na mene sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida,
Tvoje već davno iskopane oči






SETNA PESMA






Došlo je vreme kad nam kosa sedi,
I naša čula postepeno grube.
Stojimo tako skrušeni i bledi
Dok našu starost obljavljuju trube.

No još u meni iščeznuo nije
Sledbenik Mladog Vertera, što sanja
Pri mesečini, i sto suze lije
Uz svaki spomen starog sećanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga nece biti više.
No nasu ljubav nema ko da zbriše:
Ona se menja ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena i čedna,
Ko mesečinom prožeta. Miriše
Ko cvet sasušen, uspomena jedna,
U knjizi što se već ne čita više.

O, daj mi draga, da na krilo tvoje
Položim glavu umornu, da sada
Slušam, dok blješte na zapadu boje
I veče kao crno krilo pada,

Kao u školjci huku morskih vala
U našoj dusi, gde ce odsad rasti
Niz crnih beda I staračkih žala,
Prigušen sumor nekadanje strasti









SENTIMENTALNA PESMA




Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čeznji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veče,
Da sam, ko Azra, bled, veran, i predan.

I šta bi on, taj mesec kome poju
Od Indije do večitog Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca sto sa čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao sve rastavljene duše!

I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tu,
Sva duša moja zamiriše tobom...








ROSA PADA



Nebo je sivo, mesec bled,
Tišina svuda, mir.
Ne šumi sad platana red,
I ne žubori vir.

O,čudna noć,o, čudan sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
U koji kao viti vlat
Moj bolni dršće duh.

Osetim katkad tajni let
Kroz noć, dok ćuti vir;
Strese se list i strese cvet,
Pa opet vlada mir.

To rosa, tiho kao sen,
Pada na list i cvet,
I blaga noć za jedan tren
Osveži ceo svet.

I ja osećam u taj sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
Dok kao nežni, viti vlat
Moj bolni drsće duh,

Da to u tami neki Bog,
Nad svetom koji mre,
Iz bolećiva srca svog
Proliva suze te...









PONOSNA PESMA




Bezbrojne su oči po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku lađu,
I, sve očarene, za trenutak stale
Da na tebi odmor i lepotu nađu.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada više
Ne prozbore reči ni nežne ni grube,
Jer tebi rečena reč- sve druge briše!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, ko božanstvo strasno, siđes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju tope...

I niko, i nikad, ne dotače vrele
Usne tvoje, niti reč ti nežnu začu.
Samo, ko dve seste u bezglasnom plaču,
Dve se duse nase u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva nežnost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Očaran, i bačen u čarobne cčni,

Podignuću glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok podamnom šusti nepregledno žito
I na mesečini plavi kukolj cveta,

Uzviknuću gromko kroz predele nema,
Da obuzme svakog nevernika strava:
" Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za večito vreme!"



​

 

[Mr.Daky]

Vladislav Petković Dis

Vladislav Petković Dis

Tamnica


To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom, što nesvesno sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja.

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu ko ah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine viziju jave:
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri bežanju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri bežanju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh da živim.
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži,
Kao stara tajna ja počeh da živim,

Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
Ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava.

I očiju, što ih vidi moja snaga,
Očiju, što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, što ih vidi moja snaga.






Nirvana



Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblaka, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, ko kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.






Bol i stid



Draga i ja na zabavu neku.
sa oblaka gde nam ljubav bila,
Krenuli smo, padala joj svila,
hod i osmeh u muziku meku.

Ostavismo budućnost daleku,
dan večnosti, pokrajinu vila,
Mesta kondor gde razvija krila,
da bi stigli na igranku neku.

Uđosmo u dvoranu žurno.
S naših lica još se nebo sija.
Nismo znali za život i zvona.

Dočeka nas smeh kostura burno,
vetar greha, miris zemlje, i ja
digoh glavu, lice pokri ona.









Grobnica lepote



Da li znate zemlju s granicom bez kraja
Gde stanuje duga i život proleća?
Noći gde ne beše već tolko stoleća?
To je zemlja njene lepote i maja.

Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše,
Čije vreme nema budućnost ni sate,
Gde su venci, boje - da l' tu zemlju znate?
Da li znate i to da nje nema više?

Kao uzdah bola, kao sreća ljudi,
Kratka je i njena istorija smrti:
Noć i jedan vetar... I njeni su vrti
Umrli, da niko sad ih ne probudi.

A već u toj zemlji gde je bilo cveće,
živela je ona, i mladost, i duga;
A već u toj zemlji ovladala tuga,
I umesto maja svud se jesen kreće.

Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,
Noć i vetar bio, i duvao jako,
Pa cveće i mladost umrli polako...
Posle jesen došla na stranu maja.

Na sarani maja bila je i ona;
Saranila dane cveća i mladosti
I sa njima vence, i svoje radosti,
I sve što je bila njena vasiona.

I u toj grobnici mladosti i cveća
Disala je ona još lepotom svojom
U jesenjoj noći, u noći sa kojom
Grlila je život svih mrtvih proleća.

Ali jedne zore, prve zore potom,
Zaspale su blago njene oči dana,
Njene oči cveća, sred živih obmana,
U jeseni tužnoj, sa njenom lepotom.

Zaspale su potom. Ona, bez života
I mladosti, spava na krilima tuge;
Mesto crvi - mrtvo cveće, mrtve duge
Po njoj: ona spava, s njom njena lepota.








Himna




Odma'ni rukom i zagazi baru,
Što mili, teče, kao život, meka,
Sa'rani razum, i udiši paru
S podneblja gliba što te svuda čeka.

I pusti trulež neka slepo gazi
Ljubav i dušu, i natapa strunu:
Zadah nek na te svoju senku plazi
Visoku, krupnu, kao zloba, punu.

Odma'ni rukom i zatvori oko,
Crvljivo doba neka naglo tiska
Spomene, slavu, u blato duboko,
Gde porok cveta i raznovrsnost niska.

Za lice tvoje ogledalo nije.
Živi medj ljudima u muzici bluda.
Živi! i nek ti vlaga srce pije.
Živi u zemlji sramote i luda.








I tako…



Eto suza baš nikako !
A rado bih ja oplako
Svoj Vavilon - stare dane
I sve nade - zatrpane
Sa životom; ali tako
Suza nema baš nikako.

Mnogo suza, o da mi je
Da ih oko plače, lije
Da prelije misli, snove,
Ljubav, mladost i bolove -
I sve mrtve ... pa i želje!
Čini mi se kad bih plako -
To bi bilo tek veselje!
Ali suza baš nikako.

Katkad samo dušom pline
Uspomena i magline
Zasnivane moje sreće,
I zadrhti biće celo:
Iz daljine šum se kreće
Razliva se u opelo.

Ja ga slušam dugo tako,
Ne misleći otkud dođe.
Uspomena dušom pline,
Drhti biće - pa sve mine,
Ali suza baš nikako!
Kako brzo sve nam prođe!







Jutarnja idila




Imao sam i ja veselih časova,
Nije meni uvek bilo kao sada;
Imao sam i ja sate bez bolova,
Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo… Na grudi sam ruke
Prekrstio svoje. Gledam kako tama,
Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,
Po zidu se penje u čudnim slikama:

Ko ljubavna čežnja, kao tuga znana
Preko mrtve drage, preko groba lednog;
I nasuprot tami iz ranijih dana,
Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;
Otvorio prozor. Izgledaše kao
U prirodi da je bilo okršaja
Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.
Elementi strasti negde se još bore.
Možda je i sunce ropstva nam dopalo.
Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplašeno nagli
Ispred moga oka, i kao da mole
Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,
Od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako
Zalaze sva bića, i propast ih nosi;
Videh da se gasi i svetlost i pako,
Neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi…
Kada se probudih, udarahu zvona,
Uz očajni ropac umirahu gresi,
Kupljeni životom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,
S njima duše ljudi i grobovi njini;
Sazrevahu zvezde, al da ih opoje
Ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;
Izumire i smrt. Više nema ljudi;
Sa mene se poče da otkida snaga,
Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.
Tama se uvuče u ideju snova:
Raskošnije smrti nisam gledao nikad.
Imao sam i ja veselih časova.







Lepota



Da l se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde već nema ni ruina stari,
Gde noć zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, što ide sa nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko naših glava?

Il je ova bajka ne iz ovog doba,
Ne iz zemlje naše, već sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga ni groba,
Dok Danica čuva spomene daleke,
Kao mašta ljudska, što jedina javlja
Ono što je bilo, što se ne obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al kad pada veče
Na crveno sunce i dan ko dim beo,
Kad iz svakog kutka noć crna poteče
I pritisne pogled, nebo, vidik ceo
Znam, da čujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reči i pesme slavuja.

Nosi mrtve reči. Ja osećam tada,
Da mrak mene gleda ispunjen očima
Onih koji neće zaspati nikada,
A od kojih duša često se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih očiju.

Čini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani više,
Slušam kako prošlost tišinom miriše.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu moćnu senku što lagano kruži
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Možda na taj način za njom mrtvom tuži,
Il tu za to stoji, da nejasno, tavno,
Kaže što je bilo nekada i davno.

Kaže što je bilo. I ja slušam tako,
Smrt lagano ide, osvaja planetu,
Gasi ceo život neumitno tako
Ko pobeda večna, i u celom svetu
Njen se korak čuje: sve ispuni sobom
I zavlada zemnom i pokori grobom.







Možda spava




Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.






Među svojima



U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja
Misao da jos živiš, moj predele mladi.
Moja lepa zvezda, majka i robinja,
Bože! šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste.
Oživele vode, đurdjevak i ruže.
I mirise zemlja, koja stalno raste
U grob i tišinu, moj daleki druže.

Jedno tvoje veče. Ideš kući sporo
Ulicama straha, i duša ti jeca.
Tvoje gladne oči, moja divna zoro,
Hrani ljubav majke: "Neka žive deca."

Ulaziš u sobu. Suze te vec guše.
A dva naša cveta iz četiri rata
U tvome su krilu, obraze ti suše:
" Mama, zašto plačeš? Je l' pisao tata?"

U velike patnje, nevino pitanje
Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi...
Napolju je vidno, kao pred svitanje.
Ko da će se dići grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.
Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.
Lice ti se vedri: to duša svetinje
Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.





Naši dani



Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podigao se truli zadah propadanja,
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas nasi suvereni,
Progledale sve jazbine i kanali.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti,
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podele i obede,
Budućnosti zatvorismo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede,
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove,
Od nesreće naše braće, od robova
Zatvorismo svoje oči i džepove,
Mesto svetle istorije i grobova.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji koji sišu k'o pauci,
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomračina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Pomračina pritisnula naše dane.







Noć ljubavi



Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.
Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.
Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al' u noć mesec kad siđe ubavi,
Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.






Uteha



Misao se gubi, nestaje i tone
u dolini plača, gde se nada kupa,
gde stradanja žive, gde se suze rone
i gde točak patnji klopara i lupa.
I dok miso spava, klonula, u miru,
izvija se ljubav na krilima noći,
i sa sobom nosi razlupanu liru,
i kreće se, čebdi po mojoj samoći.
Kao eho sreće, bez šuma i glasa,
preko tajnih snova visinama stremi,
kao zora nebom zračno se talasa,
kao veče u noć gubi se i nemi.
I trag joj ostaje, i slika se stvara:
Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,
pogled koji priča, teši, razgovara,
pojima i voli i gleda duboko.
Ja osećam dušu i svoju i njenu:
Obe, večne, stoje na jednom osmehu,
na jednom prostoru, u dalekom vremenu,
koje katkad stupa i šapće utehu.






Utopljene duše




Još jednom samo o da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo o da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije.

U meni o njoj, o lepoti, cveću,
I o mladosti - o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što ko miris vene.

Il da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka -
Znamenja, da sam nekad i ja vol'o.

Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom… Da je da se spava.

I samo katkad, al' to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.​

 

[Mr.Daky]

Tin Ujević

Tin Ujević

Vječni prsten


Sve će ove stvari jošte jednom doći
kao što su bile i kako su prošle,
i ti crni dani, i te plave noći,
i ljubavi , čedne, strasne, dobrodošle;

jednom tamo poslije hiljada, hiljada
i hiljada ljeta opet ćemo naći
ista svježa čula, ista srca mlada,
i taj nježni osmijeh, blagi i domaći.

Tada opet jednom nad svladanim grobom
motrit ćemo svemir novim osvjetljenjem.
Vladat ćemo opet svojim rosnim sobom,
i ljubavnim plačem i požarnim htijenjem;

samo ipak neće tada, nadajmo se,
da nas jošte taru ove brige ružne,
i da polet u vis događaji kose
i plamen za ženom naše usne kužne.

--Pa da barem tada, za tisuć tisuća
i tisuću ljeta, i još mnogo veće,
primimo na naša srca uzdišuća,
kao nikad doslije, jedan uzduh sreće.








Visoki jablani



Oni imaju visoka čela,vijorne kose, široke grudi;
od gromora njina glasa šuma i more se budi,
a kada rukom mahnu, obzori svijeta se šire
i bune, i prodiru u vis, u etire.

Ali, za svoju snagu oni su zahvalni patnji,
bijedi, sužanjstvu, gladi i njinoj crnoj pratnji.
Oni imaju snagu vjere što živi u smaku
i vrelo svjetlosti što tinja u mraku
i sunce u oblaku...

Oni imaju polet orlova, srčanih zračnih ptica,
oni poznaju pjesmu naših najdubljih žica,
za svijet u slobodi. za svijet u ljepoti,
ljudi svojih djela, djeca svojih ruku,
rođena u plaču, sazrela u muku.

Njina muška desna neprestano zida
dvore čovječanstva. Dom Prometeida !
I gdje tinja savjest, kao iskra sveta
oko njih se kupi orijaška četa
za slobodu prava

Ali u samoći njihova je glava
ispravna i čista povrh mračne rulje
gdje ih ne razumiju glupani i hulje,
kao vršak divnih, zelenih jablana,
režući do munje vedri obzor dana.

Tako, uistinu, do njih vode puti,
gdje se pojas rijeke u dolini sluti,
gdje se sitno cvijeće plavi, ruji, žuti;
nagnuti u ponor, nebeskoga svoda
dok crvena jesen drumovima hoda.

Mi stupamo bijelim dolom u tišini,
oni, sami, gordi, dršću u visini,
muče žednu zjenu ili revnu opnu;
što ne mogu, što ne mogu da nas u vis popnu.

Povrh njina vrška gdje se pjesme gnijezde
samo vile lete, ili bure jezde;
a nad njima sunca; samo zvijezde, zvijezde!









Trideset godina putovanja



Anđele, pogledaj natrag kući
i plači;
no meni pusti da budem jači;
ja neću ući.

Mrzi me da gledam svoju mladost.
Mrzi me da me prošlost veže.
I u bijedi ima radost
što nema mreže.

Ja nemam mreže, ja nemam veže.
Ja gubim sebe desetljeća.
Ima u meni pomama cvijeća,
i još imam ravnoteže.

Čemu se vraćati na stara mjesta?
Ja mrzim groblja i starinu,
i cijenim svjetlo i širinu:
postoji cesta.

Imaju kuće stare i nove.
Tuđe.
Ja nemam kuće.
Ništa me ne zove.

Trideset godina putovanja,
brda prokletstva.
Bez posla i bez zanimanja,
bez sredstva

Sotono, ne daj mi kući.
Anđele, plači.
Ja stradam, ja sam jači.
Ja neću ući.








Odlazak




U slutnji, u čežnji daljine, daljine;
u srcu, u dahu planine, planine.

Malena mjesta srca moga,
spomenak Brača, Imotskoga.

I blijesak slavna šestopera,
i miris (miris) kalopera

Tamo, tamo da putujem,
tamo, tamo da tugujem;

da čujem one stare basne,
da mlijeko plave bajke sasnem;

da više ne znam sebe sama,
ni dima bola u maglama.







Nešto i za mene



Radost cu svoju saopciti svijetu, ali bol moj neka ostane za mene.
Neka se braca ogriju na mome zaru, tajnih suza ne povjeravam nikomu.
Covjece, ako zvuk rijeci moze da ti dade srecu, ja ti je necu kratiti.
Ali ne stravicnome drumu sto vodi u ponore ja hocu da ostanem sam.









Slaboća



Po ovoj magli,ovoj kiši-
o pjano srce, ne uzdiši.

Ti ljubilo si uzaludu,
a sada išteš rodnu grudu,

i tvoja čežnja, vapaj roba,
traži odnekud pokoj groba.

-Tu ću skoro da izdahnem,
tu ću skoro da usahnem,

na našem plavom, plavom valu,
na našem bijelom , bijelom žalu;

i sve ću naći što sam trebo
pod tvojim svodom, Sveto Nebo,

plaveti sunca i vedrine
nad zemljom stare domovine.









Pobratimstvo lica u svemiru



Ne boj se! nisi sam! ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ću i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje!
One u drugima žive
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.
I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.
Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, međusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih nas, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.
Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspreden, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
Ja sam ipak ja, svojeglav i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! Ja živim i umirem u svjema;
ja bezimeno ustrajem u braći.









Autoportret



Portreta ja nemam; slikar koji bi ga imao izraditi
morao bi nadići sama sebe
i samnom se skladiti,
a to je nemoguće,
jer niko ne zna ko sam ja
i, pravimo se, ni ja sam.

No nije me sram:
ja znam svoju cijenu,
čvrstu ko granitnu stijenu,
znam da sam jedini i sam
ondje gdje me niko neće stići,
ni zmaj...

Autoportret: najprije treba imati crte
ustaljene i škrte
i stav za vječnost i pozu za vrijeme;
a ne da vas buše, ni da vas vrte,
ni razapinju na svoje dileme....

Veliki dio našeg portreta
jest naš stan i odijelo--
i njegovano tijelo
u kočiji velikog svijeta....
Mene zasipa bijeli prah cigareta
po kaputu,
a ja sam vječno tragana silueta
na putu.
Vukući noge bez galoša
preko blata i gliba
kao ranjene noške ptica -
dok mi dim izgriza oči
u zakutnim kafanicama
gdje se rijetko predstavi
sablasno sunašce.

Vidi što od mene učiniše duga nezaposlenost
i javni nerazum i bekrijanje -
i u spletkarenju i kleveti prezaposlenost.









Igračka vjetrova



Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.

Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije,
za let si, dušo stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena.
​

 

[регина]

десанка максимовић

опомена
чуј, рећи ћу ти своју тајну:
не остављај ме никад саму
кад неко свира.

могу ми се учинити
дубоке и меке
очи неке
сасвим обичне.

може ми се учинити
да тонем у звуке,
па ћу руке
сваком пружити.

може ми се учинити
лепо и слатко
волети кратко,
за један дан.

или могу ком рећи у томе
часу чудесно сјајну,
предграгу ми тајну:
колико те волим.

о, не остављај ме никад саму
кад неко свира.

учиниће ми се: негде у шуми
поново све моје сузе теку
кроз самоникле неке чесме.
учиниће ми се: црн лептир један
по тешкој води крилом шара
што некад неко рећи ми не сме.

учиниће ми се: негде кроз таму
неко пева, и горким цветом
крвавог срца у рану дира.
о, не остављај ме никад саму,
никад саму,
кад неко свира.

 

[Mr.Daky]

Sergej Jesenjin

Sergej Jesenjin

PISMO MAJCI



Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često
zbog mene veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek isto priviđenje muči:
kako su u krčmi finski nož
u srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
da bih umro ne vidjevši tebe.

Kao nekad, i sada sam nježan,
i srce mi živi samo snom,
da što prije pobjegnem od jada
i vratim se u naš niski dom.

Vratit ću se kad u našem vrtu
rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
budiš me ko prije osam ljeta.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega ne bi:
odveć rano zamoren životom,
samo čemer osjećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
svjetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.



MAJČINO PISMO



Što mogu reći još
u času tome,
i na što treba
odgovora dati?
preda mnom tu,
na stolu sumornome,
još leži pismo
što ga posla mati.

Ona mi piše:
"Ako imaš volje,
doputuj golube
na praznike k nama.
Kupi mi šal,
a ocu gaće bolje-
u kući vlada oskudica sama.

Nikako ne volim
što si poeta
što si dočekao
ove slavne dane.
Draže bi mi bilo
da od ranih ljeta
išao si za ralom u poljane.

Ostarjela sam već
i nemam daha.
Da nisi otišo
iz doma svoga
uz mene bi sada
bila snaha
i zibala bih
unučića koga

No ti si djecu
sijo na sve strane
i ženu svoju
drugome si dao.
Bez drugova i doma,
svoje dane
u krčmama si ludo
prokockao.

Što je to s tobom,
moj ljubljeni sine,
bio si tih i blag
i svi su meni
isticali te tvoje vrline,
govoreći: koliko je sretan
otac tvoj Aleksandr Jesenjin!

No ispunio nisi
naše nade.
i zbog toga je
bol u duši veći,
jer ocu tvome
zalud na um pade
da pjesmama ćeš
mnogo novca steći.



No ako stečeš--
stran je tebi dom.
gorčine zato
u mom pismu ima,
jer dobro znadem
po slučaju tvom:
da novaca ne daju pjesnicima.

Nikako ne volim
što si poeta,
što si dočekao
ove slavne dane.
Draže bi mi bilo
da od ranih ljeta
išao si za ralom u poljane.

Mori me briga
i bijede se bojim.
Ni konja više nema.
No da si ti u domu
imali bismo svega,
a ti sa umom tvojim--
i mjesto predsjednika
u volispolkomu


Tad bi se živjelo mirno,
nitko nas dirao ne bi,
i ti ne bi znao
za taj umor cio.
Učila bih ti ženu
da prede samoj sebi,
a ti bi kao sin
utjeha naša bio."



Ja gužvam pismo,
samoća me peče.
Zar izlaza nema
na putu zavjetnom?
No što mi dušu mori
ja ću da izrečem--
ja ću da izrečem
u odgovoru svom.



ODGOVOR



Starice mila,
živi ko i prije.
Nježno me dira
tvoja ljubav živa.
No ne znaš ti
i tebi jasno nije
zbog čega živim
i o čemu to snivam!

U vas je zima,
i kad mjesec sija
ja znam da misliš
često ko i prije
da netko neznan
višnju našu svija
i bijelim snijegom
o prozore bije.

O majko!
Po toj buri kom se drijema?
Iz dimnjaka se čuju
čudni glasi.
Ti želiš leći,
no postelje nema
i vidiš grob
u kome umrla si.

Pa sablasno cvili,
ko hor crkvenjaka
nariče i pjeva --
ta mećava-tuga!
I snijeg se taloži
u vidu petaka,
a za lijesom nema
ni žene, ni druga.

Najdraže od svega
proljeće je meni
i poplavu volim
u naglome toku,
kad je svaki iver
kao brod u pjeni,
a beskrajni prostor
otimlje se oku.

No proljeće ovo --
moju ljubav sada --
ja slavnom revolucijom
nazivam,
i samo zbog nje
tugujem i stradam.
I samo nju
ja čekam i dozivam.

No, ova rugoba --
ledena planeta!
Nju ni sunce - Lenjin
rastopiti neće!
Zato bolne duše
nemoćna poeta
tražio sam kavge
i pio svako veče.

No doći će vrijeme,
mati najslađa!
i eto nama
časa željenoga!
Nismo se zalud
latili oružja:
jedan topa,
drugi - pera svoga.

Ne misli na sve to,
i na pare.
Kakva sramota?
zar si ti to, je li?
Ja nisam krava,
ni konj, ni magare,
da bi me lako
iz štale izveli.

Doći ću sam
kad pravo vrijeme svane,
kad bude trebalo
tući po planeti.
Ocu ću dati
Stvari obećane,
a tebi šal,
pa da te na me sjeti.

Sad - mećava vije,
ko hor crkvenjaka
naričući pjeva --
vijavica tuga!
I snijeg se taloži
u vidu petaka,
a za lijesom nema
ni žene, ni druga.








RUSIJA

Mi mnogo toga jos ne znamo,
pitomci lenjinskih pobjeda
i pjesme nove
po starom pjevamo,
kako smo ih culi od bake i djeda.



Drugovi! Drugovi!
Kakav je raskol u zemlji bio,
u veselome vrenju kakva bol!
Znate, zbog toga i ja bih htio,
dignuvsi hlace,
stici komsomol.



Ja ne krivim one sto odlaze -
no kad su se starci
sa mladima gnali?
Oni su ko raz kraj neke staze,
da istrunu, ostali i pali.



I ja, ja sam -
srca mi mlada, ni stara -
da budem dubre od vremena izabran.
Da li mi zato kafanski zvuk gitara
donosi slatki san?



Gitaro mila,
zvoni. zvoni!
Ciganko sviraj, neka pjesma tvoja
izbrise one otrovane dane
bez njeznosti, i srece, i pokoja.



Vlast sovjetska je svemu kriva
i zbog toga se s njome sporim,
sto mladost moja, mladost ziva
u njenoj borbi ne izgori.
Sto vidjeh ja?



Ja vidjeh samo borbe ljute
i umjesto pjesama
slusah kanonadu.
Nisam li zbog toga glave zute
trcao po zemlji dok ne padoh?



No sretan sam.
Iz vjetra sto je vio
nezaboravne ja iznesoh sanje.
Vihor je moju sudbu okitio
u zlatnozuto cvjetno tkanje.



Ja nisam covjek novi!
Cemu kriti?
U proslosti sam jednom nogom sada,
i htijuci sa novom vojskom biti
ja drugom nogom sklizem se i padam.



No ima i drugih,
kakva steta.
Nesretniji su i jos vise pate.
Oni su kao trunje sred reseta
u vremenu koje ne mogu da shvate.



Znadoh ih ja
i vidjeh im oci:
tuznije su od ociju krava.
Sred mirnih ljudskih nastojanja
ko bara im se krv zgrusava.



I tko bi da tu baru muti?
Ne dajte,
bit ce zadah smrada.
Oni ce sami istrunuti
zajedno sa liscem listopada.



No ima i drugih,
sto vjeruju u ovo
i u budcnost upiru pogled pitom.
Oni zbore o zivotu novom,
no zbunjeno se ceskajuci pri tom.



Slusam ja. I jos se zivo sjecam
o cemu spletkare te seljacke lije.
- Sa Sovjetima zivjet - kakva sreca ...
Treba nam platna... Ni cavala nije.



Bradonjama ovim treba malo
za njihov zivot:
krumpira i hljeba.
Zasto nocu psujem, sto mi stalo
do nesretnoga i glupoga zrijeba?



Zavidim onome
koji je zivot proveo u boju
i branio ideju cvrst ko stijena.
A ja, izgubih svijetlu mladost svoju,
cak vise nemam niti uspomena.



Kakva sramota!
Kakva bijeda, jao!
Meni su ove ceste bile male.
Ja mogoh dati,
ne to sto sam dao,
sto dadoh lako, i kao od sale.



Gitaro mila,
zvoni. zvoni!
Ciganko sviraj, neka pjesma tvoja
izbrise one otrovane dane
bez njeznosti, i srece, i pokoja.



Ja znadem - vino ocaju ne prija.
Samoca i pustos
ne izlijece bol.
Znate, zbog toga htio bih i ja,
dignuvsi hlace,
stici komsomolom.




HALJINA MODRA I PLAVE OČI



Haljina modra i plave oči.
Lagao sam dragoj jedne noći.



Draga pitala:"Mećava vije?
Spremit ću postelju, peć se grije."



Odgovorih dragoj:"Netko sa visine
cvjetovima bijelim pokriva daljine.



Postelju spremi peć se grije,
bez tebe u srcu mecava vije."




PROBUDI ME



O, probudi me rano sutra,
strpljiva, brižna moja mati!
Poći ću iza humke puta
dragoga gosta dočekati.

Ja vidjeh danas kraj gušćaka
širokih kola trag u lugu.
Vjetar ispod šatre oblaka
vije njegovu zlatnu dugu.

Proći će sutra u ranoj zori,
kaput-mjesec prignut pod granom,
a kobila će da vijori
crvenim repom nad poljanom.

O, probudi me rano, mati,
osvijetli naš sobičak uski.
Govore da ću ja postati
uskoro slavni pjesnik ruski.

Tebe i gosta ću opjevati,
našu peć, krov i pijevca, brava...
Na pjesme će se prolijevati
mlijeko tvojih riđih krava.








​