- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.981
Nagrade nisu garancija za budućnost
Ovde se odmah pojavila polemika o tome zašto samo tri domaća umetnika na Oktobarskom salonu. Nije lako za scenu kakva je naša imati iz godine u godinu dovoljno kvalitetnih radova – kaže Ana Adamović, laureatkinja 51. Oktobarskog salona
Ana Adamović ispred svog rada "Kancona" Foto D. Jevremović
Ana Adamović, dobitnica je glavne i jedine novčane nagrade za video rad „Kancona” na 51. Oktobarskom salonu, manifestaciji savremenog vizuelnog stvaralaštva koja se održava do 21. novembra u Beogradu. Umetnica je pored „Kancone” nastale 2010. predstavila i rad „Madlene” iz 2004. koji se zasniva na arhivskom materijalu. Ana Adamović je u Beogradu diplomirala na Filološkom fakultetu, a fotografiju je studirala na Institutu za umetnost u Bostonu.
– Nagrada 51. Oktobarskog salona, najveće izložbe savremene umetnosti kod nas, veoma je značajna za mene, između ostalog, i zato što sam izložila dela pored nekih od najvećih imena svetske umetničke scene. Bitno je videti u Beogradu Vilijama Kentridža, Stiva Mekvina, Arnauta Mika... Divno je biti u takvom društvu, imati radove na takvoj izložbi i još dobiti nagradu. Iz naše zemlje učestvuje na Salonu nas troje i odmah se pojavila polemika o tome zašto samo tri domaća umetnika. Međutim, nije lako za scenu kakva je naša imati iz godine u godinu dovoljno kvalitetnih radova. I uvek ostaje otvoreno pitanje kakvu izložbu hoćemo, da li nam treba smotra domaće umetnosti ili ozbiljna izložba. Ako hoćemo smotru, onda to nije ozbiljna izložba.
Na naše pitanje šta će joj nagrada Oktobarskog salona doneti, Adamovićeva navodi da je ovo priznanje novčano. „Mislim da vredi oko 250.000 dinara i ne podrazumeva organizovanje izložbe, ali jeste statusna stvar, i veoma je bitna za umetnika. Ali kakve god nagrade da dobijete to nije nikakva garancija za budućnost. A nova vrata može vam otvoriti svaka nova izložba čak i ako ne dobijete nagradu. Izlažem i u inostranstvu i to je uvek mogućnost da uspešno idete dalje, ako imate radove koje kustosi žele”, kaže umetnica.
Potom naša sagovornica govori o delima koje je izložila na Salonu:
– I „Kancona” i „Madlene” se bave sećanjem. „Madlene” su deo serije od tri video rada i bave se varljivošću sećanja i našom sposobnošću da biramo čega ćemo da se sećamo, a nastale su zahvaljujući arhivskom materijalu sačinjenom od starih kućnih snimaka. Bilo je uobičajeno da roditelji 70-ih i 80-ih godina prošlog veka snimaju svoju decu amaterskim filmskim kamerama, a ja sam skupljala te snimke. „Kancona” se bavi sećanjem iz perspektive starosti, želela sam da snimim portret stare žene koja gleda kameru dok sluša svoj glas kako peva. Moja molba je bila da otpeva neku omiljenu pesmu iz mladosti. A onda se dogodilo da je rad dobio drugačiji karakter, jer je gospođa izabrala da peva ratnu pesmu o sinu koji je na ratištu i piše majci koliko mu nedostaje.
Ani Adamović se Oktobarski salon dopada zato što se „fokusirano bavi stvarnošću, a video je zgodan medij za to, jer je narativan i blizak ljudima. U radovima na Salonu upire se prstom na ono što jesu gorući problemi sveta, pa i našeg društva”, kaže naša sagovornica i dodaje:
Prvenstveno sam fotograf i bavim se medijem koji je vrlo životan, dokumentaran. I video rad „Kancona” doživljavam više kao fotografski, nego video rad. Ja sam dokumentarni fotograf koji je rođen 1974. u Jugoslaviji, a danas živi u Srbiji kao samostalnoj zemlji i pripadam generaciji koja je duboko obeležena iskustvom rata. To mora da ima odjek u onome što radite.
Ana Adamović trenutno izlaže i u galeriji Kulturnog centra Beograda fotografsko-zvučnu instalaciju „Na pragu zlatnog doba”, a na izložbi „Kriza”, koja je upravo otvorena u Muzeju istorije Jugoslavije, pod pokroviteljstvom Gete instituta u Beogradu koji obeležava 40 godina rada, Ana Adamović našla se u ulozi kustosa.
B. Lijeskić
objavljeno: 02.11.2010.
Izvor: Politika
Ovde se odmah pojavila polemika o tome zašto samo tri domaća umetnika na Oktobarskom salonu. Nije lako za scenu kakva je naša imati iz godine u godinu dovoljno kvalitetnih radova – kaže Ana Adamović, laureatkinja 51. Oktobarskog salona
Ana Adamović ispred svog rada "Kancona" Foto D. Jevremović
Ana Adamović, dobitnica je glavne i jedine novčane nagrade za video rad „Kancona” na 51. Oktobarskom salonu, manifestaciji savremenog vizuelnog stvaralaštva koja se održava do 21. novembra u Beogradu. Umetnica je pored „Kancone” nastale 2010. predstavila i rad „Madlene” iz 2004. koji se zasniva na arhivskom materijalu. Ana Adamović je u Beogradu diplomirala na Filološkom fakultetu, a fotografiju je studirala na Institutu za umetnost u Bostonu.
– Nagrada 51. Oktobarskog salona, najveće izložbe savremene umetnosti kod nas, veoma je značajna za mene, između ostalog, i zato što sam izložila dela pored nekih od najvećih imena svetske umetničke scene. Bitno je videti u Beogradu Vilijama Kentridža, Stiva Mekvina, Arnauta Mika... Divno je biti u takvom društvu, imati radove na takvoj izložbi i još dobiti nagradu. Iz naše zemlje učestvuje na Salonu nas troje i odmah se pojavila polemika o tome zašto samo tri domaća umetnika. Međutim, nije lako za scenu kakva je naša imati iz godine u godinu dovoljno kvalitetnih radova. I uvek ostaje otvoreno pitanje kakvu izložbu hoćemo, da li nam treba smotra domaće umetnosti ili ozbiljna izložba. Ako hoćemo smotru, onda to nije ozbiljna izložba.
Na naše pitanje šta će joj nagrada Oktobarskog salona doneti, Adamovićeva navodi da je ovo priznanje novčano. „Mislim da vredi oko 250.000 dinara i ne podrazumeva organizovanje izložbe, ali jeste statusna stvar, i veoma je bitna za umetnika. Ali kakve god nagrade da dobijete to nije nikakva garancija za budućnost. A nova vrata može vam otvoriti svaka nova izložba čak i ako ne dobijete nagradu. Izlažem i u inostranstvu i to je uvek mogućnost da uspešno idete dalje, ako imate radove koje kustosi žele”, kaže umetnica.
Potom naša sagovornica govori o delima koje je izložila na Salonu:
– I „Kancona” i „Madlene” se bave sećanjem. „Madlene” su deo serije od tri video rada i bave se varljivošću sećanja i našom sposobnošću da biramo čega ćemo da se sećamo, a nastale su zahvaljujući arhivskom materijalu sačinjenom od starih kućnih snimaka. Bilo je uobičajeno da roditelji 70-ih i 80-ih godina prošlog veka snimaju svoju decu amaterskim filmskim kamerama, a ja sam skupljala te snimke. „Kancona” se bavi sećanjem iz perspektive starosti, želela sam da snimim portret stare žene koja gleda kameru dok sluša svoj glas kako peva. Moja molba je bila da otpeva neku omiljenu pesmu iz mladosti. A onda se dogodilo da je rad dobio drugačiji karakter, jer je gospođa izabrala da peva ratnu pesmu o sinu koji je na ratištu i piše majci koliko mu nedostaje.
Ani Adamović se Oktobarski salon dopada zato što se „fokusirano bavi stvarnošću, a video je zgodan medij za to, jer je narativan i blizak ljudima. U radovima na Salonu upire se prstom na ono što jesu gorući problemi sveta, pa i našeg društva”, kaže naša sagovornica i dodaje:
Prvenstveno sam fotograf i bavim se medijem koji je vrlo životan, dokumentaran. I video rad „Kancona” doživljavam više kao fotografski, nego video rad. Ja sam dokumentarni fotograf koji je rođen 1974. u Jugoslaviji, a danas živi u Srbiji kao samostalnoj zemlji i pripadam generaciji koja je duboko obeležena iskustvom rata. To mora da ima odjek u onome što radite.
Ana Adamović trenutno izlaže i u galeriji Kulturnog centra Beograda fotografsko-zvučnu instalaciju „Na pragu zlatnog doba”, a na izložbi „Kriza”, koja je upravo otvorena u Muzeju istorije Jugoslavije, pod pokroviteljstvom Gete instituta u Beogradu koji obeležava 40 godina rada, Ana Adamović našla se u ulozi kustosa.
B. Lijeskić
objavljeno: 02.11.2010.
Izvor: Politika