Član
Učlanjen(a)
30.01.2011
Poruka
145
Нафта и природни гас избијају на многим местима сами из земље. Оваква природна врела нису нимало важна за производњу нафте. Велике количине нафте добијају се данас у свету из дубљих слојева земље изливањем (еруптирањем) из бушотина на принципу артешких бунара. Прва бушења обављана су насумице. Данас се пре постављања дубинске сонде спроводе геолошка и геофизичка истраживања, која дају податке о геолошкој структури подземних слојева; на тај се начин знатно смањује број јалових бушења. Савремена техника бушења развила се из ручног бушења, обављаног у потрази за сољу и водом. Сва се бушења данас изводе машинама.
Постоје два начина бушења: ударно и окретно. Код ударног бушења длето, причвршћено на доњем крају алатки, диже се 30 до 40 cm, а затим се пушта да падне на дно бушотине. Савремено окретно бушење готово је потпуно истиснуло старије ударно бушење. Длето, причвршћено на крају цеви, својим ротацијским стругањем мрви камен и продире у дубину. Кад цев уђе својом целом дужином у земљу на њу се, цевном спојницом надовеже друга цев. То се понавља тако дуго док бушотина не досегне нафтоносни слој. Изнад бушотине налази се торањ челичне конструкције, висок до 54 метра, с дизалицама за придржавање и извлачење алатки и цеви, као и с погонским и контролним уређајима. За време бушења издробљени материјал се непрестано испире с дна бушотине, и то јаким млазом ретке суспензије глине у води, која се утискује у цев. Да се бушотина не заруши, у њу се спуштају заштитне цеви. Од продора подземних вода бушотине се заштићују цементирањем.
Кад бушотина допре до нафтоносног слоја, нафта и плин навиру у бушотину терани природним притиском, који, ако је довољно велик, може избацити нафту на површину земље. Код врло високих притисака настају снажне "ерупције", при чему се млаз нафте диже десетак метара изнад површине земље. Овакве дивље ерупције некад су често изазивале катастрофалне пожаре, које је врло тешко, па и немогуће угасити. Данас се то спречава посебним уређајима који затварају сонду и регулишу притисак при излазу нафте. Код недовољних притисака нафта се мора црпити помоћу посуда или црпки. Нафтоносни слој се никада не може потпуно исцрпити. Кад се тензија нафте нафтоносног слоја у суседном подручју изједначи с притиском у бушотини, нафта престаје притицати. Велике количине нафте које, упркос свим савременим методама вађења, остају у земљи (више од 50%), могле би се извадити само на рударски начин.
Највећи произвођачи
Нафта је данас у свету један од најзначајнијих стратешких производа (обично се назива "црно злато"). Због тога земље произвођачи нафте имају велику моћ у геополитичким односима, а контрола над извориштима нафте један је од најзначајнијих узрока криза у свету. Земље које су највећи извозници нафте (али не увек и произвођачи) су груписане у интересну организацију ОПЕК (Организација петролеумских експортних земаља).


Највећи произвођачи нафте су:
  1. Саудијска Арабија (10.37 милиона барела)
  2. Русија (9,27 милиона барела)
  3. Сједињене Америчке Државе (8,69 милиона барела)
  4. Иран (4,09 милиона барела)
  5. Мексико (3,83 милиона барела)
Цена нафте је на светском тржишту ушестеростручена у раздобљу од 2000. године до данас. Претпоставља се да ће у блиској будућности производња нафте доћи до врхунца а до 2050. ће бити исцрпљене све залихе. Истовремено се потражња повећава, посебно због великог привредног раста Кине и Индије. Због тога би врло брзо могло доћи до кризе великих размера у светској привреди.

Настанак

Данас преовладава мишљење да је нафта настала од масних и воштаних супстанци различитих ситних животињских и биљних морских организама - планктона. Под повољним условима, који су владали у далеким геолошким добима, живеле су и размножавале се у топлим морским заливима велике количине тих организама; угинувши оне су се таложиле на морско дно.
У средини сиромашној кисеоником почело је, због деловања анаеробних бактерија, разарање беланчевина и других лако распадљивих органских материја. Отпорније масне и воштане супстанце гомилале су се онда у облику муља - сапропела. Тај основни материјал морао је после, наносом речног муља, бити покривен заштитним слојем. Под притиском земљаних слојева, и код нешто повишене температуре, маст се претварала најпре у прабитумен, а онда у нафту.
Присуство компликованих високомолекулских спојева (холестерола, хормона, хлорофила и др.) који нису могли настати једноставном синтезом и оптичка активност нафте доказују органско порекло нафте. И састав слане воде, која прати нафту, сведочи о њеном морском пореклу.
С друге стране постоји мишљење да нафта потиче из неиспитаних и недовољно познатих дубина Земље. Томе у прилог говоре налази нафте у вулканским подручјима (на Камчатки), нагомилавање нафте у великим дубинама у минералима кристаластог порекла (Венецуела) и налази нафте у пукотинама литосфере у дну Индијског океана

Састав

Изглед средње тешке сирове нафте


По свом хемијском саставу нафта је мешавина великог броја различитих угљоводоника и малих количина једињења сумпора, кисеоника и угљеника (од трагова и до 7%). У њој су заступљени угљоводоници с једном до 50 и више угљеникових атома у молекулу, и то претежно парафинског (метановог) низа (нпр. пенсилванијска нафта) или нафтног низа (нпр. неке совјетске нафте).
Мање су заступни ароматични угљоводоници (нпр. неке румунске нафте). У нафти су, без обзира на врсту угљоводоника, заступљени више или мање, сви чланови појединог низа: од лакохлапљивих до тешкохлапљивих као и крутих са великим бројем угљеникових атома. О већој или мањој заступљености нижих односно виших чланова зависи густина нафте. Лагане нафте које код прерађивања дају више лаганих фракција, или их уопште не дају.
У хемијском саставу по проценту масе доминира угљеник, затим водоник, и кисеоник, сумпор и азот којих има релативно мало. У зависности од састава и улова настанка, то је мрко-жута/зелена до црна вискозна течност густине мање од воде (820-920kg/m²). Редовни пратилац нафте у њеним налазиштима је земни гас.

Налазишта и вађење нафте

Њена се лежишта могу очекивати у седиментним слојевима оних подручја где је у давним геолошким добима било море. Дубина нафтоносних слојева је различита; од неколико метара до 7600 метара и више. Што је већа дубина, већи је и притисак под којим се нафта налази. Најдубља до сада постигнута истражна бушотина од 9169 налази се у Оклахоми (САД).

Нафта и природни гас избијају на многим местима сами из земље. Оваква природна врела нису нимало важна за производњу нафте. Велике количине нафте добијају се данас у свету из дубљих слојева земље изливањем (еруптирањем) из бушотина на принципу артешких бунара. Прва бушења обављана су насумице. Данас се пре постављања дубинске сонде спроводе геолошка и геофизичка истраживања, која дају податке о геолошкој структури подземних слојева; на тај се начин знатно смањује број јалових бушења. Савремена техника бушења развила се из ручног бушења, обављаног у потрази за сољу и водом. Сва се бушења данас изводе машинама.
Постоје два начина бушења: ударно и окретно. Код ударног бушења длето, причвршћено на доњем крају алатки, диже се 30 до 40 cm, а затим се пушта да падне на дно бушотине. Савремено окретно бушење готово је потпуно истиснуло старије ударно бушење. Длето, причвршћено на крају цеви, својим ротацијским стругањем мрви камен и продире у дубину. Кад цев уђе својом целом дужином у земљу на њу се, цевном спојницом надовеже друга цев. То се понавља тако дуго док бушотина не досегне нафтоносни слој. Изнад бушотине налази се торањ челичне конструкције, висок до 54 метра, с дизалицама за придржавање и извлачење алатки и цеви, као и с погонским и контролним уређајима. За време бушења издробљени материјал се непрестано испире с дна бушотине, и то јаким млазом ретке суспензије глине у води, која се утискује у цев. Да се бушотина не заруши, у њу се спуштају заштитне цеви. Од продора подземних вода бушотине се заштићују цементирањем.
Кад бушотина допре до нафтоносног слоја, нафта и плин навиру у бушотину терани природним притиском, који, ако је довољно велик, може избацити нафту на површину земље. Код врло високих притисака настају снажне "ерупције", при чему се млаз нафте диже десетак метара изнад површине земље. Овакве дивље ерупције некад су често изазивале катастрофалне пожаре, које је врло тешко, па и немогуће угасити. Данас се то спречава посебним уређајима који затварају сонду и регулишу притисак при излазу нафте. Код недовољних притисака нафта се мора црпити помоћу посуда или црпки. Нафтоносни слој се никада не може потпуно исцрпити. Кад се тензија нафте нафтоносног слоја у суседном подручју изједначи с притиском у бушотини, нафта престаје притицати. Велике количине нафте које, упркос свим савременим методама вађења, остају у земљи (више од 50%), могле би се извадити само на рударски начин.


Ако сам ти помогао захвали се :)
 
Natrag
Top