- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Nada Knežević
Nada Knežević je jedna od najsjajnijih muzičkih zvezda stare Jugoslavije, čija je slava šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka prevazišla okvire te zemlje i Balkana. Neslužbeno je zovu „prvom damom jugoslovenskog džeza“, njeno ime se može naći u svetskim jazz – enciklopedijama, i bez obzira na to što već godinama ne nastupa poklonici dobre muzike, a posebno jazza, sa poštovanjem govore o njenom liku i delu.
Rođena je 1940. godine u Beogradu. Od petnaeste godine je učila pevanje kod Zdenke Zikove, a od šesnaeste je pevala na beogradskim igrankama, gde je prvi put bila zapažena. Tako je dospela do Udruženja jazz muzičara, što joj je otvorilo vrata Radio Beograda. 1956. godine je učestvovala na koncertu "Mlade snage na polju jazza", koji je organizovalo Udruženje jazz muzičara na Kolarčevom univerzitetu, gde je izvodila kompoziciju iz repertoara Ele Ficdžerald "Lullaby of birdland".
1957. je prvi put snimala za program radio Beograda, a 1959. je debitovala sa zapaženim uspehom na festivalu u Opatiji. Odmah potom je bila i jedan od predstavnika JRT – a u emisiji takmičarskog karaktera Muzika na Jelisejskim Poljima, u Baden – Badenu. Pratio ju je prestižni jazz orkestar Rola Hansa Mulera i kući se je vratila sa osvojenom prvom nagradom. Na prvom domaćem takmičenju pevača zabavne muzike 1961. osvojila je "Zlatni mikrofon", što joj je zauvek obezbedilo reputaciju vrhunskog interpretatora. Pesme "Ciganska noć" i "Fatima" su lako pronašle put do srca publike, i ubrzo postale njena "lična karta".
Posle učešća na prvim festivalima, karijera Nade Knežević se je u dugom periodu kretala samo uzlaznom putanjom. Krajem 1963. godine odlazi u inostranstvo gde nešto manje od dve godine radi sa ansamblom Hejzija Ostervalda. Gostovala je u Rumuniji i UAR – u, nastupala u Zapadnoj Nemačkoj i Skandinaviji, u klubovima u kojima su se mogli čuti umetnici poput Dona Bajesa i Erola Garnera, tri i po godine provela na turneji po tadašnjem SSSR – u. Magazin "DownBeat" je imao samo reči hvale za njene vokalne kvalitete, a jazz pijanista Čik Korija joj je, posle jednog nastupa, nudio saradnju.
1969. je, postavši majka blizanaca, na kratko prekinula karijeru, a onda se dve godine kasnije vratila na scenu i opet zauzela mesto koje joj pripada. Na festivalu "Beogradsko proleće" je nastupala sa legendarnom pesmom "Seti se naše ljubavi" i proglašena je najboljim pevačem po izboru "Kluba poznatih" (koji su činili sami pevači). Iste godine je snimila muziku Bojana Adamiča za film "Moja luda glava" (koji je režirao Vuk Vučo), i istoimena numera je objavljena na b strani singlice "Seti se naše ljubavi".
Tokom sedamdesetih je često učestvovala na domaćim festivalima popularne muzike ("Pesma leta", "Vaš šlager sezone", "Hit parada"...), i u pravom smislu bila deo estradnog vrha. Međutim, njen diskografski opus je znatno "tanji" od opusa njenih popularnih kolega. Do 1976. godine je objavljeno svega 7 extended play singlova, 7 singlica, jedna long play ploča ('61.) i jedna kompilacija sa njenim hitovima ('74.). Posle toga je zapostavila zabavnjačku karijeru, posvetila se jazzu i nastupima na jazz festivalima širom sveta, pa se otad o njoj svuda i uvek govori isključivo kao o jazz pevačici.
Nastupala je u Albert Fisher Hall - u, na međunarodnim jazz festivalima u Minhenu, Atini i Istambulu, i čak pet puta na "New Port Jazz festivalu"... 1978. je izdat dupli live LP 4 lica jazza, sa koncerata u dvorani Lisinski i ljubljanskom bioskopu Union, gde je Nada sa Big Bendom, među ostalima, briljantno izvela i kompozicije Mr. Paganini i 'Round about midnight, najzahtevnije jazz – kompozicije za ženski vokal. Jugoslovenska radio – difuzija je toj ploči dodelila prvu nagradu za najbolje diskografsko ostvarenje te godine. Uz Boru Rokovića, Boška Petrovića, Jovana Mikovića, Damira Dičića i Ratka Divjaka, Nada je uvršćena u Jazz - reprezentaciju SFRJ.
Od Udruženja jazz muzičara dobila je povelju za doprinos razvoja muzičkog stvaralaštva, a tokom pedeset godina karijere dobila je više nagrada publike, izvanredne kritike na festivalima, mnoge estradne nagrade i priznanja kolega. Poslednji koncert, nazvan "Nada Beogradu" održala je 1995.
Nagradu za životno delo je primila 2007., na 24. internacionalnom jazz festivalu "Nišvill", gde je izvela kompoziciju Mr. Paganini. Tada se je definitivno oprostila od scene, rekavši: “To je bilo sve od Nade Knežević“.
PGP je 2009. objavio trostruki CD "Nada Knežević", sa njenim najvećim hitovima i live - snimcima sa jazz koncerata.
Izvor: Svaštara
Nada Knežević je jedna od najsjajnijih muzičkih zvezda stare Jugoslavije, čija je slava šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka prevazišla okvire te zemlje i Balkana. Neslužbeno je zovu „prvom damom jugoslovenskog džeza“, njeno ime se može naći u svetskim jazz – enciklopedijama, i bez obzira na to što već godinama ne nastupa poklonici dobre muzike, a posebno jazza, sa poštovanjem govore o njenom liku i delu.
Rođena je 1940. godine u Beogradu. Od petnaeste godine je učila pevanje kod Zdenke Zikove, a od šesnaeste je pevala na beogradskim igrankama, gde je prvi put bila zapažena. Tako je dospela do Udruženja jazz muzičara, što joj je otvorilo vrata Radio Beograda. 1956. godine je učestvovala na koncertu "Mlade snage na polju jazza", koji je organizovalo Udruženje jazz muzičara na Kolarčevom univerzitetu, gde je izvodila kompoziciju iz repertoara Ele Ficdžerald "Lullaby of birdland".
1957. je prvi put snimala za program radio Beograda, a 1959. je debitovala sa zapaženim uspehom na festivalu u Opatiji. Odmah potom je bila i jedan od predstavnika JRT – a u emisiji takmičarskog karaktera Muzika na Jelisejskim Poljima, u Baden – Badenu. Pratio ju je prestižni jazz orkestar Rola Hansa Mulera i kući se je vratila sa osvojenom prvom nagradom. Na prvom domaćem takmičenju pevača zabavne muzike 1961. osvojila je "Zlatni mikrofon", što joj je zauvek obezbedilo reputaciju vrhunskog interpretatora. Pesme "Ciganska noć" i "Fatima" su lako pronašle put do srca publike, i ubrzo postale njena "lična karta".
Posle učešća na prvim festivalima, karijera Nade Knežević se je u dugom periodu kretala samo uzlaznom putanjom. Krajem 1963. godine odlazi u inostranstvo gde nešto manje od dve godine radi sa ansamblom Hejzija Ostervalda. Gostovala je u Rumuniji i UAR – u, nastupala u Zapadnoj Nemačkoj i Skandinaviji, u klubovima u kojima su se mogli čuti umetnici poput Dona Bajesa i Erola Garnera, tri i po godine provela na turneji po tadašnjem SSSR – u. Magazin "DownBeat" je imao samo reči hvale za njene vokalne kvalitete, a jazz pijanista Čik Korija joj je, posle jednog nastupa, nudio saradnju.
1969. je, postavši majka blizanaca, na kratko prekinula karijeru, a onda se dve godine kasnije vratila na scenu i opet zauzela mesto koje joj pripada. Na festivalu "Beogradsko proleće" je nastupala sa legendarnom pesmom "Seti se naše ljubavi" i proglašena je najboljim pevačem po izboru "Kluba poznatih" (koji su činili sami pevači). Iste godine je snimila muziku Bojana Adamiča za film "Moja luda glava" (koji je režirao Vuk Vučo), i istoimena numera je objavljena na b strani singlice "Seti se naše ljubavi".
Tokom sedamdesetih je često učestvovala na domaćim festivalima popularne muzike ("Pesma leta", "Vaš šlager sezone", "Hit parada"...), i u pravom smislu bila deo estradnog vrha. Međutim, njen diskografski opus je znatno "tanji" od opusa njenih popularnih kolega. Do 1976. godine je objavljeno svega 7 extended play singlova, 7 singlica, jedna long play ploča ('61.) i jedna kompilacija sa njenim hitovima ('74.). Posle toga je zapostavila zabavnjačku karijeru, posvetila se jazzu i nastupima na jazz festivalima širom sveta, pa se otad o njoj svuda i uvek govori isključivo kao o jazz pevačici.
Nastupala je u Albert Fisher Hall - u, na međunarodnim jazz festivalima u Minhenu, Atini i Istambulu, i čak pet puta na "New Port Jazz festivalu"... 1978. je izdat dupli live LP 4 lica jazza, sa koncerata u dvorani Lisinski i ljubljanskom bioskopu Union, gde je Nada sa Big Bendom, među ostalima, briljantno izvela i kompozicije Mr. Paganini i 'Round about midnight, najzahtevnije jazz – kompozicije za ženski vokal. Jugoslovenska radio – difuzija je toj ploči dodelila prvu nagradu za najbolje diskografsko ostvarenje te godine. Uz Boru Rokovića, Boška Petrovića, Jovana Mikovića, Damira Dičića i Ratka Divjaka, Nada je uvršćena u Jazz - reprezentaciju SFRJ.
Od Udruženja jazz muzičara dobila je povelju za doprinos razvoja muzičkog stvaralaštva, a tokom pedeset godina karijere dobila je više nagrada publike, izvanredne kritike na festivalima, mnoge estradne nagrade i priznanja kolega. Poslednji koncert, nazvan "Nada Beogradu" održala je 1995.
Nagradu za životno delo je primila 2007., na 24. internacionalnom jazz festivalu "Nišvill", gde je izvela kompoziciju Mr. Paganini. Tada se je definitivno oprostila od scene, rekavši: “To je bilo sve od Nade Knežević“.
PGP je 2009. objavio trostruki CD "Nada Knežević", sa njenim najvećim hitovima i live - snimcima sa jazz koncerata.
Izvor: Svaštara
Definitivno, prva dama domaćeg jazz-a.
Kad god pomislim na nju, setim se nekoliko njenih kratkih nastupa u letnjoj bašti Platoa, sa kvintetom Lazara Tošića. Naime, Lale sve goste najavljuje na neki svoj način, ali ne sa takvim poštovanjem kako najavljuje "Gospođu Nadu Knežević".
I zaslužila je.
Dakle, poslušajmo malo Gospođu Nadu Knežević... :curtsey:
Kad god pomislim na nju, setim se nekoliko njenih kratkih nastupa u letnjoj bašti Platoa, sa kvintetom Lazara Tošića. Naime, Lale sve goste najavljuje na neki svoj način, ali ne sa takvim poštovanjem kako najavljuje "Gospođu Nadu Knežević".
I zaslužila je.
Dakle, poslušajmo malo Gospođu Nadu Knežević... :curtsey:
Poslednja izmena od urednika:
