Na delu je duhovni genocid

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
На делу је духовни геноцид

Култура | 4. фебруар 2011. | 19:10 / Извор: Правда

БЕОГРАД –
Сликар Мане Шакић недавно је имао своју трећу изложбу у Србији под називом „Врело“, која је била организована у млечној хали пијаце „Каленић“. Овај уметник, који је дуго година стварао и излагао у иностранству, одлучио је да се врати у Београд, и ту настави свој сликарски рад. У интервјуу за „Правду“ Шакић говори о томе зашто је тешко бити сликар у Србији, о духовном геноциду који преживљавамо и ко заправо води културу у нашој земљи.


mane-sakic-foto-m-milankovic_01.jpg

Откуд изложба на пијаци?
– Пијаца је место где се тргује, а наше друштво је добрим делом постало трговачко, па сам онда схватио да ми је сасвим свеједно да ли излажем у галерији или на пијаци, с том разликом што на пијаци нема посредника који би манипулисао вашим производом. Мада не волим ту реч „производ“, јер ми делује некако сувише маркетиншки, прозаично. У сваком случају, добро је прошла изложба, чак су се и сељаци који продају на тезгама заинтересовали за моје радове.

Значи ли вам више суд обичних људи или стручне критике?

– Стручне критике нешто и нема код нас. Људи који се најчешће појављују у медијима, који се поносе својом млакошћу и савијеном кичмом, обично су присутни јер су делегирани од разних комесара, налик на оне у црним кожним капутима. Тужно је што не постоји никакав суд о културном животу у нашој земљи. Све је некако релативизовано и уваљано у танко блато варошице. Да би се људи анимирали да оду на неку изложбу, позоришну представу или филмску пројекцију, потребна је велика ларма и реклама, док у свету човек једноставно окрене неки културни водич и информише се, то је ствар која се негује. Не значи то да ми каснимо за светом, већ да не негујемо нашу културу. Више се бавимо дневном политиком и политичарима, који готово да не знају да говоре.

С једне стране кажу да је нашем човеку важније да има шта да поједе него да иде у позориште или на изложбу, док с друге стране знамо да нема озбиљне државе без озбиљног односа према култури. Како ви гледате на то?

– Недавно сам био у Паризу и имао сам прилику да чујем једног озбиљног човека, Џек Ланга, који је у време Митерана био министар културе, и он је цитирао једну Митеранову мисао која га је импресионирала. Митеран је, према његовим речима, једном приликом рекао да му је један од великих циљева да уобличи, односно естетизује идеале државе. Можда је то само формално, и нама можда делује да то није битно. Али, сматрам да јесте. То је као да кажете да није битно да ли вино пијете из чаше или влаше. Није то само малограђански начин живота, већ брига о себи и поштовање према себи. Ми данас не поштујемо своју културу, већ се понашамо као да је мрзимо. То је нешто што је катастрофално, па и не чуди што нам је стање у култури овакво какво јесте. Не могу да кривим никога појединачно, једноставно, то је ишло тако стихијски. Чак су се и у оно комунистичко време тражили стручњаци. Сада имам утисак да се не тражи то, већ само нека полтронска послушност, што оставља страшне последице, како на културу, тако и на друштво уопште.


mane-sakic-foto-m-milankovic_13.jpg

Да ли је тешко данас бити сликар у Србији?

– У свакој средини је тешко бити сликар. Добро је за сликара у Србији што сликарство овде никога не занима, па сликар има одређену слободу израза. У овој потпуној анархији и хаосу, човек може слободно да ради. С друге стране, ако се гледа само економски фактор, јако је тешко бити сликар у Србији. Ни у свету није лако бавити се овом уметношћу. Нас то није много интересовало, нико се тиме много није бавио. Мислим да ни дан-данас нашим сликарима није дато место које им припада. Ми овде имамо један малограђански однос према уметности, јер, као пратимо неку моду, и пошто-пото желимо да идемо у корак са временом, потиремо оно што је историја наше домаће сцене. То је непоштовање према старијима и према сопственој историји. У свету се старији уметници уважавају више него млади, и ту постоји одређена хијерархија. Овде ми све понекад личи на неки циркус полтрона који једни друге саплићу.

Стиче се утисак да је данас све постало уметност и да се свако олако проглашава за уметника?

– У сваком сегменту друштва имамо то лажно представљање, где свако може да тврди да је било шта. А разноразним примитивцима прија да за себе кажу да су уметници. Појавили су се разноразни стилисти и још нека нова занимања за која нисмо знали, па су, ето, и они уметници. Формиран је такав систем вредности да сваки аматер и фукара може да се учлани у неку политичку странку и да гради своју каријеру. Ако се овако настави, то ће бити спровођење најстрашнијег геноцида на духовном плану. Недавно је у медијима одјекнула страшна вест о касапљењу Срба на Косову и Албанији и о трговини њиховим органима, док су већ чувени душебрижници, који се преко невладиних организација баве људским правима, само ћутали.

Верујете ли у тврдњу да би народ гледао квалитетнији програм само кад би му се он понудио?

– Наравно. Људи су раније гледали програме који су у то време били далеко бољи од многих европских ТВ програма. Имали смо и школски и образовни програм, имали смо добре емисије о култури. Данас се овом народу намеће нешто што је ружно, како бисмо били лакши за контролу и манипулацију сваке врсте. Сада сви европски програми личе један на други. У тим ријалити програмима стварају се лажне звезде од неких проститутки, будала… То је процес кроз који Европа такође пролази, али се том процесу она и супротставља. Код нас, нажалост, испада да се оно најодвратније најлакше прима. Јавна сцена нам заиста понекад личи на лудницу.

Како је могуће да нам је стање у култури толико лоше, а годинама је воде људи из еснафа?

– Културу у Србији не воде људи из еснафа, без обзира што увек постоји нека фигура редитеља или глумца у функцији министра. То је само маска. Питај бога ко нам води културу, јер она иде низбрдо – не ради Народни музеј, Народна библиотека, па где да одем него на пијацу. Њих двоје-троје једу кавијар, и пијуцкају вино седећи у новој белој кожи, док по фиокама стоје склоњени миљеи и кариране мушеме. Требало би да и народ има право на ту културу, а не само одређени кругови из политичког естаблишмента. Али, проблем није тренутни, него је то систематски негована снисходљивост и неукус. Тај геноцид над културом се спроводи више деценија. Проблем је што се ми стидимо себе. Знам неке младе људе, које сам сретао у иностранству, и који се стиде свог порекла. То код Европљана није случај.
Политика се умешала у све


Кланови у сликарству?

– Наравно да постоје, увек је тако било. Некад се људи проналазе и удружују због неких заједничких истраживања, тако да то не мора увек бити нешто негативно. Али, чини ми се да се политика умешала у све, па све подсећа на политичке кланове, а не на кланове идеја. Идеја као да више нема, већ само полтронски однос према естаблишменту и јурњава за парама и голом егзистенцијом.
Пара има довољно, питање је где су


Да ли се одваја недовољно новца за културу?

– Не одваја се мало новца за културу. Е сад, где тај новац иде, то треба питати оне који господаре тим простором. Културом не господаре уметници, него неки чиновници и примитивци, који су једном ногом и даље у глибу родног места, а другом ногом би да уђу у Версај. Ситуација је бизарна. Стално срећем неке магарце који пуше томпусе и ћаскају о Европи која не постоји, а до јуче су били у ритама и слушали хитове посела. Очигледно да негде постоји проблем.

Петар Латиновић
Фото: М. Миланковић



 
Natrag
Top