Član
- Učlanjen(a)
- 29.12.2009
- Poruka
- 144
Moris Kornelis Ešer, rođen u Leuvardenu (Holandija) 17.juna 1898, svoja prva saznanja o crtanju dobija u srednjoj školi u Arnhemu od F.V.Hagena, koji mu je pomogao da razvije svoju grafičku sposobnost učeći ga tehnici rezanja linoleuma. Od 1919. do 1922. studirao je na Školi arhitekture i ornamentalnog dizajna u Harlemu, gde ga je grafičkoj tehnici podučavao S. Jeserun de Meskita, čija je snažna ličnost uticala na Ešerov dalji razvoj kao grafičara. 1922. je otišao u Italiju i 1924. se nastanio u Rimu. Tokom svog desetogodišnjeg boravka u Italiji bio je na više studijskih putovanja, posećujući Abruci, obalu Amalfi, Kalabriju, Siciliju, Korziku i Španiju. Italiju napušta 1934, provodi dve godine u Švajcarskoj i pet u Briselu, a zatim se nastanjuje u Barnu (Holandija), gde i umire 27. marta 1972. godine.
Ovo bi ukratko bili oni dosadni, suvoparni podaci koje opet ne možete a da ih ne spomenete kada pišete o nekoj ličnosti. Ono što sledi je bitno, a ovo do sada sam ubacio čisto da bih zadovoljio formu.
Ovaj vrsni grafičar je, po sopstvenim rečima, godinama živeo u stanju samoobmane - bio je oduševljen tehnikom grafičke umetnosti, opčinjenost zanatkim delom umetnosti ga je navela da sve podredi tehničkom savršenstvu. U jednom momentu je postao svestan prave namene tehnike u njegovom stvaralaštvu. Misli su mu opsedale mentalne slike koje nisu bile literalne - nije ih mogao saopštiti rečima. Jedini način da ih izrazi jeste bio da ih iskaže vizuelnim putem i tu je njegovo tehničko majstorstvo odigralo veliku ulogu. U početku je između gomile crteža birao onaj koji je bio najzanimljiviji za pravljenje otiska u određenoj tehnici štempe u određenom trenutku, međutim, kasnije je birao onaj crtež koji je najbolje odslikavao tok njegovih misli, a tehnika štampe je tu bila samo da bi se ideja materijalizovala. Najviše vremena mu je oduzimalo uobličavanje misli (koja je po njemu bila savršena), potraga za vizuelnom formom koja će tok misli protumačiti što jasnije. Po njegovim rečima nikada nije uspevao da uhvati punoću tog savršenstva koje lebdi u mislima. Nakon mnogo pokušaja je uspevao da oblikuje svoju misao u nesavršeni kalup detaljne konceptualne skice. Posle toga je na red dolazio drugi deo - onaj lakši, kojem je pristupao sa olakšanjem. To je bilo pravljenje grafičkog otiska.
Omiljena tehnika mu je bio duborez - vrsta visoke štampe gde se otisak pravi sa drvene ploče koja je sečena duž vlakana. Suprotno ovoj tehnici postoji i drvorez - rezbarenje drvene ploče koja je sečena popreko vlakana. Ponekad je koristio i ovu tehniku, ali je do kraja života najviše koristio duborez kojim je mogao najbolje da izrazi sopstvenu ideju. Sem ovih tehnika je dosta koristio i litografiju - tehniku pravljenja otiska na vlažnom papiru sa kamena. U jednom periodu je pokušao i tehniku mecotinte, ali ju je brzo napustio jer mu se činilo kao gubljenje vremena ponovno izučavanje i vežbanje nove tehnike - uradio je ne više od 7 mecotinti..
Njegov prestanak direktnog podražavanja i ilustrovanja prirode je u velikoj meri posledica odlaska iz Italije. U Švajcarskoj, Belgiji i Holandiji su mu pejzaži i arhitektura bili manje upečatljivi i podsticajni za kopiranje od onih u Italiji. Tako se koncentrisao na tumačenje sopstvenih ideja. Bakropis i graviranje na bakarnoj ploči (suva igla) je odbacivao od samog početka jer se izražavao tonskim kontrastima, a ne linearnom konturom. Ešerove osnovne ideje su najčešće svedočile o njegovom divljenju i čuđenju pred zakonima prirode. "Onaj ko se nečemu čudi otkriva to čudo u sebi." Oduševljeno suprotstavljajući tajne koje nas okrušuju i razmatrajući i analizirajući zapažanja do kojih je došao, završio je na polju matematike. Smatrao je da ima više toga zajedničkog sa matematičarima nego sa umetnicima. A zašto je to tako, predstaviću vam to u sledećim postovima.
Ovo bi ukratko bili oni dosadni, suvoparni podaci koje opet ne možete a da ih ne spomenete kada pišete o nekoj ličnosti. Ono što sledi je bitno, a ovo do sada sam ubacio čisto da bih zadovoljio formu.
Ovaj vrsni grafičar je, po sopstvenim rečima, godinama živeo u stanju samoobmane - bio je oduševljen tehnikom grafičke umetnosti, opčinjenost zanatkim delom umetnosti ga je navela da sve podredi tehničkom savršenstvu. U jednom momentu je postao svestan prave namene tehnike u njegovom stvaralaštvu. Misli su mu opsedale mentalne slike koje nisu bile literalne - nije ih mogao saopštiti rečima. Jedini način da ih izrazi jeste bio da ih iskaže vizuelnim putem i tu je njegovo tehničko majstorstvo odigralo veliku ulogu. U početku je između gomile crteža birao onaj koji je bio najzanimljiviji za pravljenje otiska u određenoj tehnici štempe u određenom trenutku, međutim, kasnije je birao onaj crtež koji je najbolje odslikavao tok njegovih misli, a tehnika štampe je tu bila samo da bi se ideja materijalizovala. Najviše vremena mu je oduzimalo uobličavanje misli (koja je po njemu bila savršena), potraga za vizuelnom formom koja će tok misli protumačiti što jasnije. Po njegovim rečima nikada nije uspevao da uhvati punoću tog savršenstva koje lebdi u mislima. Nakon mnogo pokušaja je uspevao da oblikuje svoju misao u nesavršeni kalup detaljne konceptualne skice. Posle toga je na red dolazio drugi deo - onaj lakši, kojem je pristupao sa olakšanjem. To je bilo pravljenje grafičkog otiska.
Omiljena tehnika mu je bio duborez - vrsta visoke štampe gde se otisak pravi sa drvene ploče koja je sečena duž vlakana. Suprotno ovoj tehnici postoji i drvorez - rezbarenje drvene ploče koja je sečena popreko vlakana. Ponekad je koristio i ovu tehniku, ali je do kraja života najviše koristio duborez kojim je mogao najbolje da izrazi sopstvenu ideju. Sem ovih tehnika je dosta koristio i litografiju - tehniku pravljenja otiska na vlažnom papiru sa kamena. U jednom periodu je pokušao i tehniku mecotinte, ali ju je brzo napustio jer mu se činilo kao gubljenje vremena ponovno izučavanje i vežbanje nove tehnike - uradio je ne više od 7 mecotinti..
Njegov prestanak direktnog podražavanja i ilustrovanja prirode je u velikoj meri posledica odlaska iz Italije. U Švajcarskoj, Belgiji i Holandiji su mu pejzaži i arhitektura bili manje upečatljivi i podsticajni za kopiranje od onih u Italiji. Tako se koncentrisao na tumačenje sopstvenih ideja. Bakropis i graviranje na bakarnoj ploči (suva igla) je odbacivao od samog početka jer se izražavao tonskim kontrastima, a ne linearnom konturom. Ešerove osnovne ideje su najčešće svedočile o njegovom divljenju i čuđenju pred zakonima prirode. "Onaj ko se nečemu čudi otkriva to čudo u sebi." Oduševljeno suprotstavljajući tajne koje nas okrušuju i razmatrajući i analizirajući zapažanja do kojih je došao, završio je na polju matematike. Smatrao je da ima više toga zajedničkog sa matematičarima nego sa umetnicima. A zašto je to tako, predstaviću vam to u sledećim postovima.
Dodato posle 1 28 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Vavilonska kula, duborez, 1928.
S obzirom na to da se period jezičke konfuzije poklapao sa nastankom rasa, neki radnici na kuli su crni, a neki beli. Kako je došlo do toga da zbog nastanka različitih jezika više ne razumeju jedni druge, došlo je do zastoja u radu. Vrhunac drame je na vrhu, pa je građevina prikazana odozgo, iz ptičije perspektive. Ovo je jedna od Ešerovih ranih grafika, kada još nije počeo da se bavi pravilnom podelom prostora, kao ni optičkim i perspektivnim nelogičnostima.
Ove pravilne podele prostora spadaju među najbogatije izvore inspiracije koje je ikada imao.Crteži su simetrični, površine su pravilno podeljene i ispunjene figurama istog ili sličnog oblika, među kojima nema slobodnog prostora. Mavari (evropski Arapi u Španiji u srednjem veku) su bili majstori za ove stvari, ali nisu predstavljali naturalističke, organske forme biljaka, reptila, ljudi, riba i životinja.
Nebo i voda, duborez, 1938.
U centralnoj horizontalnoj traci se nalazeptice i ribe koje odgovaraju jedne drugima. Letenje nas asocira na nebo i zato je za svaku od crnih ptica nebo na kome leti oblikovano od četiri bele ribe koje je okružuju. Plivanje nas podseća na vodu i zato četiri crne ptice koje okružuju ribu postaju voda u kojoj ona pliva.
Noć i dan, duborez, 1938.
Siva pravougaona polja razvijaju se nagore u siluete belih i crnih ptica, crne lete ulevo, bele desno, u dve suprotne grupe. Na levoj strani ptice lete zajedno i stapaju se oblikujući nebo, osvetljeno dnevnom svetlošću, i pejzaž. Na desnoj strani crne ptice se utapaju u noć. Noćni i dnevni pejzaž su slike u ogledalu jedan drugoga, spjene uz pomoć sivih polja iz kojih, još jednom, izranjaju ptice.
Oslobađanje, litografija, 1955.
Na ujednačenoj sivoj površini trake odmotanog papira, događa se istovremeni razvoj forme i kontrasta. Trouglovi, u početku jedva vidljivi, menjaju se u složenije figure, dok bojeni kontrast između njih raste. U sredini one su pretvorene u crne i bele ptice, i odatle odleću u svet kao nezavisna stvorenja. I tako nestaje papirna traka na kojoj su bile nacrtane.
Verbum, litografija, 1942.
Razvoj se događa od centra ka spoljašnjosti. Reč "Verbum" u centru podseća na biblijsku priču o Postanju. Iz maglovitog sivila se naziru prastare trougaone figure koje, dostigavši ivice šestougla, postaju ptice, ribe i žabe, svaka od njih u svom elementu: vazduhu, vodi i na zemlji. Svaka vrsta je naslikana i danju noću, i stvorenja se međusobno povezuju kao da se kreću napred, duž kontura šestougla, u smeru kazaljke na satu.
Kružno ograničenje, duborez, 1958.
Umanjenje ide iznutra ka spolja. Ograničenje nije cilj , već linija koja ograničava čitav skup i daje mu logičku granicu. Na ovaj način stvaramo, tada zvani, univerzum, geometrijsko zaokruženje. Ako se Napredujuće umanjenje u veličini širi u svim pravcima u istoj meri, tada granica postaje kružnica. Sve linije se sastoje od smenjivanja parova guštera, dva bela i dva crna, koji se dodiruju glavama. Tako ne postoji kontinuitet, nema pravca kretanja napred, niti bilo kakvog jedinstva tonova na svakoj od linija.
Leptiri, drvorez, 1950.
Stvarajući nadole, sa vrha ka centru, belo polje je podeljeno crnim konturama narastajuće debljine koje preuzimaju sve veće oblike leptira - oni nastavljaju da se razvijaju.
Dodato posle 1 21 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Kod sledećih je grafika glavna karakteristika prelaz od površinskog ka prostornom i obrnuto. U pitanju je međuigra krutih dvodimenzionalnih figura pravilne šare i pojedinačne slobode trodimenzionalnih bića koja se slobodno kreću poprostoru. Sa jedne strane, članovi zajedničke ravni pojavljuju se u prostoru, sa druge - slobodne individue uranjajui gube se u mnoštvu. Red jednakih prostornih bića, kao ova na sledećih par grafika, često se pojavljuju da bi bila tretirana kao samostalne individue u pokretu. Ovo je metod statičkog ilustrovanja dinamičkih činjenica, ili da to kažem ovako - red trodimenzionalnih figura ustvari predstavlja jednu figuru u različitim fazama pokreta. Pa idemo onda redom:
Reptil, litografija,1943.
Životni ciklus malig aligatora. Usred različitih stvari, nalazi se otvorena knjiga sa crtežom mozaika sa figurama reptila u tri kontrastne nijanse. Jedan od tih reptila izvlači iz te dvodimenzionalne ravni svoju trodimenzionalnu nogu i otiskuje se u pravi život. Šeta po stolu, na kratko se odmori i frkne i počinje da se spušta ka knjizi i ponovo se pridružujenekadašnjim drugarima, preuzimajući ponovo funkciju elementa pravilne podele koje smo već videli u prethodnim grafikama.
Ciklus, litografija, 1938.
U gornjem desnom uglu veseli mladić istrčava iz kuće. Dok u trku silazi, on gubi svoju osobenost i utapa se u šaru ravnih sivih, belih i crnih oblika nalik njemu. Ka levoj strani i nagore oni postaju pojednostavljeni u rombove. Kombinacijom tri dijamanta koji daju utisak kocke, postignuta je dimenzija dubine. Kocka je dodata kući iz koje dečak istrčava. Pod terase je ispunjen pločama iste šare u obliku dijamanta. Planinski pejzaž u vrhu teži da u najvećem stepenu prikaže trodimenzionalni realizam, dok periodična šara na donjem delu slike pokazuje najveću moguću količinu dvodimenzionalnog ograničenja slobode.
Susret, litografija, 1944.
Iz sive povrčine zida razvijase komplikovana šara od belih i crnih figura malih ljudi. Budući da ljudi koji žele da žive imaju potrebu za tlom, za njih je Ešer napravio pod sa kružnom rupom u sredini.Na ovaj način su prisiljeni da idu u krug i da se susretnu u prvom planu: beli optimista i crni pesimita se rukuju.
Magično ogledalo, litografija, 1946.
Na popločanom podu ističe se vertikalna reflektujuća pregrada iz koje je rođena fantastična životinja. Malo po malo izranja, dok na desnoj strani ne iskorači kao gotova zver. Njegova slika se u ogledalu kreće ka levoj strani, ali izgleda prilično stvarno, jer se iza ogledala pojavljuje u sasvim realističnom obliku. Na početku se kreću u nizu, pa po dvoje i na kraju seoba toka susreću, četiri jedan pored drugoga. U isto vreme oni gube plastičnost.Kao delovi slagalice se uklapaju jedan u drugoga i ispunjavajući praznine jedan drugome. Tako na kraju nestaju na podu na kome ogledalo stoji.
Metamorfoza, duborez otisnut sa 29 blokova, 1930-1940.
Dug niz oblika koji se menjaju. Iz reči "metamorfoza" koja je postavljena vertikalno i horizontalno na ravnoj ovršini, sa slovima O i M kao tačkama preseka, izranja mozaik od belih i crnih kvadrata koji se menja u ćilim od cveća i lišća na kojem su smeštene 2 pčele. Odmah zatim se cveće i lišće ponovo pretvara u kvadrate, pa se transformišu u životinjske oblike. Sada se ritam menja, treća nijansa je dodata crnoj i beloj. Svaka figura postaje jednostavnija i šara koja je u početku bila sastavljena od kvadrata, sada je sastavljena od šestouglova. Zatim ide asocijacija ideja - šestouglovi se pretvaraju u saće sa larvama pčela. Dovoljno odrasle pčele odleću u prostor i njihove crne siluete se ubrzo spajaju u pozadinu za bele ribe.Ove se takođe spajaju i mali prostor između njih preuzima oblik crnih ptica. Male sive ptice počinju da se pojavljuju na beloj pozadini i zatim se povećavaju dok ne postanu velike kao ptice u jatu. Polja belog preuzimaju obliktreće vrste ptica, tako da ih je sada tri vrste koje popunjavaju prostor bez slobodnih površina između. Potom se svaka ptica pretvara u romb. Kako 3 dijamantska oblika nagoveštavaju kocku, tako se ovde prelazi napolje trodimenzionalnog. Blokovi čine grad na obali mora. Kula koja stoji u vodi je istovremeno i šahovska figura, a tabla sa svetlim i tamnim oljima opet vodi do slova reči "metamorfoza". Ima još jedna duža verzija ove grafike u kojoj se pojavljuju i konji i pisma sa krilima, ali je i ovo sasvim dovoljno.
Dodato posle 54 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Radio je i otiske u kojima je popunjavao prostor različitim oblicima, tj. bez ijednog istog oblika. Kao i na grafikama sa pravilnom podelom prostora, ni ovde nema slobodnog prostora između figura. Takve slike ne mogu biti stvorene bez godina vežbanja pravilnog ispunjavanja prostora. Jedini razlog njihovog postojanja je nečije uživanje u ovoj teškoj igri, bez ijedne zadnje misli.
Evo dva primera ovakvog komponovanja:
Mozaik II, litografija, 1957.
Mozaik I, mecotinta, 1951.
Jedno vreme se bavio neograničenim prostorima. Evo jednog primera:
Kubična podela prostora, litografija, 1952.
Presecajući se pod pravim uglom, nosači dele jedan drugog na delove jednake dužine, pri čemu svaki formira ivicu kocke. Tako je prostor do beskraja ispunjen kockama iste veličine.
Uradio je i velik broj radova sa prostornim prstenovima i spiralama:
Moebijusova traka II, duborez otisnut sa 3 bloka, 1963.
Neprekidna prstenasta traka obično ima dve posebne povrčine, jednu unutra i jednu spolja. Na ovoj traci devet crvenih mrava mili jedan za drugim i putuje prednjom stranom kao i zadnjom. Stoga traka ima samo jednu površinu.
Spirale, drvorez iz dva bloka, 1953.
Četiri spiralne trake spajaju se u formu zakrivljenog creva koje se vraća gde je i započelo, prodireu sebe i počinje svoj drugi krug.
Čvorovi, duborez iz tri bloka, 1965.
Tri neraspletena čvora.Primer gore desno ima okrugli profil, gore levo je u obliku krsta, sa dve ravne trake koje se seku pod pravim uglom, dole je kvadratna šuplja cev sa otvorima kroz koje se može videti unutrašnjost.Ako krenemo od bilo koje tačke i okom sledimo ravan zid, onda moramo napraviti 4 kruga pre nego što se vratimo na početnu tačku. To je zato što se cev ne sastoji od 4 odvojene trake već od jedne koja prolazi kroz čvor 4 puta.
Koncentrične kore, drvorez iz 2 bloka, 1953.
4 sferne koncentrične kore osvetljene su centralnim izvorom svetlosti. Svaka kora se sastoji od mreže od 9 velikih krugova koji dele površinu sfere na 48 sfernih trouglova sličnog oblika.
Veza ujedinjenja, litografija, 1956.
Dve spirale se spajaju i portretišu glavu žene na levoj strani i glavu muškarca na desnoj. Kao i beskrajna traka, njihova isprepletana čela formiraju dvostruko jedinstvo. Nagoveštaj prostora uvećan je sferama koje plove ispred, unutar i iza šupljih likova.
Poslednja izmena:
