Momčilo Nastasijević

[Andjela 7]

Momčilo Nastasijević
​

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije​

​

Momčilo Nastasijević (23. septembar 1894,Gornji Milanovac - 13. februar 1938, Beograd) je srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata.

Biografija

Momčilo Nastasijević je rođen u Gornjem Milanovcu 1894. godine, u neimarskoj porodici poreklom sa Ohrida. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku „Pet lirskih krugova“, koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života.
Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče i Drame. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti. Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas (2010. godine) ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj.

Pesništvo

Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva svetska rata. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolistima. Osnovni pojam njegove poetike, „rodna“ ili „maternja“ melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Nastasijević je vrednim radom stigao do svojih lirskih krugova, i, dok je bio zadovoljan njima, isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima srpskog jezika, sve prelive smisla i različite odnose verbalnih znakova. Njegova konciznost, kao osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnog opredeljenja, već je izraz borbe protiv mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako.

Ciklusi

Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci.
Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način; nežna.
Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt.
U Bdenjima, preokupacija dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupa mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije ali i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije.
Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli.
Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad; apokaliptične drhtaje; sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja; i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka.
Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu.
Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija. Ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera.

Drama

Nastasijević je osim pesama pisao i drame. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i Muzičke drame. Muzičke drame su drame u stihovima, koncizne, predviđene za kasnije komponovanje, ali suviše okrenute pesničkim vrednostima da bi bila operska libreta.
„Međuluško blago“ je splet tema iz naše narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske priče.
„Đurađ Branković“ ima istorijski siže i duhovnost srednjeg veka.
Ostale tri drame su u prozi:
U drami „Kod večite slavine“ se oseća prisustvo legende i dramski značajno prisustvo muzike.
„Gospodar Mladenova kći“ je drama iz malovaroškog života za vreme Prvog svetskog rata.
Radnja drame „Nedozvani“ se događa na Topčiderskom brdu u Beogradu i vreme je „sadašnje“.
Od svih ovih dela, na pozornici su bile prikazivane drame „Nedozvani“, „Gospodar Mladenova kći“ i opera „Đurađ Branković“, sa muzikom Nastasijevićevog brata Svetomira. Ne može se reći da Nastasijevićeve drame otkrivaju stvarni smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Po rečima kritičara, Momčilo Nastasijević se nije pokazao kao stvarni pozorišni talenat, ali nije svoje drame pisao ni isključivo kao pesnik. On je hteo jedan novi medijum, hteo je na scenu, kao pesnik ili ne. Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao.

Proza

Prozna dela Momčila Nastasijevića, „Iz tamnog vilajeta“ i „Hronika moje varoši“, oslanjaju se na narodne pripovetke i, znatno manje, na pripovetke Borisava Stankovića. Nastasijevićev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatičan, jarko obojen, pun inverzija, ritmičan, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama.

Bibliografija

Izdanja

• Nastasijević, Momčilo. „Međuluško blago“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
• Nastasijević, Momčilo. „Iz tamnog vilajeta“, Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
• Nastasijević, Momčilo. „Đurađ Branković“, 1929.
• Nastasijević, Momčilo. „Kod Večite slavine“, 1929.
• Nastasijević, Momčilo. „Nedozvani“, Cetinje : Državna štamparija, 1930.
• Nastasijević, Momčilo. „Gospodar Mladenova kći”. Cetinje : "Zapis", 1931.
• Nastasijević, Momčilo. „Pet lirskih krugova“. Beograd : [b. i.], 1932.

 

[erinija]

Gospi

Sve samlji.
Snom pohodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa deca iz tebe zaplakala.

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

Zavapim,
Al` izvija se glas,
Milosrdan je negde na zvezdin spas,
što bolni pevač promucah ovde dole.

Jer nema ruke da razreši nam čvor.
Al` tamo, i na veke,
zrak tvoj hoće li bdeti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.

Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

 

[erinija]

Jединој


пјан тобом,
смешак је врели.

тамом на зенице
отворим твоју таму,
ја, о једини ја.

чедну ми пролет,
паклени пламен навестиш,
ти, о једина ти.

чедни то пресахнути у плоду,
ил’ иза пламена гар
јадовно голотињом у небо,

једно је, о једина:
до у беспуће, знај,
путем је овим грење.

и дубље ли нас нема,
дубље се отвори спасење.



Сан у подне

tопал сам ћув,
пролећем ти подунем.

ђурђевска ноћ
над пупољима тако,
пупи ми пупила, мала.

пламено ми се извијаш у цвет.
по коси ројем ти пале звезде,
ил’ зраку сунца у витице оплела.

врелини овој
бризгај о бризгај, врела.

то иза сна, знам,
златан прах остане по њој.

и у пољупцу
презреле брескве сласт.
зри љубав. подне.

 

[sendi]

Život Momčila Nastasijevića prepuna je tajni


Novosti




Samo najuži krug ljudi zna da je i Bojana Jelača umrla iste godine, ubrzo posle Momčila Nastasijevića, uz čije uzglavlje je bila dok je izdisao

ŽIVOTNA i umetnička drama čuvenog srpskog pisca Momčila Nastasijevića prepuna je tajni. Najveća među njima - zašto je do kraja života izabrao put samotnjaka, i pored dve žarke ljubavi - tema je drame "Angelska sonata" Zorice Simović, o kojoj je pisano u prethodnom broju dodatka "Kultura".

Upravo povodom tog teksta "Novostima" se javila Ivanka Jelača, iz Beograda, rođena tetka Bojane Jelače, pijanistkinje za kojom je zatreperilo srce velikog pesnika. Bojana, čija porodica je rodom iz Like, često je svirala na okupljanjima u umetničkom salonu braće Nastasijević. Bila je jedna od dve Momčilove istovremene ljubavi i jedina pored njegovog bolničkog uzglavlje dok je izdisao. Ta scena jedna je od ključnih u predstavi, čijoj premijeri u Gornjem Milanovcu je prisustvovala i Ivanka Jelača.

- Samo najuži krug ljudi zna da je i Bojana umrla te iste 1938. godine, ubrzo nakon Momčila, takođe od tuberkuloze... - posvedočila je za naš list. - Njihove sudbine spojene su na onom svetu. Porodica je znala da je Bojana poslednja i jedina ispratila Momčila iz života. Morala je to učiniti u pokušaju da razreši zagonetku zašto se Momčilo nije oženio ni njome, niti Darinkom Sretenović, svojom drugom ljubavlju.

Vidno potresena dramom "Angelska sonata", Ivanka Jelača kaže da delo Zorice Simović verno predstavlje gotovo eterične likove Momčila i Bojane, naslućujući tragediju njihove prerane i gotovo istovremene smrti. I autorka drame, koja je godinama istraživala tajne pesnika Nastasijevića, priznaje da je tek je od Ivanke saznala kako je i kada umrla Bojana.

A zašto ni Momčilova životna ljubav sa Darinkom Sretenović nije prerasla u brak, iako joj je posvetio sve pesme, među kojima i čuvenu "Gospi", otkriva nam Milorad Glire Daničić. Ovaj Milanovčanin, penzionisani novinar i izdavač, bio je blizak sa Momčilovom braćom Svetomirom, Slavomirom i Živoradom.

- Jedne noći, oko ponoći, na vrata moje kuće u Milanovcu zakucao je nepoznat stariji čovek - priča nam. - Bio je to sin Darinke Sretenović, udate Belić. Živeo je u Beogradu i već bio u penziji. Izvinjavajući se, uzbuđeno mi je pokazao knjigu "Velike ljubavi srpskih pesnika", u čijem izdavanju sam i ja imao udela.

U setnom, dužem razgovoru, Darinkin sin mu je ispričao: "Pročitao sam je više puta, nisam izdržao da se baš sad ne zaputim iz Beograda u Milanovac. Evo vam odgovora na pitanje: zašto se moja mati Darinka nije udala za Momčila, nego za mog oca, iako je Momčila volela iskreno i beskrajno, kao i on nju? Samo zato što on nije hteo da njen život i sudbinu veže za svoj, jer je sasvim dobro znao da će ubrzo umreti, kao što se zaista desilo".