.
___________________________________
Kako razumeti ovu veliku misao?
Evo kako ja to razumem:
Sva znanja po kojima postoji svest, tj. materija, život i priroda, su znanja o dobru i zlu.
Od rođenja, pa do smrti, čovek, na primer, ništa drugo ne uči, već samo šta je dobro, a šta
zlo. Čak i najprostije znanje, kao na primer, kako se vežu pertle na cipelama, koje naučimo
još dok smo deca, je znanje o dobru i zlu. Kada naučimo kako se pertle vežu, tada se
nećemo saplesti o njih i pasti i to je dobro. Ako ne znamo kako se vežu, saplest ćemo se i pasti,
razbiti glavu i to je zlo.
Čak i recept o tome kako se hleb spravlja je znanje o dobru i zlu. Moramo znati tačne mere
- na koliko brašna ide soli, koliko vode, koliko kvasca, kako se testo pravi, kako i koliko se
dugo peče itd. I ako sve to znamo, hleb će da bude ukusan i moći će da se jede i to je dobro.
Ako u bilo čemu pogrešimo, ako stavimo više ili manje soli, vode, ako ne znamo da umesimo,
ako pečemo duže ili kraće, hleb neće da bude ukusan i neće moći da se jede i to će da bude
zlo.
I sva druga znanja su znanja o dobru i zlu. Ili su pak, znanja koja nam pomažu da lakše
shvatimo šta je dobro, a šta zlo, kao što je na primer znanje matematike ili logike, fizike,
biologije, hemije, geografije, istorije itd.
Pa se sada postavlja pitanje na šta je Ajnštajn mislio kada je rekao da je
ego veći ako je znanje
manje, a manji, ako je veće? Nije valjda mislio da veći ego ima onaj ko ne ume da veže
pertle na cipelama i napravi hleb, a manji, onaj ko ume?
Ne, Ajnštajn je misli0 na jedno drugo znanje o dobru i zlu, mnogo veće od znanja o tome kako se
vežu pertle ili peče hleb. Mislio je na znanje o stupnju do kojeg je neki čovek stekao iskustvo o
tome kakav njegov odnos u svakodnevnom životu i radu treba da bude sa drugim ljudima da bi
i njemu i drugim ljudima bilo dobro, a ne zlo. Odnosno, mislio je na princip mržnje, konkurencije,
neravnopravnosti i borbe sa značenjem zla i princip ljubavi, uzajamnog pomaganja, ravnopravnosti i
saradnje sa značenjem dobra.
Naravno, da bi čovek znao koji od ova dva principa/znanja je bolji, odnosno, koji ima značenje
zla, a koji dobra, nužno je da oba oprobavanjem stekne u praksi. Kao što se i znanje o vezivanju
pertli ili spravljanju hleba oprobavanjem stiče u praksi.
Pa onda imamo situaciju da, ako čovek živi i odnosi se prema drugim ljudima po principu mržnje,
konkurencije, nejednakosti i borbe, to će da znači da je njegov ego veliki kao planina, tj. da je njegova
svest (znanje o dobru i zlu) na veoma niskom stupnju razvoja jer će mu ljudi vratiti istom merom, pa će
na taj način umesto željenog dobra, za sebe ostvariti zlo.
A kad na kraju odluči prema drugim ljudima da se odnosi po principu ljubavi, uzajamnog pomaganja,
ravnopravnosti i saradnje, to će značiti da je njegov ego manji od makovog zrna, tj. da je njegova
svest (znanje o dobru i zlu) na visokom stupnju razvoja, jer to je jedini način da svaki čovek ostvari dobro.
Inače najkoplikovanije znanje dobra i zla, koje je najteže steći, je znanje o tome po kojem od gore dva
pomenuta principa ljudi treba da izgrađuju svoje međusobne odnose. To je mnogo veće i komplikovanije
znanje dobra i zla od znanja kako se vežu pertle ili spravlja hleb. Mnogo je veće i komplikovanije i od
znanja matematike, istorije, fizike ili bilo kojeg drugog znanja. Cela ljudska istorija se samo oko
sticanja ovog znanja dobra i zla vrti. I Ajnštajnova misao da veličina nečijeg ega zavisi od veličine
znanja, ne može da se odnosi ni na kakvo drugo znanje do znanje o dva pomenuta principa ljudskih
međusobnih odnosa , od kojih jedan uvek ima značenje zla, a drugi dobra.
Ovo objašnjenje velikog/malog ega, u zavisnosti od malog/velikog znanja, u skladu je sa
Zakonm
postojanja, odnosno, sa
Naukom o svesti. To je
Nauka o nagopnu samoodržanja, odnosno,
Nauka o dobru i zlu koju svet do danas nije imao (a danas ima) jer do danas nije bila otkrivena tajna
postojanja svesti. Ova nauka je najvažnija za ljudski rod, koja pod hitno treba, kao najvažniji predmet,
da počne da se uči u svim svetskim sistemima obrazovanja. Treba zato jer bez znanja ove nauke
čovek nikada do kraja neće moći postati čovek jer to je nauka o nama samima i tome koje je od svih
zala naše najeveće zlo i kako se ono prevazilazi.
Bez znanja
Zakona postojanja, odnosno,
Nauke o nagonu samoodržanja, ne samo da se
ne može objasniti šta je dobro, a šta zlo, već se do kraja ne može objasniti, apsolutno, ništa. Pa čak
ni to kako i zašto je veličina nečijeg ega zavisna od veličnine nečijeg znanja.
Niti se može objasniti kako i zašto se dešava da ova Ajnštajnova misao za današnji svet još uvek
ne važi, imajući na umu da najčešće, upravo najškolovaniji ljudi, ljudi koji mnogo znaju, imaju najveći
ego? A po Ajnštajnu, trebalo bi da bude obrnuto. Kao na primer, političari, bogataši, ljudi na visokim
položajima itd. jer upravo oni su najčešće i najgramziviji, najbezosećajniji i najbezobrazniji, najluđi.
To je zato, što, bez obzira na svoje opšte znanje i visoko obrazovanje, još uvek nisu stekli znanje o
dobru i zlu u vezi međuljudskih odnosa. Kamo sreće da je Hitler, naprimer, raspolagao ovim znanje, ili
naš Slobo, Tuđman, Alija i mnogi dugi poput njih koji su ranije vladali svetom ili danas vladaju, svet bi
izgledao mnogo bolje.
Dok, nanasuprot njima, često i oni najneškolovaniji, sa malo opšteg znanja, opet suprotno
Ajnštajnovom mišljenju, imaju mali ego, jer su kroz život na razne načine bili tlačeni, pa su stekli
znanje kako treba da se odnose prema drugim ljudima da im ne nanesu zlo?
Tako da se na kraju iz svega napred rečenog može izvesti sledeći zaključak:
Što nekoga više zlostavljau i tlače, njegovo znanje o zlu je sve veće i veće,
a ego sve manji i manji. I obratno što neko druge ljude više zlostavlja i tlači, njegovo
znanje o zlu je sve manje i manje, a njegov ego sve veći i veći.
I jedino u ova dva slučaja Anštajnova misao, da: ko ima veće znanje, ima manji ego, a
ko ima manje znanje, ima veći ego, važi.