LEGEND
- Učlanjen(a)
- 08.02.2009
- Poruka
- 5.533
Mirror's Edge opis
28 januar 2009
Nesumnjivo da su mnoge igre portovane sa konzola na PC uspele da dovedu do frustracija svoje nove igrače: neprilagođene kontrole i neoptimizovanost najčešći su problemi sa kojima se susreću u novoj sredini. Dva meseca nestrpljivog iščekivanja PC verzije igre Mirror’s Edge, međutim, nagradila su „kompjuterske“ igrače prilikom da uživaju u unapređenoj verziji ovog ostvarenja koje prkosi standardnim žanrovskim granicama. Švedski razvojni tim, EA DICE, potrudio se da pored originalnog koncepta parkour simulacije u prvom licu, smeštene u stilski upečatljivom antiutopijskom svetu, uključi mogućnost korišćenja Nvidia PhysX sistema, doprinoseći time već izraženoj estetici i atmosferi.
Iako pogled iz prvog lica asocira na FPS naslove, već prvi koraci u ovoj igri otklanjaju svaku sumnju – glavni elementi gameplay-a su trčanje, skakanje i održavanje brzine dok pokušavate da otkrijete sledeću udaljenu platformu na koju možete da doskočite, cev za koju možete da se uhvatite i zid koji ćete koristiti za odskok. Na neki način, ovo je prilika da se nađete u telu ženskog pandana jednom Altairu ili princu od Persije u trenucima njihovih najslavnijih akrobatskih akcija, ali u urbanoj sredini gde jedna omaška znači nekoliko desetina metara slobodnog pada na sterilne ulice futurističkog velegrada. Faith, junakinja ovog naslova, za razliku od pomenutih likova, nema mogućnost da se sakrije, pomoć princeze, niti je trenirani ubica. Umesto toga, ona se oslanja na uvežbanost, spretnost i brzinu da bi izbegla kišu metaka kojima je obasipa policija. Može se upustiti u borbu, oteti oružje i iskoristiti par metaka ostalih u šaržeru, ali je to istovremeno i najslabija tačka ovog naslova.
Priča ima intrigantnu premisu. U totalitarnom režimu, gde su stanovnici menjali svoju slobodu mišljenja i utopili se u jednoličnost radi lažne sigurnosti, ilegalna organizacija se bavi dostavljanjem informacija mimo budnog oka države. Jedini način da se obave ove usluge razmene pošte između klijenata koji cene svoju privatnost je da se ona prenese fizički od izvora do odredišta, jer je svaki elektronski oblik komunikacije striktno nadgledan. Ovde na scenu stupaju trkači, majstori akrobatskog slobodnog trčanja (parkour), koji nalaze svoje rute preskačući sa krova na krov blještavo belih višespratnica, koristeći klima uređaje, kablove, građevinske skele i kranove kao pomoćna sredstva u dostizanju svog cilja. Za Faith, međutim, ova priča ubrzo poprima sasvim ličnu notu kada njenoj sestri, policajki Kate, nameste ubistvo opozicionog kandidata za gradonačelnika. Viđena kako beži sa mesta ubistva, Faith dospeva na listu za odstrel, ali njena želja da spasi sestru i pronađe počinitelja ne daje joj da se jednostavno povuče u podzemlje i sakrije od progonitelja. Uzdajući se u svoje reflekse i dugogodišnju praksu parkour-a, ona nastavlja potragu sa policijom i privatnim obezbeđenjem za vratom, ali će uskoro morati da se suoči i sa protivnicima koji vladaju njenom veštinom. Igra je prilično kratka i priča ne uspeva mnogo da odmakne u nekom smislu dublje karakterizacije likova i emotivnog vezivanja za njih, pa gubi na motivaciji igrača. Želja za daljim igranjem ovde potiče čisto iz iskonske potrebe za takmičenjem, naletom adrenalina i rešavanjem naizgled nemogućih situacija – i tu igra zaista blista. Video klipovi koji objašnjavaju događaje između akcionih sekvenci izgledaju kao animirani filmovi iz devedesetih, unose nepoželjnu pauzu onda kada su igrači zagrejani da idu dalje i odudaraju od realizma ostatka igre.
Neprestano pokušavajući da održi brzinu radi dugih skokova i omogućavanja bullet-time režima, Faith mora da se osloni na tzv. trkačku viziju (runner vision), specijalnu sposobnost da u letu otkriva pogodne površine, ivice i predmete koje pri skakanju može da iskoristi, ne prekidajući tok akcije. Vizuelno su ova interaktivna mesta izdvojena od okoline svojom jarko crvenom bojom. I dok bi ovakva odluka u bilo kojoj drugoj igri bila u najmanju ruku previše upadljiva i neprirodna, ovde se ona savršeno uklapa u jedinstveni stil dizajna – naime, nasuprot sterilno belim zgradama sa ponekom obojenom zastavom ili bilbordom, nalaze se oaze monohromatskih tonova: modernistički uređene kancelarije poslovnih zgrada obojene u nijanse žute, podzemne garaže u kojima dominira zelena, blještavo ljubičasti podzemni prolaz... Trkačku viziju oni sigurniji u svoje sposobnosti uočavanja detalja mogu i da isključe, ali je pri prvom prolasku igre definitvno preporučljivo da je koriste.
Druga vrsta pomoći je implementirana u vidu hint tastera, koji usmerava Faith ka cilju, nažalost isključivo pravolinijski, pa to što vidite njeno odredište ne znači da ste našli i put kojim ćete do njega da dođete. Ovaj taster može da bude veoma nezgodan za korišćenje. Naime, ukoliko ga pritisnete dok Faith trči, automatski će promeniti putanju u tom pravcu (umesto da, recimo, na trenutak okrene glavu), što često znači pad sa krova, gubljenje ravnoteže ili brzine.
I pored odličnih kontrola, na koje smo navikli u FPS naslovima, i svega par tastera koje treba koristiti jer su intuitivni i osetljivi na kontekst, očigledno da je parkour veština koju je teško savladati čak i kada je u pitanju simulacija iz udobnosti kompjuterske stolice. Zapravo, u početku ćete teže moći da procenite koliki je zalet potreban da bi preskočili veliku razdaljinu, kolika je visina na kojoj morate da koristite kotrljanje da bi ublažili udarac ili kako da skočite da biste se uspeli na ventilacione cevi umesto da ih preskočite. Ovo znači i da će se Faith često sunovratiti sa ivice zgrade pravo na bučnu ulicu, a igra učitati poslednji checkpoint koji vas primorava da određeni deo nivoa ponovo pređete. Takođe, Faith ne može da preživi više od dva-tri metka, pa će neočekivana pojava naoružanih snaga obezbeđenja u trenutku kad još niste otkrili svoju dalju putanju takođe dovesti do tragičnog ishoda. Igranje se neretko svodi na ponovne pokušaje da pređete problematičnu sekciju dok svaki put pokušavate da uočite što više detalja koji mogu biti od pomoći. Usled brze akcije, već nakon sledećeg nivoa nećete se sećati većine rešenja iz prethodnog, što ostavlja mnogo prostora za ponovno igranje, ovoga puta bez mnogo frustracije jer ste već savladali mehaniku slobodnog trčanja i bolje upoznali svet u kome se krećete.
U mnogim slučajevima nije lako otkriti gde dalje treba ići ili kako dospeti do pojedinih visina, što ovu igru svrstava u neku vrstu puzzle platformske igre, ostavljajući vas često da duže razmišljate o mogućem rešenju nametnute arhitekturne zagonetke. Pojedine lokacije čak ostavljaju jaki utisak klaustrofobije, jer u uskom zatvorenom prostoru morate doći do ventilacionog otvora ili se popeti uz okno lifta na nekoliko metara visine. Nasuprot ovome postoje nivoi prepuni adrenalina, kada bežite od policijskog helikoptera i izbegavate patrole na krovovima, koji dočaravaju neke od najuzbudljivijih trenutaka viđenih u igrama. Možda baš zbog pogleda iz prvog lica, dok oko Faith fijuču meci, bušeći beton i zasipajući je slomljenim staklom, dok gledate kako se baca sa ispruženim rukama da uhvati ivicu ili klizi ispod cevi sa nogama napred, ona dočarava paniku i uzbuđenje kao da se stvarno nalazite u tom svetu. Kretanje kamere i animacija pokreta glavne junakinje su tečni i realistični, doprinoseći uživljavanju u igru i stvarnom osećaju da ste uspeli kada dobro izvedete skok.
Oklopljeni policajci, jurnjava helikopterom i pucnjava, mogućnost usporavanja vremena, skokovi, klizanje ili odbacivanje od zida koje se završava nožnim udarcem zvuče kao preslikani iz filma Matrix. Međutim, daleko od toga da je Faith posebno spretna u savladavanju neprijatelja. U borbi se koristi jedan taster za udarac, a kako će on biti izveden zavisi od situacije (nožni udarac ako se Faith brzo kreće, ručni ako hoda) i jedan za otimanje oružja, koje mora da se izvede u tačno određenom trenutku. Ovo ume da deluje vrlo nespretno i često ne može da se izvede pravilno, a jedan neuspeli pokušaj znači sigurnu smrt. Faith stvarno ima prednost jedino kad iz trka napada nožnim udarcem jednog izolovanog neprijatelja. Problem je što su prostorije kroz koje mora da prođe često pune naoružanih neprijatelja i što puko trčanje kad ne znate gde idete ne može da vas spasi od metaka. Ovde vas igra baca u veoma nepravednu situaciju, primoravajući vas da otmete oružje i pucate, a ne može se pohvaliti dobrom FPS mehanikom. Dodatna poteškoća je što uvek ima samo par metaka u šaržeru, nakon čega Faith jednostavno baci oružje. Oružja mora da se otarasi i zbog toga da bi mogla brže da trči i neometano skače. Jedini pozitivan trenutak ovih neslavnih FPS momenata je kada uspe da zgrabi snajper, jer može lako da zumira i jednim metkom eliminiše svakog neprijatelja, oslobađajući sebi put.
Grad je prilično pust – na krovovima ovo deluje logično, ali ne i u unutrašnjosti zgrada. Umesto da Faith trči kroz prepune kancelarije, podzemne prolaze i metro stanice, ona susreće samo par likova s kojima ima skriptovanu interakciju; svi ostali su neprijatelji koji će je napasti čim je vide. AI neprijatelja ne deluje previše inteligentno i svi trenuci kada se pojavljuju u poteri su skriptovani – protivnici uvek izleću na istim mestima u određeno vreme pa i zbog najmanjeg zastajkivanja Faith može da izgubi prednost. Iako pojam parkour-a i futurističkog velegrada nameću ideju da je u pitanju igra u kojoj imate slobodu odlučivanja kojim putem se krećete, Mirror’s Edge je potpuno linearna. Ponekad ćete imati priliku da do nekog cilja na par metara razdaljine stignete na dva različita načina, recimo spuštanjem konopcem ili skakanjem sa krova na požarne stepenice, ali ne postoji prava sloboda i uvek pratite tačno zacrtanu, jedinu moguću putanju.
Čini se da je Mirror’s Edge prilično uspešan prvi naslov planiranog serijala čije se mane lako mogu prevideti, jer će vam neumorni gameplay obezbediti zabavu, a neobični vizuelni stil gotovo terapeutsko dejstvo boja. Ovo, međutim, nije igra za svakoga - nestrpljivi i ne tako vešti igrači imaće mnogo problema da ga savladaju prvi put, ali će već sledeće igranje nesumnjivo pružiti mnogo više uživanja. Nedostatak multiplayer-a na neki način je zamaskiran time-trial i race modovima u kojima pokušavate da postignete najbolje vreme na različitim putanjama, a na zvaničnom sajtu već postoji lista najboljih igrača. Stiče se utisak, međutim, da je ovo jedna od igara koja bi puno dobila multiplayer-om, više nego novim mapama koje će uskoro moći da se skinu sa interneta.
Naziv igre: Mirror's Edge
Žanr igre: Akciona avantura, platforma
Razvojni tim: EA Digital Illusions CE (DICE)
Izdavač: Electronic Arts
Datum izlaska: 16. januar 2009.
Screenshot-ovi: Mirror's Edge
Minimalna konfiguracija:
CPU: Intel Pentium 4 3.0GHz ili ekvivalentan
RAM: 1 GB
VGA: 256MB, shader model 3.0
Preporučena konfiguracija:
CPU: Intel Core 2 Duo 2GHz ili ekvivalentan
RAM: 2 GB
VGA: NVIDIA GeForce 8800, Shader Model 3.0, 512MB memory
Izvor: PC Igre
28 januar 2009
Nesumnjivo da su mnoge igre portovane sa konzola na PC uspele da dovedu do frustracija svoje nove igrače: neprilagođene kontrole i neoptimizovanost najčešći su problemi sa kojima se susreću u novoj sredini. Dva meseca nestrpljivog iščekivanja PC verzije igre Mirror’s Edge, međutim, nagradila su „kompjuterske“ igrače prilikom da uživaju u unapređenoj verziji ovog ostvarenja koje prkosi standardnim žanrovskim granicama. Švedski razvojni tim, EA DICE, potrudio se da pored originalnog koncepta parkour simulacije u prvom licu, smeštene u stilski upečatljivom antiutopijskom svetu, uključi mogućnost korišćenja Nvidia PhysX sistema, doprinoseći time već izraženoj estetici i atmosferi.
Iako pogled iz prvog lica asocira na FPS naslove, već prvi koraci u ovoj igri otklanjaju svaku sumnju – glavni elementi gameplay-a su trčanje, skakanje i održavanje brzine dok pokušavate da otkrijete sledeću udaljenu platformu na koju možete da doskočite, cev za koju možete da se uhvatite i zid koji ćete koristiti za odskok. Na neki način, ovo je prilika da se nađete u telu ženskog pandana jednom Altairu ili princu od Persije u trenucima njihovih najslavnijih akrobatskih akcija, ali u urbanoj sredini gde jedna omaška znači nekoliko desetina metara slobodnog pada na sterilne ulice futurističkog velegrada. Faith, junakinja ovog naslova, za razliku od pomenutih likova, nema mogućnost da se sakrije, pomoć princeze, niti je trenirani ubica. Umesto toga, ona se oslanja na uvežbanost, spretnost i brzinu da bi izbegla kišu metaka kojima je obasipa policija. Može se upustiti u borbu, oteti oružje i iskoristiti par metaka ostalih u šaržeru, ali je to istovremeno i najslabija tačka ovog naslova.
Priča ima intrigantnu premisu. U totalitarnom režimu, gde su stanovnici menjali svoju slobodu mišljenja i utopili se u jednoličnost radi lažne sigurnosti, ilegalna organizacija se bavi dostavljanjem informacija mimo budnog oka države. Jedini način da se obave ove usluge razmene pošte između klijenata koji cene svoju privatnost je da se ona prenese fizički od izvora do odredišta, jer je svaki elektronski oblik komunikacije striktno nadgledan. Ovde na scenu stupaju trkači, majstori akrobatskog slobodnog trčanja (parkour), koji nalaze svoje rute preskačući sa krova na krov blještavo belih višespratnica, koristeći klima uređaje, kablove, građevinske skele i kranove kao pomoćna sredstva u dostizanju svog cilja. Za Faith, međutim, ova priča ubrzo poprima sasvim ličnu notu kada njenoj sestri, policajki Kate, nameste ubistvo opozicionog kandidata za gradonačelnika. Viđena kako beži sa mesta ubistva, Faith dospeva na listu za odstrel, ali njena želja da spasi sestru i pronađe počinitelja ne daje joj da se jednostavno povuče u podzemlje i sakrije od progonitelja. Uzdajući se u svoje reflekse i dugogodišnju praksu parkour-a, ona nastavlja potragu sa policijom i privatnim obezbeđenjem za vratom, ali će uskoro morati da se suoči i sa protivnicima koji vladaju njenom veštinom. Igra je prilično kratka i priča ne uspeva mnogo da odmakne u nekom smislu dublje karakterizacije likova i emotivnog vezivanja za njih, pa gubi na motivaciji igrača. Želja za daljim igranjem ovde potiče čisto iz iskonske potrebe za takmičenjem, naletom adrenalina i rešavanjem naizgled nemogućih situacija – i tu igra zaista blista. Video klipovi koji objašnjavaju događaje između akcionih sekvenci izgledaju kao animirani filmovi iz devedesetih, unose nepoželjnu pauzu onda kada su igrači zagrejani da idu dalje i odudaraju od realizma ostatka igre.
Neprestano pokušavajući da održi brzinu radi dugih skokova i omogućavanja bullet-time režima, Faith mora da se osloni na tzv. trkačku viziju (runner vision), specijalnu sposobnost da u letu otkriva pogodne površine, ivice i predmete koje pri skakanju može da iskoristi, ne prekidajući tok akcije. Vizuelno su ova interaktivna mesta izdvojena od okoline svojom jarko crvenom bojom. I dok bi ovakva odluka u bilo kojoj drugoj igri bila u najmanju ruku previše upadljiva i neprirodna, ovde se ona savršeno uklapa u jedinstveni stil dizajna – naime, nasuprot sterilno belim zgradama sa ponekom obojenom zastavom ili bilbordom, nalaze se oaze monohromatskih tonova: modernistički uređene kancelarije poslovnih zgrada obojene u nijanse žute, podzemne garaže u kojima dominira zelena, blještavo ljubičasti podzemni prolaz... Trkačku viziju oni sigurniji u svoje sposobnosti uočavanja detalja mogu i da isključe, ali je pri prvom prolasku igre definitvno preporučljivo da je koriste.
Druga vrsta pomoći je implementirana u vidu hint tastera, koji usmerava Faith ka cilju, nažalost isključivo pravolinijski, pa to što vidite njeno odredište ne znači da ste našli i put kojim ćete do njega da dođete. Ovaj taster može da bude veoma nezgodan za korišćenje. Naime, ukoliko ga pritisnete dok Faith trči, automatski će promeniti putanju u tom pravcu (umesto da, recimo, na trenutak okrene glavu), što često znači pad sa krova, gubljenje ravnoteže ili brzine.
I pored odličnih kontrola, na koje smo navikli u FPS naslovima, i svega par tastera koje treba koristiti jer su intuitivni i osetljivi na kontekst, očigledno da je parkour veština koju je teško savladati čak i kada je u pitanju simulacija iz udobnosti kompjuterske stolice. Zapravo, u početku ćete teže moći da procenite koliki je zalet potreban da bi preskočili veliku razdaljinu, kolika je visina na kojoj morate da koristite kotrljanje da bi ublažili udarac ili kako da skočite da biste se uspeli na ventilacione cevi umesto da ih preskočite. Ovo znači i da će se Faith često sunovratiti sa ivice zgrade pravo na bučnu ulicu, a igra učitati poslednji checkpoint koji vas primorava da određeni deo nivoa ponovo pređete. Takođe, Faith ne može da preživi više od dva-tri metka, pa će neočekivana pojava naoružanih snaga obezbeđenja u trenutku kad još niste otkrili svoju dalju putanju takođe dovesti do tragičnog ishoda. Igranje se neretko svodi na ponovne pokušaje da pređete problematičnu sekciju dok svaki put pokušavate da uočite što više detalja koji mogu biti od pomoći. Usled brze akcije, već nakon sledećeg nivoa nećete se sećati većine rešenja iz prethodnog, što ostavlja mnogo prostora za ponovno igranje, ovoga puta bez mnogo frustracije jer ste već savladali mehaniku slobodnog trčanja i bolje upoznali svet u kome se krećete.
U mnogim slučajevima nije lako otkriti gde dalje treba ići ili kako dospeti do pojedinih visina, što ovu igru svrstava u neku vrstu puzzle platformske igre, ostavljajući vas često da duže razmišljate o mogućem rešenju nametnute arhitekturne zagonetke. Pojedine lokacije čak ostavljaju jaki utisak klaustrofobije, jer u uskom zatvorenom prostoru morate doći do ventilacionog otvora ili se popeti uz okno lifta na nekoliko metara visine. Nasuprot ovome postoje nivoi prepuni adrenalina, kada bežite od policijskog helikoptera i izbegavate patrole na krovovima, koji dočaravaju neke od najuzbudljivijih trenutaka viđenih u igrama. Možda baš zbog pogleda iz prvog lica, dok oko Faith fijuču meci, bušeći beton i zasipajući je slomljenim staklom, dok gledate kako se baca sa ispruženim rukama da uhvati ivicu ili klizi ispod cevi sa nogama napred, ona dočarava paniku i uzbuđenje kao da se stvarno nalazite u tom svetu. Kretanje kamere i animacija pokreta glavne junakinje su tečni i realistični, doprinoseći uživljavanju u igru i stvarnom osećaju da ste uspeli kada dobro izvedete skok.
Oklopljeni policajci, jurnjava helikopterom i pucnjava, mogućnost usporavanja vremena, skokovi, klizanje ili odbacivanje od zida koje se završava nožnim udarcem zvuče kao preslikani iz filma Matrix. Međutim, daleko od toga da je Faith posebno spretna u savladavanju neprijatelja. U borbi se koristi jedan taster za udarac, a kako će on biti izveden zavisi od situacije (nožni udarac ako se Faith brzo kreće, ručni ako hoda) i jedan za otimanje oružja, koje mora da se izvede u tačno određenom trenutku. Ovo ume da deluje vrlo nespretno i često ne može da se izvede pravilno, a jedan neuspeli pokušaj znači sigurnu smrt. Faith stvarno ima prednost jedino kad iz trka napada nožnim udarcem jednog izolovanog neprijatelja. Problem je što su prostorije kroz koje mora da prođe često pune naoružanih neprijatelja i što puko trčanje kad ne znate gde idete ne može da vas spasi od metaka. Ovde vas igra baca u veoma nepravednu situaciju, primoravajući vas da otmete oružje i pucate, a ne može se pohvaliti dobrom FPS mehanikom. Dodatna poteškoća je što uvek ima samo par metaka u šaržeru, nakon čega Faith jednostavno baci oružje. Oružja mora da se otarasi i zbog toga da bi mogla brže da trči i neometano skače. Jedini pozitivan trenutak ovih neslavnih FPS momenata je kada uspe da zgrabi snajper, jer može lako da zumira i jednim metkom eliminiše svakog neprijatelja, oslobađajući sebi put.
Grad je prilično pust – na krovovima ovo deluje logično, ali ne i u unutrašnjosti zgrada. Umesto da Faith trči kroz prepune kancelarije, podzemne prolaze i metro stanice, ona susreće samo par likova s kojima ima skriptovanu interakciju; svi ostali su neprijatelji koji će je napasti čim je vide. AI neprijatelja ne deluje previše inteligentno i svi trenuci kada se pojavljuju u poteri su skriptovani – protivnici uvek izleću na istim mestima u određeno vreme pa i zbog najmanjeg zastajkivanja Faith može da izgubi prednost. Iako pojam parkour-a i futurističkog velegrada nameću ideju da je u pitanju igra u kojoj imate slobodu odlučivanja kojim putem se krećete, Mirror’s Edge je potpuno linearna. Ponekad ćete imati priliku da do nekog cilja na par metara razdaljine stignete na dva različita načina, recimo spuštanjem konopcem ili skakanjem sa krova na požarne stepenice, ali ne postoji prava sloboda i uvek pratite tačno zacrtanu, jedinu moguću putanju.
Čini se da je Mirror’s Edge prilično uspešan prvi naslov planiranog serijala čije se mane lako mogu prevideti, jer će vam neumorni gameplay obezbediti zabavu, a neobični vizuelni stil gotovo terapeutsko dejstvo boja. Ovo, međutim, nije igra za svakoga - nestrpljivi i ne tako vešti igrači imaće mnogo problema da ga savladaju prvi put, ali će već sledeće igranje nesumnjivo pružiti mnogo više uživanja. Nedostatak multiplayer-a na neki način je zamaskiran time-trial i race modovima u kojima pokušavate da postignete najbolje vreme na različitim putanjama, a na zvaničnom sajtu već postoji lista najboljih igrača. Stiče se utisak, međutim, da je ovo jedna od igara koja bi puno dobila multiplayer-om, više nego novim mapama koje će uskoro moći da se skinu sa interneta.
Naziv igre: Mirror's Edge
Žanr igre: Akciona avantura, platforma
Razvojni tim: EA Digital Illusions CE (DICE)
Izdavač: Electronic Arts
Datum izlaska: 16. januar 2009.
Screenshot-ovi: Mirror's Edge
Minimalna konfiguracija:
CPU: Intel Pentium 4 3.0GHz ili ekvivalentan
RAM: 1 GB
VGA: 256MB, shader model 3.0
Preporučena konfiguracija:
CPU: Intel Core 2 Duo 2GHz ili ekvivalentan
RAM: 2 GB
VGA: NVIDIA GeForce 8800, Shader Model 3.0, 512MB memory
Izvor: PC Igre
