Milutin Nikanor Grujić (1810—1887)

[zjovan29]

NIKANOR GRUJIĆ.​

Po krštenom imenu Milutin — a po crkvenom Nikanor — Grujić rodio se u selu Lipovi, u Baranji, 1. decembra 1810. god. od roditelja Prokopija i Agripine. Otac mu je bio sveštenik, vredan, viđen i uvažen čovek u svojoj okolini. On — kao što veli jedan biograf Grujićev — "istina nije bio učen, al' za to je bio prirodno bistar čovek i žestok Srbin, koji je mnogo čitao i bio osobiti pripovedač, te kao takav često bi svome sinu Milutinu pripovedao o raznim stvarima. Milutin je očine pripovetke rado slušao, i u svakoj prilici Srbin je bio najbolji đak — ako mu je o đacima pripovedao, naj jači — ako mu je o hrvanju pripovedao, najdalje se bacao kamena — ako mu je pripovedao o bacanju kamena s ramena. On je u očinskim pripovetkama ne samo uživao no se ujedno i radovao što je i sam Srbin, i samo mu je to bilo žao što i on nije onakav kao što je bio u kojoj pripoveci onaj za koga mu je obično dodao otac njegov na kraju svake pripovetke sa svim ozbiljno: "Ali to je bio Racika!"

Školovanje je otpočeo u mestu rođenja, pa je produžio — učeći gimnaziju — u Mohaču i Pečuju. Kad je bio u četvrtom gimnaziskom razredu u Pečuju, profesor, koji ne mogaše nikako shvatiti njegovoga imena, promeni ime Milutinovo i zameni ga imenom Mihailo, kojim se docnije zvao sve do stupanja u red kaluđerski. U Pečuju dovrši gimnaziju i filozofiju pa izuči i pravne nauke. Tadaje već u svoj Baranji bio dobro poznata ličnost: njegove đačke latinske ode i besede bejahu redovno nagrađivane hvalama i novcem. Biskup pečujski Sepeši reče mu jednom prilikom: "Da niste one vere koje jeste — i od koje Vas ja ne odvraćam — ja bih znao šta bih s Vama učinio!"

Po svršetku škola proputovao je Slavonijom. Natome odmoru ispevao je oko trideset veselih i ljubavnih lakih pesama, koje su brzo prelazile u publiku a neke su i štampane. U književnosti se javlja prvi put 1836. godine svojim pesmama u "Srpskom Narodnom Listu", i na književnom je polju radio punu polovinu stoleća.

I ako je bio odlično svršio škole ipak ne mogaše dobiti službe jer ne bejaše plemić. Stoga, a i po želji očevoj, stupi u karlovačku bogosloviju, koju dovrši 1840.

Kao bogoslov je produžio pevanje, te je postao poznata i rado viđena ličnost i u građanstvu karlovačkom. Dotle se, štampajući pesme, potpisivao imenom Milutin; ali se tada i u "Danici Ilirskoj" javlja drugi jedan poeta koji se poče tako isto potpisivati, stoga Grujić svome imenu krštenom dodade i ime narodnosno te se od tada potpisivao:

S r b — M i l u t i n. Pesme mu izlažahu u "Srpskom Narodnom Listu" i u Letopisu Matičinu. "U tim njegovim pesmama ogleda se ne samo pesnički dar no i oduševljenje pesnikovo za Srpstvo. Pesme su se njegove vrlo rado čitale, i one izgledaju među pesmama ostalih pesnika kao orao među golubovima. Dočim je većina tadašnjih srpskih pesnika ode pevala pojedinim znatnijim Srbima, a ne retko i ličnim svojim prijateljima, događalo se da su i jedan drugom ode pevali, a u njihovim pesmama ni trunke poezije ne nalazimo. Grujićeve pesme iz toga vremena dišu ne samo restkim rodoljubljem no i pune su poezije".

Na Petrov dan 1841. Grujić se pokaluđeri u manastir Kuveždinu, gde ostane dve godine, a po tom se u Karlovcima zađakoni i postane profesor bogoslovije. U ostalim činovima postupno je napredovao, te je godine 1848. bio protosinđel a za tim arhimandrit.

Na znamenitoj Majskoj Skupštini glavni govornici bejahu protosinđel Nikanor Grujić i Sergije Kaćanski. Posle govora Kaćanskoga Skupština je glasom svojim obnovila dostojanstvo patrijarha srpskoga, izabravši mitropolita Rajačića za patrijarha. A posle govora Grujićeva Skupština je proglasila Srpsku Vojvodinu i izabrala Stevana Šupljikca za vojvodu.

Te je godine Grujić bio jedan od srpskih zastupnika na čuvenom Slovenskom Kongresu u Pragu. Za sve vreme burnih i krvavih događaja 1848.—1849. Grujić je bio patrijarhu Rajačiću u pravom smislu desna ruka, radeći i danju i noću, pišući naredbe, uputstva i propise, iz Karlovaca i iz Zemuna gde je tada patrijarah stanovao.

Po svršenoj buni Grujić je ostao narodnim i patrijarhovim ljubimcem. Želja i jednog i drugog - i naroda i patrijarha - bejaše da Rajačića nasledi Grujić. Ali se tome stavljahu na put prepreke, tako da Grujić ne bi izabran za episkopa ni onda kad se imadoše birati četiri vladike u jedan put. Videći sve to, Rajačić posveti Grujića za episkopa o proslavi svoje pedesetogodišnjice, 1861, i ako ne bejaše prazne eparhije. Ranije je Grujić već zastupao, kao arhimandrit, episkopa gornjo-karlovačkog kad 1859. preminu drug mu i saradnik Kaćanski koji je bio episkop te eparhije. A kao posvećeni episkop poslatje u Pakrac najpre za administratora a po tom i za vladiku pakračkog.

Pevanje nije ni tada napuštao. Pedesetih je godina naročito lepo radio u "Sedmici", a 1861. štampao je prvi deo krasnog epa" Sveti Sava", koji je ostao i u rukopisu.

Naistorijskom Blagoveštenskom Saboru 1861. Grujić je bio duša svega rada i najbolji govornik. Slikari su upotrebljavali za slikanje Sabora momenat kad na govornici stoji Grujić. I docnije, na tako zvanom "raspravnom saboru", Grujić je uzimao najživlja učešća.

To bejaše, bez sumnje, najveći srpski besednik u devetnaestom veku. Njegove su besede dvojake: političke i crkvene. U prvom se odlikuju njegovi govori na Blagoveštenskom Saboru i naročito iz 1850. pozdrav patrijarhu Rajačiću. Crkvene besede njegove štampane su nakon smrti mu, u lepom zborniku 1892. Tu su trideset i tri značajna govora. Sve su mu besede sklopljene po svima pravilima govorničke umetnosti. Ali to nije došlo po naročitom usiljenom nameštanju: klasično obrazovanje Grujićevo i prirodni dar njegov spremali su za srpskog besednika obrasce iz kojih se mogu izvesti prečišćena pravila za srpsku besedničku umetnost.

Godine 1870. umre patrijarah Samuilo Maširević, a za administratora bi postavljen episkop Arsenije Stojković, ličnost također poštovana i popularna. Posle dve godine, 1872, Stojković bi carevim rešenjem vraćen na svoju eparhiju a za zastupnika patrijarhovog postavljen Grujić. On držaše da stvar narodna ne gubi što će biti u njegovim rukama, ali mu prvaci narodne stranke zameriše što se toga primio, te među njima i Grujićem nasta nesporazum. Vlada se ugarska znade time koristiti: ona preporučivaše izbor Grujićev, a prvaci narodne stranke držahu da im je dužnost birati ma koga pre no Grujića. Oni tako i učiniše, pa u svome organu izjaviše da je to srpska osveta. Grujić se, razočaran i videći sebe i svoje lepe želje dovedene u disharmoniju sa faktičnim stanjem, povuče u Pakrac slomljenoga srca i tužne duše. Vreme je ubrzo donelo satisfakciju čestitom Srbinu: na glas o smrti njegovoj reče onaj isti list — novosadska "Zastava" — kamo sreće da smo onda prihvatili izbor "vladinoga" kandidata!

U radu književnom istrajao je do posletka. Bio je saradnik srpskih književnih listova, preveo je pet odabranih krasnih knjiga zabavno-poučne sadržine za omladinu, pisao je religiozne i patriotske pouke, prevodio poučne članke, pa se kad što javljao i pesmom koja je u njegovoj duši bila vazda lepa, vazda iskrena i uzvišena.

Nikanor Grujić je preminuo 8. aprila 1887. u Pakracu, a sahranjen je po svojoj želji, kao i Mušicki, u samom groblju.

Rukopisi Grujićevi još čekaju na urednika i izdavača. Oni će dodati nove svetlosti imenu mitronosnoga pesnika, koje je ostalo u svetloj i uzvišenoj uspomeni u narodu srpskom.


Tekst preuzet iz knjige: | Znameniti Srbi XIX veka | Andra Gavrilović

izvor:riznicasrpska



NIKANOR MILUTIN GRUJIĆ


Grujić Nikanor, (01.12.1810. Lipova, Baranja, Ugarska — 08.04. 1887. Pakrac), književnik, pesnik, crkveni govornik, vladika pakrački, u pesništvu nazvan Srb Milutin. Na Majskoj Skupštini 1848 bio je jedan od dva glavna govornika, te je posle njegova govora proglašena Srpska Vojvodina i izabran vojvoda.


ŽIVOTOPIS

Kao đak je bio najbolji pisac latinskih stihova i osobiti besednik. Nižu gimnaziju završio je u Mohaču, višu u Pečuju. 1837 stupio je u karlovačku bogosloviju. 1841 zakaluđerio se i dobio je ime Nikanor. Kao brat manastira Kuveždina prešao je u Karlovce 1843 za pridvomog kaluđera mitropolitu Rajačiću. 1848 postao je protosinđel, i tada se istakao kao govornik na Majskoj Skupštini u Karlovcima i na Sveslovenskom Kongresu u Pragu. 1850—1861 bio je arhimandrit manastira Krušedola, 1861 posvećen je za episkopa u Pakracu, 1871 je imenovan za administratora karlovačke patrijaršije na mesto smenjenog administratora, "narodnog patrijarha", Arsenija Stojkovića, zbog čega je mnogo izgubio od popularnosti, te nije ni bio 1874. izabran za patrijarha. On se tada povukao u Pakrac, i nije više dolazio u Karlovce do smrti.


KNJŽEVNI I NAUČNI RAD

U književnosti se javio 1836; u početku se potpisivao krštenim imenom, a kad se s takim potpisom javi u Gajevoj "Danici" još jedan poeta — on svom ličnom imenu dodade i narodno: Srb-Milutin.

Počeo je pisati patriotske i sentimentalne pesme, koje su se već pre Branka Radičevića isticale čistotom jezika i narodnim duhom. Pedesetih godina, pod raznim potpisima, štampao je prigodne i alalegorične pesme protiv bečkog apsolutizma. 1861 izdao je epski, pobožno-patriotski spev "Sveti Sava Nemanjić", 1852. u Primedbama oštro je ustao protiv Vukovog prijevoda Novog Zavjeta. Kasnije, kao episkop, sasvim je napustio poeziju i posvetio se pobožnoj i poučnoj književnosti. Tako je 1885 izdao u Novom Sadu: Uvod u tumačenje Sv. Pisma i Iz života svetih ugodnika, božjih.

Još 1882. izdao je u Novom Sadu dva prijevoda: Pripovijetke mojoj kćeri i Saveti mojoj kćeri od moralističkog francuskog pisca J. N. Bouilly. Godine 1886. štampao jeu Novom Sadu prijevod Dva prijatelja od Le Sage-a.

Posle njegove smrti (1904), objavljena je njegova Avtobiografija, koja je zanimljiva i čitka, a, ima znatne vrijednosti za pobliže poznavanje prilika, narodnih borba i ljudi iz njegova vremena. Kao crkveni govornik on zauzima prvo mesto pored Teofana Živkovića i Germana Anđelića. Besede mu je izdao D. Ruvarac 1892.


SPEV SVETI SAVA

Osobeno stoji u poetskoj književnosti srpskoj Sveti Sava, koga je napisao Nikanor Grujić i od koga je samo prvi deo štampan, u Karlovcima 1861. Ovaj posao Grujićev nije pobožan spev u običnom smislu; u njemu je toliko studije i više umetničke koncepcije da je šteta što je Grujić po izradi drugoga dela koji je ostao u rukopisu prekinuo dalji rad koji je imao da se razvije u veliku poemu. Klasički obrazovan, književno odlično spreman i po osećanju i reči istiniti pesnik, Grujić je u "Sv. Savi" zasnovao ep koji po mnogim odlikama stoji usamljen u ovoj vrsti književnosti kod Srba. Objavljeni deo obuhvata poznato kazivanje o Rastkovu odlasku u Svetu Goru, poteru i događaje one noći kada ga košljenici nađu u manastiru.

Četrnaesto-složni stihovi, s redovnim uzastopnim slikovima, održavaju ozbiljnost pesničke dikcije do kraja, i daju delu kolorit uzvišenog pesničkog čina.

Literatura Spev Sveti Sava: Andra Gavrilović


Literatura:

• Narodna encikopedija 1927. godina
• Vlad. Krasić, Nikanor Grujić, srpski pravoslavni vladika pakrački (Glas Istine, 1887, br. 8.);
• M. Dimitrijević, U slavu i spomen vladici Nikanoru Grujiću (Letopis, 1889, knj. 158);
• Biografija Nikanora Grujića od D. Ruvarca, uz Crkvene Besede (1892);
• Đ. Magarašević, Život i književni rad Nikanora Grujića, pakračkog vladike (Rad, 1904, knj. 156);
• Avtobiografija Nikanora Grujića, nekadašnjeg episkopa pakračkog (Bogoslovski Glasnik, 1904—1905, i zasebno, 1905);
• J. Skerlić, Nikanor Grujić (Pisci i knjige, 5, 1911)
• Andra Gavrilović

NIKANOR GRUJIĆ.


...Još kao đakom počeo je pevati na latinskom jeziku. Prvim svojim tečnim stihovima, koji su nosili potpis "Srb-Milutin", odskakao je od gomile mnogobrojnih "stihokresatelja" onoga vremena, i njegove rodoljubive i sentimentalne pesme privlačile su opštu pažnju. On se naročito interesovao za narodni jezik i narodnu poeziju, i njegove pesme odlikovale su se čistotom jezika i narodnim duhom. Pedesetih godina, pod raznim potpisima, pisao je prigodne i alegorične pesme, u kojima je kazivao veliko političko nezadovoljstvo srpskog naroda protiv bečke reakcije. 1861. izišao je njegov epski spev Sv. Sava Nemanić, pun pobožno-patriotskih razmišljanja, ali u teškim stihovima i bez živosti i poezije.

Grujić je dosta pisao u prozi. Protiv Vuka Karadžića, koji je bez odobrenja Sinoda izdao 1847. svoj prevod Novog zavjeta, on je napisao polemičke Primtve (Zemun, 1852), u kojima je ne samo kritikovao tačnost prevoda no i sumnjičio Karadžića da je u tom poslu "tuđinsko oruđe" u borbi protivu pravoslavlja. I inače, u celom svom proznom radu on je bio crkveni čovek, bogoslov i moralist. Kao pisac u starosti naročito se bavio poukom i pobožnom književnošću. Od njega je ostalo nekoliko prevoda i originala u tom pravcu: Uvod u tumačenje Sv. pisma, Iz života svetih ugodnika božjih, dve knjige (Novi Sad, 1885); Pripovetke mojoj kćeri i Saveti mojoj kćeri, od francuskog pisca Ž. N. Bujija (Novi Sad, 1883); Dva prijatelja, od Lesaža (Novi Sad, 1886), itd. Posle njegove smrti, tek 1907, izišla je njegova Avtobiografija, koju je pisao u dubokoj starosti. To je u prvom redu delo jednog nezadovoljnog kaluđera koji u crkvenoj karijeri nije doterao donde dokle bi po svojim sposobnostima mogao ići; zatim, to su polemike sa liberalnim političkim protivnicima koji su hteli u srpskoj crkvi da ograniče moć episkopa. Ali u tom spisu ima dobrih opisa scena iz mladosti; jezik je lep i čist.

Kao crkveni besednik Nikanor Grujić zaslužuje naročiti pomen. Njegove besede, naročito iz 1848, imaju široke rečitosti, i idu u najbolje stvari srpskoga crkvenog besedništva. Neke od tih prigodnih beseda štampane su u zasebnim knjižicama.

Grujić je bio pisac od izvesnog talenta, ali je crkveni čovek i didaktičar i moralist ugušio u njemu pesnika. Od pedesetih godina njegove pesničke sposobnosti očevidno su počele da slabe, i uzalud je Đorđe Maletić, koji je u njemu gledao "dostojnog prijemnika Mušickog", izražavao nadu da će on "povratiti didaktičku poeziju u celoj njenoj krasoti". On to nije mogao učiniti, kao vladika i politički čovek napustio je poeziju i ostavio traga samo kao crkveni besednik.

Jovan Skerlić
Istorija novije srpske književnosti


izvor:riznicasrpska



Stihovi Nikanor Milutin Grujić


OČAJANJE


Zape mi duše jasnija slovesnost.
Od mutne krvi srce utrnulo
Dražest zemnoga bića pređe
Gnusne u obraze crnog pakla.

Poleti uma sveta od Božjeg
Beže. — U tamu misli se zapleću.
Krvava sva zemlja pogledu,
Krstovi smrtni po putu niču.

Propasti same, strašne i razvale
Bednika krajnjeg krajnja osećanja
Prate; — ne dadu glasu zemnog
Anđela do uva im dopreti.

Na glavu oblak gusti, magluštine
Otrovni pokrov stere; da višnjeg je
Blistanja zraci ne ozare, —
Duh ne probude na ljubav žizne.

U sredu samog nutrašnjeg života
Čameća volja izdiše. — Na čas se
Pojavi, — al opet na veki
Obamru nadežde krajnja sila.

Padajte žizne strašila u more! —
Bednik vas više ne vidi. Dosta je
Vašeg besnenja. Strmoglav se
Nizvrže duša u večnu tamu.
Muza pri požaru

Odjeknu zvona u jednu stranu zvuk! —
A modri plamen sipaju široke
Vulkana čeljusti na kule,
Stene na visoke dremnog grada.

Morfeja toplu ostavlja postelju,
Pa skače malo, veliko na noge,
Bez duše trči svaki, — viče:
Pomoći! Pomoći! vatra! propast!

Trenuće jedno nagloj u gibelji
Premnogo znači: — Izbavlja, il gubi. —
Al Muza besmrtna predaje
To zemnoj veštini; — sama teži

Čas i u ljuti k predel'ma svojima,
Da ljud'ma obraz smrtnosti predstavi,
Pomene na večnost odande
Truleži umove, srca zemna. —

Svi čujte! — Svima s' govori: primera
Iz malog tko zna ceniti nameru
Višnjih namišljaja, tog neće
Strašilo skrušit slučaja groznog.

Čujete l jauk nadežde lišeni
Požarom strašnim? — Žertva je bogatstvo
Nestanka. — Sad cveta, sad vene,
Opada, a sad ga sasvim nema!

Tko traži blaga dušnosti u čistoj:
Bezbedno traži. Muze su darovi
Lepom u razvitku bezbedni:
S njima se provode dani mirno.

Ponavlja rane svirepa sudina
Na srcu često. Često se vraćaju
Užasni na zemnost udari:
Kolo se bede okreće vavek.

Sve strepi, drkće, što sili vremena
Zalaže biće osnove, šum kako
Zabruji poraznog zadaja;
Duhu su mnime propasti zemne.

U bedi pravu srca sokrovište
Dobija cenu; — jer duha vnutrenije
Podlete plamen ne domaša,
Nit ih je volna pogruzit kadra.

Ne štedi truda doznati života
Sladost duhovnog: tu ti se nadmeću
Lepšem i lepšem u obliku
Nevine radosti večnog vkusa!

O kad bi smrtni svetu na nravstvenost
Poglede svoje uvek upravljali!
Svakom pri teženju trajanje
Na večno mislili, cel na večnu!

Kakav bi ovaj svet bio lep! — bio
Prijatno k večnoj žizni predverje, —
Gdi cena lepe čovečnosti
Sprovodi srca k nadzemnom čuvstvu.

'Ah nema! nema tog među smrtnima',
Vičeš mi. Znam da okovi samosvog
Dobita vežu srca ljudska;
U del' vladaju strasti gadne!

Al neće! neće to dugo trajati. —
Nepravde carstvo mora se srušiti. —
Počesti u pravoj na zemnom
Tronu zablistat će večna Pravda!


"Nikanor Grujić u svojoj klasicističkoj pesmi Očajanje već govori o 'jasnijoj slovesnosti duše'; pesnik podseća da duša ima 'spratove', kako je volela da kaže Isidora Sekulić, i da slovesnost, razumnost, nije na svim spratovima podjednako svetla."

NAŠOJ STAROJ SMOKOVNICI


Sveto drvo! Smokovnice stara!
Kakva teška pritisnu te kletva,
Te postade podsmevanju žertva
Sad, kad ti se već i grob otvara!

Nadvisuješ visinom drveće; —
Al na tebi više ploda nema; —
I listak ti svaki čami, drema,
Ko na žegi zaliveno cveće.

O kako smo, pre nekolik' leta,
Gledali te, ko najveću diku!
I bila si; — jer u tvom obliku
Klanjasmo se luči večnog sveta.

Svi mi na te bacasmo poglede,
Bilo mila radi, il od tuge; —
S tvog oblika, ko s šarene duge,
Doznavasmo šta nam dani vrede.

Il nam vele činiti veselje,
Kolo vodit pored rodnih polja; —
Il se plašit gladi i nevolja,
Suze liti na besplodno zelje!

A sad, jadan! niko te ne gledi;
Jer svu te je obuzela tama; —
A po tami sovuljaga sama
Kostreši se, kazuje šta vredi.

Noćnica se tica drži mraka,
U mraku je njena prava vlada,
Pa se čuva, da kako ne strada
Od svetlosti sunčanoga zraka; —

Al tvoja se ne boji ni sveta,
Već i danju na nas oči beči, —
Kostreši se, i iz grla dreči, —
Da se znade njena vlada kleta.

Smokovnice! Smokovnice stara!
Ko te s noćnom tom suklatom združi,
Pa te tako pod starost naruži,
Da ti nema u tom nigde para!

Stresaj avet tu sa svoga granja,
Da ne prođeš zbog njenog neduga,
Kao tvoja jevanđelska druga,
Sačuvaj se poznoga kajanja!


LULO MOJA SREBROM OKOVANA

Lulo moja srebrom okovana
pušio bi al' nemam duvana.
Već nedelju dana ja nemam duvana
al' nemam ni para da kupim cigara.

Torba plače što slanine nema
a čutura što rakije nema.
Slaninu ne pržim, ćuturu ne držim,
nemam šta da jedem moram da prilegnem.

Taman leg'o, krevet se provali
komšija mi kolibu zapali.
Koliba se ruši, dim da me uguši,
nemam gde da legnem, moram da pobegnem.


Lulo moja srebrom okovana. — "Kao 'varoška' pesma iz Vojvodine, ona je imala usmenu melodiju još od 1836. godine, koju je dao sam pesnik.
Tekst i napev pesme štampao je Franjo S. Kuhač u delu Južno-slovjenske narodne popievke, Zagreb, 1882, knj. IV, br. 1425.
Mokranjčeva harmonizacija iste pesme je samostalan gimnazijski rad. Horska pesma, nije sačuvana."


SIVA MAGLO...


Siva maglo, ti ne padaj na me!
Kraj mene su razvaline same,
S kojih tuga najčešće poleće,
Tu ni tebi dobro biti neće.
Sklonište je ovde ciglo za me —

Siva maglo, ti ne padaj na me!
Već se diži nebu u visine,
Pusti sunce nek’ mi jednom sine!
Duša žudi mira koji čara,
Želi da se s nebom razgovara,
Za tobom će kad je teret mine
— Pa se diži nebu u visine!


MOJ GROB


Biće pa će proći sve to kano san,
I suđeni jednom osvanuće dan.

Biće pa će proći i žalost i vaj,
Poblediće zvezde — spomenu je kraj.

I na grobu mome, večnom domu mom,
Dići će se drvce u rascvatu svom.

Raširiće grane, osenčiće 'lad,
A njemu će prići putnik neki mlad.

Ostaviće teret, s lica otrt znoj,
U mislima tražeć on zavičaj svoj.

Zapevaće pesmu, odjeknuće gaj:
"Zavičaju mili, odmora mi daj!"

Uzabraće, možda, još i koji cvet,
Pa odmoran ići sve dalje u svet.

A kad padne veče i večernji mir,
Zašumiće jablan, proteći će vir.

Pričaće mi tugu u putnika tog
Što mu dušu tišta sa udesa zlog.

Pričaće mi mloge radosti i jade.
Salomljenu veru, pokošene nade.

Teško će mi biti slušat priču tu,
u trenuću jednom snoseć sudbu svu.

Ja sam davno putnik taj što nosi jad,
Ja sam onaj koji žiću bejah rad.

I kraj groba svoga, beruć stručak cvetka,
Pevam pesmu svoju nemilog svršetka.

izvor:riznicasrpska



NIKANOR GRUJIĆ, VLADIKA PAKRAČKI, PESNIK.


Zašto se Nikanor Grujić potpisivao Srb-Milutin?

Vladika Nikanor potpisivao se, kao što je poznato, pod svojim pesmama po raznim srpskim listovima najradije "Srb-Milutin". I to evo za što. On je kršten bio Milutin, a ne Mihailo, nego kako profesori Maćari u Pečuhu ne znađahu kakvo je to ime "Milutin", nego mišljahu da je to "Mihaly" (Mihailo), te ga tako i zvahu. Međutim on se sve do g. 1840. potpisivao pod svojim književnim radovima "Milutin".

No u 33. broju g. 1840. Pavlovićevog "Srpskog narodnog lista", što je u Pešti izlazio, potpisao se pod pesmom "Na anologiju serbijanskog pjevca" (ovo je neki odziv na pesmu Đorđa Maletića u 29. broju istoga lista) prvi put "Srb-Milutin". A za što? Na to nam sam pesnik odgovara pod zvezdicom kod te pesme evo ovako: "Da ne bi čitatelji "Srpskog narodnog lista" i ilirske "Danice" mene s Milutinom, koji se od skora pojavio, pomešali i moje proizvode õa njegove, ili njegove za moje primali, prinužden sam od njegove strane, a od moje svojevoljno i radosno od sad prilagodoti dosadašnjem imenu "Milutin" i milo mi narodno ime "Srb" s tim opominjanjem, da ako bi se i pod ovim imenom kakovo djelo u Danici od sad čitajućem svetu soobštilo, to nece opet biti moje."

("Srpski narodni list" 1840.)


Nikanor Grujić i narod.


Nikanor Grujić je vrlo voleo svoj narod i nije nikada dopištao, da se nad njim razmeću zvani i nezvani. Tako se jednom prilikom neki vajni rodoljubivi raõmetali po narodu: kako mu je popustila narodna svest, kako je pokvaren, kkao propada i t. d. Na to će Nikanor uzvišenim glasom: "okanite se toga posla, jer Srbinova svest je kao prikrivena žeravica, danas neka što pirne a svest će planuti u oganj živi; inače je Srbin vrba, što ga više krešu on više tera, zapamtite to, gospodo!"

(Kikinda "Srbadija" za 1898.)


Nikanor Grujić u Pečuhu.


Moj prijatelj dr. Milan Savić pripovedao mi je još onda, godine 1864. u Pečuhu, a sad mi je i ponovio ovaj slučaj: Zbog nekih "nesporazumljenja" sa školskim zakonima u pečujskoj gimnaziji moradoh dva četvrtka ostati u "najužem" krugu gimnazijskog zdanja. Kad sam se toga radi sa svojim "istosudbenim" drugom Ivanom Rogulićem, sad fizikusom sremske županije, prijavio famulusu, starom i dobroćudnom Joški, on nas, valjda utehe radi, potapše po ramenima i reče: "Još pre dva deset dana i pet, a možda i više godina bio je već jedan Srbin takav isti gost moj, kao vi sad. A to beše neki Grujić, najpametniji al' i najraskalašniji đak ovoga liceja. On je jednom prilikom pozdravio novog biskupa na latinskom jeziku, koji se na taj govr tako razdragao, da ga je zagrlio pred celim svetom i poklonio mu zlatan sat i lanac, a posle svake nedelje ga zvao na ručak. Samo što taj ne htede primiti katoličku veru — a šteta!"

Za vladiku Nikanora Grujića znalo se se sve to, samo ne, da je ručavao i kod — famulusa.


Omiljena anegdota vladike Nikanora Grujića.


Mitronosni pesnik Nikanor veoma je rado pričao ovu anegdotu:
Uhvate jednom nekog pravoslavnog Srbina u razbojništvu i osude ga na smrt. Pošto mu je presuda bila izrečena, dođe k njemu katolički sveštenik obećavajući mu, da će ga spasti od smrti, ako pređe u katoličku veru. Ovaj je znao da to ne može biti, ali ipak pristane, da vidi, šta će taj katolički sveštenik učiniti. Dođe i dan vešanja. Bio je tu i katolički sveštenik, da mu da poslednju utehu. Kad su osuđeniku metnuli već konopac na vrat, okrete se on silnom narodu, koji se tu iskupio, pa reče: "Braćo, evo vidite kakva je pravda na ovoj zemlji: Vlah harao, a Šokca vešaju!"

Platon Atanacković
Zanimljive priče i beleške iz života znamenitih Srba

izvor:riznicasrpska


DVA VEKA OD ROĐENJA PESNIKA NIKANORA GRUJIĆA

NOVI SAD —Biblioteka Matice srpske priredila je izložbu u prostorijama Matice srpske, povodom 200 godina od rođenja pesnika i besednika Nikanora Grujića (1810-1887). U pratećem katalogu navedeni su izvodi tekstova koje su o Grujiću napisali Đorđe Magarašević, Jovan Skerlić, Vuk Stefanović Karadžić, Dimitrije Ruvarac, Laza Kostić, Bude Budisavljević Prijedorski, Andra Gavrilović, Slavko Gavrilović, Golub Dobrašinović, Đorđe Perić i Jovan Pejčić. Autorke postavke i kataloga su Ivana Grgurić i Silvija Čamber.

Jeromonah Grujić, poznat i pod pseudonimima Srb Milutin, N. Gruič, Milutin j(eromonah), Nenad, Naum, Zorana i dr, rođen je pod imenom Milutin 1810. godine u Lipovi, u Baranji. Pored rodnog mesta, školovao se u Haršanju, Mohaču, Pečuju, Pešti i Sremskom Karlovcima. Zamonašio se u manastiru Kuveždin, jedno vreme bio je arhimandrit manastira Krušedol, a 1861. godine postavljen je za episkopa pakračkog. Kao besednik proslavio se na Majskoj skupštini u Karlovcima i Slovenskom kongresu u Pragu 1848. godine, a njegova poezija, objavljivana u mnogobrojnim časopisima, isticala se čistotom jezika i narodnim duhom. Grujić se bavio i filološkim i pedagoškim radom, publicistikom, prevođenjem i prikupljanjem narodnih umotvorina. U njegova najpoznatija objavljena dela ubrajaju se Narodna srbska skupština (1848), Nastavak narodne srbske skupštine (1849), spev Sveti Sava (1861), Crkvene besede (1892) i Avtobiografija (1907). Bio je počasni član Matice srpske i Matice slovačke, član Društva srbske slovesnosti i dopisni član Srbskog učenog društva u Beogradu. Umro je u Pakracu 1887. godine.

Tanjug