Šta je novo?
SerbianForum

Dobrodošli na SerbianForum.org, mjesto na kojem možete pronaći apsolutno sve, mjesto druženja i odlične zabave!

Miloš Šobajić

  • Začetnik teme crvendac_011
  • Datum pokretanja
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
Miloš Šobajić


milos-sobajic2.jpg
Redovni profesor na Megatrend Univerzitetu

Profesor Miloš Šobajić je rođen 1945. godine u Beogradu. Diplomirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu 1970. Živi i radi u Parizu od 1972. godine. Vanredni je profesor na Luixun Akademiji u Shenyang (Kina). Dekan je i profesor slikarstva na Fakultetu za umetnost i dizajn Megatrend univerziteta u Beogradu od 2005. godine.
Izlagao je na više od četiri stotine grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Fond National d'Art Contemporain, Paris, France; Macedonian Museum of Contemporary Art, Thessaloniki, Greece; Miniatuur-Museum, Amsterdam, Pays-Bas; Muzej savremene umetnosti, Beograd, Srbija; Narodni muzej, Beograd, Srbija; Muzej Vojvodine, Novi Sad, Srbija; Galerija Instituta srpskog naroda, Sremski Karlovci, Srbija; Pinaquotheque Nationale, Athenes, Greece; Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje, Makedonija; Musee d'lxelles, Bruxelles, Belgique; Fondation Art Project, Geneve, Suisse; Bibliotheca Alexandrina, Alexandrie, Egypte i mnoge dr.)
O Milošu Šobajiću je napravljeno niz televizijskih filmova i reportaža u zemlji i inostranstvu, a bibliografski podaci o njemu sadrže više od sedam stotina tekstova.
Miloš Šobajić je izlagao na preko sedamdeset samostalnih izložbi, među kojima izdvajamo sledeće: Los Angeles, Art-Expo-West, F.V. Gallery; Paris, Galerie du Dragon; Chicago, Art Chicago, Frank Pages Art Galerie; Beograd, Narodni Muzej; New York, Art New York, Frank Pages Art Galerie; Venezia, Bienalle di Venezia, jugoslovenski paviljon; Koblenc, Ludwig Museum im Deutschherren; Sheniang, Luxun Academy of Fines Art.
Takođe su o njemu objavljene monografije :
• 1991. Milos Sobaic, Alain Jouffroy, Irina Subotic, Editions de la Difference, Paris.
• 1991. Miloš Šobajić, Irina Subotić, Alain Jouffiroy, Prosveta-Spektra, Beograd.
• 2001. Miloš Šobajić, Branislava Jevtović, Konras, Beograd.
• 2004. Milos Sobaic, Peter Handke, Dunitri Analis, Editions de la Difference, Paris.
• 2005. „Miloš Šobajić u svetlosti kritike“, hrestomatija, priredila Ljubica Miljkovic, Cicero, Beograd.
Izvor: Evropski forum




 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
INTERVJU: MILOŠ ŠOBAJIĆ, slikar

Žena teško može da uđe u moj „film”

Dekan Fakulteta za umetnost i dizajn priča o velikom priznanju holandskog milijardera, Milunoviću i Titu, odlasku u Luvr, magičnom doživljaju pokojne žene, nadi da će živeti dugo

Milos-Shobajic.jpg

Njegove slike koštaju do 30.000 evra: Miloš Šobajić Foto privatna arhiva

Miloš Šobajić (66), akademski slikar, dekan na „Megatrend” fakultetu za umetnost i dizajn, dobio je ovih dana veliko priznanje. Holandski milijarder Melenštajn, vlasnik galerije „Danubijana art muzeum” od oko 2.000 kvadratnih metara na dunavskom ostrvu kod Bratislave, ustupio mu je ceo izložbeni prostor od 18. juna do 21. avgusta. Biće to još jedno mesto u Evropi koje će Šobajić obeležiti svojim slikama i skulpturama.

Njegova dela krase oko 20 muzeja u svetu, hramove umetnosti u Njujorku, Rimu, Amsterdamu, Parizu, Atini, Čikagu, pa i u Šenjangu gde je Šobajić gostujući profesor.

Od 1972. do 2005. je živeo u Parizu, a zbog rada na fakultetu sada je u Beogradu. Uskoro odlazi na odmor u Boku, pa u Pariz.

U braku s Lotos, koja je nedavno preminula, nije imao dece.

Šta nosite u „Danubijana art muzeum”?

Za ovu priliku nosim oko četrdeset slika, koje su, uglavnom, velikih dimenzija, i oko deset skulptura od kojih je jedna visoka šest metara.

Kako ste ušli u slikarstvo?

Moj otac Vojo je iz umetničke porodice koja je u Nikšić donela sve prvo: prvu biblioteku, prvi orkestar, prvu čitaonicu. Moji dedovi su školovani u Parizu zajedno s kraljem Nikolom. Još kad sam imao pet godina, otac je u meni video slikara. Kad sam ga pitao koliko zarađuje Milo Milunović, rekao mi je: „Više nego Tito”. I tako me je ubedio.

Čime se bavio Vaš otac?

Odmah posle Drugog svetskog rata bio je vojni ataše u Parizu, a zatim generalni konzul u Istanbulu, pa ambasador u Izraelu, Avganistanu, Rumuniji... Govorio je perfektno engleski, francuski... A ja, nažalost, samo francuski.

Ko Vas je učio slikanju?

Bili su to profesori Radenko Mišović, Mladan Srbinović i Cuca Sokić. Oni su mi postavili visoke kriterijume i u umetnosti i u životu, a ja sam čak stroži od njih. Uvek nastojim da budem bolji ne samo od drugih, nego i od sebe.

Kako ste birali slikarski put?

Učeći zavoleo sam renesansno slikarstvo. Posebno baroknog Karavađa, pa mi je to bio uzor. I danas smatram da je on najveći slikar. Posle sam, preko Boša i Brojgela, otkrio neverovatan svet rane renesanse. Tako sam i počeo da slikam seriju slika s milion figura, onako, malo bošovski.

A posle toga?

Našao sam sebe kad sam otišao u Pariz 1972, dve godine posle završetka akademije. Prve godine su nas pomagali moji i Lotkini roditelji, ali brzo sam se snašao. Našao sam galeriju, sklopio ugovor i pripremio prvu izložbu u Parizu, a posle godinu dana i u Njujorku. Ekspresionizam, koji negira realizam i impresionizam, postao je moj pravac kretanja u slikarstvu.

Šta poručujete razapetim muškim telom u pokretu?

To je telo koje raširenih ruku prima čoveka koji mu „dolazi” u susret. To može da se „čita” kao raspeće, ali gledam ga kao prihvatanje drugog čoveka koji „ide” ka njemu. A taj siloviti korak mog čoveka na slici je korak u neizvesnu budućnost. Ili drugačije: silovito primam ljude k sebi i silovito pravim korak napred.

A gde Vam je žensko telo?

Nemam takvog opisa ženskog tela. Muško telo je snažnije, čvršće i silovitije. Žena teško može da uđe u ovaj „film” koji ja slikam. Moja je želja da prikažem čoveka, koji se, u zatvorenom prostoru, u tom paklu, koji se vrlo često zove i život, bori za sebe, ali i za iskonsku želju svih nas da iz njega izađe. To mi je centralna tema. Uvek bila i ostala.

Da li ste Vi izašli iz tog bureta baruta?

Taman mi se učini da jesam, a već sutradan vidim da nisam. I to činim iz dana u dan. Svaki dan završim sa nekom malom pobedom, a ujutro vidim da nisam pobedio, pa krećem iznova. I borba se nastavlja. S najvećim zadovoljstvom.

Koliko košta Vaša slika?

Do 30.000 evra. Toliko za nju može da dobije moj galerista Nemac Frank Pažes. On dođe kod mene, kupi sliku ili skulpturu, pa ih preprodaje. U toj transakciji on može da zaradi kao i ja. I to je umetnost.

Koji muzej u Beogradu je Vaš?

Svi su zatvoreni, pa nemam nijedan. Ali, Beograd je meni muzej. Dok sam živeo u Parizu mislio sam da je Beograd samo za zabavu. Dođem, vidim prijatelje i vratim se u Pariz da radim. A sad sam u Beogradu još vredniji. Imam 66 godina i osećaj kao da tek počinjem da živim. To je zasluga Beograda.

Gde se odmarate?

Ranije smo išli u Dalmaciju. Lotos je poreklom iz Šibenika, a moji su imali kuću u Mlinima pored Dubrovnika. Posle poslednjeg rata prešli smo u Boku, u prelepu Kostajnicu, preko puta Perasta. Ali, to je za mene kraj, neću više ići na taj deo obale zbog uspomene na Lotos. Izmisliću nešto novo.

Kako Vam je bez Lotos?

Grozno mi je. Juče sam slikao u ateljeu i plakao. Mnogo sam sad osetljiv. Međutim, dogodilo mi se nešto neočekivano, a lepo; dok sam slikao pitao sam se: „Gde je ona sad, šta radi, s kim je, u kom svetu živi?” I odjednom mi nešto kaže da ona, u stvari, živi u meni, i da gleda mojim očima, diše mojim plućima. To me tako smirilo da sam ga oberučke prihvatio kao istinu.

Da li slikari žive duže?

Iskustvo mi kaže da je to moguće. U mom poslu nema žurbe i nervoze. Kad su to pitali Aralicu, koji je živeo 97 godina, imao je duhovit odgovor: „Zato što slikari borave u borovoj šumi. Rade terpentinom, a on se pravi od borovih iglica.”

-----------------------------------------------------------

Renesansa iz Luvra me preporodi

Da li odlazite u Luvr?

U Luvru tražim samo renesansu. To je nešto tako lepo da sam uvek zapanjen kad stanem ispred neka slike iz tog doba. To su dela umetnika iz 14. veka: Anđelika, Bizanela... Njihove slike su iskrene, gotovo naivne, i do te mere me odmaraju da iz Luvra izađem preporođen. Ali, moj način rada je okrenut na drugu stranu.

Slavko Trošelj
Objavljeno: 05.06.2011.
Izvor: Politika





 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
PRESS

Umetnik je remetilački deo društva


Proslavljeni slikar Miloš Šobajić otvoreno o devalvaciji nagrada i umetnosti u Srbiji, umetnicima koji bi trebalo da se bore protiv globalizacije i starom sukobu sa predstavnicima „druge Srbije" kojima, kako kaže, nikako nije po volji to što voli svoj narod i zemlju

Untitled-1.jpg

Proslavljeni slikar Miloš Šobajić dobio je Vukovu nagradu za izuzetan doprinos u kulturi. Srpski umetnik, koji je 33 godine živeo i stvarao u Parizu i čija dela su izložena u muzejima širom Evrope i sveta, sprema i nove izložbe. Prva će biti postavljena na proleće u beogradskoj galeriji „Haos", a izlagaće i u Rimu, Londonu, Bariju i Bukureštu. U Engleskoj bi početkom juna trebalo da bude objavljena i velika monografija o Šobajiću, koju je napisao teoretičar umetnosti Edvard Lusi-Smit.
U intervjuu za Pressmagazin Miloš Šobajić govori o vrednosti i devalvaciji nagrada u Srbiji, umetnicima koji bi trebalo da se bore protiv globalizacije i starom sukobu sa predstavnicima „druge Srbije" kojima, kaže Šobajić, nikako nije po volji to što voli svoj narod i zemlju.

Šta za vas znači Vukova nagrada?
- Vukova nagrada je jedna od retkih nedevalviranih nagrada u kulturi. Srbija je poznata kao zemlja sa milion nagrada iz raznih oblasti, što je vrlo čudnovato. Mislim da u Francuskoj postoje dve-tri nagrade ili dva-tri ordena, ukupno. Ovde svaki čas neko dobija nagrade i smešno mi je kada u biografijama vidim da piše da je neko dobitnik „niza nagrada". Ne znam da li je Pikaso dobio i jednu. Vukova nagrada je izvanredna i dobili su je oni koji su zaista zaslužni umetnici i ponosan sam što sam je dobio. Jedino mi malo smeta što liči na nagradu za životno delo, to mi ne zvuči baš dobro, jer mi se uvek čini da sam na početku mog dela, a ovako ispada da sam na kraju, da je to neki rezime. Nadam se da u mom slučaju nije, nego početak.

Koliko su nagrade važne za umetnika?
- Nagrada je dobra za mlade ljude i njih treba nagrađivati. U tridesetoj godini života otprilike se vidi da li neki umetnik obećava ili ne. Istinita je čuvena Pikasova izjava da svi obećavaju do 30. ili 35. godine. Onaj koji preživi to, verovatno ima šanse da se zaista i dokaže. Isto nije loše na kraju života dobiti nekoliko dobrih nagrada.

Vrlo kritično ste govorili o Oktobarskom salonu. Bilo je oštrih reakcija što se tiče vašeg stava o krizi u modernoj umetnosti?
- To je opšta tema o kojoj bi mogle knjige i knjige da se napišu. Kada sam pre nekoliko godina napao kvalitet tog Oktobarskog salona, mislio sam, a i danas sam ubeđen u to, da je ovde proglašeno stanje tamnog vilajeta. Tako izgleda kao da se u Srbiji ništa ne dešava u likovnoj umetnosti i da sve treba uvoziti i uvoditi iz inostranstva. A iz inostranstva se opet uvozi ono što tamo nije tako slavno, kao što ovde žele da predstave. Mislim da u Srbiji ima stvaralaca koji su zapostavljeni, na primer, Oktobarskim salonom, gde se pokazuju neuspešni video-filmovi, na nivou Jutjuba, na nivou dokumentarnih porodičnih filmova tipa „avanture sa mog letovanja", „kako sam učio decu da plivaju", „kako smo trčali po livadama" i tako dalje. Mislim da je to apsolutno likovno neuspelo, da je to kič.

Napisali ste da je to diletantizam?
- Da, to je diletantizam i običan kič. To što mi vidimo na Oktobarskom salonu. Ali politika je takva, to se nastavlja iz političkih razloga i apsolutno ne stojim iza toga.

Rekli ste i da slobodni umetnici više nisu potrebni?
- Nije potreban umetnik uopšte. Umetnik je remetilački deo društva. Tako je u ovom društvu, koje sve više postaje totalitarno, ne mislim na srpsko nego uopšte, na evropsko i američko, njima nije potreban samostalni strelac i samostalni stvaralac koji misli svojom glavom, nego mu treba takozvani kreator. Kreator koji radi u ogromnim grupama kojima komanduje jedan kurator, doveden iz državnih struktura.

Imate problem i sa kuratorima. To ste više puta pominjali?
- Meni je prvo smešna ta reč, to je komunistička reč, a ima i onaj drugi naziv... Kako beše....

Komesar?
- Da, zamislite, komesar! To znači da slikar mora pred njim da raportira i da lupi petama da bi mu se dopao. Komesar je bog, komesar je taj koji bira. Njegovo, komesarevo delo se sprovodi, ali ga on ne radi svojim rukama, nego umesto njega rade stotine i hiljade drugih takozvanih kreatora, koji na njegovu temu i na njegov poziv prave te bedne, grozne izložbe koje gledamo i vidimo na Oktobarskom salonu. A Oktobarski salon je samo mala mrva, kap u moru šta se dešava u toj oblasti. To se može videti i tamo, ali i svuda po svetu. Međutim, naravno, svuda u svetu postoje dobri umetnici.

Možete li da navedete neke od njih? Ko su po vama veliki umetnici današnjice?
- Ima ih, ne bih izdvajao poimenično, ali ima ih. Recimo, Dejmijan Herst je jedan od vrlo interesantnih ljudi. Zanimljiv je i Nemac Markuš Luperc. Ima samostalnih strelaca i oni, hvala bogu, pokazuju da nije sve u umetnosti postalo globalističko i da globalizam nije apsolutni gospodar u savremenoj umetnosti.

Da li hoćete da kažete da u demokratiji nema slobode mišljenja i govora?
- Ne postoji ni sloboda govora ni sloboda mišljenja. Danas postoji globalizacija, pa i globalizacija mišljenja. Ali postoje samostalni umetnici, u književnosti, u filmu i u likovnoj umetnosti. A da država ne finansira njih, nego ovu drugu stranu iz njoj poznatih razloga.

Kojih razloga?
- Pre svega, da sve bude unificirano, da niko ne štrči. Da sve bude isto, monotipno i stereotipno, kako bi oni lakše sprovodili svoju volju nad ovom planetom.

Da li, onda, moderna umetnost bilo kako utiče na moderno društvo? I da li bi trebalo da utiče?
- Misli da bi trebalo i verovatno ima neki uticaj, ali ne znam koliki. Da li je nadrealizam imao uticaj na društvo ili kubizam? Valjda jeste. O tome nisam razmišljao. Jedino znam da samo umetnost ostaje, posle 5.000 godina. Od starog Egipta je ostala samo umetnost, od antičke Grčke ostale su pisana umetnost, skulptura, arhitektura. Umetnost je i te kako bitna, to je baza, to je naše mišljenje, ono što imamo u dnu duše. Ljudski duh i ljudski san su ono što nas razlikuje od životinja, biljaka i minerala. U tom smislu je veoma bitna, ali koliko moderna umetnost utiče na društvo, ne bih znao da vam kažem.

Kakvo je opšte stanje u kulturi?
- Jako je grozno stanje. Možemo da primetimo u ovoj našoj Srbiji, ali loše je i u drugim oblastima. Umetnost uvek živi tamo gde ima finansijskih mogućnosti, a Srbija ih nema, čak ni za struju, a kamoli da finansira umetnost. Sve velike umetnike koje poznajemo, znamo samo zato što su ih države podržale. Kada pričamo o umetnicima 20. ili 21. veka, oni podršku od države nemaju, ona je podržavala neke mediokritete poslednjih godina, ali o tome ne vredi ni govoriti.

Dugo vremena ste proveli u Parizu, gde ste živeli i gradili karijeru. Možete li da uporedite stanje u kulturi i umetnosti, onda i sada. Koliko se toga promenilo?
- Otišao sam u Pariz 1972. To je bilo sasvim drugo doba, i ovde i tamo. Ovde, sedamdesete su bile prosperitetan period u kojem se gledalo u budućnost i horizont je bio vrlo širok. Tad sam otišao u Pariz i taj Pariz iz tih godina, koji sam u međuvremenu napustio, mada često idem tamo, nisu isti. Razlika je ogromna, tada je počela takozvana konceptualna umetnost da uzima maha - ceo taj sistem, koji danas trpimo u svakodnevnom životu u Srbiji i na Zapadu. Globalizam je od tada napravio ogromne korake, na štetu svih nas.

Šta je lošije?
- Recimo, film je u to vreme bio fantastičan. Setimo se italijanskog filma, Felini, Pazolini. A današnji italijanski film, kao da su dve različite planete. Pogledajmo književnost onda i danas. Meni je sve što se dešava u oblasti kulture danas isključivo u trendu mondijalizacije i mimikričnosti, gde smo svi zvanično proglašeni za umetnike. U globalističkom sistemu, svi su umetnici. Ali to znači da umetnika više nema. Ako smo svi umetnici, onda niko nije umetnik. Ne može da postoji šest milijardi Kafki ili šest milijardi Betovena.

Koliko vrede vaše slike?
- U galeriji u Nemačkoj, moje slike se prodaju za 30.000 evra. Fascinira me muško telo, ono je robusnije, jednostavnije od ženskog i odgovara mi za svet koji ja slikam. To je čovek koji se bori da ide napred, da preskoči sve opasnosti. Moje slike su optimistične.

Ljubiteljima umetnosti vaša dela ne izgledaju baš optimistično.
- Mnogi misle da su to depresivne slike. Ja ih ne vidim tako, već kao čoveka koji juri napred.

Prikačili su vam etiketu „srpski nacionalista". Kako gledate na to? Da li vam smeta?
- Tu etiketu mi daje ona takozvana druga Srbija, koja je strašno mondijalistički nastrojena. Ta bivša komunistička Srbija, koja je naglo prešla u demokratsku Srbiju i koja, naravno, nema blage veze sa demokratijom. Ne osećam se nacionalistom, nego građaninom sveta. Živeo sam svuda i volim sve ljude. A vole i Srbe i Srbiju. Volim Italijane, Francuze, Arape, Jevreje, dopadaju mi se Englezi, volim i Cigane i Ruse. Volim jako Kineze. Volim sve, pa ako je to nacionalizam... Ali da, volim svoj narod i svoju državu, posebno u ovim trenucima, kada je u životnoj opasnosti cela naša zajednica. A takva moja specijalna pažnja prema Srbiji i srpskom narodu bi mogla da posluži nekima da se pohvale kako su, eto, oni otkrili jednog nacionalistu. Oni, bivši komunisti, a sadašnji mondijalisti.

Šta njima smeta kad ste vi u pitanju? Taj sukob, da ga tako nazovemo, traje odavno. Šta se desilo 1995. godine na Bijenalu u Veneciji? Da li je tad počelo?
- Na Bijenalu u Veneciji te godine sam ja izlagao u srpskom paviljonu, koji je bio 1993. zatvoren jer Evropa nije dala da izlažemo. Evropa 1942. i Evropa 1993. je Srbiji oduzela pravo na izlaganje, to mnogo govori o njima. Ja sam 1995. izlagao, kada je Evropa dozvolila da se pojavimo, i izazvao sam ogorčenje te „druge Srbije". Poremetio sam im planove izlaganja, pa su po meni osuli drvlje i kamenje.

U čemu je bio problem?
- Ja sam bio problem, zato što sam izlagao, a ne neka grupa izabrana od jedne Francuskinje i još nekih ljudi, koji bi napravili izložbu na kojoj bi Srbija bila iskritikovana zbog politike.

Šta planirate sledeće?
- Imam 17. aprila izložbu u galeriji „Haos", pod temom gušenje. Osećam da se gušim, ali preživeću. U aprilu imam i izložbu u Muzeju Peskare u Italiji, pa u Bariju, pa u rimskom gradskom muzeju. Imam i dve postavke u Rumuniji. A potom sledi velika izložbu u Londonu na leto, povodom izlaska moje monografije, kod izdavača Filipa Vilsona. To je plan za sledećih šest meseci.

Šta biste poručili mladim umetnicima?
- Da imaju fizičku snagu, neophodnu za posao, a i psihičku snagu. Treba da se upoznaju sa svim što se dešava u svetu i njihovoj okolini. Umetnik mora da bude informisan. I da ne prihvata izlaganja na kuratorskim izložbama, jer će mu to biti i poslednja izložba.

Stanko Stamenković

 
crvendac_011

crvendac_011

Always a lady
MODERATOR
ZAPISI IZ PARIZA

Miloševe sve ljubavi

Voli sve što je voleo u životu. Obožava Maju, svoju majku, njegovih pola veka s Lotkom, Pariz, Beograd, Evropu, onu kulturnu, staru i novu Srbiju...



LjUBAV je pokretač svih energija. Ljubav je kosmos. Ćelija čovekovog organizma identična je Sunčevom sistemu. Iz ogromnog sazvežđa, iz magme, kadar ide između planeta, prilazi Zemlji, brzinski dolazi do Južne Amerike, stiže na plažu, a na plaži sedi ljudsko biće, ulazi u njegovo telo i ponovo je u kosmosu. Naše srčane ljubavi beskrajne su kao svemir. Ljubav je strast u stvaranju novih planeta. Neizmerna kao vasiona, nastala u našem malom srcu i krvotoku.

Lotos je večnost u raznim izdanjima. Menja lica, oblik i faze. Ona je poštovanje, veliki deo ljubavi brzog i kratkog života. Prevashodno asoicira na to da je ljubav večna.

MAJA je kosmos. Ona je Indijanac iz peruanske Amazonije. Donela je sa sobom sve te biljke, mirise i zvuke. Odjednom je vidiš u Beogradu, bogomdanu. Totalni je kosmos, na vrelom pesku, s one plaže u Južnoj Americi.

Lud je za Parizom. Dodiruje kožu tog grada, kao što dira kožu žene, njene divne grudi, i bradavice njene. Dodiruje zidove Crkve Svete Genoveve iz 6. veka. Voli Pariz, kožno.

Ljubav je na Monmartru. To je selo, odakle se zaista silazi u Pariz. Svi se poznaju na Monmartru, u milionskom gradu. To je selo u gradu koji je na planeti zemlji, u kosmosu.

SRBIJA je njegova zemlja. Odatle je. Kosmički voli sve njene šumadije. Budi u njemu 12. vek. Sve vekove. Srbija je divan kvart na planeti.

Ljubav je u Beogradu, pomalo zapuštenom i oronulom, ali elegantnom i otresitom. Odatle je krenuo u život. Sve ga tu podseća na vreme kada je imao dvadeset godina. Beograd je nenegovani dvadesetogodišnjak. A u tim godinama i nije važno da li si negovan.

VINO lakše vodi kroz ljubav. "Šato margo" je vino nad vinima. Širi srednjovekovnu magiju. Kad pije "šato margo", sve kroz njega prođe, od Karla Martela, preko Eleonore od Akvitanije, majke Ričarda Lavljeg Srca, gospodarice Evrope, kraljice Francuske i Engleske, do Fransoa Prvog.



Baš voli svoju majku Mirjanu, devojku od 95 godina, Ličanku koja je rodila sina u zbegu.

Kad kaže slikarstvo, misli na Karavađa, sasvim nesvesno i bez objašnjenja. Slikarstvo je čudo u kome sam nosiš svoj krst na leđima. Večno je, iako su ga mnogi proglasili mrtvim. Ne može mrtvim da se proglasi ljudski duh.

NAJVEĆU ljubav ima prema svojim ljubavima. Voli sve što je voleo u životu. Obožava Maju, svoju majku, njegovih pola veka s Lotkom, Pariz, Beograd, Evropu, onu kulturnu, staru i novu Srbiju, planetu koja je pod vlašću đavola, i nas, u ovom rajskom paklu. Sve ove ljubavi pomalo prave veliki portret u sliku i život zaljubljenog Miloša Šobajića.

(Novosti)
 
Top