- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.990
Milka Stojanović: Muzika daruje mir i sreću
Prvakinja Opere Milka Stojanović o priznanjima, monografiji, gubitku životnog i umetničkog partnera: Zahvalna sam što mi je bog dao talenat i glas koji je zavoleo ceo svet
OPERSKA diva Milka Stojanović, prvakinja Opere Narodnog pozorišta, u penziji, ovenčana je još jednim priznanjem koje po mnogo čemu zaokružuje njenu poluvekovnu karijeru - Internacionalni biografski centar iz Kembridža uvrstio je ovu umetnicu među sto najvećih profesionalaca u svetu.
- Ovo je ogromno priznanje došlo u najtežem trenutku mog života, kad sam izgubila supruga. Živan je bio istinska osovina mog života, jedinstven čovek i umetnik sa kojim sam proživela prekrasne, nezaboravne 42 godine. Imali smo zajedništvo koje je bilo neponovljivo. Internacionalni biografski centar iz Kembridža najpre me je 2007. uvrstio među sto najvećih umetnika sveta, a sada i među isti broj najprofesionalaca. To je značajno i zbog toga što za Sajam knjiga izlazi moja monografija, koja je tokom protekle dve godine prolazila kroz velike teškoće, jer je veoma teško u jednoj knjizi obuhvatiti moju karijeru. Sad mi se čini kao da je i ona na neki način "čekala" ovo priznanje. Promovisaću svoju monografiju na Sajmu knjiga, i verovatno otpevati nešto na toj promociji. Druga bi trebalo da bude održana u prostorijama Službenog glasnika, zatim jedna na Velikoj sceni Narodnog pozorišta i jedna u Ruskom domu.
* Kako vi sami zaokružujete sopstveno trajanje i karijeru?
- Povremeno nastupam i danas. Posebno sam često nastupala sa suprugom, sa kojim sam održala 235 zajedničkih koncerata, poslednji 28. decembra prošle godine u Pirotu. Legenda kubanske muzike, osamdesetdvogodišnja Omara Portuondo, rekla je: "Muzika vam daruje mir i sreću. Pevanje mi daje energiju, daje mi život i zato se osećam vrlo dobro na pozornici." Muzika je zaista nešto što ja čitavog života nosim u celom svom biću, pripadam muzici u potpunosti i to ne može nikada da prestane. Zahvalna sam što mi je bog dao takav glas koji je zavoleo ceo svet i talenat koji sam ja uspela da realizujem i da u svemu tome opstanem. I moj suprug je živeo za muziku: Živan je nekoliko sati pre nego što se dogodila ta tragedija pevao probu u Narodnom pozorištu za "Don Karlosa".
* Šta vidite kao krunu svoje operske karijere?
- Pevala sam na celoj planeti, i to je divno jer se tako osećate građaninom sveta. Ipak, moji nastupi u Metropoliten operi bili su nekakva kruna mog umetničkog dostignuća. Na sajtu Metropolitena dostupni su podaci o svim predstavama koje sam tamo pevala, sa svim partnerima, izvođenim 1967. i 1968. godine. Kada sam sredinom devedesetih bila u Njujorku, ljudi su mi prilazili i pozdravljali se sa mnom, sećali se mojih predstava. Nisam bila zaboravljena u tom gradu koji toliko volim, gde sam čak imala stan u 68. ulici. Opere u kojima sam nastupala u "Metu" sam su vrh operske literature. Prema anketi časopisa "Opera njuz", tu sam bila uvrštena među četiri najlepša glasa 20. veka i ovenčana nagradom "Zlatni glas". Fantastično je što sam tamo uvek bila obasipana poštovanjem, ljubavlju, prihvatanjem koje traje do današnjeg dana.
* Osećate li da vas je ova sredina dovoljno podržala ili vas je, za razliku od sveta, spuštala na zemlju?
- Ja ovde nisam dobijala neka priznanja, pogotovo ne komunističke nagrade poput nagrade AVNOJ, ili one Sedmojulske; dobila sam samo Oktobarsku, zatim "Zlatnu liru"... Ali je moja karijera u inostranstvu veoma uočena, moja biografija postoji tamo u svetu. Naša sredina ima ogromne potencijale, ali na neki način voli da svrgava i ne može da podnese tuđi uspeh. Meni je to čudno zato što ja priznajem uspeh svojih koleginica i smatram da je svet sve bogatiji, što je više dobrih pevača. Nemam u sebi trunku zavisti, ali osetila sam na svojoj koži, kao i mnogi drugi slični meni, da ova sredina uspeh ne prašta. Postigla sam, što sam postigla - uprkos svemu. Godinama su mi na klaviru stajale reči Bernarda Šoa: "Ljudi često krive okolnosti za ono što jesu. Meni okolnosti ako ne pogoduju, ja ću ih stvoriti". Toga sam se oduvek držala.
* Patite li za nekom "neotpevanom" rolom?
- Moj glas je tipični verdijanski, to su glasovi sa specifičnom bojom. Za taj repertoar sam se još u mladosti opredelila. Obožavam Verdija. Na njegovom imanju Santa Gata postoji muzej u kome se, pored imena Zinke Kunc, nalazi moje, kao jednog od najvećih interpretatora njegove muzike. Debitovala sam sa 22 godine, početkom šezdesetih, i za samo nekoliko godina otpevala kompletan repertoar najtežih uloga - i uvek velikih. Nikada nisam pevala male role. Srećna što sam uradila ovo što mi je zadato u ovom životu, što mi je dato da proživim ogromnu ljubav i što i danas živim i uživam u sadašnjem trenutku.
* Da li se vaš partnerski život sa Živanom preplitao sa umetničkim?
- Mi smo imali svoje odvojene umetničke svetove. Tek ponekad bi Živan uveče na terasi zasvirao gitaru, susedi bi mu apludirali, i možda bismo tada zapevali ruske pesmice zajedno. Međutim, kao dve zaista izražene umetničke individualnosti, mi smo poštovali jedno drugo i imali odvojene puteve. Živan je čak debitovao sa mnom u "Aidi" u ulozi Kralja, ali retko smo se "susretali" na sceni u operama. Muzičke zajednice poput naše mogu da opstanu samo ako se radi o jednakim kvalitetima, inače postoje surevnjivost i zavist, i to se raspada. Živan je obožavao moje pevanje, ja sam odlazila na sve njegove predstave do poslednjeg dana, divila mu se. On je neponovljiv, mislim da se nikada više neće roditi takav glas, takva harizma, takav talenat, čovek...
* Ipak, šta preporučujete onima koji su se već rodili ovde i krenuli vašim stopama?
- Uvek sam se divila ljudima, ne samo pevačima, koji se izdignu, prevaziđu granice Srbije, osvoje svet i tako svoju umetnost planetarno osveste. Zato sam i uspela, jer sam oduvek želela da odem u veliki svet, gde se mogu dokazati više nego u Beogradu - koji obožavam i gde sam sama bila obožavana od publike. Ali uvek postoji nešto više. Smatram da mora postojati individualnost, jer isključivo ona ruši sve ograde i leti iznad zvezda. Treba imati ličnost, harizmu, i onda ne postoje prepreke. Čovek ako ima energiju, ako ima silnu želju da uspe, on mora uspeti. Mladi pevači se nekako mire sa situacijom i vezuju za Beograd, umesto da ga vide kao bazu kojoj će se rado vraćati, pre svega kao odskočnu dasku za odlazak u neke veće svetove, gde su veće i mogućnosti da njihov talenat bude prihvaćen i potvrđen. Treba želeti da se napravi nešto ogromno. Ne može čovek da sedi ušuškan u nekoj sredini, zaštićen, već uvek treba da stremi višem, želi da ode dalje, da rizikuje... To je uslov za postizanje velikih stvari u životu, onih koje obogaćuju svet.
ISTRAJATI I TRAJATI
- POSTOJAO je period posle tragedije koju sam doživela kada uopšte nisam mogla da se priberem, da nastavim. Tek sad počinjem polako ponovo da učestvujem u životu. Svake godine smo, 26 godina, Živan i ja išli na ostrvo Tasos, gde smo imali "svoju" plažu, prijatelje Grke... Želela bih da se malo odmorim. Velika mi je želja i da odem u Jerusalim, što ću možda pre Nove godine uraditi sa svojom pijanistkinjom Darinkom Paunović, izvanrednom saradnicom koja mi je mnogo pomogla u ovoj situaciji. Otvaraju se neke nove mogućnosti, novi događaji naviru i čovek, hteo ne hteo, počinje u tome da učestvuje... Vrlo je bitno i u kasnijim godinama imati cilj, uvek obnavljati energiju, ići dalje, istraživati, menjati... To je nešto što meni daje snagu da istrajem i da trajem.
LEPOTA KAO DAR
ODUVEK sam imala interes za sve vrste muzike jer je svaka muzika koja je izvedena na vrhunski način - sjajna, i ljudi će je prihvatati. Besmisleno ju je klasifikovati. Kada postignete maksimum u ovoj profesiji, kada je ono što dajete toliko prihvaćeno i toliko dopire do slušalaca, jednostavno ostaje samo ta lepota, postoji samo to nešto što mi darujemo slušaocima i što oni prihvataju.
KARMEN
UZ monografiju izlazi ce-de sa snimcima mojih izvođenja širom sveta, arija i dueta sa Frankom Korelijem, Mariom del Monakom... Goran Potkonjak, veliki znalac, napravio je fantastičan odabir "živih" snimaka, kojima čak ni ja ne uspevam da nađem manu. Repertoar je vrlo raznovrsan, čak uz klavirsku pratnju pevam "Habaneru" iz opere Karmen, pisanu naravno za mecosopran. Inače, veoma volim Karmen i Jadranku Jovanović u toj ulozi, jer ona to divno oseća i ima umetnički senzibilitet kakav ja volim kod pevača...
Izvor: Večernje novosti
Prvakinja Opere Milka Stojanović o priznanjima, monografiji, gubitku životnog i umetničkog partnera: Zahvalna sam što mi je bog dao talenat i glas koji je zavoleo ceo svet
OPERSKA diva Milka Stojanović, prvakinja Opere Narodnog pozorišta, u penziji, ovenčana je još jednim priznanjem koje po mnogo čemu zaokružuje njenu poluvekovnu karijeru - Internacionalni biografski centar iz Kembridža uvrstio je ovu umetnicu među sto najvećih profesionalaca u svetu.
- Ovo je ogromno priznanje došlo u najtežem trenutku mog života, kad sam izgubila supruga. Živan je bio istinska osovina mog života, jedinstven čovek i umetnik sa kojim sam proživela prekrasne, nezaboravne 42 godine. Imali smo zajedništvo koje je bilo neponovljivo. Internacionalni biografski centar iz Kembridža najpre me je 2007. uvrstio među sto najvećih umetnika sveta, a sada i među isti broj najprofesionalaca. To je značajno i zbog toga što za Sajam knjiga izlazi moja monografija, koja je tokom protekle dve godine prolazila kroz velike teškoće, jer je veoma teško u jednoj knjizi obuhvatiti moju karijeru. Sad mi se čini kao da je i ona na neki način "čekala" ovo priznanje. Promovisaću svoju monografiju na Sajmu knjiga, i verovatno otpevati nešto na toj promociji. Druga bi trebalo da bude održana u prostorijama Službenog glasnika, zatim jedna na Velikoj sceni Narodnog pozorišta i jedna u Ruskom domu.
* Kako vi sami zaokružujete sopstveno trajanje i karijeru?
- Povremeno nastupam i danas. Posebno sam često nastupala sa suprugom, sa kojim sam održala 235 zajedničkih koncerata, poslednji 28. decembra prošle godine u Pirotu. Legenda kubanske muzike, osamdesetdvogodišnja Omara Portuondo, rekla je: "Muzika vam daruje mir i sreću. Pevanje mi daje energiju, daje mi život i zato se osećam vrlo dobro na pozornici." Muzika je zaista nešto što ja čitavog života nosim u celom svom biću, pripadam muzici u potpunosti i to ne može nikada da prestane. Zahvalna sam što mi je bog dao takav glas koji je zavoleo ceo svet i talenat koji sam ja uspela da realizujem i da u svemu tome opstanem. I moj suprug je živeo za muziku: Živan je nekoliko sati pre nego što se dogodila ta tragedija pevao probu u Narodnom pozorištu za "Don Karlosa".
* Šta vidite kao krunu svoje operske karijere?
- Pevala sam na celoj planeti, i to je divno jer se tako osećate građaninom sveta. Ipak, moji nastupi u Metropoliten operi bili su nekakva kruna mog umetničkog dostignuća. Na sajtu Metropolitena dostupni su podaci o svim predstavama koje sam tamo pevala, sa svim partnerima, izvođenim 1967. i 1968. godine. Kada sam sredinom devedesetih bila u Njujorku, ljudi su mi prilazili i pozdravljali se sa mnom, sećali se mojih predstava. Nisam bila zaboravljena u tom gradu koji toliko volim, gde sam čak imala stan u 68. ulici. Opere u kojima sam nastupala u "Metu" sam su vrh operske literature. Prema anketi časopisa "Opera njuz", tu sam bila uvrštena među četiri najlepša glasa 20. veka i ovenčana nagradom "Zlatni glas". Fantastično je što sam tamo uvek bila obasipana poštovanjem, ljubavlju, prihvatanjem koje traje do današnjeg dana.
* Osećate li da vas je ova sredina dovoljno podržala ili vas je, za razliku od sveta, spuštala na zemlju?
- Ja ovde nisam dobijala neka priznanja, pogotovo ne komunističke nagrade poput nagrade AVNOJ, ili one Sedmojulske; dobila sam samo Oktobarsku, zatim "Zlatnu liru"... Ali je moja karijera u inostranstvu veoma uočena, moja biografija postoji tamo u svetu. Naša sredina ima ogromne potencijale, ali na neki način voli da svrgava i ne može da podnese tuđi uspeh. Meni je to čudno zato što ja priznajem uspeh svojih koleginica i smatram da je svet sve bogatiji, što je više dobrih pevača. Nemam u sebi trunku zavisti, ali osetila sam na svojoj koži, kao i mnogi drugi slični meni, da ova sredina uspeh ne prašta. Postigla sam, što sam postigla - uprkos svemu. Godinama su mi na klaviru stajale reči Bernarda Šoa: "Ljudi često krive okolnosti za ono što jesu. Meni okolnosti ako ne pogoduju, ja ću ih stvoriti". Toga sam se oduvek držala.
* Patite li za nekom "neotpevanom" rolom?
- Moj glas je tipični verdijanski, to su glasovi sa specifičnom bojom. Za taj repertoar sam se još u mladosti opredelila. Obožavam Verdija. Na njegovom imanju Santa Gata postoji muzej u kome se, pored imena Zinke Kunc, nalazi moje, kao jednog od najvećih interpretatora njegove muzike. Debitovala sam sa 22 godine, početkom šezdesetih, i za samo nekoliko godina otpevala kompletan repertoar najtežih uloga - i uvek velikih. Nikada nisam pevala male role. Srećna što sam uradila ovo što mi je zadato u ovom životu, što mi je dato da proživim ogromnu ljubav i što i danas živim i uživam u sadašnjem trenutku.
* Da li se vaš partnerski život sa Živanom preplitao sa umetničkim?
- Mi smo imali svoje odvojene umetničke svetove. Tek ponekad bi Živan uveče na terasi zasvirao gitaru, susedi bi mu apludirali, i možda bismo tada zapevali ruske pesmice zajedno. Međutim, kao dve zaista izražene umetničke individualnosti, mi smo poštovali jedno drugo i imali odvojene puteve. Živan je čak debitovao sa mnom u "Aidi" u ulozi Kralja, ali retko smo se "susretali" na sceni u operama. Muzičke zajednice poput naše mogu da opstanu samo ako se radi o jednakim kvalitetima, inače postoje surevnjivost i zavist, i to se raspada. Živan je obožavao moje pevanje, ja sam odlazila na sve njegove predstave do poslednjeg dana, divila mu se. On je neponovljiv, mislim da se nikada više neće roditi takav glas, takva harizma, takav talenat, čovek...
* Ipak, šta preporučujete onima koji su se već rodili ovde i krenuli vašim stopama?
- Uvek sam se divila ljudima, ne samo pevačima, koji se izdignu, prevaziđu granice Srbije, osvoje svet i tako svoju umetnost planetarno osveste. Zato sam i uspela, jer sam oduvek želela da odem u veliki svet, gde se mogu dokazati više nego u Beogradu - koji obožavam i gde sam sama bila obožavana od publike. Ali uvek postoji nešto više. Smatram da mora postojati individualnost, jer isključivo ona ruši sve ograde i leti iznad zvezda. Treba imati ličnost, harizmu, i onda ne postoje prepreke. Čovek ako ima energiju, ako ima silnu želju da uspe, on mora uspeti. Mladi pevači se nekako mire sa situacijom i vezuju za Beograd, umesto da ga vide kao bazu kojoj će se rado vraćati, pre svega kao odskočnu dasku za odlazak u neke veće svetove, gde su veće i mogućnosti da njihov talenat bude prihvaćen i potvrđen. Treba želeti da se napravi nešto ogromno. Ne može čovek da sedi ušuškan u nekoj sredini, zaštićen, već uvek treba da stremi višem, želi da ode dalje, da rizikuje... To je uslov za postizanje velikih stvari u životu, onih koje obogaćuju svet.
ISTRAJATI I TRAJATI
- POSTOJAO je period posle tragedije koju sam doživela kada uopšte nisam mogla da se priberem, da nastavim. Tek sad počinjem polako ponovo da učestvujem u životu. Svake godine smo, 26 godina, Živan i ja išli na ostrvo Tasos, gde smo imali "svoju" plažu, prijatelje Grke... Želela bih da se malo odmorim. Velika mi je želja i da odem u Jerusalim, što ću možda pre Nove godine uraditi sa svojom pijanistkinjom Darinkom Paunović, izvanrednom saradnicom koja mi je mnogo pomogla u ovoj situaciji. Otvaraju se neke nove mogućnosti, novi događaji naviru i čovek, hteo ne hteo, počinje u tome da učestvuje... Vrlo je bitno i u kasnijim godinama imati cilj, uvek obnavljati energiju, ići dalje, istraživati, menjati... To je nešto što meni daje snagu da istrajem i da trajem.
LEPOTA KAO DAR
ODUVEK sam imala interes za sve vrste muzike jer je svaka muzika koja je izvedena na vrhunski način - sjajna, i ljudi će je prihvatati. Besmisleno ju je klasifikovati. Kada postignete maksimum u ovoj profesiji, kada je ono što dajete toliko prihvaćeno i toliko dopire do slušalaca, jednostavno ostaje samo ta lepota, postoji samo to nešto što mi darujemo slušaocima i što oni prihvataju.
KARMEN
UZ monografiju izlazi ce-de sa snimcima mojih izvođenja širom sveta, arija i dueta sa Frankom Korelijem, Mariom del Monakom... Goran Potkonjak, veliki znalac, napravio je fantastičan odabir "živih" snimaka, kojima čak ni ja ne uspevam da nađem manu. Repertoar je vrlo raznovrsan, čak uz klavirsku pratnju pevam "Habaneru" iz opere Karmen, pisanu naravno za mecosopran. Inače, veoma volim Karmen i Jadranku Jovanović u toj ulozi, jer ona to divno oseća i ima umetnički senzibilitet kakav ja volim kod pevača...
Izvor: Večernje novosti