Član
- Učlanjen(a)
- 08.10.2009
- Poruka
- 1.849
STOJADINOVIĆEVA MILICA SRPKINJA
MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA
Pedestih i sesetit godina prosloga — XIX — veka u govoru, prepisci, rasprama u raspravama cesto se pominjalo i jedno zensko ime, poznato u knjizevnim krugovima vrlo dobro, ime Srpkinje devojke koja je, odusevljena radom na prosveti narodnoj i borbom za Srbovanje, smelo zasla na trnovitu stazu srpskoga knjizevnika i prosvetnog rdnika. To je ime M i l i c e S t o j a d i n o v i c sve, koja je vidno isticala svoju narodnost potpisujuci se S r p k i nj a.
Milica je rodjena 1830. godine u Vrdniku, u Sremu, gde joj je otac Vasilije bio svestenik. Osnovne je nauke ucila u mestu svoga rodjenja a visu devojacku skolu u Varadinu. Ali se Milica javi i procu ne onim sto je u skoli ucila vec onim sto je u dusi od rodjenja ponela. Ona se javi kao pesnik i knjizevni radnik, stupivsi tako u blizu vezu sa ovima znatnijim ljudima onoga doba.
Milica je dosta putovala po Vojvodini, cesto je bivala u Beogradu, vise puta je pohodila i Bec, ali je najsrecnija bila u prirodi gde je rodjena — Fruskoj Gori. Odatle je ona poglede svoga srbovanja bacala na sve strane, pisala i dobijala pisma, novine i knjige; tu je radila, mislila, osecala i ucila.
Najizrazitija karakteristika njenog rada jeste u isticanju i potencovanju svega sto bi bolje i jasnije pokazalo karakter srpske narodnosti. "Ne mogu, ne smem Vas ljubiti" — odgovorila je jednom vidjenom prosiocu iz Beca, koji je uz mnoge vrline imao i nedostatak u tome sto je bio — Nemac. "Danas, kad smo sa litijom oko crkve isli — veli na jednom mestu svojih spisa — osecala sam, da ni za sav brilijant Brazilije ne bih prestala Srpkinja biti!" Takva je bila svega veka svoga; to je bila njena iskrena vera s kojom je zivela, patila i umrla. Ona je bila u prijateljskim vezama s Vukom Karadzicem, Simom Milutinovicem, vladikom Njegosem, Brankom, Ljubom Nenadovicem i drugim znatnim Srbima svoga doba. Nasavsi se u Becu posle smrti Brankove, Milica se javlja pismima svojim prijateljima ali im u njima ne govori o Becu toliko koliko o — grobu Brankovu. O njoj je jednom rekao pesnik "Gorskoga Vijenca" odusevljeno: "Ja poeta, ona poeta — da nijesam kaludjer, evo kneginje Crnoj Gori!"
U Becu je Milica stupila u knjizevne i prijateljske veze i s nemackim pesnicima J. G. Sajdlom i L. A. Franklinom, koji joj je knjizevnu uspomenu sacuvao i u nemackoj publici toplim clankom o njoj i njenom radu knjizevnom.
Pesme su Milicine stampane u razlicitim listovima srpskim, a 1885. izisle su Novom Sadu u zbirci pod imenom "Pesme M. S. Srpkinje". Ta je zbirka docekala tri izdanja, sto je vec svoje vrste dokaz za poularnost pesama koje su njoj. Milica je i vise i jace osecala no sto je u umetnickom obliku mogla iskazati: lepom osecanju, zelji, pogledu i misli njenih pesama nema zamerke — ali im oblik nije na toj visini. Stoga se oblik starog klasicizma — kome je Milica neopravdano sledovala — cudnovato protivi svemu onome sto je ona inace pisala i pripovedala. "Da je Milica udarila Brankovim tragom — kako ga je inace postovala - bile bi i njene pesme zvucnije i mnogo prikladnije. Prirodnost poezije izbila bi onda jace... A da je u Milice tinjala ta prirodnost, pokazuje se u onim pesmama njenim koje peva po narodnom duhu i u onima u kojima se ne drzi strogo svoje teme." (M. Savica: Iz srpske knjizevnosti, 112)
Drugi je spis njen "U Fruskoj Gori", u tri sveske 1861.—1866. Spis je u obliku dnevnika, secanja i zabelezaka. U njemu je najbolje prikazana sama Milica, njeno odusevljenje za Srpstvo i za prirodnu lepotu, njena zelja za visim idealnijim zivotom i skromnost koja je uci pokoriti se neprilikama zivota koji joj je bio namenjen.
Pocevsi pevanje jos u trinaestoj godini svojoj, Milica je ostala verna onome sto je smatrala pozivom svojim. Obicno se drzi da je sama sebe osudila porodicnu srecu zrtvovati knjizevnom radu. Ali to nije tacno. Iz nestampanih pisama njenih, od kojih su neka bila upucena Mini Vukovoj, vidimo da se nije udala zato, sto je bila o b r a z o v a n a kci s i r o m a s n o g a svestenika srpskog. kako su dirljive ove reci njene upucene Mini: "...Nego ti slabo radim. Nekako opstojatelstva nase kuce svaki dan mi nove prepreke splecu, - pak onda bilo se i za moju buducnost krsilo, tu sam ti mlogo pretrpila, a to mlogo najbolje ti mogu kazati ovako: "Minka, tvoja prijateljica ima malo srece"." Iz daljeg se govora njenog vidi da se sve to ticalo njene udaje—.
Milica je preminula u Beogradu 25. jula 1878. godine. Ona je junacki podnela mnoge bede i nevolje u zivotu, te je pokazala da je u vrstu duhovne kulture i posebice knjizevne radnje i zenske ruke imaju sta raditi. Nju je to pokosilo, ali zato sledbenice njene mogu s vise drustvenog uspeha a s manje pogibli ici tim putem.
Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
izvor:riznicasrpska
STOJADINOVIĆEVA MILICA SRPKINJA
Stojadinovićeva Milica Srpkinja, rodila se u Vrdniku u Sremu 1830 godine.
Osnovnu školu svršila je u mestu svojega rođenja, a višu devojačku školu učila je u Varadinu.
Miličin otac, Vasilije Stojadinović, bio je sveštenik, i nastajavao je jako da svu svoju decu školuje i izvede na put.
U porodici Miličinoj priča se da je ona počela pevati još kad joj je bilo tek 13 godina!
Milica Stojadinovićeva javllja se nekako u ono vreme kad je tuđinštvina bila vrlo jaka u odabranijim srpskim društvima na onoj strani; kad su se već srpskoj deci bila počela nadevati imena tuđinska; kad su srpkinje u svojoj pravoslavnoj crkvi među sobom govorile nemački, pričajući jedna drugoj kako đaci lepo pevaju das grose Gospodi pomiluj. Itd., itd., itd.
Srpkinji, koja je znala slavu svoga naroda, i osećala ponos svojega narodnoga imena, srce zapišti. Njoj je bilo teško gledati da potomci slavnih predaka tako malodušno, tako dragovoljno puštaju da im se u srcu gasi ono osećanje kojim upravo i jesu ono što su, pa navali raditi koliko god je umela i mogla da se srbinjsko osećanje okrepi u njezinih zemljaka i zemljakinja.
U takom radu, Milica nije nikad potpisivala svoga krštenoga imena, dokle uz njega nije dodala i to da je Srpkinja! Na svojim štampanim spisima svoje ime i prezime beležila je samo početnim slovima, a ime Srpkinja ispisivala je i štampala celo celcito.
Od Milice Stojadinovićeve srpskoj književnosti ostali su ovi spisi:
1. Pesme M. S. Srpkinje, u Novom Sadu, 1855. Treće, umnoženo izdanje ovih pesama izašlo je u Beogradu, 1869:
2. U Fruškoj Gori, od M. S. Srpkinje, I sveska, u N. Sadu, 1861; II sveska u Zemunu, 1862; i III sveska, u N. Sadu, 1866.
Ovo u Fruškoj Gori po obliku je neki dnevnik u koji je Milica unosila svoje pesme, beleške, a i neke narodne umotvorine.
Milica je bila u prijateljstvu s Vukom St. Karadžićem, Simom Milutinovićem, Vladikom Radom, Brankom Radičevićem, Ljubomirom P. Nenadovićem, i mnogim drugim slavnim suvremenicima.
Ona se nije nikad udavala. "Svoju žensku ljubav ugušila je, veli joj po smrti jedan poštovalac: — da više ostavi maha ljubavi prema rodu svome". Sirotovala je svega veka svoga, i opet je njena ruka bila brža da udeli siromahu nego ruka mnoge bogatašice.
Milica je preminula u Beogradu 25 jula 1878, u 48 godini svoga života, i ukopana je kod crkve Sv. Marka, u Paliluli.
Njen pobratim za života, Svetolik Lazarević, opevao je svoju posestrimu pesmom koja se ovako počinje:
"Plemenita krasna dušo,
Hvala ti na trudu tvom!
Ti ćeš ostat' večno mila
U junačkom rodu svom1"
A Emilo Čakra žali je žalbom bratinskom u broju 49 Javora za 1878.
Laka joj srpska zemlja!
izvor:riznicasrpska
Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Stihovi Milica Stojadinović Srpkinja
Svud tišina, samo potok
Kroz travicu što žubori,
Ispod tamni senki drva
Sa šuštanjem lisća zbori.
Srce! tu je mesto za te,
Ne razumu tebe ljudi;
Tvoja topla k rodu pjesna
Samo zlobu sveta budi.
Slušaj kako potok teče,
Pogle' kako nebo blista!
Amo srce, nisu za svet
Ova tvoja čuvstva čista.
POSLEDNJE VRSTE
Nek sunce sija, nek cveće cveta
Sva moja mila nek krasi mesta,
Ali za mene iščezlo sve je,
Ni na što duša s' moja ne smeje.
Osećanja je usahlo more
Kojim je srce brodilo moje,
A sada reka druga se pruža
Iz koje samo izvire suza.
U njoj se sunce života moga
Sa svoga svoda jošte niskoga
Ogleda mutno, a njeno ime
Zove se žalost, teško tom s njime.
Pod tom tegotom moj život struku
Skršenom liči, a u svom krugu
Kao da meni ovoga sveta
S gorkošću sudba samo doleta.
Znam od kud takve donašaš glase, —
Samo se srce žaluje na se
Što ne uztegnu u sebi čuvstvo, —
Ali kad s žarom obima Srpstvo.
Srećno da si mi, ti Srpstvo, na vek
Ovo je svog mog života odjek;
Jer su pesmama umukli glasi.
Kako su mi 'vakvi nastali časi.
Sreća ti bila lepa, ko ruža,
Pa neka sudba men' pelen pruža —
Kad će i duša srećna mi biti
Ako mi sreća tvoja grob kiti.
KAD SE NEBO MUTI
Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
nit rosna kiša rad koga pada.
A srce moje da kaže na što
što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvtsva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim.
Skriva se zemlja pod pokrov noći
dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves srca zar treba poći
da snimim? čuvstva i javim tajna?
Nek tuga, radost, u njem' počiva:
A tajnu nebu tek net otkriva.
U podne, ili veče života svoga
potuži svaki na zemlji ovoj.
I ja bi glasa imala toga
ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al da mi sudba zar bude javna?
Ta pre će primit zemlja me tavna!
U SPOMENICU MINKI KARADŽIĆ
U tudjini imenom se dicis
Srbskog Roda kog dostojno nosis;
njim se dicis, a ti s' dika srbstvu,
jer mu svetlas obraz u tudjinstvu.
Dalje, dalje, nista lepse nije
no kad ljubav k rodu srce grije,
to je nakit Srbinu,Srblinji
il' u domu ili u tudjini.
I jost jedno: iz daleka sveta
kad ti dusa otadzbini leta,
u Fruskoj se Gori ti ustavi
i mene se onda ti spomeni.
1851.
IZLIV ČUVSTVA
Na polju tamo vec peva seva
oblaka zimni i mraza nema,
i men' je vedro, o hvala Bogu!
(Kome se svagda ja molim krepko)
pa sad vesela pevati mogu;
dobroga oca ocima gledam,
od milog brata pismance citam;
cestita sestri milo prolece,
veki k' ono sto lasta dolece,
i on dize na zelje krili
spusta se ovde u nas do' mili,
ruka za ruku s' svojim sestrama
hodi za cvecem onim poljima
lepo je ovde, al' mili brate
polje kud hodas bolje je za te,
jer njime cveta onako cvece
koje na jesen uvenut nece,
gledaj da dosta naberes toga
da budes vrsni sin tvoga roda.
1851.
Iz knjige
"Pesme" Milice Stojadinović Srpkinje
Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
MILICA STOJADINOVIĆ SRBKINJA
USAMLJENOST JE BILA NJENA KOB
Njen status nezavisne spisateljice u onim konvencionalnim vremenima, dokaz je moralne čvrstine i lične hrabrosti
KNJIŽEVNI susreti "Milici u pohode", posvećeni srpskoj pesnikinji 19. veka, vrdničkoj vili Milici Stojadinović Srpkinji (1828—1878), predstavljaju danas uglednu i prestižnu manifestaciju. Više od trideset godina (prvi susreti su bili 1975) tu se okupljaju književnici, slikari, vajari, čitav jedan svet kreativnih ljudi, koji čuvaju sećanje na ovu izuzetnu ličnost, pesnikinju srpskog romantizma, sa namerom da se svojim stvaralaštvom nadovežu na bogatu tradiciju srpske kulture. Manifestacija je bila podsticaj za čitav niz istraživanja i afirmaciju senzibiliteta čitave epohe. Pohod duhovnom zavičaju vrdničke vile za proteklih tridesetak godina bio je inspirativan.
U dalekoj prošlosti Milica je imala prethodnice u srpskoj istoriji i književnosti (monahinja Jefimija, kneginja Milica, Jelena Balšić i dr), a od onih koje su joj prethodile neposredno (Eustahija Arsić, Julijana Radivojević i Anka Obrenović) jedino je ona postala legenda.
Prva tema Milice Stojadinović Srpkinje je rodoljublje kao inspiracija i to je kod nje posebnog karaktera. Njeno rodoljublje, opsednutost prošlošću, ali i Fruškom gorom, proisteklo je iz patrijarhalnog okrilja roditeljske svešteničke kuće. Od malena vaspitavana u nacionalnom duhu, ova pesnikinja će u svom patriotskom zanosu i adoraciji junaka iz prošlosti srpskog naroda, pevati o Kosovu, "velikom groblju, gde je jedno puno slave carstvo pogrebeno". Jedna od ključnih imenica za Milicu je Kosovo, a njena preokupacija srpskim bosanskim temama bila je u potpunosti u skladu sa nacionalnim kolektivnim zanosom onoga vremena. Posebno je dragocen dnevnik Milice Stojadinović Srpkinje. U svetlim likovima srpske istorije i usmenog predanja, ona je nalazila i podstrek za borbu Srba 1848. godine. Bila je ponosna na srpsku prošlost i nesrećna zbog zle sudbine srpskog carstva. Istovremeno, njeni kontakti i živa korespondencija sa uglednim evropskim ličnostima (Ludvig August Frankl), govori o njenom nastojanju da se teme i sudbine tretiraju i osmatraju na širem, evropskom atlasu ratova i blagostanja.
Isidorina opaska o Vukovom putu koji nas vodi u Evropu i Dositejevom povratku u zavičaj sa bogatim prtljagom evropskih prosvetiteljskih ideja, u Miličinom slučaju važi kao istina koja obuhvata obe mogućnosti.
Poznate su bliske i prijateljske veze Milice Stojadinović Srpkinje sa savremenicima, Ljubom Nenadovićem, Đorđem Rajkovićem, Vukom i Minom Karadžić i drugima, a veoma je poštovana i u naše vreme bila je inspiracija pesnicima i slikarima, koji su želeli da sačuvaju uspomenu na njen lik i njenu ličnost. Godinama već iz svih krajeva naše zemlje, ali i iz inostranstva, dolaze umetnici na ovu manifestaciju koja se odigrava u Novom Sadu, Irigu, Vrdniku, Bukovcu, Krušedolu, Hopovu...
Najzad, i nikako na poslednjem mestu, njen status nezavisne spisateljice u onim konvencionalnim vremenima, dokaz je moralne čvrstine i lične hrabrosti. Usamljenost je bila njena kob, uprkos signalima koje je o svojim oduševljenjima i ukupnoj osećajnosti slala na sve strane. Tako onda njena pisma postaju očajnički, skoro brodolomnički vapaj (ne jedino u onoj poslanici Đorđu Rajkoviću u kojoj otkriva datum svog rođenja), a fruškogorske dnevničke beleške, nalik na hroniku sećanja i romantično shvaćenog panteizma. Njena predanost opštoj stvari bila je totalna, dok je njeno gubitništvo stvorilo jednu od najtragičnijih biografija stoleća.
(Autorka je jedan od laureata nagrade "Milica Stojadinović Srpkinja")
Jelka Ređen
izvor:riznicasrpska
MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA
Pedestih i sesetit godina prosloga — XIX — veka u govoru, prepisci, rasprama u raspravama cesto se pominjalo i jedno zensko ime, poznato u knjizevnim krugovima vrlo dobro, ime Srpkinje devojke koja je, odusevljena radom na prosveti narodnoj i borbom za Srbovanje, smelo zasla na trnovitu stazu srpskoga knjizevnika i prosvetnog rdnika. To je ime M i l i c e S t o j a d i n o v i c sve, koja je vidno isticala svoju narodnost potpisujuci se S r p k i nj a.
Milica je rodjena 1830. godine u Vrdniku, u Sremu, gde joj je otac Vasilije bio svestenik. Osnovne je nauke ucila u mestu svoga rodjenja a visu devojacku skolu u Varadinu. Ali se Milica javi i procu ne onim sto je u skoli ucila vec onim sto je u dusi od rodjenja ponela. Ona se javi kao pesnik i knjizevni radnik, stupivsi tako u blizu vezu sa ovima znatnijim ljudima onoga doba.
Milica je dosta putovala po Vojvodini, cesto je bivala u Beogradu, vise puta je pohodila i Bec, ali je najsrecnija bila u prirodi gde je rodjena — Fruskoj Gori. Odatle je ona poglede svoga srbovanja bacala na sve strane, pisala i dobijala pisma, novine i knjige; tu je radila, mislila, osecala i ucila.
Najizrazitija karakteristika njenog rada jeste u isticanju i potencovanju svega sto bi bolje i jasnije pokazalo karakter srpske narodnosti. "Ne mogu, ne smem Vas ljubiti" — odgovorila je jednom vidjenom prosiocu iz Beca, koji je uz mnoge vrline imao i nedostatak u tome sto je bio — Nemac. "Danas, kad smo sa litijom oko crkve isli — veli na jednom mestu svojih spisa — osecala sam, da ni za sav brilijant Brazilije ne bih prestala Srpkinja biti!" Takva je bila svega veka svoga; to je bila njena iskrena vera s kojom je zivela, patila i umrla. Ona je bila u prijateljskim vezama s Vukom Karadzicem, Simom Milutinovicem, vladikom Njegosem, Brankom, Ljubom Nenadovicem i drugim znatnim Srbima svoga doba. Nasavsi se u Becu posle smrti Brankove, Milica se javlja pismima svojim prijateljima ali im u njima ne govori o Becu toliko koliko o — grobu Brankovu. O njoj je jednom rekao pesnik "Gorskoga Vijenca" odusevljeno: "Ja poeta, ona poeta — da nijesam kaludjer, evo kneginje Crnoj Gori!"
U Becu je Milica stupila u knjizevne i prijateljske veze i s nemackim pesnicima J. G. Sajdlom i L. A. Franklinom, koji joj je knjizevnu uspomenu sacuvao i u nemackoj publici toplim clankom o njoj i njenom radu knjizevnom.
Pesme su Milicine stampane u razlicitim listovima srpskim, a 1885. izisle su Novom Sadu u zbirci pod imenom "Pesme M. S. Srpkinje". Ta je zbirka docekala tri izdanja, sto je vec svoje vrste dokaz za poularnost pesama koje su njoj. Milica je i vise i jace osecala no sto je u umetnickom obliku mogla iskazati: lepom osecanju, zelji, pogledu i misli njenih pesama nema zamerke — ali im oblik nije na toj visini. Stoga se oblik starog klasicizma — kome je Milica neopravdano sledovala — cudnovato protivi svemu onome sto je ona inace pisala i pripovedala. "Da je Milica udarila Brankovim tragom — kako ga je inace postovala - bile bi i njene pesme zvucnije i mnogo prikladnije. Prirodnost poezije izbila bi onda jace... A da je u Milice tinjala ta prirodnost, pokazuje se u onim pesmama njenim koje peva po narodnom duhu i u onima u kojima se ne drzi strogo svoje teme." (M. Savica: Iz srpske knjizevnosti, 112)
Drugi je spis njen "U Fruskoj Gori", u tri sveske 1861.—1866. Spis je u obliku dnevnika, secanja i zabelezaka. U njemu je najbolje prikazana sama Milica, njeno odusevljenje za Srpstvo i za prirodnu lepotu, njena zelja za visim idealnijim zivotom i skromnost koja je uci pokoriti se neprilikama zivota koji joj je bio namenjen.
Pocevsi pevanje jos u trinaestoj godini svojoj, Milica je ostala verna onome sto je smatrala pozivom svojim. Obicno se drzi da je sama sebe osudila porodicnu srecu zrtvovati knjizevnom radu. Ali to nije tacno. Iz nestampanih pisama njenih, od kojih su neka bila upucena Mini Vukovoj, vidimo da se nije udala zato, sto je bila o b r a z o v a n a kci s i r o m a s n o g a svestenika srpskog. kako su dirljive ove reci njene upucene Mini: "...Nego ti slabo radim. Nekako opstojatelstva nase kuce svaki dan mi nove prepreke splecu, - pak onda bilo se i za moju buducnost krsilo, tu sam ti mlogo pretrpila, a to mlogo najbolje ti mogu kazati ovako: "Minka, tvoja prijateljica ima malo srece"." Iz daljeg se govora njenog vidi da se sve to ticalo njene udaje—.
Milica je preminula u Beogradu 25. jula 1878. godine. Ona je junacki podnela mnoge bede i nevolje u zivotu, te je pokazala da je u vrstu duhovne kulture i posebice knjizevne radnje i zenske ruke imaju sta raditi. Nju je to pokosilo, ali zato sledbenice njene mogu s vise drustvenog uspeha a s manje pogibli ici tim putem.
Tekst preuzet iz knjige:
Znameniti Srbi XIX veka
izvor:riznicasrpska
STOJADINOVIĆEVA MILICA SRPKINJA
Stojadinovićeva Milica Srpkinja, rodila se u Vrdniku u Sremu 1830 godine.
Osnovnu školu svršila je u mestu svojega rođenja, a višu devojačku školu učila je u Varadinu.
Miličin otac, Vasilije Stojadinović, bio je sveštenik, i nastajavao je jako da svu svoju decu školuje i izvede na put.
U porodici Miličinoj priča se da je ona počela pevati još kad joj je bilo tek 13 godina!
Milica Stojadinovićeva javllja se nekako u ono vreme kad je tuđinštvina bila vrlo jaka u odabranijim srpskim društvima na onoj strani; kad su se već srpskoj deci bila počela nadevati imena tuđinska; kad su srpkinje u svojoj pravoslavnoj crkvi među sobom govorile nemački, pričajući jedna drugoj kako đaci lepo pevaju das grose Gospodi pomiluj. Itd., itd., itd.
Srpkinji, koja je znala slavu svoga naroda, i osećala ponos svojega narodnoga imena, srce zapišti. Njoj je bilo teško gledati da potomci slavnih predaka tako malodušno, tako dragovoljno puštaju da im se u srcu gasi ono osećanje kojim upravo i jesu ono što su, pa navali raditi koliko god je umela i mogla da se srbinjsko osećanje okrepi u njezinih zemljaka i zemljakinja.
U takom radu, Milica nije nikad potpisivala svoga krštenoga imena, dokle uz njega nije dodala i to da je Srpkinja! Na svojim štampanim spisima svoje ime i prezime beležila je samo početnim slovima, a ime Srpkinja ispisivala je i štampala celo celcito.
Od Milice Stojadinovićeve srpskoj književnosti ostali su ovi spisi:
1. Pesme M. S. Srpkinje, u Novom Sadu, 1855. Treće, umnoženo izdanje ovih pesama izašlo je u Beogradu, 1869:
2. U Fruškoj Gori, od M. S. Srpkinje, I sveska, u N. Sadu, 1861; II sveska u Zemunu, 1862; i III sveska, u N. Sadu, 1866.
Ovo u Fruškoj Gori po obliku je neki dnevnik u koji je Milica unosila svoje pesme, beleške, a i neke narodne umotvorine.
Milica je bila u prijateljstvu s Vukom St. Karadžićem, Simom Milutinovićem, Vladikom Radom, Brankom Radičevićem, Ljubomirom P. Nenadovićem, i mnogim drugim slavnim suvremenicima.
Ona se nije nikad udavala. "Svoju žensku ljubav ugušila je, veli joj po smrti jedan poštovalac: — da više ostavi maha ljubavi prema rodu svome". Sirotovala je svega veka svoga, i opet je njena ruka bila brža da udeli siromahu nego ruka mnoge bogatašice.
Milica je preminula u Beogradu 25 jula 1878, u 48 godini svoga života, i ukopana je kod crkve Sv. Marka, u Paliluli.
Njen pobratim za života, Svetolik Lazarević, opevao je svoju posestrimu pesmom koja se ovako počinje:
"Plemenita krasna dušo,
Hvala ti na trudu tvom!
Ti ćeš ostat' večno mila
U junačkom rodu svom1"
A Emilo Čakra žali je žalbom bratinskom u broju 49 Javora za 1878.
Laka joj srpska zemlja!
izvor:riznicasrpska
Dodato posle 2 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
Stihovi Milica Stojadinović Srpkinja
Svud tišina, samo potok
Kroz travicu što žubori,
Ispod tamni senki drva
Sa šuštanjem lisća zbori.
Srce! tu je mesto za te,
Ne razumu tebe ljudi;
Tvoja topla k rodu pjesna
Samo zlobu sveta budi.
Slušaj kako potok teče,
Pogle' kako nebo blista!
Amo srce, nisu za svet
Ova tvoja čuvstva čista.
POSLEDNJE VRSTE
Nek sunce sija, nek cveće cveta
Sva moja mila nek krasi mesta,
Ali za mene iščezlo sve je,
Ni na što duša s' moja ne smeje.
Osećanja je usahlo more
Kojim je srce brodilo moje,
A sada reka druga se pruža
Iz koje samo izvire suza.
U njoj se sunce života moga
Sa svoga svoda jošte niskoga
Ogleda mutno, a njeno ime
Zove se žalost, teško tom s njime.
Pod tom tegotom moj život struku
Skršenom liči, a u svom krugu
Kao da meni ovoga sveta
S gorkošću sudba samo doleta.
Znam od kud takve donašaš glase, —
Samo se srce žaluje na se
Što ne uztegnu u sebi čuvstvo, —
Ali kad s žarom obima Srpstvo.
Srećno da si mi, ti Srpstvo, na vek
Ovo je svog mog života odjek;
Jer su pesmama umukli glasi.
Kako su mi 'vakvi nastali časi.
Sreća ti bila lepa, ko ruža,
Pa neka sudba men' pelen pruža —
Kad će i duša srećna mi biti
Ako mi sreća tvoja grob kiti.
KAD SE NEBO MUTI
Kad se nebo muti, ne kaže zašto,
nit rosna kiša rad koga pada.
A srce moje da kaže na što
što ono samo zna za se sada?
Ja zar da kome čuvtsva izjavim?
Ta pre ću mrtva da se utajim.
Skriva se zemlja pod pokrov noći
dok zvezda trepti na nebu sjajna.
A zaves srca zar treba poći
da snimim? čuvstva i javim tajna?
Nek tuga, radost, u njem' počiva:
A tajnu nebu tek net otkriva.
U podne, ili veče života svoga
potuži svaki na zemlji ovoj.
I ja bi glasa imala toga
ko mnogi pesnik u pesmi svojoj;
Al da mi sudba zar bude javna?
Ta pre će primit zemlja me tavna!
U SPOMENICU MINKI KARADŽIĆ
U tudjini imenom se dicis
Srbskog Roda kog dostojno nosis;
njim se dicis, a ti s' dika srbstvu,
jer mu svetlas obraz u tudjinstvu.
Dalje, dalje, nista lepse nije
no kad ljubav k rodu srce grije,
to je nakit Srbinu,Srblinji
il' u domu ili u tudjini.
I jost jedno: iz daleka sveta
kad ti dusa otadzbini leta,
u Fruskoj se Gori ti ustavi
i mene se onda ti spomeni.
1851.
IZLIV ČUVSTVA
Na polju tamo vec peva seva
oblaka zimni i mraza nema,
i men' je vedro, o hvala Bogu!
(Kome se svagda ja molim krepko)
pa sad vesela pevati mogu;
dobroga oca ocima gledam,
od milog brata pismance citam;
cestita sestri milo prolece,
veki k' ono sto lasta dolece,
i on dize na zelje krili
spusta se ovde u nas do' mili,
ruka za ruku s' svojim sestrama
hodi za cvecem onim poljima
lepo je ovde, al' mili brate
polje kud hodas bolje je za te,
jer njime cveta onako cvece
koje na jesen uvenut nece,
gledaj da dosta naberes toga
da budes vrsni sin tvoga roda.
1851.
Iz knjige
"Pesme" Milice Stojadinović Srpkinje
Dodato posle 3 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
MILICA STOJADINOVIĆ SRBKINJA
USAMLJENOST JE BILA NJENA KOB
Njen status nezavisne spisateljice u onim konvencionalnim vremenima, dokaz je moralne čvrstine i lične hrabrosti
KNJIŽEVNI susreti "Milici u pohode", posvećeni srpskoj pesnikinji 19. veka, vrdničkoj vili Milici Stojadinović Srpkinji (1828—1878), predstavljaju danas uglednu i prestižnu manifestaciju. Više od trideset godina (prvi susreti su bili 1975) tu se okupljaju književnici, slikari, vajari, čitav jedan svet kreativnih ljudi, koji čuvaju sećanje na ovu izuzetnu ličnost, pesnikinju srpskog romantizma, sa namerom da se svojim stvaralaštvom nadovežu na bogatu tradiciju srpske kulture. Manifestacija je bila podsticaj za čitav niz istraživanja i afirmaciju senzibiliteta čitave epohe. Pohod duhovnom zavičaju vrdničke vile za proteklih tridesetak godina bio je inspirativan.
U dalekoj prošlosti Milica je imala prethodnice u srpskoj istoriji i književnosti (monahinja Jefimija, kneginja Milica, Jelena Balšić i dr), a od onih koje su joj prethodile neposredno (Eustahija Arsić, Julijana Radivojević i Anka Obrenović) jedino je ona postala legenda.
Prva tema Milice Stojadinović Srpkinje je rodoljublje kao inspiracija i to je kod nje posebnog karaktera. Njeno rodoljublje, opsednutost prošlošću, ali i Fruškom gorom, proisteklo je iz patrijarhalnog okrilja roditeljske svešteničke kuće. Od malena vaspitavana u nacionalnom duhu, ova pesnikinja će u svom patriotskom zanosu i adoraciji junaka iz prošlosti srpskog naroda, pevati o Kosovu, "velikom groblju, gde je jedno puno slave carstvo pogrebeno". Jedna od ključnih imenica za Milicu je Kosovo, a njena preokupacija srpskim bosanskim temama bila je u potpunosti u skladu sa nacionalnim kolektivnim zanosom onoga vremena. Posebno je dragocen dnevnik Milice Stojadinović Srpkinje. U svetlim likovima srpske istorije i usmenog predanja, ona je nalazila i podstrek za borbu Srba 1848. godine. Bila je ponosna na srpsku prošlost i nesrećna zbog zle sudbine srpskog carstva. Istovremeno, njeni kontakti i živa korespondencija sa uglednim evropskim ličnostima (Ludvig August Frankl), govori o njenom nastojanju da se teme i sudbine tretiraju i osmatraju na širem, evropskom atlasu ratova i blagostanja.
Isidorina opaska o Vukovom putu koji nas vodi u Evropu i Dositejevom povratku u zavičaj sa bogatim prtljagom evropskih prosvetiteljskih ideja, u Miličinom slučaju važi kao istina koja obuhvata obe mogućnosti.
Poznate su bliske i prijateljske veze Milice Stojadinović Srpkinje sa savremenicima, Ljubom Nenadovićem, Đorđem Rajkovićem, Vukom i Minom Karadžić i drugima, a veoma je poštovana i u naše vreme bila je inspiracija pesnicima i slikarima, koji su želeli da sačuvaju uspomenu na njen lik i njenu ličnost. Godinama već iz svih krajeva naše zemlje, ali i iz inostranstva, dolaze umetnici na ovu manifestaciju koja se odigrava u Novom Sadu, Irigu, Vrdniku, Bukovcu, Krušedolu, Hopovu...
Najzad, i nikako na poslednjem mestu, njen status nezavisne spisateljice u onim konvencionalnim vremenima, dokaz je moralne čvrstine i lične hrabrosti. Usamljenost je bila njena kob, uprkos signalima koje je o svojim oduševljenjima i ukupnoj osećajnosti slala na sve strane. Tako onda njena pisma postaju očajnički, skoro brodolomnički vapaj (ne jedino u onoj poslanici Đorđu Rajkoviću u kojoj otkriva datum svog rođenja), a fruškogorske dnevničke beleške, nalik na hroniku sećanja i romantično shvaćenog panteizma. Njena predanost opštoj stvari bila je totalna, dok je njeno gubitništvo stvorilo jednu od najtragičnijih biografija stoleća.
(Autorka je jedan od laureata nagrade "Milica Stojadinović Srpkinja")
Jelka Ređen
izvor:riznicasrpska
Poslednja izmena: