- Učlanjen(a)
- 19.09.2009
- Poruka
- 27.630
Milica Jakovljević (poznata pod pseudonimon Mir Jam; rođena 22. aprila1887. u Jagodini, preminula 22. decembra 1952. u Beogradu) je bila srpska književnica. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu, a nakon Prvog svetskog rata preselila se u Beograd. Novinarsku karijeru je započela u beogradskim „Novostima“, a nastavila u „Nedeljnim ilustracijama“. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana.
Pod pseudonimom Mir-Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Stvarnu vrednost njenih dela predstavlja i autentično oslikavanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji, koje Milici Jakovljević donosi naziv Džejn Ostin srpske književnosti. Međutim, slavna srpska književnica je doskora bila osporavana. Donedavno, kada bi se reklo da neki pisac piše kao Mir-Jam, to bi značilo da taj pisac nema nikakvu literarnu vrednost.
Devojka iz dobre kuće
Milica Jakovljević je rođena 22. aprila 1887. u Jagodini. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu, a sa trideset i dve godine, 1919, došla je u Beograd i postala novinarka. Govorila je ruski i francuski. Imala je reputaciju lepe, smerne, vredne devojke iz dobre kuće. Postoje glasine da je imala dosta prosaca, ali ona nije htela da se udaje. U to vreme su se građanske devojke „na vreme" udavale, osnivale porodicu i imale decu, kao što su nalagali red i običaj. U prestonicu je došla sa bratom i sestrama, koje su se u Beogradu poudavale, jedna za muzičara ruskog emigranta, a druga za crnogorskog vajara. Njen brat Stevan Jakovljević (pisac dela Srpska trilogija), takođe se oženio, i samo ona je ostala „usedelica". Novinarsku karijeru započinje u beogradskim Novostima i nastavlja u Nedeljnim ilustracijama.
Tajna strasna ljubav
Tridesetih godina 20. veka šetala je beogradskim ulicama u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, i pomalo ekscentrična. Prosto je bilo nemoguće da poznata i lepa spisateljica nema udvarača. Radoznale čitateljke pisale su i pitale je s kim se druži i kako živi. Ona je odgovarala da mnogo radi i da nema vremena za druženje, ali da jednom nedeljno priređuje žureve za sestre, brata i njihove porodice i da joj je to jedini provod. Čini se, ipak, da ovo nije bila potpuna istina. Njene komšije su primetile da je iz njene kuće jednom prilikom izašao Boža Nikolić, jedan od najpoznatijih, najpopularnijih i najprivlačnijih glumaca u to vreme. Mir-Jam je bila fanatičan obožavalac pozorišta i odlazila je na sve premijere. Oni koji vole sve da znaju o pozorištu i oko njega, brzo su primetili da se posle Božinih premijera na scenu donosi jedna neobična korpa od pruća sa drškom u obliku srca, sa crvenim ružama. Saznali su da ih šalje Mir-Jam. Ovo je bio znak da između njih ima nešto. Ipak, to je bilo sve što su saznali. U Beogradu se nigde nisu zajedno pojavili. Kako se kasnije saznalo, on je svojim prijateljima govorio da želi da se venčaju, ali ona nije htela. Bili su u zrelim godinama, ona je imala već četrdeset, a on pet godina više. Komšije su i dalje govorile da primećuju kako on povremeno posećuje Mir-Jam, ali nikada iz kuće nisu izašli zajedno, niti je on ostajao da prespava kod nje. Iako je u Beogradu njihova veza bila tajna, na putovanja su išli zajedno, odsedali u najboljim hotelima, a njihovu intimu su znale samo hotelske sobe. Ova tajna ljubav je potrajala desetak godina. Ne zna se zašto su se razišli, jedino je poznato da se on posle izvesnog vremena oženio, osnovao porodicu i svoju bivšu dragu, iako je od nje bio malo stariji, nadživeo šesnaest godina. Ona je nastavila da piše. Beograd je između dva svetska rata živeo svoje najbolje dane. Junaci romana Mir-Jam su se kretali u tom ambijentu, ponašali se po bontonu i trudili da izgledaju lepo, ali je, ipak, sve nestalo u jednom danu. Počeo je rat.
Godine bede i siromaštva
Za Mir-Jam su ratne godine bile period siromaštva, gladi i bede. Njen jedini prihod bio je honorar iz Nedeljnih ilustracija i isplata za objavljene romane. Nije imala ušteđevine, a ni vrednosti za prodaju, od kojih su mnogi živeli za vreme rata. Njen brat Stevan je bio u zarobljeništvu, a sestre su imale decu i porodice, pa je ona brinula i o njima. Događalo se da posle posete neke bogate prijateljice ili bogate čitateljke, srećne što je upoznala slavnu književnicu, ispod pepeljare ili vaze nađe koverat sa novcem. U početku je novac ljutito vraćala, a kasnije je bez reči prihvatala ovu pažnju. Mir-Jam nije morala tako da živi jer su joj listovi Obnova i Novo vreme nudili da piše za njih za dobru platu. Ipak, ona je verovala da iz ovog rata mora da izađe neokaljanog obraza. Odbila je poziv da sarađuje u okupacionim dnevnim listovima, pod izgovorom da je umorna i stara. Međutim, 1945. godine, uprkos iznurenosti i godinama, dakle još umornija i starija, ipak je pokušala da piše u Glasu, koji je nastavio da izlazi u Beogradu. Tada su Politika i Borba imale status saveznih glasila, a Glas je bio republički list. Redakcija se nalazila u Vlajkovićevoj 8. Nažalost, Milica Jakovljević je izgubila svoju šestomesečnu borbu da ostane u novinarstvu 1945. godine. Po tadašnjim pravilima Udruženja, novinar koji je šest meseci bez posla gubi status novinara.
Posleratne godine
Doživela je već jedan rat posle koga je došao mir, radost i njeni uspesi u književnosti. Čekala je da i ovaj prođe, a u njenom čekanju je nekom advokatu prodala svoja autorska prava na romane, što autori rade samo ako su u velikoj bedi. Ali, prodala je prava na objavljene romane, a ne i na one koje će napisati jer je bila ubeđena da će posle rata još mnogo i dugo pisati. Kada je najzad stigla sloboda, mnogi pisci, slikari i glumci koji nisu bili u partizanima proglašeni su za „buržujsko đubre", a u toj gomili se našla i Mir-Jam. Neki su brzo skinuli ljagu, pisci su pisali o novom poretku, slikari slikali partizanske bitke, ali Mir-Jam nije uradila ništa od toga. Nova vlast je volela dodvoravanja, a kako ona nije imala nameru nikome da se dodvorava, bez objašnjenja je ubrzo odjeknula ružna etiketa za lošeg pisca da piše kao Mir-Jam. Ta etiketa se održala do danas. Prijatelji i poznanici su je izbegavali jer je bilo opasno vreme, a ona označena kao politički neprijatelj. Svi njeni prijatelji iz građanske društvene klase bili su uplašeni, odricali su se mnogih opasnih prijatelja, među kojima je bila i Mir-Jam.
Sve to, naravno, nije bilo lako i ostavilo je traga na njoj. Nisu joj bili potrebni ni pomoć i zaštita rođenog brata Stevana Jakovljevića, proslavljenog solunca i pisca čuvene Srpske trilogije, koji je posle rata bio narodni poslanik i član Prezidijuma Savezne narodne skupštine. Jer, ona je imala svoje dostojanstvo i činjenice koje su dovoljno govorile o njoj.
Molba za penziju
Pred kraj života, Milica Jakovljević bila je u velikoj oskudici i nevolji, tako da je zakucala na vrata svoga udruženja, na čiju je adresu stiglo ovo njeno, svojeručno napisano, pismo:
„Počela sam novinarsku karijeru 1. juna 1921. g. i radila neprekidno do 6. aprila 1941. g. u dnevnom listu Novosti (prvih pet godina) i Nedeljnim ilustracijama (15 godina). Moj lični rad počinje sa učiteljskim pozivom od 1906. do 1919. g. i sa godinama novinarskog rada navršila sam 33 godine službe 1941. i time stekla pravo na punu penziju. Za sve vreme bila sam član Udruženja novinara. Molim Udruženje novinara da mi izda uverenje o godinama mog novinarskog rada radi regulisanja penzije".
Udruženje joj je odmah izdalo uverenje o priznavanju novinarskog staža (19 godina, 10 meseci i 24 dana) „u svrhu regulisanja penzije". Ali, nema podataka o daljem toku zahteva. S obzirom na to da je već sledeće, 1952. godine umrla usamljena i zaboravljena, može se pretpostaviti da je nije dobila ili, bar, da je nije dugo uživala. Ipak, kada su svođeni računi za dva veka srpskog novinarstva (1791-1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević Mir-Jam.
Usamljena u smrt
Javnosti nije poznato kako je Mir-Jam provela poslednje godine života. Početkom zime 1952. godine dobila je zapaljenje pluća koje je za nju imalo koban ishod. Umrla je 22. decembra okaljanog imena i dela. Vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne tadašnje novine. Oni koji su je dobro poznavali tvrde da je njena smrt došla mnogo ranije, kada je prestala da piše priče o svom svetu, koji je imao mnogo vrlina i mana, ali je bio ispunjen lepotom.
Romani Milice Jakovljević, poznatije kao Mir-Jam, obeležili su domaću književnost između dva svetska rata. Naizgled površno i lepršavo štivo, protkano nežnim osećanjima i večitom temom – ljubavlju, nudi presek zbivanja u Srbiji tridesetih godina 20. veka
Pod pseudonimom Mir-Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Stvarnu vrednost njenih dela predstavlja i autentično oslikavanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji, koje Milici Jakovljević donosi naziv Džejn Ostin srpske književnosti. Međutim, slavna srpska književnica je doskora bila osporavana. Donedavno, kada bi se reklo da neki pisac piše kao Mir-Jam, to bi značilo da taj pisac nema nikakvu literarnu vrednost.
Devojka iz dobre kuće
Milica Jakovljević je rođena 22. aprila 1887. u Jagodini. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu, a sa trideset i dve godine, 1919, došla je u Beograd i postala novinarka. Govorila je ruski i francuski. Imala je reputaciju lepe, smerne, vredne devojke iz dobre kuće. Postoje glasine da je imala dosta prosaca, ali ona nije htela da se udaje. U to vreme su se građanske devojke „na vreme" udavale, osnivale porodicu i imale decu, kao što su nalagali red i običaj. U prestonicu je došla sa bratom i sestrama, koje su se u Beogradu poudavale, jedna za muzičara ruskog emigranta, a druga za crnogorskog vajara. Njen brat Stevan Jakovljević (pisac dela Srpska trilogija), takođe se oženio, i samo ona je ostala „usedelica". Novinarsku karijeru započinje u beogradskim Novostima i nastavlja u Nedeljnim ilustracijama.
Tajna strasna ljubav
Tridesetih godina 20. veka šetala je beogradskim ulicama u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, i pomalo ekscentrična. Prosto je bilo nemoguće da poznata i lepa spisateljica nema udvarača. Radoznale čitateljke pisale su i pitale je s kim se druži i kako živi. Ona je odgovarala da mnogo radi i da nema vremena za druženje, ali da jednom nedeljno priređuje žureve za sestre, brata i njihove porodice i da joj je to jedini provod. Čini se, ipak, da ovo nije bila potpuna istina. Njene komšije su primetile da je iz njene kuće jednom prilikom izašao Boža Nikolić, jedan od najpoznatijih, najpopularnijih i najprivlačnijih glumaca u to vreme. Mir-Jam je bila fanatičan obožavalac pozorišta i odlazila je na sve premijere. Oni koji vole sve da znaju o pozorištu i oko njega, brzo su primetili da se posle Božinih premijera na scenu donosi jedna neobična korpa od pruća sa drškom u obliku srca, sa crvenim ružama. Saznali su da ih šalje Mir-Jam. Ovo je bio znak da između njih ima nešto. Ipak, to je bilo sve što su saznali. U Beogradu se nigde nisu zajedno pojavili. Kako se kasnije saznalo, on je svojim prijateljima govorio da želi da se venčaju, ali ona nije htela. Bili su u zrelim godinama, ona je imala već četrdeset, a on pet godina više. Komšije su i dalje govorile da primećuju kako on povremeno posećuje Mir-Jam, ali nikada iz kuće nisu izašli zajedno, niti je on ostajao da prespava kod nje. Iako je u Beogradu njihova veza bila tajna, na putovanja su išli zajedno, odsedali u najboljim hotelima, a njihovu intimu su znale samo hotelske sobe. Ova tajna ljubav je potrajala desetak godina. Ne zna se zašto su se razišli, jedino je poznato da se on posle izvesnog vremena oženio, osnovao porodicu i svoju bivšu dragu, iako je od nje bio malo stariji, nadživeo šesnaest godina. Ona je nastavila da piše. Beograd je između dva svetska rata živeo svoje najbolje dane. Junaci romana Mir-Jam su se kretali u tom ambijentu, ponašali se po bontonu i trudili da izgledaju lepo, ali je, ipak, sve nestalo u jednom danu. Počeo je rat.
Godine bede i siromaštva
Za Mir-Jam su ratne godine bile period siromaštva, gladi i bede. Njen jedini prihod bio je honorar iz Nedeljnih ilustracija i isplata za objavljene romane. Nije imala ušteđevine, a ni vrednosti za prodaju, od kojih su mnogi živeli za vreme rata. Njen brat Stevan je bio u zarobljeništvu, a sestre su imale decu i porodice, pa je ona brinula i o njima. Događalo se da posle posete neke bogate prijateljice ili bogate čitateljke, srećne što je upoznala slavnu književnicu, ispod pepeljare ili vaze nađe koverat sa novcem. U početku je novac ljutito vraćala, a kasnije je bez reči prihvatala ovu pažnju. Mir-Jam nije morala tako da živi jer su joj listovi Obnova i Novo vreme nudili da piše za njih za dobru platu. Ipak, ona je verovala da iz ovog rata mora da izađe neokaljanog obraza. Odbila je poziv da sarađuje u okupacionim dnevnim listovima, pod izgovorom da je umorna i stara. Međutim, 1945. godine, uprkos iznurenosti i godinama, dakle još umornija i starija, ipak je pokušala da piše u Glasu, koji je nastavio da izlazi u Beogradu. Tada su Politika i Borba imale status saveznih glasila, a Glas je bio republički list. Redakcija se nalazila u Vlajkovićevoj 8. Nažalost, Milica Jakovljević je izgubila svoju šestomesečnu borbu da ostane u novinarstvu 1945. godine. Po tadašnjim pravilima Udruženja, novinar koji je šest meseci bez posla gubi status novinara.
Posleratne godine
Doživela je već jedan rat posle koga je došao mir, radost i njeni uspesi u književnosti. Čekala je da i ovaj prođe, a u njenom čekanju je nekom advokatu prodala svoja autorska prava na romane, što autori rade samo ako su u velikoj bedi. Ali, prodala je prava na objavljene romane, a ne i na one koje će napisati jer je bila ubeđena da će posle rata još mnogo i dugo pisati. Kada je najzad stigla sloboda, mnogi pisci, slikari i glumci koji nisu bili u partizanima proglašeni su za „buržujsko đubre", a u toj gomili se našla i Mir-Jam. Neki su brzo skinuli ljagu, pisci su pisali o novom poretku, slikari slikali partizanske bitke, ali Mir-Jam nije uradila ništa od toga. Nova vlast je volela dodvoravanja, a kako ona nije imala nameru nikome da se dodvorava, bez objašnjenja je ubrzo odjeknula ružna etiketa za lošeg pisca da piše kao Mir-Jam. Ta etiketa se održala do danas. Prijatelji i poznanici su je izbegavali jer je bilo opasno vreme, a ona označena kao politički neprijatelj. Svi njeni prijatelji iz građanske društvene klase bili su uplašeni, odricali su se mnogih opasnih prijatelja, među kojima je bila i Mir-Jam.
Sve to, naravno, nije bilo lako i ostavilo je traga na njoj. Nisu joj bili potrebni ni pomoć i zaštita rođenog brata Stevana Jakovljevića, proslavljenog solunca i pisca čuvene Srpske trilogije, koji je posle rata bio narodni poslanik i član Prezidijuma Savezne narodne skupštine. Jer, ona je imala svoje dostojanstvo i činjenice koje su dovoljno govorile o njoj.
Molba za penziju
Pred kraj života, Milica Jakovljević bila je u velikoj oskudici i nevolji, tako da je zakucala na vrata svoga udruženja, na čiju je adresu stiglo ovo njeno, svojeručno napisano, pismo:
„Počela sam novinarsku karijeru 1. juna 1921. g. i radila neprekidno do 6. aprila 1941. g. u dnevnom listu Novosti (prvih pet godina) i Nedeljnim ilustracijama (15 godina). Moj lični rad počinje sa učiteljskim pozivom od 1906. do 1919. g. i sa godinama novinarskog rada navršila sam 33 godine službe 1941. i time stekla pravo na punu penziju. Za sve vreme bila sam član Udruženja novinara. Molim Udruženje novinara da mi izda uverenje o godinama mog novinarskog rada radi regulisanja penzije".
Udruženje joj je odmah izdalo uverenje o priznavanju novinarskog staža (19 godina, 10 meseci i 24 dana) „u svrhu regulisanja penzije". Ali, nema podataka o daljem toku zahteva. S obzirom na to da je već sledeće, 1952. godine umrla usamljena i zaboravljena, može se pretpostaviti da je nije dobila ili, bar, da je nije dugo uživala. Ipak, kada su svođeni računi za dva veka srpskog novinarstva (1791-1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević Mir-Jam.
Usamljena u smrt
Javnosti nije poznato kako je Mir-Jam provela poslednje godine života. Početkom zime 1952. godine dobila je zapaljenje pluća koje je za nju imalo koban ishod. Umrla je 22. decembra okaljanog imena i dela. Vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne tadašnje novine. Oni koji su je dobro poznavali tvrde da je njena smrt došla mnogo ranije, kada je prestala da piše priče o svom svetu, koji je imao mnogo vrlina i mana, ali je bio ispunjen lepotom.
