Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Izgledom i ponašanjem zet Marića izazivao pažnju Novosađana. Da li je Teorija relativiteta stvarana pod dudom u Kaću
Albert i Mileva
NEMA mnogo umnih žena u srpskoj istoriji čija biografija toliko dugo čeka da bude upotpunjena, kao što je to slučaj sa Milevom Marić Ajnštajn (1875-1948).
Gotovo ceo vek naučnici, istoričari i publicisti pokušavaju da slože sve delove biografskog mozaika Mileve Marić. Kćerku Miloša i Marije Marić iz Titela, rođenu s kraćom levom nogom, ali i blistavim intelektom, zahvaljujući kojem je i dospela na studije matematike i fizike Univerziteta u Cirihu gde je upoznala Alberta, istorija je decenijama oslovljavala isključivo kao suprugu Alberta Ajnštajna (1879-1955).
Koliko je Mileva doprinela naučnom radu svog supruga, kome je docnije pripisana kompletna slava za izum Teorije relativiteta, dilema je koja živi već 91 godinu. Tačno toliko vremena proteklo je od kada je Ajnštajnu uručena Nobelova nagrada.
Svih ovih decenija, Albert je slavljen kao jedan od najvećih naučnika 20. veka. Mileva je, tu i tamo, pominjana kao njegova bivša supruga, kojom se Albert 6. januara 1903. u Bernu oženio uz blagoslov njene, srpske, i protivljenje njegove, jevrejske porodice.
U tom braku rođeni su njihovi sinovi Hans Albert (1904-1973) i Eduard (1910-1965). Brak se raspao 1914. godine, pošto je Ajnštajn dobio mesto profesora u Berlinu, a zatim se oženio svojom rođakom Elzom.
Ni posle Milevine smrti 1948. godine u Cirihu, i Ajnštajnove u Americi (Prinston, 1955. godine), malo novog se moglo otkriti o ovom bračno-naučnom paru. Naučna dokumentacija, kao i kompletna njihova pisma koja su razmenjivali i posle razvoda jer je u Cirihu sa Milevom ostao njihov mlađi sin Eduard, koji je bolovao od šizofrenije, dugo su bila pod duplim ključem Arhiva u Jerusalimu.
Tek 2006. godine obelodanjen je deo te prepiske, a Ajnštajnova biografija, koju je napisao uoči svoje smrti, i danas je pod embargom.
Ipak, na osnovu delimično objavljene prepiske, kao i zahvaljujući pismima koje je Mileva razmenjivala tokom Drugog svetskog rata sa svojim kumovima Gajinovima u Novom Sadu, sve učestalije postavlja se pitanje: da li bi Ajnštajn bez svoje supruge uopšte uspeo da smisli i izračuna Teoriju relativiteta?
Pouzdanog odgovora još nema, ali, raste broj analitičara koji veruju da bez Mileve, jedne od najobrazovanijih Srpkinja toga vremena, ne bi bilo ni Teorije. Misteriozna slika o njoj proteklih decenija bojena je škrtim, selektivnim, a neretko i nipodaštavajućim sećanjima njenog supruga Alberta.
Do sedamdesetih godina prošlog veka, kod nas je postojala samo jedna knjiga o Milevi. Njen autor, prof. Desanka Đurić Trbuhović već u naslovu "U senci Alberta Ajnštajna", podstakla je polemike koje i danas traju: da li je Mileva nepravedno i smišljeno odgurnuta u Albertovu naučnu senku?
Ne namećući konkretan odgovor, profesorka Đurić-Trbuhović prenosi svedočenja savremenika o tome kako je u leto 1905. u Kać, mesto nadomak Novog Sada stigao u prvu posetu tazbini jedan od najčuvenijih fizičara svih vremena Albert Ajnštajn sa suprugom Milevom, jednom od prvih žena-fizičara u Evropi, i njihovim 14-mesečnim sinom Hansom Albertom.
Savremenici u toj knjizi govore da je zbog nekonvencionalnog ponašanja i duge, neuredne kose, Albert u tada izrazito konvencionalnoj novosadskoj sredini, ubrzo prozvan "šašavim Marićevim zetom".
Devedesetih godina prošlog veka porodični prijatelj Marićevih, Novosađanin Đorđe U. Krstić, u izdanju Matice srpske, objavio je knjigu "Mileva i Albert Ajnštajn - ljubav i zajednički naučni rad". Mada knjiga obiluje svedočenjima rođaka i prijatelja Marićevih, na pitanje: da li je Mileva koautor Teorije relativiteta i drugih Albertovih izuma, Krstić je odgovorio:
- Verujem da je u stvaranju tih naučnih dela učestvovala i Mileva, ali nemam nijednog čvrstog dokaza za to.
Jedan od malobrojnih preostalih Milevinih rođaka, diplomirani inženjer poljoprivrede iz Kaća Dragiša Marić, kao dečak slušao je kako su "naša dobra Mica i naš ludi zet" tokom letnjih noći ispisivali Teoriju relativiteta ispod duda u Kaću, gde je u porodičnoj kući slavni bračni par sa svojim sinovima Hansom Albertom i Eduardom u nekoliko navrata dolazio u goste. Računali su, navodno, nešto do kasno u noć, uz gunđanje Milevinog dede što toliko troše petrolej.
Svestan je Dragiša da njegovo porodično predanje ne postoji "crno-na belo" i samim tim ne uvažava se u naučnom svetu. Nada se, ipak, da krunski dokaz o Milevinom doprinosu naučnom radu njenog muža i dalje krije Arhiv u Jerusalimu.
- Milevin i Albertov sin Hans Albert, s kojim smo gotovo do njegove smrti bili u kontaktu, svedočio je da su posle smrti njegovog oca u Americi, tajne službe svu njegovu naučnu dokumentaciju, kao i Milevina pisma, tajno preselile u arhiv u Izraelu - kaže Dragiša Marić.
- Uvidom, prvenstveno u te naučne proračune, po Albertovom i Milevinom rukopisu, lako bi se moglo razaznati koliko je njeno stvarno učešće u naučnim dostignućima koja su promenila čovečanstvo.
NAUČNICA, A NE KUVARICA
DA je umna, patrijarhalno vaspitana Srpkinja iz Vojvodine, ceo svoj potencijal podredila uspehu svog supruga, nesporno je i za Miloša Jovanovića, reditelja i scenaristu nedavno premijerno prikazanog prvog našeg igrano-dokumentarnog filma o slavnoj Titeljanki "Frau Ajnštajn".
- Nije Mileva bila Albertu ni sobarica, ni kuvarica, nego obrazovana žena i supruga koju je upoznao u Cirihu na studijama kada je njoj bila 21, a njemu 17 godina - kaže reditelj Jovanović.
- Sigurno se u svom naučnom radu oslanjao na Milevu, a ta naučna dela ispisala je njihova ljubav.
Mileva noću radila naučne proračune, pošto bi uspavala sinove
Mileva, Albert i mali Hans Albert
NAJDALJE u istraživanju naučne enigme o Milevi Marić Ajnštajn otišle su norveška istoričarka mr Anastasija Hajdi Larvol i profesorka srpskog porekla koja živi i radi u Njujorku dr Radmila Milentijević.
Obe su imale retku priliku da odvojeno, svaka za sebe i u različitom vremenskom periodu, "zavire" u deo arhive Alberta Ajnštajna na Hebrejskom univerzitetu, i došle su gotovo do istovetnog zaključka: Milevino poznavanje matematike i fizike omogućilo joj je da učestvuje u Ajnštajnovim naučnim istraživanjima, i ona je, van svake sumnje, u njima i učestvovala!
UporiŠte za tvrdnju o nespornom Milevinom doprinosu teoriji relativiteta, obe istoričarke pronašle su u pismima koja je bivši bračni par razmenio tokom braka, ali i posle razvoda. Mileva i Albert razdvojili su se 1914. posle 11 godina braka, pošto je on dobio mesto profesora u Bernu, a zatim se oženio bliskom rođakom Elzom, s kojom nije imao dece.
Ta pisma je sasvim slučajno, posle Milevine smrti 1948. godine u Cirihu, pronašao u jednoj kutiji stariji sin Ajnštajnovih, Hans Albert. On je želeo da prepisku publikuje, ali su ljudi bliski Ajnštajnu izdejstvovali sudsku zabranu.
Manji deo prepiske objavljen je 1987. godine, a ostatak je odnet u Jerusalim i tek od 2006. samo delimično otvoren za javno istraživanje.
Milentijevićeva je jedna od retkih, a svakako jedina s naših prostora, koja je dobila dozvolu da tri i po meseca izučava arhivsko blago podataka o Albertu Ajnštajnu u Izraelu. Na osnovu tih podataka pre dve godine u izdanju Matice srpske objavila je knjigu "Mileva Marić Ajnštajn - život sa Albertom Ajnštajnom".
- Imala sam privilegiju da iščitam 800 pisama koja su Mileva i Albert razmenili pre i posle razvoda i da se uverim da je njihova ljubav tinjala do kraja njihovih života - kazala je Milentijevićeva na promociji svoje knjige u Novom Sadu. - Iz tih pisama nedvosmisleno se može zaključiti da su njih dvoje zajedno stvorili teoriju relativiteta.
Prepiska, prema mišljenju dr Milentijević, dokazuje da su njih dvoje delili naučne ideje, vodili naučne rasprave i zajedno istraživali. U svojim pismima Albert govori o "našim novim proučavanjima", "našim istraživanjima", "našoj teoriji", "našem radu", kao i o "našem radu o relativnom kretanju".
Na osnovu tih pisama koja su na potpuno nov i, za mnoge, neočekivan način osenčila bračnu i naučnu vezu dvoje Ajnštajna, Anastasija Hajdi Larvol snimila je dokumentarni film "Mala moja veštice", u kojem je ljubavnu prepisku pretvorila u dijalog.
Njeno filmsko ostvarenje 2009. godine prikazano je na komemorativnoj sednici u Cirihu, kad su se vlasti posle 36 godina setile Mileve Marić, platile zakupninu njenog grobnog mesta i ponovo postavile nadgrobnu ploču na grobnom mestu broj 9357 na ciriškom groblju Northajm.
Svojim filmom i predavanjem "Relativnost jedne ljubavi prošlog meseca" na Kolarcu u Beogradu, norveška istoričarka želela je da poruči svetu da je Albert bio veći manipulator nego naučnik, te da je za "Nobela" zaslužnija Mileva od njega samog.
- Mnogo toga upućuje na zaključak da su se Albert i Mileva dogovorili da zajedničkim naučnim radom i znanjem kreiraju i promovišu jednog genijalnog naučnika i univerzitetskog profesora koji će zarađivati za celu porodicu - tvrdi Larvolova.
Taj genije je za gotovo kompletnu svetsku javnost do sada bio samo Ajnštajn, jer je privatna istorija Alberta i Mileve prošla mnogo cenzura da bi se održao mit o Ajnštajnu, jednom od najvećih umova čovečanstva.
- Takva slika o Ajnštajnu proteklih decenija branila se po svaku cenu, i zbog njenog očuvanja fondacija "Albert Ajnštajn" zabranila je objavljivanje ljubavne prepiske Alberta i Mileve - kategorična je mr Anastasija Hajdi Larvol.
Iz prepiske bračnog para Ajnštajn, bar onog njenog dela koji je do sada objavljen, proizilazi da je Mileva naučne proračune radila noću, pošto bi prethodno uspavala sinove, a potom ih je predavala mužu.
Veliki ruski fizičar Avram Fedorovič Jofe svedočio je da je u rukama imao originale tri najvažnija "Ajnštajnova članka", koji su bili potpisani sa Ajnštajn - Mariti. Prezime Mariti bila je švajcarska verzija prezimena Marić, pod kojim je Mileva upisana u gradski registar kantona Cirih.
AjnŠtajn se, po viđenju dr Milentijević, i u kritičnim trenucima svog života oslanjao na Milevu. U jednom pismu on piše:
"Bez tebe mi nedostaje samopouzdanje, bez tebe i ne osećam želju za radom. Bez tebe moj život nije život."
I dok je profesorka Milentijević sklonija zaključku da ovakve Albertove izjave Milevi svedoče da je njihova ljubav tinjala do kraja života, za Anastasiju Hajdi Larvol to je potvrda da je Albert bio veliki manipulator:
- Svoja pisma počinjao je najčešće ljubavnim cvrkutanjem, a obavezno završavao postavljanjem zadataka čije rešenje traži od Mileve! Zato su čak i njena malobrojna dostupna pisma nekompletna, jer je cenzura iz njih izbacila matematičke proračune i naučne instrukcije koje je slala Albertu - smatra Larvolova.
TRI ŽENE NAUČNICE
OSIM krotkog vaspitanja koje je iz porodičnog doma u Titelu ponela u svet, a koje je podrazumevalo povlađivanje mužu, Mileva je oduvek patila od nedostatka samopouzdanja zbog urođenog fizičkog nedostatka - kraće leve noge. To u velikoj meri objašnjava i njeno odsustvo ambicije da sebe ističe u prvi plan kao naučnika. Osim toga, u to vreme ženska profesionalna karijera nije bila uobičajena pojava. Naučnim radom u Evropi tada su se bavile svega tri žene.
Upoznali se na predavanju, a posle tri godine se zavoleli. Albert nije pokazivao talenat za računanje
Studenti Mileva i Albert
MILEVU i Alberta u startu su delile brojne razlike. Ona je bila četiri godine starija od njega, poticala je iz srpske, on iz jevrejske porodice. Imali su ipak, jednu presudnu, zajedničku osobinu: oboje su u ranim godinama bili samotnjaci. Nisu se mnogo družili sa vršnjacima i radije su čitali naučno-popularne knjige.
Marići su poreklom iz dela današnje Vojvodine koji se nekada zvao Šajkaška, a bio je deo Austrougarske sve do 1918. Titel, u kojem se 19. decembra 1875. rodila Mileva Marić, kao najstarija od troje dece Miloša (1846-1922), oficira austrougarske vojske, i Marije, rođene Ružić (1846-1935), bio je u to vreme značajno komandno mesto srpskih graničara na Dunavu i Tisi.
Pravoslavna porodica Marić koja slavi Svetog Stefana, prvi put se 1720. godine pominje u popisu žitelja Kaća (nedaleko od Novog Sada). Miloš i Marija venčali su se u Titelu 1867. godine, a prvo dvoje dece Milica i Vukašin rano su im umrli. Uoči Milevinog rođenja, Miloš je napustio vojnu službu i preselio se s porodicom u Rumu, gde se zaposlio kao sudski pisar. U Rumi je Mileva 1883. godine dobila sestru Zorku, a dve godine docnije i brata koji je, po starom pravoslavnom običaju porodica u kojima umre prvo muško dete, poneo očevo ime kako bi "oterao iz kuće uroke".
AjnŠtajnovi jevrejski preci došli su u 16. veku u Virtenberg i brzo su se prilagodili nemačkoj sredini. Albertov otac Herman (1847-1902) bio je vlasnik radnje za elektrotehnički materijal u Ulmu. Majka Paulina, (rođena Koh (1858-1920) izdanak je bogate porodice.
Kada je Albert imao godinu dana (rođen je 14. marta 1879), porodica Ajnštajn preselila se u Minhen da bi razvijala porodični posao. Ubrzo je Albert dobio mlađu sestru Maju (1881-1951), koja je docnije napisala da je on u ranom detinjstvu bio miran dečak, ali je u povremenim napadima besa bio vrlo grub, i čak je nekoliko puta fizički povredio.
Prema svedočenju Maje Ajnštajn, Albert u ranim godinama školovanja nije pokazivao nikakav naročit talenat za računanje. Kasnije, u Luitpoldovoj gimnaziji u Minhenu bio je prosečan učenik iz svih predmeta, osim iz latinskog jezika i matematike. Već tada je uživao u čitanju knjiga iz euklidske geometrije.
- Školski drugovi zvali su ga "bidermajer", a taj nadimak se u to vreme davao obično dobrodušnim malograđanima - svedočila je Albertova sestra.
Albert nije voleo gimnaziju zbog mehaničkih metoda učenja i zahteva za "bubanjem" školskog gradiva. Nije trpeo ni autoritativne profesore jer u životu, inače, nije podnosio autoritete. Kada je postao slavan naučnik, jednom se osvrnuo na to, pomalo ironično:
- Valjda zato što sam uvek potcenjivao autoritete, sudbina me je kaznila: dodelila mi je da i sam postanem autoritet!
Evocirajući uspomene na školske dane sa Milevom Marić u Srpskoj višoj devojačkoj školi u Novom Sadu, Jelisaveta Baroko svedočila je Đorđu A. Krstiću, autoru knjige "Mileva i Albert Ajnštajn" da je Mileva "uvek sve znala, ali je bila mirna, povučena i nije volela da se ističe".
- Zvali smo je "svetica" - sećala se Milevina školska drugarica. - Verovatno zbog hromosti nije se u vreme školskog odmora uključivala u igre sa decom. Stajala je po strani i gledala kako ostale devojčice jurcaju po dvorištu.
Nikada nije rasvetljen povod zbog kojeg se Mileva iz novosadske ženske škole preselila u realku u Sremskoj Mitrovici, ali se pretpostavlja da je to učinila da bi bila bliže roditeljima u Rumi. Na kraju četvrtog razreda gimnazije Mileva je imala najviši uspeh "prvog reda s odlikom". Najviše ocene dobila je iz matematike i fizike, mada je povremeno, tokom školovanja, odsustvovala zbog nežnog zdravlja. Ponosan na školski uspeh svoje kćerke, otac Miloš je često prepričavao kako mu je jedan profesor rekao:
- Pazite da ovo dete ne upustite, ona je redak fenomen!
U Austrougarskoj, ženska deca nisu imala pravo upisa na viosoke škole sve do 1897. godine. Razloge je naveo tadašnji ministar za nauku Gauč, koji je u bečkom državnom saboru 1896. godine objasnio da bi "konkurencija obrazovanih žena prouzrokovala smanjenje muških zarada, a time i smanjenje brakova, i tako, imala teške posledice po porodični život".
Polovinom 1892. godine, pošto se porodica Marić preselila u Zagreb, Milevin otac napisao je molbu vlastima da dozvoli upis njegovoj kćerki u Kraljevsku veliku gimnaziju. Molba je uslišena.
Tokom školovanja u Zagrebu, Mileva je bila oslobođena plaćanja školarine, a ubrzo je zbog dobrih ocena i vladanja dobila i stipendiju od 100 forinti. Zbog bolešljivosti, završne ispite polagala je početkom septembra 1894, a najbolje ocene imala je iz matematike i fizike.
Ubrzo je Miloš Marić svoju natprosečno darovitu kćerku otpratio u Cirih, u kojem je ženskoj deci već tada, na nemačkom jeziku, bilo dozvoljeno da studiraju na univerzitetima i visokim školama.
Kad je položila prijemni ispit, Mileva se 14. novembra 1894. godine upisala u Višu devojačku školu. U leto 1896. upisala je studije medicine na univerzitetu u Cirihu, a već u oktobru prebacila se na Državnu politehničku školu, na studije matematike i fizike. Bila je tek peta žena koja je uspela da se upiše u ovu školu.
Na predavanjima iz fizike, 21-godišnja Mileva upoznala je mladog kolegu Alberta Ajnštajna, koji je tada imao 17 godina. Prve tri godine dopisivali su se tokom ferija, a onda, 1899. godine, među njima je planula ljubav.
CENjENA ŠKOLA
NA Državnoj politehničkoj školi u Cirihu, koja je kasnije prerasla u danas veoma cenjeni univerzitet, Mileva Marić je pohađala predavanja iz nemačkog, francuskog, latinskog jezika, matematike, fiziologije, fizike, istorije pevanja, analitičke geometrije i stenografije.
U Cirihu Mileva Marić iz Titela i Albert Ajnštajn iz Ulma, unajmili su stanove u susedstvu
Albert Ajnštajn svira na koncertu
KAKO to već samo sudbina može da udesi, u Cirihu, koji je 1896. godine vrveo stranim studentima, Mileva Marić iz Titela i Albert Ajnštajn iz Ulma, unajmili su stanove u susedstvu. Ona je stanovala kod Johane Behtold u Platenštrase broj 74, u centru studentske četvrti, a on je iznajmio sobu u susednoj Unionštrase.
Mlada Srpkinja i četiri godine mlađi Jevrejin sretali su se na putu do fakulteta, na predavanjima, u biblioteci...Razmenjivali su knjige, upoređivali beleške, iznosili utiske o predavanjima. Oboje su voleli prirodu i uživali u izletima na Alpe.
Prosečne visine, crne kovrdžave kose i smeđih očiju, Albert je među studentkinjama bio na glasu kao zgodan i šarmantan mladić. Mileva, tiha i povučena devojka krupnih očiju, bila je gotovo neprimetna. Za sve, osim za Alberta.
Nema pouzdanih podataka o njihovom prvom susretu, ali u najstarijem sačuvanom pismu koje je Mileva krajem 1897. godine poslala Albertu iz Hajdelberga, zahvaljuje mu na "predivnoj zajedničkoj šetnji, krajem prethodne školske godine". Ajnštajnovi biografi navode da je u to vreme on bio opčinjen Milevom toliko, da je potpuno zanemario svoju dotadašnju simpatiju Mariju Vinteler, koja je tada bila učiteljica u Osbergu.
"Ti pišeš da se ne želiš više dopisivati sa mnom, ali zašto, dragi", uzalud je ucveljena Marija pokušavala da pokoleba Alberta.
On i Mileva bili su marljivi i ambiciozni studenti. Njena prosečna ocena na prvoj godini bila je 4,3 a njegova 4,6. Na ciriškom fakultetu znanje se tada vrednovalo ocenama od jedan do šest.
Da li se posle te prve godine Mileva malo uplašila svojih emocija prema Albertu ili je želela da se posveti kvalitetnijem izučavanju njenog omiljenog predmeta fizike, nije poznato. Tek, ona se oktobra 1897. ispisala sa Politehnike da bi u trećem semestru mogla da sluša predavanja na uglednom Univerzitetu u Hajdelbergu u Nemačkoj. Učinila je to svesna da se na taj Univerzitet ne može upisati, jer je upis ženama bio odobren tek kasnije, od 1900. godine.
Jedan od Milevinih predavača bio je i ekspert za teorijsku fiziku, budući nobelovac dr Filip Lenard (1862-1947). U jednom pismu bez datuma, koji je Mileva uputila Albertu, ubrzo po dolasku u Hajdelberg, ona opisuje zanimljivo predavanje dr Lenarda.
"Bilo je lepo na predavanju profesora Lenarda", pisala je Mileva. "On sada drži kurs kinetičke teorije gasova. Pošlo se, dakle, od postavke da se molekuli kiseonika kreću brzinom od preko 400 km u sekundi, pa je onda dobri profesor računao, postavio jednačine, diferencirao, integralio, vršio zamene... Na kraju se ispostavilo da se ti molekuli, doduše, kreću tom brzinom, ali prelaze put dug samo stoti deo debljine jedne vlasi"!
KinetiČka teorija gasova bila je, kasnije se pokazalo, tema koja će Ajnštajnu postati veoma važna u proučavanju Braunovog kretanja. Upravo ta problematika biće u središtu većine Ajnštajnovih radova iz 1905. godine.
Iz prethodnog Milevinog pisma, vidljivo je da je ona još tokom letnjih ferija svom ocu Milošu pominjala Alberta. Dirnut njenom pričom, Miloš Marić poslao je mladom Jevrejinu smotuljak duvana, uzgajanog na imanju u Kaću.
"Svakako ćete jednom morati sa mnom da pođete tamo, kod mojih roditelja. Divno ćete se provesti", napisala je Mileva Albertu.
Iz njegovog pisma upućenog 16. februara 1898. saznaje se da se Mileva vratila u Cirih kako bi nastavila studije na Politehnici. Do početka 1899. godine, njihovo prijateljstvo preraslo je u ljubav.
Kako se njihova veza produbljivala, Mileva je Alberta upoznala sa prijateljicama. Jedna od njih, Milana Bota, studentkinja psihologije iz Kruševca, napisala je svojim roditeljima i ovo:
"Marićeva me je sad upoznala s njenim dobrim prijateljem. Nemac je, zove se Ajnštajn, divno svira violinu".
Tokom uskršnjeg raspusta te godine, Albert je otišao u Milano, gde se u međuvremenu preselila njegova porodica, noseći sa sobom Milevinu sliku. Namerio je da je, na taj način, predstavi roditeljima. Njegovo pismo iz Milana prvi je sačuvani dokaz njihove romanse:
"Zahvaljujući tome što ste mi upravo dobro "oprali" glavu, živo sam se setio Vas", piše Ajnštajn Marićevoj 20. marta 1898. godine.
Za razliku od rasejanog i neurednog Alberta, Mileva je bila dosledna i odlučna u svemu čega se latila. Svoje obaveze detaljno je planirala. Pokušavala je i u Albertov život da unese red, te on stoga to u pismu i naziva "pranjem glave".
U svojoj knjizi "Život sa Albertom Ajnštajnom" Radmila Milentijević navodi reči Voltera Ajzaksona koji je analizirao koliko su Albert i Mileva bili srodne duše. Zaključio je da su oboje bili intelektualci koji su čeznuli da podele svoju ljubav prema nauci i drugim čarima života. Albert je Milevi pisao da je svojoj majci Paulini pokazao njenu fotografiju koja je "ostavila dubok utisak na moju staru".
Kasnije, pošto je shvatila de je vrag odneo šalu i da se njen Albert ozbiljno zaljubio u Milevu, Paulina Ajnštajn pokušala je sve da ga odgovori od ženidbe. Jedan od njenih "argumenata" bio je i da je Srpkinja previše obrazovana:
"Šta će tebi "žena knjiga"", uzalud je savetovala svog sina Paulina Ajnštajn.
GOSPOĐICA ZA DIVLjENjE
AMERIKANKA Katarina Ovens Pir u svojoj knjizi "Albert Ajnštajn" (Hamburg, 1951) zapisala je kako je interesovanje za matematiku zbližilo Alberta i Milevu na studijama u Cirihu. "Gospođica Marić je u matematici i fizici bila prominentna studentkinja", zabeležila je Ovens Pir. "Albert je bio bojažljiv mladić, divio se odgovorima koje je ta gospođica davala na seminarskim vežbanjima. Ubrzo su počeli da rade zajedno. Davno, pre ispita, objavili su da će se jednog dana venčati".
Sedam godina Albert nosio u glavi ideju o svojoj čuvenoj teoriji. Paulina Ajnštajn uporno protiv braka sina i Mileve
Mileva iz studentskih dana
LETNjI raspust 1898. godine Mileva je, kao i obično, provela kod kuće u Novom Sadu i Kaću. Otputovala je iz Ciriha početkom avgusta putničkim vozom, za koji je kupila najjeftiniju kartu.
Te jeseni, sve kolege s druge godine ciriške Državne politehničke škole polagale su prelazni diplomski ispit. Najbolju prosečnu ocenu dobio je Albert - 5,7, od maksimalnih šest. Svoj ispit, iz nedovoljno poznatih razloga, Mileva je odložila za narednu godinu.
Na trećoj godini studija u Cirihu (1898/1899) ljubav i saradnja gospođice Marić i gospodina Ajnštajna sve više su se produbljivale. To je veoma vidljivo i iz Albertovog pisma koje je avgusta 1899. godine, iz hotela „Raj“ u Metmenštetenu u Švajcarskoj, poslao Milevi u Kać:
„Kada sam prvi put čitao Helmholca, nikako nisam mogao da shvatim što Vas nema pored mene, a ni sada se ne osećam mnogo bolje“, pisao je mladi Ajnštajn, očigledno zaljubljen i u Milevin intelekt.
U svojoj knjizi „Mileva i Albert Ajnštajn“, Novosađanin Đorđe U. Krstić, koji se bavio istorijom fizike i bio jedan od prvih istraživača života i dela slavnog naučnog para, navodi da je u naredna dva pisma koja je poslao Milevi u Kać, Ajnštajn puno razmišljao o elektrodinamici pokretnih tela. To je tema koju danas podrobnije poznajemo u okviru posebne teorije relativiteta. U tim svojim razmišljanjima Ajnštajn se oslanjao i na Milevino mišljenje.
Znatno kasnije, 1952. godine, prisećajući se kako je nastala ta teorija, Ajnštajn je rekao da je „ta problematika bila moj život i glavna preokupacija preko sedam godina“.
To je upravo period od kada se Mileva vratila iz Hajdelberga, pa sve do 1905. godine, kada je Albert, u saradnji sa Milevom, tada već svojom venčanom suprugom, objavio revolucionarni članak o toj teoriji.
Naučnici, među kojima je bio i poljski psihijatar Leopold Infeld, na osnovu tog članka zaključili su da je Ajnštajnov um genijalan:
„U tom jednom primeru vidimo neke značajne crte Ajnštajnovog genija - zapisao je Infeld. Iznad svega, tu je sposobnost da se postavljaju pitanja, zatim i moć da se godinama razmišlja o istom problemu, sve dok se tema ne pretvori u svetlost razumevanja. I treće: on poseduje sposobnost da formuliše jednostavne, idealizovane eksperimente koji se nikada ne mogu izvesti u praksi, ali koji, ako se propisno analiziraju, rasvetljavaju i menjaju naše shvatanje sveta koji nas okružuje.“
U jesen 1899. godine, Mileva je položila prelazni diplomski ispit s prosečnom ocenom 5,05, a iz fizike dobila je 5,5, kao i Albert godinu dana ranije.
Kada nije bio na predavanjima, mladi par je najradije boravio kod Mileve u pansionu, a da bi joj bio što bliže, Albert je iznajmio sobu u obližnjoj Union ulici. Iz pisama koje su Milevine drugarice slale svojima, vidljivo je da su njih dvoje kod Mileve često pili kafu. On je pušio, a ona je pripremala jelo, najčešće kobasice iz paketa koje su joj slali roditelji.
Albertova majka Paulina, u Milanu, međutim, do koje je stigao glas o velikoj ljubavi njenog sina „prema onoj ženi-knjizi“, nije imala razumevanja za lepotu njihovih zajedničkih trenutaka. U nedatiranom, ogorčenom pismu Albertovoj tetki Heleni Kaufler, koju je često viđala u Cirihu, Mileva pita:
„Smatrate li da me ona (Paulina) uopšte ne trpi, strepela je mlada Kaćanka. Da li mi se u Vašem prisustvu izrugivala? Znate, na trenutak sam sebi izgledala potpuno bedna, ali sam se tešila jer je najvažnija osoba (Albert), kao što znamo, drugačijeg mišljenja i kad mi on opisuje lepe slike budućnosti, ja zaboravim svu onu bedu“.
U narednom pismu iz Ciriha, datiranom 9. marta 1900. godine, Mileva obaveštava Helenu da je prebolela Paulinino ruganje i da su dan ranije proslavili Albertov 21. rođendan. U tom pismu, ona navodi da je profesor Veber prihvatio njen predlog za diplomski rad i da je „čak bio njime veoma zadovoljan“.
„Mnogo se radujem istraživanjima koja me čekaju s tim u vezi, a Albert je takođe za sebe izabrao zanimljivu temu“, piše Mileva.
Usmeni diplomski ispiti na odeljenju 6-a, koje su pohađali Mileva i Albert, održani su 27. jula 1900. Polagali su teorijsku i eksperimentalnu fiziku, teoriju funkcija, astronomiju i branili diplomski rad. Ajnštajn je dobio ocenu 4,91, a Mileva 4,0. Pretpostavlja se da ćutljivoj i povučenoj Milevi nije odgovaralo da usmeno polaže ispite. Iz diplomskog rada Albert je od mogućih 24 dobio 18, a Mileva 16 poena. Usledilo je još neprijatnije iznenađenje iz teorije funkcija. Mileva je dobila najnižu ocenu od svih kolega (samo pet poena) što je njen prosek ocena znatno pokvarilo i zbog toga, jedina u razredu, nije dobila diplomu.
Postoje mišljenja da problem, zapravo, nije bio u Milevinom neznanju već u shvatanju profesora teorije funkcija, Minkovskog, da žene nemaju šta da traže na Politehnici.
Početkom avgusta 1900. godine, na Državnoj politehničkoj školi u Cirihu podeljena su konačna svedočanstva. U njima, Albertov prosek ocena je 4,7, a Milevin 4,7, ali ona, za razliku od njega, nije dobila diplomu.
HILjADU POLjUBACA GOSPOĐICI
ČIM je dala diplomski ispit, 27. jula 1900, Mileva je otputovala u Kać, a Albert u švajcarsko seoce Melhtal, sa majkom Paulinom i sestrom Majom. U pismu Milevi opisao je razgovor sa majkom:
- Ona me sasvim bezazleno upitala: „Šta će biti sa Dokserl?“
- Biće mi žena - odgovorim ja isto tako bezazleno.
Mama se bacila na krevet, zarila glavu u jastuk i zaridala.
- Upropastićeš sebi budućnost, ona nije prilika za pristojnu porodicu. Ona je jedna knjiga kao i ti, a tebi treba žena. Kada ti napuniš 30 godina, ona će biti stara veštica!
Pošto je Milevi verno preneo dijalog sa majkom, Albert je na kraju pisma dodao:
- Kada bih opet, što pre, mogao da budem sa tobom u Cirihu, blago moje! Hiljadu puta te pozdravlja i ljubi tvoj Johonesl.
Kumovi jedini gosti na venčanju Mileve i Alberta u Cirihu. Veo misterije oko sudbine vanbračne ćerke Lizerl
Mladenci Mileva i Albert
PO završetku školske 1901. godine, Albert je otputovao sa majkom Paulinom na odmor strepeći od njenih sve žešćih prigovora zbog veze sa Milevom. Ona je ostala u Cirihu da bi 26. jula opet izašla na diplomski ispit. Ponovo ga nije položila.
Bez diplome sa Politehnike, Mileva nije mogla da dobije ni pravo na doktorat na Ciriškom univerzitetu. Posle pet godina studiranja, njena akademska sudbina bila je u potpunom rasulu.
Sva utučena, zaputila se roditeljima u Novi Sad. Novi krah na završnom ispitu, međutim, nije bio jedini razlog njenoj utučenosti. Nosila je svojima još jednu vest - bila je u trećem mesecu trudnoće! Na to suočenje sa svojom porodicom putovala je bez Alberta. Uoči tog njihovog privremenog razdvajanja rekla mu je:
- Ja ovako trudna ne smem i ne mogu u Novi Sad!
Ni Milevini roditelji nisu bili naklonjeni njihovoj vezi, ali najteža, gotovo nepremostiva prepreka bila je Albertova porodica.
Albertova majka Paulina imala je bar četiri razloga „protiv“. Najpre, Mileva je bila Srpkinja i pravoslavka, a Albert Jevrejin. Početkom 20. veka, u malograđanskim porodicama, nije se blagonaklono gledalo na ženidbu sinova - jedinaca obrazovanim ženama. Najzad, Mileva je bila bezmalo četiri godine starija od Alberta, a uz to je i hramala.
Jedino ohrabrenje za Milevu su bila pisma koje joj je Albert slao pošto se vratio u Cirih, uzalud pokušavajući da na Politehnici dobije posao koji mu je obećao profesor Veber. S njim poslednjih meseci studija nije bio u dobrim odnosima i profesor Veber ga više nije želeo za asistenta.
Uoči povratka kod porodice u Milano, Milevi, kojoj su roditelji, u blagoslovenom stanju, pružili porodičnu podršku i ljubav, Ajnštajn je pisao:
- Bez tebe mi nedostaje samopouzdanje, bez tebe ne osećam želju za radom niti se radujem životu. Ukratko, bez tebe moj život nije život!
U jednom od narednih pisama on Milevi saopštava svoju odluku.
- U vezi sa našom budućnošću, ja sam doneo sledeću odluku: potražiću odmah bilo kakvo mesto, makar ono bilo bedno. Moji naučni ciljevi i moja lična sujeta neće me sprečiti da preuzmem i podređenu ulogu. Čim nađem takvo mesto oženiću te i dovesti te k sebi. Ali, nikome neću napisati nijednu reč pre nego što sve to bude obavljeno.
Venčanje je upriličeno tek početkom 1903. godine, a godinu pre toga, vanbračno je rođena Milevina i Albertova kćerka Lizerl, čija sudbina je i danas, 11 decenija docnije, obavijena velom misterije.
Iz tog perioda kćerka se samo ovlaš pominje u svega tri pisma koja su njeni roditelji međusobno razmenili 1902. godine. Krajem januara te godine, Lizerl je u tajnosti rođena u domu Milevinih roditelja u Novom Sadu. Podaci koji na to upućuju sadržani su u Albertovom pismu iz februara 1902. godine. Iz njega se saznaje da je Mileva imala težak porođaj.
Nešto ranije, početkom 1902. godine Albert je dao otkaz u privatnoj školi u Šafhauzenu, mada je trebalo da bude angažovan do kraja te godine. Odmah potom povukao je svoju doktorsku disertaciju koju je predao nekoliko meseci ranije Ciriškom univerzitetu.
Učinio je to, najverovatnije, po savetu prof. Klajnera, koji je zapazio da je Ajnštajn svoj rad uradio brzopleto. Potom je otputovao u Bern odakle je, saznavši da je upravo postao otac, Milevi 4. februara 1902. napisao pismo.
- Milo moje zlato, koliko li samo patiš kada više sama ne možeš ni da mi pišeš. I naša draga Lizerl mora odmah da upoznaje svet s te strane. Samo da mi opet, kada moje pisamce stigne, budeš krepka i raspoložena. Kada sam primio pismo od tvog oca toliko sam se prestravio da sam se bezmalo obeznanio, jer sam odmah naslutio neko zlo. U poređenju s tim, sve ostale nedaće nisu ništa. Eto, zaista je došla Lizerl, baš kao što si ti želela.
Početkom juna te godine, Mileva je otputovala u Bern kod Alberta, ostavivši kod roditelja petomesečnu Lizerl. Sredinom istog meseca Albert je dobio privremeno radno mesto tehničara treće klase u Zavodu za patente Švajcarske, za godišnju platu od 3.500 franaka. Mileva se vratila u Novi Sad.
U Bern kod Alberta ponovo je došla da bi 17. decembra objavili veridbu, a sutradan u Cirihu najavili su venčanje i zakazali ga za 6. januar 1903. godine.
Bilo je to skromno venčanje. Jedini gosti bili su venčani kumovi Moric Solovin i Konrad Habit, njihovi prijatelji sa studija. Medenog meseca nije bilo, a mladenci su se uselili u svoj prvi bračni dom, stančić u Ulici Tilirštrase broj 18 na desnoj obali reke Are. Gradskim vlastima prijavili su se kao par bez dece. U to vreme u Novom Sadu, njihova Lizerl bližila se prvom rođendanu.
Pretpostavlja se da je Albertov uslov za brak bio da se vanbračno rođena kćerka i dalje drži u tajnosti, te da se da docnije na usvajanje. To je bio ustupak njegovoj porodici koja nije odobravala brak.
Ajnštajnov biograf Piter Majklmor zabeležio je da su prijatelji bračnog para Ajnštajn primetili veliku promenu u Milevinom ponašanju i pomislili su da se njihovoj romansi, uprkos venčanju, bliži kraj.
- Nešto se desilo između njih dvoje, ali je Mileva samo rekla da je u pitanju nešto „suštinski lično“ - piše Majklmor. - Prijatelji su slutili da je za to Albert odgovoran, hrabrili su Milevu da istraje, ali je ona i dalje govorila kako je posredi nešto previše lično. Tajila je to čitavog života.
ĆERKU DALA DRUGARICI
PROFESORKA Radmila Milentijević u svojoj knjizi „Mileva Marić Ajnštajn - Život sa Albertom Ajnštajnom“ (Matica srpska, 2010) iznela je verziju prema kojoj je Lizerl vanbračna kćerka Alberta i Mileve, data na usvajanje i živela je u Beogradu.
- Imam mnogo dokaza da je devojčicu Lizerl usvojila Milevina najbolja prijateljica iz studentskih dana Helena Kaufler, koja se kasnije udala za Milivoja Savića i preselila u Beograd. Podaci do kojih sam došla ukazuju na to da je Lizerl bila majka penzionisanog profesora Popovića sa Beogradskog univerziteta - napisala je Milentijevićeva.
Novčani deo Nobelove nagrade, odlukom suda, pripao Milevi i sinovima. Albert odbio ponuđenih 100.000 kruna miraza
Mileva i Albert sa sinom prvencem
POSLE tamne epizode u vezi sa njihovom vanbračno rođenom kćerkom Lizerl, koju su najverovatnije dali na usvajanje, nikada je ne spomenuvši ni svojim kasnije rođenim sinovima (stariji Hans Albert za sestru je saznao iz pisama, slučajno otkrivenih 10 godina posle majčine smrti), Mileva i Albert venčali su se u Bernu 6. januara 1903. Od tada je njihov život krenuo uzlaznom linijom.
Mileva 20. marta 1903. piše prijateljici Heleni Kaufler, koja se u međuvremenu udala za Milivoja Savića i preselila u Beograd, da se posvetila novim dužnostima, vođenju domaćinstva:
"Ja sam, ako je to uopšte moguće, još više vezana za svog dragog, nego u ciriška vremena. Samo s njim razgovaram i on je moje jedino društvo. Najsrećnija sam kada je pored mene i često se ljutim na njegovu dosadnu kancelariju koja mu oduzima puno vremena. Zaposlen je kao ekspert u ovdašnjem Zavodu za duhovnu svojinu i svakog dana osam sati obavlja vrlo dosadan posao."
Na kraju Milevinog pisma porodičnoj prijateljici, Albert je dodao ovu rečenicu:
"Mi smo, najzad, postali besprekoran mali bračni par."
U tom periodu u Bernu, sasvim logično, produbila se i njihova naučna saradnja. Osim zajedničkog večernjeg rada na naučnoj tematici sa Albertom, Mileva je prisustvovala i sastancima Akademije "Olimpija", osnovane godinu dana ranije na inicijativu rumunskog studenta filozofije u Bernu. Albert je bio predsednik te akademije.
Kako je Mileva ponovo bila u blagoslovenom stanju, supružnici su se preselili u veći stan na drugom spratu u Ulici Kramgase 49. Tu se 14. maja 1904. godine rodio njihov sin Hans Albert, a iste godine u tom stanu Mileva i Albert postavili su temelje kvantne teorije.
Da je to bila prava porodična idila, svedoči i novosadski fizičar Đorđe U. Krstić, koji je bezmalo pola veka izučavao zajednički život i rad Ajnštajnovih.
"Bili su to srećni dani i zato što su posle rođenja unuka 'omekšali' i Milevini roditelji", zapisao je Krstić na osnovu svedočenja familije Marić i njihovih prijatelja. Milevin otac Miloš doputovao je u Bern da vidi unuka i mlade supružnike i da Albertu uruči miraz, kako je u to vreme nalagao običaj u srpskim porodicama.
Miloš Marić pružio je zetu 100.000 austrougarskih kruna (oko 25.000 dolara), ali je iznenađeni Albert, uz dozvolu svoje supruge, taj neočekivani dar - odbio. Rekao je da se Milevom nije oženio zbog novca, već iz ljubavi, "zato što je ona moj anđeo čuvar i inspiracija".
Albert i Mileva bili su u to vreme veoma posvećeni zajedničkom naučnom radu, s tim što je ona uporedo vodila brigu o domaćinstvu i negovala dete. On je imao 26, a ona bezmalo 30 godina. Tih dana poslali su u "Annalen der Physik" četiri naučna članka, od kojih je prvi bio "O nastanku i apsorpciji svetlosti". Taj članak bavio se jednačinom fotoelektričnog efekta u kojem je upravo zahvaljujući Ajnštajnu uveden, danas opšteprihvaćen, pojam "kvantna svetlost".
I danas se to zove Ajnštajnova jednačina fotoelektričnog efekta. Upravo za to otkriće Albert je 1922. godine dobio Nobelovu nagradu, čiji je novčani deo, istina pod pritiskom suda radi izdržavanja dece, prepustio tada već bivšoj supruzi Milevi.
Iz sreĆnih godina braka sa Milevom, naročito iz 1905, potiču sva značajna Albertova otkrića, pa tako i "O elektrodinamici pokretnih tela". Do tada, a to je period od gotovo 200 godina, ova oblast fizike čvrsto se bazirala na klasičnim postulatima Isaka Njutna (1643-1727). Engleski fizičar je tvrdio da pravo vreme teče samo od sebe i baš zato je ravnomerno i nezavisno od ikakvih predmeta.
Tek 1871. godine Ernst Maks je načeo Njutnovu teoriju dijalektičkim objašnjenjem da se "u našem koncipiranju vremena izražava najdublja i najopštija povezanost predmeta". Potom su američki fizičari Albert Abraham Majkelson (dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1907) i Edvard Vilijams Morli eksperimentalno utvrdili da je brzina svetlosti nezavisna od kretanja svetlosnog izvora i posmatrača.
Ali to dugi niz godina nije bilo i dokazivo, pa je Ajnštajnov članak prvi postavio temelje danas opšteprihvaćene specijalne teorije relativiteta.
Ovom teorijom Ajnštajn je nedvosmisleno dokazao da koncept univerzalnog i apsolutnog vremena na kojem počiva kompletna Njutnova kinematika ne stoji na pouzdanim naučnim temeljima.
U svojoj knjizi "Mileva i Albert Ajnštajn", Đorđe Krstić navodi da je jedne večeri 1905. godine, posle razgovora sa svojim prijateljem iz ciriških dana Mikelom Besoom, Albert dobio snažnu inspiraciju za teoriju relativiteta, te je od tada na njoj radio kao u transu.
O tome P. Mičelmor u svom osvrtu na život i delo Alberta Ajnštajna piše:
"Prenos širokog teorijskog koncepta, u matematički logičan oblik na papiru, trajao je pet nedelja i bio je veoma naporan. Ajnštajn je posle toga bio toliko iscrpljen da je dve nedelje morao da odleži u krevetu. Mileva je nekoliko puta proveravala članak i tek onda ga je poslala, rekavši svom mužu: Ovo je vaoma lepo delo!"
PRESUŠILA INSPIRACIJA
OBJAVLJIVANJE do tada nepoznatih pisama Mileve i Alberta 1987. godine podstaklo je polemike o Milevinom doprinosu Albertovim naučnim radovima. Glavni urednik "Sabranih spisa" Džon Stačel u uvodniku je naveo da je Mileva bila "rezonator Ajnštajnovih ideja". Dve godine kasnije, fizičar Evan Haris Voker bio je mnogo konkretniji, rekavši da su njih dvoje radili kao tim. U tekstu objavljenom u prestižnom časopisu "Fizika danas", Voker kaže: "Njihove zajedničke godine izrodile su Ajnštajnova najveća dostignuća. Njegova fizika bila je tada ispunjena smelim idejama o izobličavanju prostora i vremena, o gravitaciji, o protonima koji su zapravo svežnjevi energije. Ali kada se njegov brak sa Milevom okončao, Ajnštajnova je fizika postala konzervativna. On više nije bio predvodnik avangardnih fizičara."
Ponižena i skrhana Mileva napušta porodični pakao. Rastanak na železničkoj stanici u Berlinu, po sećanju starijeg sina Hansa Alberta, tada desetogodišnjaka, bio je potresan
Milena i Albert zajedno
PORODICA Ajnštajn se iz Berna oktobra 1909. preselila u Cirih. Na tamošnjem univerzitetu, Albert je predavao uvod u mehaniku i termodinamiku i vodio seminar iz fizike, a u letnjem semestru predavao je i kinetičku teoriju toplote. Već krajem te godine, Ajnštajn je postao aktivan član Udruženja fizičara u Cirihu.
Mileva piše prijateljici Heleni Savić da je njen muž veoma zadovoljan svojim novim položajem:
"Radi vrlo mnogo, puno je i objavio. Prošlog septembra držao je predavanje na skupu nemačkih prirodnjaka u Salcburgu. Kao što vidiš, uz takvu slavu ne ostaje mnogo vremena za ženu. Pročitala sam iz tvojih šaljivih redova da moram da budem ljubomorna i na nauku. Ali, šta da se radi, nekom biser, nekom kutija"
Ni rođenje mlađeg sina Eduarda (28. jula 1910) nije sprečilo neumitnu krizu u braku Mileve i Alberta. Razlozi nisu bili u činjenici da su se na Albertovo insistiranje, preselili iz Ciriha u Prag, gde je on počeo da predaje mehaniku i termodinamiku. Osim što se u tom periodu potpuno predao nauci, Albert se počeo ponovo zbližavati sa svojom porodicom, koja mu je zbog njegove sve veće naučne slave, oprostila ženidbu sa Milevom, ali ju je i dalje ignorisala.
Kobna po njihov brak bila je Albertova poseta Berlinu u zimskom semestru 1912. godine kada je pozvan na razgovor sa tamošnjim fizičarima. Tih nedelju dana proveo je uglavnom kod svoje rođene tetke Fani Ajnštajn. Ali, najviše vremena provodio je, ipak, sa njenom kćerkom, a svojom sestrom Elzom Levental, koju je poznavao iz detinjstva.
Elza se upravo razvela od Maksa Leventala s kojim je imala dve kćerke. Nedugo po povratku u Prag, Albert i Elza razmenili su nekoliko pisama. Albert je pisao svojoj novoj ljubavi:
"Draga Elza, još jednom ti kažem: volim te. Ja patim čak više nego ti, jer ti patiš samo zbog onog što nemaš. Imam osećaj da neće biti dobro ni za nas, ni za druge da se još više zbližimo".
BraČna kriza privremeno se stišala, Ajnštajnovi su se iz Praga vratili u Cirih. Naredne pune dve godine prošle su u Milevinim pokušajima da putovanjima iz njihove mladosti po mestima u južnoj Švarcajskoj, ponovo probudi ljubav svog muža.
Slali su prijateljima razglednice iz kojih se vidi da su bili srećni. Ali, sa svakog od tih putovanja, Albert se obavezno javljao Elzi. Sanjario je da bi s njom mogao da ponovo oseti onaj zanos koji mu se u studentskim danima u Cirihu, dogodio s Milevom. Elza je, međutim, sanjala o pompeznom, bučnom životu sa svojim sada već slavnim rođakom.
Iz pisama koje su razmenjivali prijatelji Ajnštajnovih, vidljivo je da se Mileva "skoro razbolela zbog neprestanih uzbuđenja". Vrhunac se desio jula 1914. godine kada je Albert sročio i uručio Milevi listu uslova za nastavak zajedničkog života. Na tom ponižavajućem spisku, Albert je Milevi propisao o čemu mora da se brine i od čega mora da odustane, ako želi i dalje da živi s njim u istom stanu.
Po njegovom zahtevu, ona je trebalo da se brine: da su njegova odela i veš čisti i u dobrom stanju, da on redovno dobija tri obroka dnevno u svojoj sobi, da su mu spavaća i radna soba uredne, a posebno da njegov pisaći sto bude na raspolaganju samo njemu.
"Treba da odustaneš i od svih ličnih odnosa sa mnom, osim ukoliko to nije neophodno iz društvenih razloga. Posebno moraš da se odrekneš prava da kod kuće sedim pored tebe, da zajedno šetamo ili putujemo".
U međusobnim odnosima, Albert je naložio Milevi i da mu ne prebacuje "što ti ne nudim nežnosti, a od tebe ih ne očekujem".Tražio je, takođe, da što manje razgovara s njim i da ga, ni rečima ni postupcima, ne ponižava pred sinovima.
U svojoj knjizi "Mileva i Albert Ajnštajn", Đorđe U. Krstić zaključuje da je simptomatično to što je Albert zabranio Milevi da prilazi pisaćem stolu, onom istom koji su delili poslednjih 15 godina i za kojim su nastala njihova zajednička naučna dela, čija slava je docnije u potpunosti pripisana Albertu.
Pošto je sva slomljena nekoliko dana razmišljala, Mileva je odlučila da sa decom napusti porodični pakao u Berlinu. Dan pošto je Austrougarska monarhija objavila rat Srbiji, što je bio znak za početak Prvog svetskog rata, Mileva je s decom otputovala u Cirih.
Rastanak na železničkoj stanici u Berlinu, po sećanju starijeg sina Hansa Alberta, tada desetogodišnjaka, bio je potresan. Ponižena i skrhana, Mileva je grcala u suzama. Pošto ih je ispratio, Albert je napisao pismo Elzi:
"Juče sam poslednji put razgovarao s njom. Oprostili smo se uvređeni. Ona je moje postupke doživela kao zločin prema njoj i deci. Ali, znam da je to najbolje što sam mogao učiniti, pa makar se deca otuđila od mene".
Istog dana, napisao je još jedno pismo Elzi u kojem je obaveštava da je posetio svoju majku Paulinu i njene (Elzine) roditelje.
"Svi su bili presrećni što je Mileva otišla, javljao je Albert Elzi. Jedino su mi zamerili što sam joj obećao previsoku finansijsku pomoć".
NE TRAŽIM RAZVOD
PLAŠEĆI se da bi Mileva mogla njegovu preljubu da iskoristi kao zakonsku prepreku za razvod, Albert je obećao da neće tražiti razvod. To potvrđuje u pismu od 18. avgusta 1914.
"Nemam nameru da od tebe tražim razvod, nego samo da sa decom ostaneš u Švajcarskoj", napisao je Milevi i obećao da će nju i decu izdržavati sa 400 franaka mesečno, što je na godišnjem nivou iznosilo 4.800 franaka. To je, međutim, za 2.200 franaka manje nego što je bilo predviđeno u njihovom Sporazumu o razvodu.
Bez imalo griže savesti, Albert je Milevi napisao da je to "sve što mogu da ti priuštim" i zamolio je za vesti "o mojim dragim dečacima". Sličnu "igru" izbegavanja obaveza, Albert je ponovio i nekoliko godina docnije kada je, po sudskom nalogu, trebalo da ustupi Milevi novčani deo Nobelove nagrade.
Nikada pred drugima nije pustila suzu niti otvorila dušu. Sud sprečio štampanje pisama bračnog para Ajnštajn
Mileva sa decom
U JAPANU, na proputovanju sa novom suprugom Elzom, Ajnštajn je novembra 1922. godine saznao da je dobio Nobelovu nagradu. Sva slava je pripala njemu, mada se znalo da je to bio rezultat zajedničkog rada sa tadašnjom suprugom Milevom. Uostalom, upravo zbog toga, Albert je uoči razvoda i pristao da novčani iznos Nobelove nagrade prepusti Milevi i njihovim sinovima Hansu Albertu i Eduardu.
Novčani deo nagrade iznosio je 121.572 švedske krune. Toliko je u to vreme vredela desetogodišnja zarada univerzitetskog profesora. Činjenicu da je sav taj novac morao da ustupi bivšoj supruzi Ajnštajn je krio i od rođaka i od prijatelja.
Presudom o razvodu od 14. februara 1919. godine, novac od Nobelove nagrade trebalo je da na Milevino ime bude položen u švajcarsku banku. Ona je imala pravo da raspolaže kamatom, a glavnicu je mogla da podiže jedino uz Albertovu saglasnost. To nije išlo glatko, pa je Albert jedno vreme bio u zavadi i sa Milevom i sa njihovim sinom Hansom Albertom.
Kada je kasnije novosadski fizičar i biograf Ajnštajnovih Đorđe U. Krstić razgovarao sa Hansom Albertom, on je zaplakao. Ispričao je Krstiću da je otac na sve načine pokušavao da izbegne dogovor da iz Berlina šalje novac za izdržavanje dece.
Popustio je slavni naučnik tek kad je Mileva poručila: "U redu, onda ću da napišem tvoju i moju autobiografiju. Moram da živim od nečeg".
Albert se toliko uplašio da je odmah poslao pare. Prema svedočenjima bliskih saradnika, kasnije je govorio da neće imati mira sve dok je ta žena živa.
Mileva je tim novcem u Cirihu kupila tri kuće. U jednoj od njih, na petom spratu, živela je sama do kraja života. Povremeno je sa njom boravio mlađi sin Eduard koji je zbog šizofrenije veći deo života proveo u ciriškom sanatorijumu.
U tom stanu, Albert je nekoliko puta posetio bivšu suprugu i obolelog sina. Poslednji put video ih je 1933. godine. Nekoliko godina docnije, pred rastućim nacionalizmom, Ajnštajn se sa starijim sinom preselio u Ameriku.
Prema pisanim biografijama supružnika Ajnštajn, kada im se brak raspao, Mileva je doživela duševni i fizički slom od kojeg se nikada nije oporavila. Godinama se borila s depresijom, a puno podataka o Ajnštajnovom naučnom uspehu, kojem je nesumnjivo mnogo doprinela, zauvek je zadržala za sebe.
Ljudi iz neposrednog komšiluka koji su sretali Milevu poslednjih godina njenog života, svedočili su biografima da je bila jako usamljena.
"Čuvala je nešto u srcu zbog čega je uvek bila tužna", sećala se Marija Grendelmajer iz Ciriha. "Nikada nije pred drugima pustila suzu, nikada nije otvorila dušu. Eduard joj je bio na srcu, svu je pažnju usmerila na njega. Poslednjih godina delovala je zapušteno. Bila je loše obučena, ruke su joj bile isušene, ali nosila je i dalje venčanu burmu".
Ostala je odana Albertu gotovo do kraja svog života. Usprotivila mu se jedino kada je naumila da novac od prodaje kuće u Hutenštrase u Cirihu, ostavi za lečenje mlađeg sina, kako bi ga obezbedila i posle njene smrti.
Mileva Marić preminula je 4. avgusta 1948. godine u 73. godini, u ciriškoj klinici "Eos" u koju je dospela mesec dana ranije zbog šloga. Leva strana tela joj je bila oduzeta i otežano je govorila. Poslednji put se ozarila kada je na samrti posetio sin Hans Albert.
Po pravoslavnom običaju, Mileva je sahranjena na ciriškom groblju Nordhajm. Opelo je služio ruski sveštenik, otac Šubov, a u lokalnim novinama objavljena je čitulja ovog sadržaja: "Odlazi na večni počinak naša voljena majka Mileva Ajnštajn Marić" U potpisu: Hans-Albert i Frida Ajnštajn iz Berklija (Kalifornija) i Eduard Ajnštajn.
Biografi su zabeležili da Ajnštajn u godinama posle razvoda, ni najbližim prijateljima nikada nije pominjao bivšu suprugu. U pismu Hansu Albertu on ispisuje i ovu surovu rečenicu:
"Da sam znao sve činjenice, Eduard nikada ne bi ni došao na svet"!
Sedamnaest godina posle svoje majke, Eduard je 25. oktobra 1965. umro u sanatorijumu u Cirihu. Vest da je njegov slavni otac Albert Ajnštajn preminuo 1955. godine u Prinstonu nikada nije ni doprla do njegove svesti.
Njegov brat Hans Albert, ugledni stručnjak u oblasti hidrauličnog inženjerstva, nadživeo ga je osam godina. Pokušao je da 1958. objavi prepisku svojih roditelja koju je slučajno pronašao u jednoj kutiji. Pisma su otkrivala i da su njegovi roditelji zajedno radili na naučnim otkrićima koja su proslavila samo Alberta Ajnštajna.
PokuŠaj Hansa Alberta i njegova supruge Fride da publikuju prepisku sprečen je sudskom tužbom. Učinili su to ljudi koji su po Ajnštajnovom testamentu bili zaduženi da brinu o njegovoj zaostavštini.
Doprinos Mileve Marić svetskoj nauci kroz dela njenog muža trebalo bi da bude još preciznije objašnjen narednih godina, kada će, kako je ovih dana najavljeno, zbirka od 80.000 dokumenata iz privatnog i naučnog života Alberta Ajnštajna u Izraelu biti postavljena na internet.
ĆIRILIČNA SETA
MILEVA Marić je uvek bila ponosna na svoje srpsko poreklo. Naročito je to vidljivo u pismima koja je od 1935. do 1948. iz Ciriha razmenjivala sa svojim kumovima Đokom i Sidonijom Gajin u Novom Sadu. Ukupno 30 pisama, ispisanih setom, nostalgijom i nadom u povratak u zavičaj, prošle godine dr Drago Njegovan priredio je u knjigu "Dragi moji kumovi", a objavio je "Prometej". Mileva je pisala divnim ćiriličnim rukopisom.
