- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.990
Milena Dravić: Nisam srpska Greta Garbo
Radmila RADOSAVLJEVIĆ | 26. februar 2011. 20:54 | Večernje novosti
Glumica Milena Dravić o veku kinematografije u Srbiji, vrednostima o kojima ne brinemo, građanskom Beogradu. Dala sam se filmskom pozivu bezrezervno, potpuno. To mi je bilo uzvraćeno
Glumica Milena Dravić
GODINA filma, kojom će se tokom 2011. svečano obeležavati sto godina postojanja kinematografije u Srbiji, pored niza manifestacija nosi i znak umetnika koji su obeležili srpski film. Milena Dravić, jedina glumica sa ovih prostora koja je ušla u Svetsku filmsku enciklopediju s kraja 20. veka, bila na naslovnoj strani „Njujork tajmsa“, dobila nagrade u Puli, Kanu, Veneciji... zadržala je do danas (posle svih političkih tumbanja i premeštanja u bivšoj zajedničkoj domovini), poštovanje kao jedina prava heroina nekadašnjeg jugoslovenskog filma.
- Imam utisak da, nažalost, nismo ni svesni tako važne činjenice da u Srbiji već čitav vek postoji filmska umetnost, da smo bili među prvim zemljama u Evropi koje su 1896. videle tadašnje čudo nauke - kinematograf braće Limijer, i da je već 1911. omiljeni beogradski glumac, reditelj i boem Čiča Ilija Stanojević snimio prvi srpski film, „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“. Filmska umetnost pokazuje da smo još tada pripadali evropskoj kulturi, i da je Beograd zaista bio evropska, građanska prestonica. Žao mi je što to nekako i sami zaboravljamo, što danas pišemo nekakve molbe, zahteve, upitnike, da nas ta ista Evropa opet primi. Zato bih volela da se čitava naša javnost mnogo više animira oko ovog važnog datuma, Godine filma, i da on dobije značaj koji zaista ima - kaže Milena Dravić, koja je i član Odbora (zajedno sa Emirom Kusturicom, Velimirom-Batom Živojinovićem, Srđanom Karanovićem, Goranom Markovićem, Gordanom Mihićem, Goranom Paskaljevićem, Milanom Vlajčićem i Dejanom Kosanovićem) za obeležavanje jubileja, koji je formiralo Ministarstvo za kulturu.
* Smatrate li da se naše prave vrednosti, kao što je i film, ne poštuju dovoljno, i da se olako prelazi preko njih?
- Mislim da su se ljudi utopili u neke potpuno besmislene stvari. Film dočekuje svoj jubilej - bez bioskopa i „Avala filma“, nekada najvećeg studija u ovom delu Evrope, gde su snimali svetski reditelji, producenti i glumci, i bez zakona o kinematografiji, pa je komentar možda i suvišan. Ono što se sa bioskopima dogodilo kod nas, nije se desilo nigde u svetu. U Parizu se čekaju redovi na Šanzelizeu za bioskopske karte, u Rimu i Londonu je slična situacija, pogotovu za domaći film, a mi nemamo ni gde da gledamo ono što naši reditelji, s velikom mukom i bez dovoljno finansijskih sredstava, ipak nekako uspevaju da snime. Nadala sam se da će bar bioskopi koji se nalaze u zgradama zaštićenim od države kao spomenici kulture biti obnovljeni u „Godini filma“, ali izgleda da se to neće dogoditi. Zato se i otvaraju pitanja ko su svi ti ljudi koji odlučuju o kulturi, i kakva je njihova lična kultura, koliko je oni poseduju u sebi, ili samo trče za političkom karijerom.
* Da li se u bivšoj Jugoslaviji više brinulo o filmu nego danas?
- Film je u tadašnjoj državi bio reprezentacija. Isto kao što je postojala i reprezentacija u sportu. I mada su i druge umetnosti i umetnici bili cenjeni u inostranstvu, film je ipak najzaslužniji za našu promociju u svetu. Stvorena su neka remek-dela, kroz film, našu zemlju upoznala je svetska publika, država je toga bila svesna, i zato je ulagala novac. Ono što bi moglo da bude zanimljivo u rasvetljavanju fenomena nekadašnje kinematografiju je dokumentarni film „Sinema komunisto“ mlade rediteljke Mile Turajlić, koji još nisam stigla da pogledam, ali sam čula da daje mnogo novih podataka o onome što se u filmskoj umetnosti tada događalo. Jeste da je bilo zabranjivanih filmova, ali su oni ipak bili snimljeni, prikazivani i danas svi mogu da ih vide, a mogli su da budu prekinuti još tokom rada - znalo se kakvi su scenariji i koje su to priče. To se nije dogodilo. Od zabranjivanih filmova, možda su samo dva ili tri zaista bila u „bunkeru“.
* Bili ste jedan od važnih aktera i svedoka nastajanja „crnog talasa“, koji je ušao u gotovo sve svetske filmske antologije. Čini se, međutim, da on do danas nije do kraja demistifikovan?
- „Crni talas“ bio je avangarda u svakom smislu - i kada je reč o filmovima koji su snimljeni, i kada govorimo o rediteljima koji su ih stvorili. Bio je i više od samog filmskog stvaralaštva, i mogao bi da se posmatra i kao najangažovaniji „odgovor“ na tadašnje društvo, socijalni ambijent, političku situaciju. Kroz vizuru filma pojavilo se „naličje“ jednog srećnog, zadovoljnog društva bez ijedne greške, sa jednakim šansama za sve. Ali, kad se govori o „crnom talasu“, treba pomenuti i naše prve urbane filmove iz pedesetih godina, kao što je recimo bio „Subotom uveče“ Vladimira Pogačića, koji su na neki način bili vrsta „prethodnice“ . Nisam, međutim, sigurna da bi „crni talas“ danas mogao da se ponovi.
* Igrali ste u više od sto filmova, večerali s Alfredom Hičkokom, upoznali se sa Sofijom Loren... Šta je ono najvažnije što ste lično dobili od filma?
- Pre svega, ja sam filmu mnogo dala. Život sam posvetila filmskom pozivu, i to bezrezervno, potpuno. Jeste da mi je film to uzvratio, ali me je i napustio u jednom vrlo važnom trenutku - u srednjim godinama, kada glumice u inostranstvu idu u finiš fenomenalnih uloga, fantastičnih karaktera i transformacija. Ali, desile su se sve te stvari u bivšoj Jugoslaviji, svi smo bili zaustavljeni, pa i ja, i zato osećam ogromnu zahvalnost prema pozorištu, koje me je u toj pauzi angažovalo u dobrim ulogama, kod velikih reditelja, od Dejana Mijača, Jagoša Markovića, Dušana Kovačevića... Imala sam toliko dobrih šansi, da sam te uloge snimila na filmu, mojoj karijeri ne bi ništa nedostajalo. Ono što me je na neki način vratilo pred kamere, bilo je „Bure baruta“ Gorana Paskaljevića, a onda su došli mladi reditelji kao što je Stefan Arsenijević, Milutin Petrović...
* U „Leksikonu Yu mitologije“ piše: Da su naši standardi holivudski, Milena Dravić bila bi veća od Grete Garbo“.
- Privatno, ni po čemu nisam nalik ni glumici, ni zvezdi. Ali, druge kinematografije brinu o svojim glumicama, imamo primer Engleske, Francuske, Italije, Amerike, gde glumice moje generacije, i starije, neprestano snimaju - Džudi Denč koja ne silazi sa platna, Ema Tompson, Helen Miren, Vanesa Redgrejv, Katrin Denev. Za njih se pripremaju scenarija, kao i za Meril Strip koja je malo mlađa, ali je i poslednja velika američka glumica kakva je bila, recimo, Ketrin Hepbern. Mi prosto ne brinemo o našim vrednostima, i to je glavni kamen spoticanja.
* Svih ovih burnih godina, vi i Dragan Nikolić nikada sebe niste osporili, ni profesionalno, ni lično, zbog čega vas od Triglava do Đevđelije i danas smatraju „svojim“ glumcima. Da li je to bilo teško?
- To nije pitanje izbora. Mi smo takvi ljudi, ponašamo se najprirodnije. Istog smo vaspitanja, istog pogleda na život, poštovanja drugih ljudi, tako da naše ponašanje nije ništa smišljeno. I kada smo devedesetih bili na ulicama, išli smo samo kao građani koji ne pripadaju nikome, samo umetnosti i svom radu. Mislim da je velika greška nekih naših kolega koji su ušli u političke stranke, bez obzira koje su one orijentacije. Jer, naš posao je mnogo težak, krvav. Nikada do sada o tome nisam govorila, ali sa ove vremenske distance i posle svega kroz šta sam prošla, imam prava to da kažem. Baviti se glumačkim poslom na ozbiljan i posvećen način vrlo je teško, tvoje biće se već suviše daje, da bi uopšte moglo da bude skoncentrisano da se daje još nečemu. Ali, neki ulaze u politiku samo da bi bili sigurniji, i imali neke privilegije. To nije pošteno. Nije u redu.
MLADI AUTORI
* POSTOJI li nešto što ipak ohrabruje i u ovoj situaciji?
- To su naši mladi autori, koji i u ovim teškim okolnostima prave filmove vredne pažnje i u inostranstvu - Stevanu Filipoviću bile su potrebne četiri godine da dođe do sredstava i da završi film „Šišanje“ koji je sjajan. Tu su i Stefan Arsenijević, Srdan Golubović, Oleg Novković, Nikola Ležajić koji je napravio debitantski film „Tilva Roš“, s kojim skuplja nagrade na međunarodnim festivalima, a Dragan Bjelogrlić, kao reditelj - debitant, beleži više od četiri stotine hiljada gledalaca sa filmom „Montevideo, Bog te video“. Mislim da mladi stvaraoci nastavljaju onu finu liniju koju su postavile generacije naših značajnih filmskih autora, koji danas doživljavaju retrospektivu u čitavom svetu.
CEO SVET NA FESTU
* U DOBA najveće slave Festa, vi i Dragan Nikolić bili ste njegov „zaštitni znak“ - svi su pevali sa vama „Ah taj Fest, ah taj Fest, pašću, ah, u nesvest“...
- U to vreme ceo svet je bio u Beogradu. Volela bih da se vrati to doba kada smo bili evropska prestonica. Nije tačno ni to da danas baš niko neće sa nama. Eto, veliki glumac Ralf Fajns došao je baš u Beograd da snima prvi rediteljski film, i da „Koriolanom“ otvori ovogodišnji Fest. Ali i mnogo toga da promenimo, pre svega, sistem vrednosti koji gotovo da više ne postoji. Nedopustivo je šta se danas emituje u TV programima, kako se obesmišljava sve što je civilizovano, vredno, što je stvar građanskog vaspitanja. Ne zna se, međutim, šta je strašnije i tužnije - ta beskrupulozna vulgarizacija i prostačenje čitave zemlje, ili što država uopšte ne reaguje da zaustavi tu brutalnost.
Radmila RADOSAVLJEVIĆ | 26. februar 2011. 20:54 | Večernje novosti
Glumica Milena Dravić o veku kinematografije u Srbiji, vrednostima o kojima ne brinemo, građanskom Beogradu. Dala sam se filmskom pozivu bezrezervno, potpuno. To mi je bilo uzvraćeno
Glumica Milena Dravić
GODINA filma, kojom će se tokom 2011. svečano obeležavati sto godina postojanja kinematografije u Srbiji, pored niza manifestacija nosi i znak umetnika koji su obeležili srpski film. Milena Dravić, jedina glumica sa ovih prostora koja je ušla u Svetsku filmsku enciklopediju s kraja 20. veka, bila na naslovnoj strani „Njujork tajmsa“, dobila nagrade u Puli, Kanu, Veneciji... zadržala je do danas (posle svih političkih tumbanja i premeštanja u bivšoj zajedničkoj domovini), poštovanje kao jedina prava heroina nekadašnjeg jugoslovenskog filma.
- Imam utisak da, nažalost, nismo ni svesni tako važne činjenice da u Srbiji već čitav vek postoji filmska umetnost, da smo bili među prvim zemljama u Evropi koje su 1896. videle tadašnje čudo nauke - kinematograf braće Limijer, i da je već 1911. omiljeni beogradski glumac, reditelj i boem Čiča Ilija Stanojević snimio prvi srpski film, „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“. Filmska umetnost pokazuje da smo još tada pripadali evropskoj kulturi, i da je Beograd zaista bio evropska, građanska prestonica. Žao mi je što to nekako i sami zaboravljamo, što danas pišemo nekakve molbe, zahteve, upitnike, da nas ta ista Evropa opet primi. Zato bih volela da se čitava naša javnost mnogo više animira oko ovog važnog datuma, Godine filma, i da on dobije značaj koji zaista ima - kaže Milena Dravić, koja je i član Odbora (zajedno sa Emirom Kusturicom, Velimirom-Batom Živojinovićem, Srđanom Karanovićem, Goranom Markovićem, Gordanom Mihićem, Goranom Paskaljevićem, Milanom Vlajčićem i Dejanom Kosanovićem) za obeležavanje jubileja, koji je formiralo Ministarstvo za kulturu.
* Smatrate li da se naše prave vrednosti, kao što je i film, ne poštuju dovoljno, i da se olako prelazi preko njih?
- Mislim da su se ljudi utopili u neke potpuno besmislene stvari. Film dočekuje svoj jubilej - bez bioskopa i „Avala filma“, nekada najvećeg studija u ovom delu Evrope, gde su snimali svetski reditelji, producenti i glumci, i bez zakona o kinematografiji, pa je komentar možda i suvišan. Ono što se sa bioskopima dogodilo kod nas, nije se desilo nigde u svetu. U Parizu se čekaju redovi na Šanzelizeu za bioskopske karte, u Rimu i Londonu je slična situacija, pogotovu za domaći film, a mi nemamo ni gde da gledamo ono što naši reditelji, s velikom mukom i bez dovoljno finansijskih sredstava, ipak nekako uspevaju da snime. Nadala sam se da će bar bioskopi koji se nalaze u zgradama zaštićenim od države kao spomenici kulture biti obnovljeni u „Godini filma“, ali izgleda da se to neće dogoditi. Zato se i otvaraju pitanja ko su svi ti ljudi koji odlučuju o kulturi, i kakva je njihova lična kultura, koliko je oni poseduju u sebi, ili samo trče za političkom karijerom.
* Da li se u bivšoj Jugoslaviji više brinulo o filmu nego danas?
- Film je u tadašnjoj državi bio reprezentacija. Isto kao što je postojala i reprezentacija u sportu. I mada su i druge umetnosti i umetnici bili cenjeni u inostranstvu, film je ipak najzaslužniji za našu promociju u svetu. Stvorena su neka remek-dela, kroz film, našu zemlju upoznala je svetska publika, država je toga bila svesna, i zato je ulagala novac. Ono što bi moglo da bude zanimljivo u rasvetljavanju fenomena nekadašnje kinematografiju je dokumentarni film „Sinema komunisto“ mlade rediteljke Mile Turajlić, koji još nisam stigla da pogledam, ali sam čula da daje mnogo novih podataka o onome što se u filmskoj umetnosti tada događalo. Jeste da je bilo zabranjivanih filmova, ali su oni ipak bili snimljeni, prikazivani i danas svi mogu da ih vide, a mogli su da budu prekinuti još tokom rada - znalo se kakvi su scenariji i koje su to priče. To se nije dogodilo. Od zabranjivanih filmova, možda su samo dva ili tri zaista bila u „bunkeru“.
* Bili ste jedan od važnih aktera i svedoka nastajanja „crnog talasa“, koji je ušao u gotovo sve svetske filmske antologije. Čini se, međutim, da on do danas nije do kraja demistifikovan?
- „Crni talas“ bio je avangarda u svakom smislu - i kada je reč o filmovima koji su snimljeni, i kada govorimo o rediteljima koji su ih stvorili. Bio je i više od samog filmskog stvaralaštva, i mogao bi da se posmatra i kao najangažovaniji „odgovor“ na tadašnje društvo, socijalni ambijent, političku situaciju. Kroz vizuru filma pojavilo se „naličje“ jednog srećnog, zadovoljnog društva bez ijedne greške, sa jednakim šansama za sve. Ali, kad se govori o „crnom talasu“, treba pomenuti i naše prve urbane filmove iz pedesetih godina, kao što je recimo bio „Subotom uveče“ Vladimira Pogačića, koji su na neki način bili vrsta „prethodnice“ . Nisam, međutim, sigurna da bi „crni talas“ danas mogao da se ponovi.
* Igrali ste u više od sto filmova, večerali s Alfredom Hičkokom, upoznali se sa Sofijom Loren... Šta je ono najvažnije što ste lično dobili od filma?
- Pre svega, ja sam filmu mnogo dala. Život sam posvetila filmskom pozivu, i to bezrezervno, potpuno. Jeste da mi je film to uzvratio, ali me je i napustio u jednom vrlo važnom trenutku - u srednjim godinama, kada glumice u inostranstvu idu u finiš fenomenalnih uloga, fantastičnih karaktera i transformacija. Ali, desile su se sve te stvari u bivšoj Jugoslaviji, svi smo bili zaustavljeni, pa i ja, i zato osećam ogromnu zahvalnost prema pozorištu, koje me je u toj pauzi angažovalo u dobrim ulogama, kod velikih reditelja, od Dejana Mijača, Jagoša Markovića, Dušana Kovačevića... Imala sam toliko dobrih šansi, da sam te uloge snimila na filmu, mojoj karijeri ne bi ništa nedostajalo. Ono što me je na neki način vratilo pred kamere, bilo je „Bure baruta“ Gorana Paskaljevića, a onda su došli mladi reditelji kao što je Stefan Arsenijević, Milutin Petrović...
* U „Leksikonu Yu mitologije“ piše: Da su naši standardi holivudski, Milena Dravić bila bi veća od Grete Garbo“.
- Privatno, ni po čemu nisam nalik ni glumici, ni zvezdi. Ali, druge kinematografije brinu o svojim glumicama, imamo primer Engleske, Francuske, Italije, Amerike, gde glumice moje generacije, i starije, neprestano snimaju - Džudi Denč koja ne silazi sa platna, Ema Tompson, Helen Miren, Vanesa Redgrejv, Katrin Denev. Za njih se pripremaju scenarija, kao i za Meril Strip koja je malo mlađa, ali je i poslednja velika američka glumica kakva je bila, recimo, Ketrin Hepbern. Mi prosto ne brinemo o našim vrednostima, i to je glavni kamen spoticanja.
* Svih ovih burnih godina, vi i Dragan Nikolić nikada sebe niste osporili, ni profesionalno, ni lično, zbog čega vas od Triglava do Đevđelije i danas smatraju „svojim“ glumcima. Da li je to bilo teško?
- To nije pitanje izbora. Mi smo takvi ljudi, ponašamo se najprirodnije. Istog smo vaspitanja, istog pogleda na život, poštovanja drugih ljudi, tako da naše ponašanje nije ništa smišljeno. I kada smo devedesetih bili na ulicama, išli smo samo kao građani koji ne pripadaju nikome, samo umetnosti i svom radu. Mislim da je velika greška nekih naših kolega koji su ušli u političke stranke, bez obzira koje su one orijentacije. Jer, naš posao je mnogo težak, krvav. Nikada do sada o tome nisam govorila, ali sa ove vremenske distance i posle svega kroz šta sam prošla, imam prava to da kažem. Baviti se glumačkim poslom na ozbiljan i posvećen način vrlo je teško, tvoje biće se već suviše daje, da bi uopšte moglo da bude skoncentrisano da se daje još nečemu. Ali, neki ulaze u politiku samo da bi bili sigurniji, i imali neke privilegije. To nije pošteno. Nije u redu.
MLADI AUTORI
* POSTOJI li nešto što ipak ohrabruje i u ovoj situaciji?
- To su naši mladi autori, koji i u ovim teškim okolnostima prave filmove vredne pažnje i u inostranstvu - Stevanu Filipoviću bile su potrebne četiri godine da dođe do sredstava i da završi film „Šišanje“ koji je sjajan. Tu su i Stefan Arsenijević, Srdan Golubović, Oleg Novković, Nikola Ležajić koji je napravio debitantski film „Tilva Roš“, s kojim skuplja nagrade na međunarodnim festivalima, a Dragan Bjelogrlić, kao reditelj - debitant, beleži više od četiri stotine hiljada gledalaca sa filmom „Montevideo, Bog te video“. Mislim da mladi stvaraoci nastavljaju onu finu liniju koju su postavile generacije naših značajnih filmskih autora, koji danas doživljavaju retrospektivu u čitavom svetu.
CEO SVET NA FESTU
* U DOBA najveće slave Festa, vi i Dragan Nikolić bili ste njegov „zaštitni znak“ - svi su pevali sa vama „Ah taj Fest, ah taj Fest, pašću, ah, u nesvest“...
- U to vreme ceo svet je bio u Beogradu. Volela bih da se vrati to doba kada smo bili evropska prestonica. Nije tačno ni to da danas baš niko neće sa nama. Eto, veliki glumac Ralf Fajns došao je baš u Beograd da snima prvi rediteljski film, i da „Koriolanom“ otvori ovogodišnji Fest. Ali i mnogo toga da promenimo, pre svega, sistem vrednosti koji gotovo da više ne postoji. Nedopustivo je šta se danas emituje u TV programima, kako se obesmišljava sve što je civilizovano, vredno, što je stvar građanskog vaspitanja. Ne zna se, međutim, šta je strašnije i tužnije - ta beskrupulozna vulgarizacija i prostačenje čitave zemlje, ili što država uopšte ne reaguje da zaustavi tu brutalnost.