Milan Rakic

[crvendac_011]

Iskrena pesma

Iskrena pesma

​

O sklopi usne, ne govori, ćuti,​

Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -​

Dok kraj nas lišće na drveću žuti,​

I laste lete put toplijih krajeva.​

​

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!​

Ostavi misli, nek' se bujno roje,​

I reč nek' tvoja ničim ne pomuti​

Bezmerno silne osjećaje moje.​

​

Ćuti, i pusti da sad zile moje​

Zabrekću novim zanosnim životom,​

Da zaboravim da smo tu nas dvoje,​

Pred veličanstvom prirode! A po tom,​

​

Kad prođe sve, i malaksalo telo​

Ponovo padne u običnu čamu,​

I život nov, i nadahnuće celo,​

Nečujno, tiho, potone u tamu -​

​

Ja ću ti, draga, opet reći tada​

Otužnu pesmu o ljubavi, kako​

Čeznem i stradam i ljubim te, mada​

U tom trenutku ne osećam tako...​

​

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,​

Slusati rado ove reči lažne:​

I zahvalićeš bogu što te sazda,​

I oči će ti biti suzom vlažne.​

​

I gledajući, vrh zaspalih njiva,​

Kako se spušta nema polutama,​

Ti nećeš znati šta u meni biva, -​

Da ja u tebi volim sebe sama,​

​

I moju ljubav naspram tebe, kad me​

Obuzme celog silom koju ima,​

I svaki živac rastrese i nadme,​

I osećaji navale k'o plima!​

​

Za taj trenutak života i milja,​

Kad zatreperi cela moja snaga,​

Neka te srce moje blagosilja!​

Al' ne volim te, ne volim te, draga!​

​

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!​

Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -​

Dok kraj nas lišće na drveću žuti,​

I tama pada vrh zaspalih njiva.





​

 

[crvendac_011]

Čežnja

Čežnja​

​

Danas ću ti dati, kada veče padne,​

u svetlosti skromnoj kandila i sveća,​

u čistoti duše moje, nekad jadne,​

čitavu bujicu proletnjega cveća.​

​

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje​

srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.​

Na oknima svetlim zablještaće boje​

U taj sveži trenut prvoga saznanja...​

​

Sve će biti lepše, sve draže i više,​

noć koja se spušta, svet što mirno spava,​

dugo mrtvo polje na kome miriše​

kržljava i retka u busenju trava.​

​

I tako kraj cveća ostaćemo sami...​

- Proliće se tada, kao bujne kiše,​

stidljivi šapati u blaženoj tami,​

i reči iz kojih proleće miriše...





​

 

[crvendac_011]

Lepota

Lepota​

​

Jest, nema na tebi ni jednog dela​

da se mome oku mogao da skrije,​

ni jednog prevoja blistavog ti tela​

da se moj poljubac na nj spustio nije.​

​

Znam te tako dobro: u rastanka čaše​

ti preda me stupaš sva sjajna i živa,​

znam kada će suze oko da ti kvase,​

znam kad ti se duša miloštom preliva,​

​

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…​

Pa ipak si svakog dana nova meni,​

uvek nova, uvek tako čudna druga,​

i nikad slična jučerašnjoj ženi.​

​

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene​

raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.​

- Oh, budi jedanput ko i druge žene.​

Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…





​

 

[Ana_ana]

Čekanje

CEKANJE
​

Cekam u senci jedog strog duda
Da mesec zadje I, skrivena tamom,
Po uskoj stazi sto kroz noc krivuda,
Da sidjes k meni ceznjivom I samom.

Cekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Vec zora svice, blede mlecni puti,
A ja jos cekam, - I vecno bih cek'o!

O, sta je to sto mene veze sada
Za jedan put, za jedan oblik tela,
I sto mi dusa zatreperi cela,
I sva nemocna izdise I pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred cudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog casa zivot dajem,
Prilazim tebi pun poboznog straha,

Posrcem, klecam, dokle me privlace,
Ko provalija tamna I duboka,
I dok se strasnim prelivima mrace,
Tvoja dva crna neumitna oka...​

 

[sendi]

Adagio

Zadrhtase na stabljikama glatki
Krinovi redom, i dusu mi bonu
Prelise zraci misticni i slatki:
Pojavila se draga na balkonu.

Cula si pesmu, draga, al' to nije
Vesela pesma nekadasnjih dana...
O, da l' osecas da se u njoj krije
Nesnosi zadah ustojalih rana?

O, da l' razumes, draga, strasnu bedu,
I osecas li nevidljive uze,
Vidis li kroz noc na licu mi bledu
Krvave oci i stinute suze?...

 

[zjovan29]

MILAN RAKIĆ

Kratka biografija:

Rođen je 18. septembra 1876. godine u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, a prava u Parizu. Po povratku sa studija stupio je u diplomatsku službu, u kojoj je bio skoro do smrti kao poslanik naše države u inostranstvu. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.

Knjizevni rad:

Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku" 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama, koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše.

Kriticki osvrt:

Njegove malobrojne pesme odlikuju se najvišim umetničkim osobinama i predstavljaju vrhunac u izražaju one pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić. Pored Šantića i Dučića, Rakić je treći veliki srpski pesnik današnjice. I on je pesničku veštinu učio na francuskim uzorima, ali ih nije podražavao, već je ostao nacionalan i individualan. On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu (Simonida) , napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan (Na Gazimestanu) itd. On nije frivolno duhovit; savršenstvo njegova izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator. Usavršio je jedanaesterac upotrebom bogatih, zvučnih i neslućenih slikova, davši mu širok besednički ton, svečan i otmen, buran katkada, a miran i prisan najčešće. Njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapida-ran. ,,U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji".

Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

Rakić ne peva radi lepote kao Dučić, već radi misli; on nije poklonik renesanse i Zapada, već bola i „naslade u patnji". Uticaj francuskog simbolizma i dekadanse oceća se u njegovoj lirici samo u izražaju. I on se služi simbolima za iskazivanje svojih dubokih misli, kao što se služi simbolikom i u svojim rodoljubivim pesmama, ali je njegova filozofija života izraz naše rase, potpuno samonikla. Njegove misaone pesme su jasne iako duboke, jednostavne i pored rečitosti, prisne, tople i utešne iako prožete najsnažnijim pesimizmom. To su najbolje, najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.

A sada.. iskljucivo njegova poezija.. dosta je bilo oko uvoda!

Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osjećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slusati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Milan Rakic


Lepota

Jest, nema na tebi ni jednog dela
da se mome oku mogao da skrije,
ni jednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čaše
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudna druga,
i nikad slična jučerašnjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene.
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

Milan Rakic


Dolap

a znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam skripu kao dete cuo,
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okrece ga tromo,
Malaksao davno od teskoga truda;
Vuce bedno kljuse sipljivo i hromo,
Bic ga bije, ular steze, zulji ruda.

Vrance! Ti si bio pun snage i volje,
I dolap si stari okretao zivo;
Tesila te nada da ce biti bolje;
Mlad i snazan, ti si zlatne snove sniv'o.

Al' je proslo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale moci;
Poznao si zivot i nevolje prave,
I julijske zege, i studene noci.
O, kako te zalim! - Gle, suze me guse,
Olisena sudbo svih zivota redom! -
Tebe, bracu ljude, i sve zive duse,
Jednake pred opstom, neminovnom bedom...
Podne. Ti bi vode. Ko ce ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu zuboreci tece.
Ali bic fijukne... Napred! Nemoj stati,
Dok ne padne najzad spasonosno vece.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo;
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene cuv donosi vreo.
Ali bic fijukne: zbogom, nado pusta!

Ti si kao i ja, mladosti rane,
Osetio opstu sudbu sto nas gazi,
I gladan i zedan provodio dane
Sve u uskom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si kao i ja, na julijskoj zezi,
Dok zubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreci, nagradi i nezi,
Sanjao o dobrom, zasluzenom miru.

O! k'o zmija ljuta kosuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesreću, i zlobu,
I udarce bica stecene u znoju,
I svemocnu podlost, i opstu gnusobu!...

Pusti snovi!... Napred, vrance, nemoj stati,
Ne mirisi travu, ne osecaj vir:
Nagradu za trude nebo ce ti dati,
Mracnu, dobru raku, i večiti mir!






SIMONIDA

Iskopase ti oci, lepa sliko!
Veceri jedne, na kamenoj ploci,
Znajuci da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nozem izbo oci!

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim lezi kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskicenu mozaik-odelu
Dok mirno snosis sudbu tvoju grubu,
Gledam te tuznu, svecanu i belu;

I kao zvezde ugasene, koje
Coveku ipak salju svetlost svoju,
I covek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda sto vec ne postoj,

Tako na mene sa mracnoga zida,
Na pocadjaloj i starinskoj ploci,
Sijaju sada, tuzna Simonida,
Tvoje vec davno iskopane oci...

Ovo je za mene ubedljivo najlepsa njegova pesma !

JEFIMIJA


Jefimija, ćerka gospodara Drame
I žena despota Uglješe, u miru,
Daleko od sveta, puna verske tame,
Veze svilen pokrov za dar manastiru.

Pokraj nje se krve narodi i guše,
Prodaju carstva, svet vaskoliki cvili.
Ona, večno sama, na zlatu i svili
Veze strasne bole otmene joj duše.

Vekovi su prošli i zaborav pada,
A još ovaj narod kao nekada grca,
I meni se čini da su naša srca
U grudima tvojim kucala još tada,

I u mučne čase narodnoga sloma,
Kad svetlosti nema na vidiku celom,
Ja se sećam tebe i tvojega doma,
Despotice srpska s kaluđerskim velom!

I osećam tada da, ko nekad, sama,
Nad nesrećnom kobi što steže sve jače,
Nad plamenom koje obuhvata tama,
Stara Crna Gospa zapeva i plače...


OCAJNA PESMA

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sitaÂ…
-Kada pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,
A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim

Ja imam taj problem da mi se ni od jednog pesnika ne svidja najvise njegova najpoznatija pesma, nego obicno neke manje poznate.
Evo, ove dve su bile moj izbor kada smo u Gimnaziji ucili stihove napamet.

A Simonidu me je mama naucila jos kao malu, ona mi je omiljena.


Setna pesma


Doslo je vreme kad nam kosa sedi,
I nasa cula postepeno grube.
Stojimo tako skruseni i bledi
Dok nasu starost obljavljuju trube.

No jos u meni ishceznuo nije
Sledbenik Mladog Vertera, sto sanja
Pri mesecini, i sto suze lije
Uz svaki spomen starog secanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga nece biti vise.
No nasu ljubav nema ko da zbrise:
Ona se menja ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena i cedna,
Ko mesecinom prozeta. Mirise
K'o cvet sasusen, uspomena jedna,
U knjizi sto se vec ne cita vise.

O, daj mi draga, da na krilo tvoje
Polozim glavu umornu, da sada
Slusam, dok bljeste na zapadu boje
I vece kao crno krilo pada,

Kao u skoljci huku morskih vala
U nasoj dusi, gde ce odsad rasti
Niz crnih beda i starackih zala,
Prigusen sumor nekadanje strasti...

Milan Rakic


Milan Rakic je jedan zaista izuzetan pesnik. Neko je napisao za Iskrenu pesmu da je pornografska. To apsolutno nije tacno. U toj pesmi pesnik je hteo da kaze da on ustvari ne voli tu zenu, vec da u njoj voli sebe sama. Time je hteo da kaze da covek voli sam sebe, hteo je da naglasi njegovu sebicnost u ljubavi. Tako sam ja bar razumela pesmu kada smo je radili u srednjoj

. Mada meni se najvise svidja Dolap:

"Pusti snovi!... Napred, vrance, nemoj stati,
Ne mirisi travu, ne osecaj vir:
Nagradu za trude nebo ce ti dati,
Mracnu, dobru raku, i večiti mir!"

izvor:ana.rs

 

[belja91]

E, sad ću poremetiti koncepciju, jer neću staviti nijednu pesmu u ovaj komentar! Rakić mi je omiljeni pesnik srpske moderne, a sve njegove pesme možete naći u Antologiji srpske književnosti (kao i dela mnogih drugih naših pisaca). Download je besplatan.

 

[Andjela 7]

ROSA PADA

Nebo je sivo, mesec bled,
Tisina svuda, mir.
Ne sumi sad platana red,
I ne zubori vir.

O,cudna noc,o, cudan sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
U koji kao viti vlat
Moj bolni drsce duh.

Osetim katkad tajni let
Kroz noc, dok cuti vir;
Strese se list i strese cvet,
Pa opet vlada mir.

To rosa, tiko kao sen,
Pada na list i cvet,
I blaga noc za jedan tren
Osvezi ceo svet.

I ja osecam u taj sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
Dok kao nezni, viti vlat
Moj bolni drsce duh,

Da to u tami neki Bog,
Nad svetom koji mre,
Iz boleciva srca svog
Proliva suze te...

 

[sendi]

Kao bajka

Kao bajka

Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Placevan, krzljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Sto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuzno, sve da bude
Kao da svuda jece bolna deca,
Rastapaju se ceznje kao grude,
I sve kroz suton priguseno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noc vencano belu,
Providn, svetlu, svu u mesecini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se cini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesecinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iscezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isceznemo i mi, obadvoje...

 

[danijela 95]

treba mi analiza ove pesme, tj. analiza svake strofe??? hitno